Pre samo dvadesetak godina policijski pretres stana smatrao se jednom od najozbiljnijih procesnih radnji u krivičnom postupku. Danas, međutim, postoji predmet koji o čoveku otkriva daleko više nego čitav njegov stan. Taj predmet nalazi se gotovo neprestano u našem džepu. To je mobilni telefon.
U njemu se nalaze privatne fotografije, prepiske sa porodicom i prijateljima, razgovori sa advokatom, lekarom ili poslovnim partnerima, elektronska pošta, pristup bankarskim računima, lokacije kretanja, internet pretrage, zdravstveni podaci, beleške, lozinke i brojne druge informacije koje zajedno predstavljaju gotovo potpunu digitalnu biografiju jednog čoveka.
Zbog toga nije iznenađujuće što je jedno od najčešćih pitanja koje građani postavljaju upravo sledeće: da li policija sme da pregleda mobilni telefon bez sudskog naloga?
Odgovor nije moguće svesti na jednostavno „da“ ili „ne“. Pravo, kao i život, ne trpi jednostavna rešenja. Ipak, jedno pravilo je nesporno – pristup sadržaju mobilnog telefona predstavlja ozbiljno zadiranje u pravo na privatnost i zato ne može zavisiti isključivo od volje policijskog službenika.
Ustav Republike Srbije garantuje nepovredivost privatnosti, tajnost pisama i drugih sredstava komunikacije, kao i pravo svakog lica na zaštitu ličnih podataka. Ova prava nisu formalnost. Ona predstavljaju jedan od temelja demokratske države. Upravo zato svako njihovo ograničenje mora biti zasnovano na zakonu, neophodno za ostvarenje legitimnog cilja i podložno kontroli nadležnih organa.
U praksi, građani često mešaju dve različite situacije. Jedno je privremeno oduzimanje mobilnog telefona kao predmeta koji može biti od značaja za krivični postupak, a nešto sasvim drugo jeste pristup njegovom sadržaju. Činjenica da je telefon oduzet ne znači automatski da je dozvoljeno pregledati sve što se u njemu nalazi. Upravo tu leži suštinska razlika koju mnogi previde.
Posebno su osetljivi slučajevi u kojima policijski službenik zatraži od građanina da otključa telefon, saopšti lozinku ili omogući pristup aplikacijama i prepiskama. Veliki broj ljudi, iz straha ili uverenja da „nema šta da krije“, pristaje na takav zahtev bez razmišljanja. Međutim, svaka situacija ima svoje okolnosti i posledice, a prava koja zakon priznaje licu u krivičnom postupku ne prestaju samim kontaktom sa policijom.
Pravna država ne počiva na pretpostavci da su državni organi uvek u pravu. Ona počiva na sistemu kontrole njihovih ovlašćenja. Upravo zato Zakon o krivičnom postupku propisuje pravila o prikupljanju dokaza, pretresanju, privremenom oduzimanju predmeta i drugim dokaznim radnjama. Ta pravila ne postoje da bi štitila kriminalce. Ona postoje da bi štitila sve građane od moguće zloupotrebe vlasti.
Treba imati u vidu da mobilni telefon nije običan predmet. On predstavlja svojevrsni digitalni dnevnik života. Pregledom njegovog sadržaja mogu se otkriti ne samo podaci koji se odnose na konkretan krivični postupak, već i veliki broj informacija koje sa tim postupkom nemaju nikakve veze. Upravo zbog toga savremeni pravni sistemi sve više insistiraju na strogim procesnim garancijama prilikom pristupa digitalnim podacima.
U sudskoj praksi sve češće se postavlja pitanje ne samo šta je pronađeno u telefonu, već i na koji način je do tih podataka došlo. Nije svaki dokaz koji postoji ujedno i zakonit dokaz. Način njegovog pribavljanja može biti jednako važan kao i njegov sadržaj. To je jedno od osnovnih načela krivičnog postupka, jer cilj ne opravdava svako sredstvo.
Građani ponekad smatraju da će saradnjom sa policijom automatski rešiti svaki nesporazum. U određenim situacijama to zaista može biti slučaj. Međutim, odluke koje se donose u prvim satima postupka često imaju dalekosežne posledice. Zbog toga je pravo na branioca jedno od najznačajnijih procesnih prava koje zakon priznaje svakom licu protiv koga se vodi krivični postupak.
S druge strane, nije ispravno ni verovanje da policija nikada nema pravo da pristupi sadržaju mobilnog telefona. U pojedinim zakonom propisanim situacijama takvo ovlašćenje postoji, ali upravo zato što se radi o ozbiljnom ograničenju prava na privatnost, zakon propisuje uslove i postupak pod kojima se ono može sprovesti. Pravo, dakle, ne isključuje mogućnost pristupa digitalnim dokazima, ali nastoji da obezbedi da taj pristup bude zakonit, opravdan i podložan sudskoj kontroli.
U vremenu kada se čitav život jednog čoveka nalazi u nekoliko stotina grama elektronike, pitanje mobilnog telefona postalo je jedno od najvažnijih pitanja savremenog krivičnog procesnog prava. Od odgovora na to pitanje zavisi ravnoteža između dva podjednako važna interesa – interesa države da otkriva i dokazuje krivična dela i prava građana da njihova privatnost ne bude narušena mimo zakona.
Na kraju, možda je najvažnija jedna jednostavna poruka. Poznavanje sopstvenih prava nije znak nepoštovanja zakona. Naprotiv, ono je jedan od preduslova vladavine prava. Država je najjača onda kada njeni organi postupaju u skladu sa zakonom, a građani su svesni i svojih obaveza i svojih prava. Upravo u tome leži suština pravne sigurnosti – ne u tome da država može sve, već u tome da su i vlast i građani podjednako vezani zakonom.
Tekst o tome šta da radite ukoliko vas zaustavi policija možete pročitati ovde.