Uvod: Kada krivično pravo izgubi dušu
Krivično pravo bi trebalo da bude poslednja brana društva — alat koji reaguje kada sve druge institucije zataje. Ono je, po definiciji, ultima ratio. Ali u realnosti, krivično pravo sve češće postaje primum ratio — prvi, brzi odgovor države na sve što ne razume, ne kontroliše ili ne odobrava.
Kada se kriminalizuje siromaštvo, protest, neposlušnost ili čak neslaganje — onda više ne govorimo o pravdi. Govorimo o moći.
Zloupotreba moći: optuži pa vladaj
Danas u Srbiji nije teško podići krivičnu prijavu. Naprotiv, to je često instrument u rukama onih koji imaju pristup policiji, tužilaštvu ili medijima. Bilo da ste nepodoban novinar, „neposlušan“ zaposleni, ili samo bivši partner koji „smeta“ — dovoljan je jedan poziv, jedna laž, jedna konstrukcija.
Sudije i tužioci, pod pritiskom statistike i medijskih kampanja, često ne reaguju kao čuvari prava, već kao administrativni verifikatori — potpisuju rešenja o pritvoru, optužne predloge i odluke o sporazumu o priznanju krivice bez suštinske provere.
Sporazum o priznanju krivice: moderna inkvizicija?
Nekada se priznanje krivice izvlačilo batinama. Danas se dobija ucenjivanjem — „ako priznaše, dobićeš uslovnu kaznu; ako ne, ideš u zatvor i čekaš suđenje dve godine“. Ko u tom trenutku ima snage da se bori? Niko. Tako krivične evidencije pune nevini, a država „rešava“ predmete u roku od tri dana.
Pravo na odbranu je često apstraktna reč. Ko ima novca za advokata? Ko ima vremena, snage, ili društvenu podršku da vodi bitku? Većina pristaje. I u tom pristanku leži slika našeg pravosuđa.
Politička pozadina i selektivna pravda
Ako ste „na liniji“, sistem vas štiti. Ako ste protiv — sistem vas lomi. Krivično pravo je sve manje pitanje pravde, a sve više pitanje pripadnosti.
Podsetimo se brojnih slučajeva u kojima su novinari, aktivisti ili obični građani trpeli godine postupaka zbog navodnih uvreda, narušavanja javnog reda ili „prepreka službenim licima“. U isto vreme, visoki funkcioneri prolaze nekažnjeno i kada javno priznaju nasilje, uvredu ili zloupotrebu.
Zašto je ovo važno?
Jer se pravda ne vidi u slučajevima ubistava ili ratnih zločina. Pravda se vidi u sitnim, svakodnevnim odlukama — da li će čoveku biti izrečena mera pritvora zbog neplaćene alimentacije. Da li će biti procesuiran zbog „poruke“ na Fejsbuku. Da li će mu država oduzeti slobodu jer nije hteo da potpiše priznanicu.
Tamo gde je pravo najtanje — tamo se meri snaga države. I često, nažalost, vidimo državu bez časti.
Zaključak: vreme je za otpor
Ako ne želimo da živimo u društvu u kojem je krivično pravo alat zastrašivanja, moramo promeniti kulturu — ali i praksu. Moramo prestati da pristajemo. Da pristajemo na ćutanje, na sporazume, na optužbe bez dokaza. Svako mora postati pravni borac — za sebe i za druge.
Jer kada pravda ćuti, ne ostaje ništa osim straha.
Tekst od zlostavljanju od strane državnih organa možete pročitati ovde.