Pitanje nasilja komunalne milicije prema građanima nije pitanje jedne službe, niti jednog incidenta, niti pojedinačnog prekoračenja ovlašćenja. To je pitanje prirode vlasti u malom. A ko razume vlast u malom, razumeće je i u velikom.
Komunalna milicija nije stvorena da bude sila, već da bude red. Ona nije zamišljena kao organ prinude, već kao organ održavanja komunalnog poretka. Njena funkcija je da reguliše ono što je svakodnevno – buku, javni prostor, komunalne propise, urbani red. U tom smislu, ona pripada najnižoj, najbližej građaninu sferi javne vlasti. I upravo zato je njena zloupotreba opasnija nego što izgleda.
Jer građanin državu najčešće ne sreće u parlamentu, niti u ministarstvima. On je sreće na ulici.
Pravna priroda komunalne milicije
Zakon o komunalnoj miliciji daje komunalnoj miliciji određena ovlašćenja: upozoravanje, izdavanje prekršajnih naloga, legitimisanje, dovođenje lica u zakonom predviđenim slučajevima, upotrebu sredstava prinude pod strogo propisanim uslovima.
Međutim, ono što zakon daje, zakon istovremeno i ograničava.
Komunalna milicija nije policija. Ona nema opšta policijska ovlašćenja. Ona ne postupa po krivičnim delima, osim u strogo ograničenim situacijama. Ona nema mandat da demonstrira silu radi demonstracije autoriteta. Njen legitimitet ne proizilazi iz straha, već iz zakona.
Ustavni poredak Republike Srbije počiva na načelu zakonitosti i srazmernosti. Nijedan organ javne vlasti ne sme primeniti meru koja nije nužna i srazmerna cilju koji se želi postići. Prinuda je poslednje sredstvo, ne prvo.
Kada komunalni milicionar nastupa kao da je njegova reč zakon, a ne zakon njegova mera, tu počinje problem.
Psihologija male vlasti
Slobodan Jovanović je u svojim ogledima o vlasti ukazivao da je opasnija ona vlast koja je sitna, a nekontrolisana, nego ona koja je velika i izložena javnosti. Velika vlast ima parlament, štampu i istoriju kao kontrolore. Mala vlast ima samo uniformu.
Komunalna milicija je upravo ta mala vlast. Ona deluje na terenu, često bez neposrednog nadzora, u situacijama koje su naizgled banalne: terasa, pijaca, ulični prodavac, buka, parkiranje. Ali iza tih banalnosti stoji ozbiljno pitanje – da li je građanin subjekt prava ili objekt upravljanja?
Kada službeno lice umesto službenog tona koristi komandni, kada umesto upozorenja odmah primenjuje prinudu, kada odbija da se legitimiše, kada građaninu uskraćuje objašnjenje pravnog osnova postupanja – tada se ne radi o održavanju reda, već o demonstraciji moći.
A moć bez mere uvek prelazi u nasilje.
Nasilje nije samo fizičko
Javnost najčešće reaguje tek kada se pojavi snimak guranja, obaranja, stavljanja lisica. Ali pravno posmatrano, nasilje počinje ranije. Ono počinje u trenutku kada službeno lice postupa bez pravnog osnova, kada prekorači ovlašćenje, kada primenu mere ne može da opravda načelom nužnosti.
U tom smislu, pitanje nasilja komunalne milicije nije samo disciplinsko, već i krivično i građanskopravno pitanje.
Ukoliko službeno lice prekorači granice ovlašćenja, mogu se otvoriti sledeće pravne posledice:
– prekršajna odgovornost,
– disciplinska odgovornost unutar službe,
– krivična odgovornost za zlostavljanje ili protivpravno lišenje slobode,
– naknada štete po osnovu nezakonitog postupanja organa javne vlasti.
Država odgovara za štetu koju njeni organi prouzrokuju nezakonitim radom. To nije politička parola, već ustavnopravno načelo.
Srazmernost kao granica sile
Najčešća zloupotreba u praksi nije u samom ovlašćenju, već u njegovoj primeni. Zakon može dozvoliti upotrebu fizičke snage, ali samo ako je ona poslednje sredstvo. Ako se lice nije oglušilo o zakonitu naredbu. Ako postoji realna opasnost. Ako se mera ne može postići blažim sredstvom.
Srazmernost znači da sredstvo ne sme biti teže od cilja.
Ako je prekršaj buka, a odgovor obaranje na beton, tu više nije reč o pravu. To je već demonstracija vlasti koja je izgubila osećaj za meru.
Šta građanin može da učini
Građanin nije bespomoćan, mada se često tako oseća.
Prvo, ima pravo da traži identifikaciju službenog lica i pravni osnov postupanja.
Drugo, ima pravo da uloži pritužbu nadležnom organu.
Treće, ima pravo da pokrene sudski postupak radi naknade štete.
Četvrto, u slučaju teškog prekoračenja, može se podneti i krivična prijava.
Pravo ne deluje trenutno, ali deluje trajno. Snimak na društvenim mrežama traje nekoliko dana. Sudska presuda traje decenijama.
Društvena opasnost normalizacije sile
Najopasnije nije kada se desi incident. Najopasnije je kada se društvo na njega navikne.
Kada građani počnu da govore: „Tako ti je to“, „Bolje ćuti“, „Ne zameraj se“, tada pravna država gubi jedan svoj sloj. A pravna država se ne urušava odjednom. Ona se kruni u malim, svakodnevnim ustupcima sili.
Komunalna milicija nije problem zato što postoji. Ona je potrebna svakom urbanom sistemu. Problem nastaje kada prestane da bude servis građana, a počne da bude njihov nadzornik.
Zaključak: red ili vlast
Red se održava zakonom. Vlast se održava strahom. Razlika je suštinska.
Ako želimo pravnu državu, onda svaki organ – pa i onaj najnižeg ranga – mora biti svestan da njegova uniforma nije izvor moći, već obaveze. Obaveze da postupa uzdržano, zakonito i srazmerno.
Građanin nije podanik. On je nosilac prava. I kada se suprotstavlja nezakonitom postupanju, on ne ruši poredak – on ga brani.
U tome je suština.
Tekst o tome šta tačno sme komunalna milicija možete pročitati ovde.