UVOD: PRAVA KAO LINIJA ODBRANE DOSTOJANSTVA
Ljudska prava nisu poklon. Ona nisu ni znak napretka, ni dokaz civilizovanosti, već osnov života u društvu u kojem čovek nije rob, sredstvo, glas u kutiji ili broj u sistemu. Ljudska prava su pragovi ispred kojih se zaustavlja svaka vlast, granice preko kojih se ne prelazi ni u ime bezbednosti, ni u ime nacije, ni u ime „opšteg interesa“.
U vremenima političke samovolje, institucionalne truleži, medijske manipulacije i straha koji postaje uobičajeno stanje, upravo ljudska prava postaju ključna tačka odbrane građanskog dostojanstva. Tamo gde su ona ugrožena – ugrožena je i sama mogućnost da čovek ostane čovek.
Na toj liniji odbrane mora stajati advokat. Ne kao službenik suda, ne kao birokratski izvršilac, već kao stub u zajednici, kao savest sistema, kao glas onih koji glas nemaju. Advokatura nije uslužna delatnost – ona je otpor. Ona je javno svedočenje da pravda još nije umrla.
Srbiji danas ne nedostaju samo zakoni – nedostaje otpor, nedostaje hrabrost, nedostaje moralno vođstvo. Advokati to mogu biti. Ali da bi to bili, moraju progovoriti. Moraju se probuditi.
1. LJUDSKA PRAVA: NEOTUĐIVOST DOSTOJANSTVA
Ljudska prava nisu nastala u tišini akademskih sala, već u borbi. Oni su rezultat vekova krvi, otpora i sloma tiranija. Reč „sloboda“ nije rođena u miru, već u lancima. Zato ona nosi težinu koja prevazilazi pravni jezik – ona je svedočanstvo o tome da čovek nije stvoren da bude potčinjen.
Ova prava čine celinu: građanska, politička, socijalna, ekonomska i kulturna. Nijedno od njih nije manje važno. Pravo na život nije dovoljno ako nemate slobodu govora. Sloboda veroispovesti ne znači ništa ako nemate hleb. Pravo na rad je prazno ako ste pod stalnom pretnjom otpuštanja, mobinga ili partijskog diktata.
Ljudska prava znače da niko nema pravo da odlučuje o vašem telu, vašem životu, vašem mišljenju, vašem životnom putu – bez vašeg učešća. Ona znače da vas ne smeju tući zato što ste drugačiji. Da vas ne smeju otpustiti jer ste se pobunili. Da vas ne smeju odbaciti jer niste podobni.
Njihova suština je: čovek ne sme biti podređen sili. Čak ni sili zakona – ako je taj zakon nepravedan. Nekad su robovi bili zakoniti. Nekad žene nisu imale pravo glasa. Danas, nijedna nepravda nije „legalna“ ako gazi čovekovu suštinu. Zato je ljudska prava prag preko koga se ne prelazi. Zato je to linija fronta.
2. SRBIJA IZMEĐU DOSTOJANSTVA I STRAHA
Savremena Srbija nosi na sebi sve znake društva koje nije u ratu – ali živi u atmosferi straha. Institucije su na papiru demokratske, ali u praksi – izvršna vlast kontroliše sve. Mediji postoje, ali su zatvoreni za istinu. Izbori se održavaju, ali se rezultati znaju unapred. Zakoni postoje, ali ih ne primenjuju jednako.
Prava su svedena na procedure. Ljudsko dostojanstvo se relativizuje: građanin je kriv ako se buni. Novinar je izdajnik ako postavi pitanje. Protestant je ekstremista ako se suprotstavi sistemu.
Policijsko nasilje se ne goni. Sudovi godinama ne presuđuju. Studente se hapsi. Advokati se tuku. Ćutanje postaje navika. Građani odustaju od prigovora. Ljudi se povlače u privatnost. To je unutrašnje progonstvo u zemlji u kojoj „niko ništa ne može da promeni“.
Ali kad nema nade – ostaje otpor. I ako ne postoji institucija koja će se prva odupreti, onda mora postojati profesija koja će to učiniti. Advokatura ima tu moć. Ali mora sebi vratiti taj identitet.
3. ADVOKATURA: POZIV, A NE USLUGA
Advokat je jedan od retkih koji ima formalnu mogućnost da deluje u ime građanina, protiv vlasti. On ima uvid u postupke. Može podneti prigovor. Može pokrenuti tužbu. Može zaustaviti nasilje. On poznaje jezik sistema – ali nije deo njega.
Zato je on nepoželjan ako je dosledan. Zato ga moć ne voli. Zato ga napadaju, blate, marginalizuju. Ali upravo u tome leži njegova snaga. Advokat nije tu da bude miran. On je tu da bude nemir savesti.
Istorija nam to potvrđuje. Advokati su branili žrtve Jasenovca, preživele Golog otoka, protivnike Miloševićevog režima, žrtve tajkuna, homoseksualce, Rome, žene koje je sistem ponizio, radnike koje je tržište ostavilo na ulici.
Advokat nije politički akter. Ali je moralni korektiv. On ne vodi državu – ali je podseća šta znači biti servis građana. On nije ideolog – ali brani osnovni poredak u kome postoji sloboda. Bez njega, sudije ćute. Policija hara. Građani se povlače. On je tačka ravnoteže.
4. ĆUTANJE KAO IZDAJA: ADVOKATI U VREMENU ISPITA
Advokatura u Srbiji je pred ispitom. Poslednje godine obeležene su progonom aktivista, nekažnjenim nasiljem nad novinarima, hapšenjem studenata, napadima na nezavisne advokate, diskreditacijom u medijima.
A koliko je advokatskih komora reagovalo? Koliko je advokatskih tela stalo uz poniženog? Koliko je puta javno rečeno – „ovo je sramota“?
Previše ćutanja. Previše komfora. Previše čekanja da „neko drugi uradi nešto“.
Ali ako advokati ćute, ko će govoriti?
Ako oni koji znaju sistem ne podignu glas, ko će to učiniti umesto njih?
Ako neko ko brani druge, ne ume da brani sebe – onda cela profesija gubi svrhu.
Ćutanje nije oblik neutralnosti. Ćutanje je izbor. Ćutanje u doba straha je – saučesništvo.
5. ŠTA TREBA ČINITI: PET KORAKA OBNOVE
1. Javno angažovanje.
Advokat mora biti više od procesnog zastupnika. On mora pisati, govoriti, protestovati, biti aktivan u javnosti. Njegova reč ima težinu – i mora se čuti.
2. Solidarnost unutar profesije.
Kada je jedan advokat napadnut, cela profesija mora ustati. Napad na advokata je napad na sve nas. Stranačka i lična sujeta moraju ustuknuti pred opštim dobrom.
3. Komore kao glas slobode.
Advokatske komore ne smeju biti birokratski aparati. One moraju biti aktivni čuvari nezavisnosti i slobode. Moraju biti prve koje reaguju – a ne poslednje.
4. Hrabrost u odbrani marginalizovanih.
Advokat ne sme birati koga će braniti po političkom ukusu. On brani princip, a ne partiju. Njegova snaga je u tome što je uvek na strani čoveka.
5. Etičko vođstvo.
Moral advokata mora biti nepokolebljiv. On mora biti primer, ne samo po zakonu, već po savesti. On mora biti dosledan – čak i kad izgubi. Jer postoje porazi koji su časni.
6. GLAS KOJI MORA ODJEKNUTI
Ljudska prava nisu stvar rasprave. Ona su granica koja čini razliku između društva i haosa, između zajednice i podjarmljivanja, između čoveka i objekta.
Ta granica se danas briše. U Srbiji. Tu, pred našim očima. Stepen poniženja raste. Javni prostor se smanjuje. Ljudi ćute ili odlaze. Ali ostaje jedna profesija koja je i dalje – makar na papiru – slobodna.
Advokatura.
Ne kao privilegovana kasta, već kao poslednji bedem otpora.
Ne kao glas elite, već kao glas obespravljenog.
Ne kao čuvar forme, već kao branitelj suštine.
Ako advokati Srbije ustanu, ako stanu u redove branilaca dostojanstva, ako progovore jasno, glasno i odlučno – onda će ta vatra slobode opet goreti. Onda će se građani setiti da nisu sami. Da nisu podanici. Da nisu izgubljeni.
Ali ako ne ustanu – ta tišina će se pretvoriti u tamnicu.
Preko ljudskih prava se ne prelazi. Nikada. Nigde. Ni po koju cenu.
A prvi koji to moraju reći – nisu političari. Nisu sudije. Ni aktivisti.
To moraju reći – advokati.
Tekst o tome kome se obratiti u slučaju kršenja ljudskih prava možete pročitati ovde.