Postoji jedan osećaj koji deli veliki broj građana Srbije, a o kome se retko govori. To nije samo strah od siromaštva, niti strah od suda, izvršitelja ili države. To je osećaj da čovek nikada ne može zaista da počne ispočetka.
Mnogi žive sa uverenjem da ih jedna stara greška, jedan zaboravljeni račun, jedan kredit, jedna osuda ili jedan administrativni propust mogu proganjati čitavog života. I upravo tu počinje jedno od najvažnijih pravnih pitanja savremenog društva: da li pravo postoji da bi čoveka zauvek vezalo za njegovu prošlost ili da bi mu omogućilo novi početak?
Pravo, po svojoj suštini, ne sme biti sistem večnog kažnjavanja. Ono mora biti sistem ravnoteže. Društvo ima pravo da sankcioniše nezakonito ponašanje, da štiti poverioce i obezbedi pravnu sigurnost. Ali isto tako, čovek ima pravo da nakon izvesnog vremena ponovo bude slobodan.
Upravo zato u pravu postoje instituti zastarelosti, rehabilitacije, brisanja podataka, otpusta dugova i različitih oblika pravnog zaborava. Oni nisu „rupe u zakonu“, kako se ponekad predstavljaju. Oni su civilizacijska tekovina.
Zamislimo građanina koji je pre petnaest godina imao mali dug prema komunalnom preduzeću. Preselio se, promenio broj telefona, izgubio dokumentaciju i nastavio svoj život. Nakon decenije i po, stiže mu rešenje o izvršenju sa kamatama koje su višestruko prevazišle glavni dug.
Ili čoveka koji je kao mladić izvršio krivično delo, izdržao kaznu, zasnovao porodicu, zaposlio se i deceniju živeo kao uzoran građanin. Ipak, svaki put kada konkuriše za određeni posao, prošlost ga sustiže.
Ili lice koje je bilo predmet nekakvog postupka koji je odavno okončan, ali se njegovi lični podaci i dalje obrađuju i cirkulišu u različitim evidencijama.
Šta je zajedničko svim ovim ljudima?
Osećaj da kazna nikada nije prestala.
Upravo zbog toga instituti zastarelosti i rehabilitacije predstavljaju jedan od najhumanijih delova pravnog sistema.
Zastarelost nije nagrada za neplaćanje duga. Ona predstavlja poruku države da pravo mora biti aktivno, blagovremeno i efikasno. Ako poverilac godinama ne ostvaruje svoja prava, ako organi ne postupaju u razumnom roku, onda i pravna sigurnost dužnika postaje vrednost koju pravo mora da zaštiti.
Isto važi i za krivičnopravnu rehabilitaciju. Društvo koje čoveku ne dozvoljava da prestane biti prestupnik, čak i nakon što je kaznu odavno izdržao, u suštini mu oduzima svaku nadu u popravljanje. A bez nade nema ni resocijalizacije.
Poseban problem predstavlja činjenica da mnogi građani nisu svesni svojih prava.
Nisu svesni da neka potraživanja mogu biti zastarela.
Nisu svesni da postoje zakonski uslovi za brisanje osuda iz kaznenih evidencija.
Nisu svesni da imaju pravo da traže brisanje ili ograničenje obrade određenih ličnih podataka.
Nisu svesni da izvršenje nije svemoćan mehanizam i da postoje brojna pravna sredstva za zaštitu njihovih prava.
Zbog toga savremeni advokat ne sme biti samo procesni zastupnik. On mora biti prevodilac prava na jezik običnog čoveka.
Jer građani danas ne traže nemoguće. Oni ne traže privilegije. Oni traže da pravo prepozna jednu jednostavnu istinu: čovek je više od svoje najgore greške i više od svog najgoreg dana.
U vremenu kada se sve pamti, kada digitalne evidencije postaju trajne, a podaci ostaju dostupni godinama, pravo na novi početak postaje jedno od najvažnijih ljudskih prava našeg vremena.
Društvo koje ne ume da zaboravi, osuđeno je da neprestano kažnjava.
Pravo koje ne poznaje milost vremena, pretvara se u instrument večite kazne.
A država koja svojim građanima ne dopušta drugi početak, polako im oduzima veru da se trud, pokajanje i ispravljanje uopšte isplate.
Možda je zato jedno od najvažnijih pitanja savremenog prava sledeće:
Ne da li je neko jednom pogrešio.
Nego da li mu je nakon dovoljno vremena i ispravnog života dozvoljeno da ponovo bude slobodan čovek.
Odgovor pravne države mora biti nedvosmislen.
Mora.
Tekst o zastarelosti duga na osnovu bankarskog kredita možete pročitati ovde.