Nasilje u školi nije „pedagoški problem koji će se sam rešiti“, niti je stvar interne discipline koju škola može da drži pod tepihom. Ono je, pre svega, povreda prava deteta, a u težim oblicima i prekršajno ili krivično delo. Posebno je opasna i pravno problematična situacija kada škola – kroz postupanje razrednog starešine, stručne službe ili samog direktora – svesno ili prećutno zataškava nasilje, minimizuje ga, relativizuje ili prebacuje odgovornost na žrtvu.
Ovaj tekst je namenjen roditeljima, ali i kolegama advokatima, kao praktičan vodič: šta uraditi, kojim redom, kome se obratiti i gde je granica posle koje više ne govorimo o „lošoj pedagogiji“, već o protivpravnom postupanju škole.
1. Zataškavanje nasilja – kako ga prepoznati
Zataškavanje retko izgleda dramatično. Naprotiv, često je obavijeno „razumnim“ i „smirujućim“ formulacijama:
- „To su deca, malo su se posvađala“
- „Nije to baš nasilje, više nesporazum“
- „Razgovarali smo sa njima, rešeno je“
- „Nemojte dizati frku, naškodićete detetu“
- „Ako prijavite, napravićete problem školi“
Pravno gledano, sve ove rečenice imaju jednu zajedničku funkciju: obeshrabrivanje prijavljivanja i izbegavanje formalnog postupka.
Posebno alarmantni znaci su:
- odbijanje da se sačini službena beleška
- izbegavanje pisane komunikacije
- pritisak da se „reši usmeno“
- ispitivanje deteta bez roditelja
- relativizacija povreda (čak i kada postoji lekarska dokumentacija)
2. Pravni položaj škole – škola nije iznad zakona
Osnovna greška koju roditelji prave jeste uverenje da je škola „autonomna“ u ovoj oblasti. Nije.
Škola ima:
- obavezu zaštite učenika
- obavezu postupanja po protokolima
- obavezu prijavljivanja nasilja
Kada škola propusti da postupi, ona ne ostaje „neutralna“, već može postati saučesnik u povredi prava deteta, kroz nečinjenje.
Zataškavanje nasilja može značiti:
- povredu prava deteta na bezbedno okruženje
- povredu prava na dostojanstvo
- povredu prava na obrazovanje
- odgovornost ustanove i odgovornih lica
3. Prvi korak: sve u pisanoj formi
Najvažniji savet koji roditelj može dobiti glasi:
nikada ne ostajte samo na usmenom razgovoru.
Čim se posumnja na nasilje:
- uputiti pisani dopis školi
- zahtevati da se incident evidentira
- tražiti pismeni odgovor
U tom dopisu treba:
- opisati događaj
- navesti datum, vreme i mesto
- opisati posledice po dete
- postaviti jasan zahtev (postupanje, zaštita, mere)
Pisani trag je ključan jer kasnije razbija argument škole:
„Nismo bili obavešteni“.
4. Zabrana ispitivanja deteta bez roditelja
Jedna od najčešćih zloupotreba jeste da škola:
- pozove dete
- uzme izjavu
- „razgovara“ sa njim
bez znanja ili prisustva roditelja.
Ovo je ozbiljna povreda prava deteta.
Roditelj ima puno pravo da:
- izričito zabrani svaki razgovor sa detetom bez njegovog prisustva
- zahteva da sva komunikacija ide preko njega ili advokata
- smatra svaki suprotan postupak novim vidom uznemiravanja
Ovo je naročito važno kada postoji sumnja da škola želi da „usaglasi priču“ ili smanji sopstvenu odgovornost.
5. Kada škola ćuti ili minimizuje – sledeći nivo
Ako škola:
- ne odgovori na dopis
- odgovori formalno, bez suštine
- tvrdi da „nema elemenata nasilja“ uprkos dokazima
onda je vreme za eskalaciju.
Sledeći koraci su:
- obraćanje školskoj upravi
- obraćanje ministarstvu
- uključivanje prosvetne inspekcije
Ovo više nije „sukob sa školom“, već ostvarivanje prava deteta na institucionalnu zaštitu.
6. Krivičnopravni aspekt – kada nasilje nije „pedagoška mera“
Kada postoje:
- telesne povrede
- ponavljano psihičko nasilje
- teško vređanje, pretnje, ponižavanje
onda više ne govorimo samo o školskoj disciplini.
U takvim situacijama:
- roditelj ima pravo da podnese krivičnu prijavu
- škola nema pravo da to „blokira“
- pritisak da se ne prijavi može sam po sebi biti problematičan
Posebno je važno razumeti:
krivični postupak i školski postupak nisu isto i jedan ne isključuje drugi.
7. Građanska odgovornost škole
Manje poznata, ali izuzetno važna dimenzija jeste građanskopravna odgovornost škole.
Ako škola:
- nije sprečila nasilje
- nije reagovala blagovremeno
- nije zaštitila dete
može postojati osnov za:
- naknadu nematerijalne štete
- odgovornost ustanove
- odgovornost konkretnih lica
Ovo je posebno relevantno kada posledice po dete nisu samo trenutne, već dugoročne (strah, anksioznost, izbegavanje škole).
8. Uloga advokata – zašto je često neophodna
Prisustvo advokata:
- menja odnos snaga
- prekida neformalno „zamazivanje“
- uvodi pravni jezik u prostor gde se često manipuliše emocijama
Advokat ne „pogoršava situaciju“, već:
- štiti dete
- disciplinuje instituciju
- obezbeđuje zakonitost postupanja
Često se tek po uključenju advokata pojave zapisnici, beleške i „sećanje“ škole.
9. Najopasnija zamka: „radi dobrobiti deteta“
Rečenica koja se najčešće zloupotrebljava glasi:
„Radimo ovo radi dobrobiti deteta“.
U praksi, ona često znači:
- radi dobrobiti škole
- radi mira u kolektivu
- radi izbegavanja odgovornosti
Istinska dobrobit deteta znači:
- bezbednost
- jasnu poruku da nasilje nije prihvatljivo
- osećaj da ga odrasli štite
Sve suprotno tome ostavlja duboke posledice.
10. Škola je dužna da štiti, a ne da ćuti
Kada škola zataškava nasilje, ona ne greši pedagoški – ona krši zakon.
Roditelj koji reaguje:
- nije konfliktna osoba
- nije pretnja sistemu
- već neko ko vrši svoju zakonsku i moralnu dužnost
Ćutanje škole nije znak da problema nema.
Često je upravo suprotno.
Ako institucija neće da štiti dete –
pravo i obaveza roditelja je da je na to primora pravnim sredstvima.
Tekst o vršnjačkom nasilju možete pročitati ovde.