Kada u krivičnom postupku ne postoje snimci, biološki tragovi, pisana dokumenta ili drugi materijalni dokazi, a optužba se zasniva na iskazu jedne osobe, postavlja se jedno od najosetljivijih pitanja krivičnog pravosuđa: može li nečija reč biti dovoljna da drugog čoveka liši slobode?
U javnosti je rasprostranjeno uverenje da je za osuđujuću presudu neophodan materijalni dokaz. Mnogi smatraju da bez snimka kamere, DNK analize, otisaka prstiju ili pisanog priznanja nema ni krivičnog dela koje se može dokazati. Međutim, krivično procesno pravo ne poznaje takvo pravilo.
S druge strane, podjednako je pogrešno uverenje da je dovoljno da jedna osoba optuži drugu, pa da sud, ukoliko joj poveruje, automatski može doneti osuđujuću presudu.
Istina je pravno složenija. Ona se nalazi u odnosu između slobodne ocene dokaza, pretpostavke nevinosti, tereta dokazivanja i stepena izvesnosti koji je neophodan za osudu.
Upravo se na tom prostoru, između dve suprotstavljene tvrdnje, najjasnije ispoljava odgovornost krivičnog suda. Jer sud ne odlučuje samo o tome kome će poverovati. On odlučuje da li su činjenice na kojima se zasniva krivična odgovornost dokazane u skladu sa zakonom.
Slobodna ocena dokaza ne znači proizvoljno odlučivanje
Jedno od osnovnih načela krivičnog postupka u Srbiji jeste načelo slobodne ocene dokaza. Ono je izričito propisano članom 16. Zakonika o krivičnom postupku, prema kojem sud izvedene dokaze ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju.
To znači da zakon ne propisuje unapred da je jedna vrsta dokaza uvek vrednija od druge. Iskaz svedoka nije samim tim manje vredan od pisanog dokumenta, niti materijalni dokaz nužno ima veću dokaznu snagu od neposrednog svedočenja.
Međutim, slobodno sudijsko uverenje ne sme se poistovetiti sa ličnim utiskom sudije.
Sud ne može doneti osuđujuću presudu samo zato što mu jedna osoba deluje iskrenije, sigurnije ili ubedljivije od druge. Njegova ocena mora biti zasnovana na savesnoj analizi izvedenih dokaza, njihove međusobne povezanosti, logičke doslednosti i svih okolnosti konkretnog slučaja.
Član 419. Zakonika o krivičnom postupku dodatno obavezuje sud da presudu zasniva na dokazima izvedenim na glavnom pretresu i da svaki dokaz oceni pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima.
Dakle, zakon sudiji daje slobodu u oceni dokaza, ali mu istovremeno nameće obavezu da svoje zaključke racionalno i pravno obrazloži.
Može li iskaz jednog svedoka biti dovoljan za osudu?
Odgovor je potvrdan — u načelu može.
U srpskom krivičnom postupku ne postoji opšte pravilo koje zabranjuje da se osuđujuća presuda zasnuje na iskazu jednog svedoka ili oštećenog, čak i kada ne postoje neposredni materijalni dokazi.
Zamislimo situaciju u kojoj jedna osoba tvrdi da joj je druga uputila ozbiljnu pretnju, dok okrivljeni to odlučno poriče. Nema snimka razgovora, nema drugih očevidaca, niti pisane komunikacije. Postoje samo dva suprotstavljena iskaza.
U takvom slučaju sud mora ispitati sadržinu i pouzdanost iskaza, okolnosti pod kojima je događaj navodno nastupio, mogućnost pravilnog opažanja i pamćenja, eventualne protivrečnosti i sve druge relevantne činjenice.
Posebno je važno razlikovati iskrenost od tačnosti. Čovek može iskreno verovati da se neki događaj odigrao na određeni način, a da njegovo sećanje ipak bude nepotpuno ili pogrešno.
Isto tako, činjenica da između okrivljenog i oštećenog postoji raniji sukob ne znači automatski da oštećeni ne govori istinu. Ali ta okolnost može biti relevantna prilikom procene verodostojnosti iskaza.
Sud mora biti oprezan i u proceni načina na koji svedok govori. Siguran nastup nije dokaz istinitosti, kao što nervoza, uznemirenost ili nesigurnost ne predstavljaju dokaz laži.
Ključno pitanje zato nije koliko svedoka potvrđuje optužbu, već da li dokazi, posmatrani u celini, omogućavaju pouzdano utvrđivanje svih činjenica neophodnih za osudu.
Pretpostavka nevinosti i teret dokazivanja
U krivičnom postupku okrivljeni nije dužan da dokazuje svoju nevinost. Naprotiv, teret dokazivanja optužbe leži na tužiocu, što je izričito propisano članom 15. Zakonika o krivičnom postupku.
Ovo načelo ima naročit značaj upravo u predmetima u kojima postoje suprotstavljeni iskazi.
Okrivljeni ne mora da pronađe svedoka koji će potvrditi njegovu verziju događaja, niti je obavezan da dokazuje da se nešto nije dogodilo. Njegovo poricanje, samo po sebi, ne mora biti dovoljno da opovrgne ubedljive dokaze optužbe, ali nedostatak dokaza odbrane nikada ne može zameniti obavezu tužioca da dokaže krivicu.
Drugim rečima, sud ne sme da zaključi da je okrivljeni kriv zato što nije uspeo da dokaže suprotno.
Takvo postupanje predstavljalo bi nedopušteno prebacivanje tereta dokazivanja sa tužioca na okrivljenog.
Šta znači pravilo in dubio pro reo?
Jedno od najznačajnijih načela krivičnog procesnog prava sadržano je u latinskoj izreci in dubio pro reo — u sumnji, u korist okrivljenog.
Prema članu 16. Zakonika o krivičnom postupku, sud presudu može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren, dok sumnju o relevantnim činjenicama mora rešiti u korist okrivljenog.
Ovo pravilo ne znači da je svaka zamisliva ili apstraktna sumnja dovoljna za oslobađajuću presudu. Ono podrazumeva da se nakon savesne ocene dokaza ne sme doneti osuđujuća presuda ako ostane nerazrešena sumnja o činjenicama od kojih zavisi postojanje krivičnog dela ili krivična odgovornost.
U predmetu u kojem jedna osoba tvrdi da se događaj odigrao, a druga to poriče, sud mora utvrditi da li je iskaz koji tereti okrivljenog dovoljno pouzdan da otkloni takvu sumnju.
Ukoliko to nije moguće, zakon nalaže odluku u korist okrivljenog.
Poseban problem: iskaz oštećenog kao jedini dokaz
U praksi postoje krivična dela koja se često izvršavaju bez prisustva trećih lica. To je naročito izraženo kod pojedinih oblika nasilja u porodici, seksualnih delikata, pretnji i drugih radnji koje se odvijaju u privatnom prostoru.
Kada bi materijalni dokaz ili postojanje više očevidaca bili neophodan uslov za osudu, mnoga krivična dela praktično ne bi mogla biti dokazana.
Zato pravni sistem mora omogućiti da i iskaz oštećenog ima odgovarajuću dokaznu vrednost.
Istovremeno, neophodno je zaštititi okrivljenog od osude zasnovane na nedovoljno ispitanim ili nepouzdanim tvrdnjama.
Ove dve potrebe nisu međusobno suprotstavljene. Zaštita žrtve krivičnog dela i zaštita prava okrivljenog predstavljaju sastavne delove pravičnog krivičnog postupka.
Upravo zbog toga sud mora naročito pažljivo analizirati iskaz koji ima odlučujući značaj za ishod postupka.
Važno je istaći da ne postoji zakonska pretpostavka da oštećeni govori istinu, ali ni pretpostavka da njegov iskaz nije pouzdan zato što je lično zainteresovan za ishod postupka.
Svaki iskaz podleže sudskoj oceni, u skladu sa istim osnovnim procesnim načelima.
Evropski standardi pravičnog suđenja
Pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, ima poseban značaj u postupcima u kojima iskaz svedoka predstavlja jedini ili odlučujući dokaz.
Praksa Evropskog suda za ljudska prava posebno se bavi situacijama u kojima odbrana nije imala odgovarajuću mogućnost da ispita svedoka čiji je iskaz korišćen protiv okrivljenog.
Prilikom ocene pravičnosti takvog postupka značaj imaju razlozi zbog kojih svedok nije ispitan pred sudom, važnost njegovog iskaza za osudu i postojanje dovoljnih procesnih garancija koje mogu nadoknaditi ograničenja prava odbrane.
Ovo ne znači da Evropska konvencija zabranjuje osudu zasnovanu na iskazu jednog svedoka. Naprotiv, suština standarda jeste da postupak, posmatran u celini, mora biti pravičan, a da odbrana mora imati delotvornu mogućnost da osporava dokaze koji je terete.
Naročito je važno razlikovati slučaj u kojem je jedan svedok neposredno ispitan na glavnom pretresu od slučaja u kojem sud odlučujući značaj pridaje njegovoj ranije datoj izjavi, bez odgovarajuće mogućnosti odbrane da ga ispita.
Uloga advokata u predmetima „reč protiv reči“
U ovakvim postupcima uloga branioca ne svodi se na jednostavno osporavanje iskaza oštećenog ili svedoka.
Stručna odbrana podrazumeva pažljivo ispitivanje celokupne dokazne građe, utvrđivanje eventualnih protivrečnosti, predlaganje relevantnih dokaza i ukazivanje na sve okolnosti koje mogu biti značajne za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja.
Nekada se presudna okolnost nalazi u vremenskom sledu događaja. Nekada u razlikama između ranijih i kasnijih iskaza. U drugim slučajevima značaj mogu imati telefonske komunikacije, medicinska dokumentacija, kretanje učesnika ili iskazi lica koja nisu neposredno prisustvovala događaju, ali imaju saznanja o njegovim okolnostima.
Međutim, nijedna protivrečnost ne mora automatski značiti da je iskaz neistinit. Sud mora razlikovati neslaganja koja se odnose na sporedne detalje od onih koja dovode u pitanje samu suštinu optužbe.
Posebna odgovornost advokata jeste da spreči da se dokazni postupak pretvori u nadmetanje ličnih utisaka, umesto u pravno uređen proces utvrđivanja činjenica.
Odbrana mora biti usmerena na ono što je pravno odlučujuće: da li su svi elementi krivičnog dela i krivična odgovornost okrivljenog dokazani do stepena izvesnosti koji zakon zahteva.
Opasnost od osude zasnovane na utisku
Jedna od najvećih opasnosti u krivičnom pravosuđu jeste zamena dokaznog zaključivanja subjektivnim uverenjem.
Sudija je, kao i svaki čovek, izložen uticaju načina govora, ponašanja, emocionalnih reakcija i ličnog nastupa učesnika postupka.
Ali pravosudna funkcija zahteva da se takvi utisci podvrgnu racionalnoj i kritičkoj analizi.
Ubedljiv govor nije isto što i istinit iskaz. Isto tako, nespretna odbrana ili protivrečno izlaganje okrivljenog ne predstavljaju sami po sebi dokaz krivice.
Sudska odluka mora biti rezultat dokazivanja, a ne intuicije.
Zato je obrazloženje presude od suštinskog značaja. Ono mora pokazati zbog čega su određeni dokazi prihvaćeni, drugi odbačeni i kako je sud došao do zaključka o postojanju činjenica na kojima zasniva svoju odluku.
Bez takvog obrazloženja, slobodna ocena dokaza mogla bi postati prostor za proizvoljnost, što je nespojivo sa vladavinom prava.
Zaključak: krivica se dokazuje, a ne pretpostavlja
Može li se, dakle, neko osuditi bez materijalnih dokaza?
Može. Ali odsustvo materijalnih dokaza nikada ne oslobađa sud obaveze da krivicu utvrdi sa zakonom zahtevanim stepenom izvesnosti.
Iskaz jednog svedoka ili oštećenog može imati odlučujuću dokaznu vrednost. Međutim, njegova uverljivost mora biti rezultat pažljive, nepristrasne i obrazložene sudske ocene, a ne puke pretpostavke da jedna strana govori istinu.
Krivični postupak nije takmičenje u ubedljivosti. Njegov cilj nije da se utvrdi ko je ostavio bolji utisak, već da se na osnovu zakonito izvedenih dokaza utvrdi da li je optužba dokazana.
Pravna država mora istovremeno da obezbedi delotvorno krivično gonjenje i da spreči osudu nevinog čoveka.
U tome se ogleda suštinska vrednost pretpostavke nevinosti i pravila da se sumnja rešava u korist okrivljenog.
Jer između sumnje i dokazane krivice postoji granica koju sud ne sme preći na osnovu pretpostavki.
Pravda ne zahteva da sud uvek nekome poveruje. Pravda zahteva da sud osudi samo onda kada je krivica dokazana.
Tekst o vašem pravu da ćutite možete pročitati ovde.
