U pravno uređenom društvu, uloga državnih organa je da štite građane, obezbede zakonitost i pravdu, i obezbede slobodu pojedinca. Ali šta se dešava kada upravo oni kojima je poverena ta uloga postanu izvor ugnjetavanja? Kada postupci organa vlasti poprimaju obrise nasilja, ne fizičkog, već institucionalnog – perfidnog, hladnog i sistemskog?
Državno zlostavljanje – forma bez ljudskosti
Zlostavljanje od strane državnih organa ne mora imati formu batina, lisica ili prebijanja. Često je to jedan uporan, mukotrpan proces poniženja. To može biti ponašanje službenika koji vam odbijaju osnovno pravo bez obrazloženja, inspektor koji „vrši kontrolu” mimo ovlašćenja, policijski službenik koji vas tretira kao krivca bez ikakvog osnova ili sudski izvršitelj koji upada u vaš dom bez obzira na stvarne činjenice.
Primer 1: Silom u stan zbog komunalnog duga
Penzioner iz Loznice našao se na meti izvršitelja zbog duga za komunalne usluge. Bez prethodnog obaveštenja, izvršitelj je ušao u stan uz asistenciju policije, ne sačekavši pravnosnažnost rešenja. Time su povređena prava iz člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na dom) i člana 40 Ustava Republike Srbije (nepovredivost stana).
Primer 2: Policijsko „prevođenje“ bez osnova
Mladić iz Kragujevca priveden je na informativni razgovor jer se „druži sa licima koja su poznata policiji“. Bez naloga, bez poziva, bez ikakvog osnova – samo zato što se našao „na pogrešnom mestu“. Ovakvo postupanje nije ništa drugo do zloupotreba policijskih ovlašćenja i povreda člana 27 Ustava – pravo na slobodu i bezbednost.
Građanin je često prinuđen da se saginje pred sistemom koji ga ne vidi kao čoveka, već kao predmet u postupku.
Pravno nasilje – institucionalizovana nepravda
Pravno nasilje, za razliku od klasičnog zlostavljanja, ima oblik, pečat, potpis i klauzulu „u ime naroda”.
Ono se sprovodi kroz:
- odluke koje krše zakon, ali se formalno predstavljaju kao zakonite;
- suđenje koje traje godinama bez razloga;
- tumačenje propisa suprotno njihovoj svrsi, ali u korist moćnijeg;
- „kopi-pejst“ presude bez obzira na konkretne činjenice;
- odbijanje tužbi uz formalne izgovore, nekad čak i bez ulaska u suštinu spora.
Pravno nasilje je oblik legalizovane nepravde. Ono se javlja onda kada sudovi i tužilaštva deluju:
- sporo,
- formalistički,
- pristrasno ili
- pod uticajem lokalnih moćnika.
Primer 3: Krivična prijava odbačena bez obrazloženja
U opštini Ljubovija, građani su podnosili krivične prijave protiv lokalnog JKP „Standard“ zbog nezakonite naplate usluge odnošenja smeća za objekte u kojima niko ne živi. Uprkos priloženim dokazima (potvrde o nenastanjenosti, računi bez izvršene usluge), tužilaštvo je više puta odbacivalo prijavu bez ikakvog konkretnog obrazloženja, što je direktna povreda člana 6 EZPČ – pravo na pristup sudu.
Primer 4: „Kopi-pejst“ odluke sudija
U parničnim postupcima protiv javnih preduzeća, sudije često donose uništavajuće presude, prepisujući rečenice bez analize dokaza. Jedna takva presuda u Beogradu u potpunosti ignoriše svedočenja, materijalne dokaze i čak citira član zakona koji ne postoji u tom kontekstu. To predstavlja profesionalni nemar, ali i sistemsku nezainteresovanost za pravdu.
Takvo pravosuđe više nije alat pravde, već sredstvo dehumanizacije. A posledice? Ljudi gube poverenje u sistem, u pravo, u državu – i najopasnije, jedni u druge.
Gde je granica?
Zlostavljanje od strane državnih organa počinje onog trenutka kada službenik zaboravi da je u službi građana, a ne iznad njih. Pravno nasilje počinje kada se sudija odrekne svoje savesti u korist šablona ili političke koristi. Kada odluka više nije zasnovana na pravu, već na pritisku ili ravnodušnosti – nasilje počinje.
Kako se odbraniti?
U državi gde institucije ćute ili se međusobno štite, odbrana je teška – ali nije nemoguća:
- Upornost, dokazivanje, obraćanje medijima, građansko organizovanje, tužbe sudu u Strazburu.
- Pravna pismenost – građani moraju znati svoja prava i biti spremni da ih brane.
- Javnost – govoriti o nepravdi, jer ono što se ne čuje, ne postoji.
Zaključak
Zlostavljanje od strane države i pravno nasilje nisu pojmovi iz teorije zavere – oni su, nažalost, deo svakodnevice mnogih građana. Ne smeju se više tretirati kao „nuspojava“ ili „pojedinačni slučajevi“. Jer kad pojedinačni slučaj postane pravilo – onda više ne govorimo o državi, već o sistemu koji građane ne štiti, već im sudi.
Kada organi koji bi trebalo da nas štite, počnu da nas ponižavaju, a sudovi koji bi trebalo da nam daju pravdu, počnu da presuđuju po šablonu – to više nije slučajnost, već sistemski problem. Zato je važno da glas građana ne utihne. Da svedočimo, pišemo, tužimo, uporno i hrabro. Jer ne postoji veće nasilje od onog koje se događa u ime zakona, a protiv pravde.
Da bismo živeli u pravednom društvu, moramo prvo imenovati nepravdu. A zatim – korak po korak, reč po reč – istrajno i hrabro, raditi na njenom razobličavanju i iskorenjivanju.
Tekst o prekoračenju ovlašćenja od strane policije možete pročitati ovde.