To nije bila Vaša krivica.
Kao da izdržati traumatsko iskustvo nije dovoljno teško, postoji lažno uverenje da su oni koji su preživeli traumu krivi za svoja traumatska iskustva. Mnogi preživeli priznaju da se osećaju kritikovano, osuđeno i odbačeno od strane drugih zbog toga što su pretrpeli traumu. Tamo gde preživeli zaslužuju da se prema njima postupa sa saosećanjem, prečesto se prema njima zapravo postupa kao da su oni sami krivi, skoro kao da su počinioci sopstvene traume.
Psihološki fenomen koji je kriv za ova pogrešna uverenja naziva se okrivljavanje žrtve. Odnosno, „psihološki fenomen u kojem pojedinci ili grupe pokušavaju da se izbore sa lošim stvarima koje su se desile drugima pripisujući krivicu žrtvi traume ili tragedije“ (Rečnik psihologije, 2007). Drugim rečima, u životu pokušavamo da se nosimo sa tragedijama koje se dešavaju pokušavajući da pronađemo način da verujemo da ih možemo izbeći ili kontrolisati.
Daleko je lakše poverovati u iluziju da možemo da kontrolišemo negativne stvari koje se dešavaju u našem životu jer je alternativa zastrašujuća – da, u stvari, uopšte nemamo kontrolu nad njima. Ova iluzija kontrole može učiniti da se osećamo sigurnije u našem svetu, ali može da nas navede da pogrešno pripišemo krivicu ili uzrok događaja koji se dešavaju drugima. U ovom slučaju, umesto da porodica, prijatelji, čak i odrećene službe ili čak učesnici u sudskom postupku ili druga lica okrive izvršioca (izvršioce) koji su izazvali zlostavljanje, oni okrive preživelog, žrtvu za sopstveno traumatsko iskustvo i često je ostavljaju sa zaključkom da se to ne bi dogodilo da je uradila nešto drugačije.
Posledice mogu biti sekundarna viktimizacija i traumatizacija za preživele, strepnja da se prijavi traumatsko iskustvo, pa čak i otvoreno ometanje oporavka preživelih. Uobičajeni efekat je internalizovana krivica i stid, gde preživeli počinje da veruje u ovu zabludu da su oni sami krivi. Uprkos stvarnosti da preživeli nisu krivi za svoje iskustvo, okrivljavanje žrtava je široko prihvaćeno jer nas čini „bezbednijim“. Ipak, po koju cenu?
Istraživanja su utvrdila da kada postanemo svesni procesa okrivljavanja žrtve i kada razumemo iskustava traume, možemo da počnemo da se borimo protiv ovih uverenja (i da ublažimo posledice sa kojima se preživeli suočavaju). Kada se osnažimo znanjem i svesnošću, možda ćemo moći da prepoznamo ovu laž kakva ona jeste. Hajde da, dakle, zajedno iskoristimo svest kao naše oružje i više ne optužujemo preživele (druge ili sebe) za lažne optužbe.
Za one od vas koji su možda već zaboravili tih važnih pet reči, podsetiću. To nije bila Vaša krivica.
Nije važno:
1. Šta ste nosili;
2. Da li ste flertovali;
3. Da li ste pokušali da pobegnete;
4. Da li ste pili;
5. Gde ste bili kada se to desilo;
6. Da li ste rekli nekome;
7. Da li ste odlučili da uzvratite;
8. Da li ste uradili ili rekli nešto što ih je „razljutilo“;
9. Da li Vam veruju;
10. Sa kim se družite;
11. Da li niste izašli iz veze;
12. Da li ste videli znakove, odnosno crvene zastave.
Lista se može nastaviti. Bez obzira na to, to nije bila vaša greška. Niste tražili da preživite traumatska iskustva. Vi ste preživeli, a ne onaj koji je kriv. Hajde da zaustavimo gluposti ovde.