Zastarelost je na opšti način moguće definisati kao prestajan prava zahtevati ispunjenje obaveze. Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Bitno je reći da sud ne pazi na zastarelost po službenoj dužnosti, već samo ako se dužnik na nju pozvao isticanjem prigovora. Takođe, bitno je reći da u slučaju kad dužnik ispuni zastarelu obavezum on nema pravo zahtevati da mu se vrati ono što je dao, čak i ako nije znao da je obaveza zastarela.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 5019/2019 od 13.2.2020. godine: “Odredbom člana 360. ZOO je propisano da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. U stavu 3. istog člana zakona je izričito propisano da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao. Nesporno je da se u ovoj parnici tuženi nije pozvao na zastarelost odnosno takav prigovor nije izjavio. U takvoj situaciji nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su se uopšte bavili pitanjem zastarelosti potraživanja. Osnovni razlog za odbijanje tužbenog zahteva u ovom slučaju bilo je to što su sudovi smatrali da je nastupila apsolutna zastarelost, a sudovi su se samo usput bavili pitanjem postojanja vanbračne zajednice, da li je uopšte postojao zajam, da li je vraćen itd. a da pri tome konačan stav nisu o ovim pitanjima zauzeli.”
Prigovor zastarelosti stranka može istaći u odogovru na tužbu, kao i tokom dokazne faze postupka, ali ne i nakon donošenja presude.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 759/2017 od 27.4.2017. godine: “Vrhovni kasacioni sud kao prvo utvrđuje da je zaključak sudova o prekludiranosti sa isticanjem prigovora zastarelosti posle pripremnog ročišta ili prvog ročišta za glavnu raspravu neosnovan, jer je isticanje prigovora u smislu člana 298. ZPP, propisano za procesno pravne prigovore, a prigovor zastarelosti potraživanja je materijalno pravni prigovor koji se prema odredbi člana 372. ZPP ne može isticati u žalbi. Mogućost isticanja materijalno pravnih prigovora nije ograničena na pripremno ročište ili prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno nije obavezno, te se u tom smislu ne može prihvatiti zaključak o prekluziji isticanja ovog prigovora.”
Opšti rok zastarelosti potraživanja iznosi deset godina, prema članu 371. Zakona o obligacionim odnosima. Opšti rok zastarelosti se primenjuje uvek kada nema osnova za primenu posebnih rokova zastarelosti od jedne godine, tri godine ili pet godina.
Desetogodišnji rok se uvek primenjuje na obaveze koje proizilaze iz odluka nadležnih državnih organa, npr. obaveza ustanovljena presudom neće biti ostvarena u izvršnom postupku ukoliko je od pravnosnažnosti presude do podnošenja predloga za izvršenje prošlo više od deset godina.
Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 5959/2018 od 30.1.2020. godine: “Po oceni revizijskog suda, sporan pravni odnos između tužioca i tuženog je nastao iz pisane Saglasnosti od 21.10.2005. godine, koja sadrži sporazum parničnih stranaka, povodom rekonstrukcije objekta tuženog i zajedničkog zida i nastanka i uklanjanja štete nastale gradnjom. Naime, tužilac i tuženi su se sporazumeli da tuženi izvede određene radove na zajedničkom zidu, a tuženi se obavezao da poboljša uslove svog stanovanja i da se uzdrži od svakog ponašanja kojim bi tužiocu mogao da prouzrokuje štetu. Stranke su predvidele i obavezu tuženog da nakon sprovedenih radova i poboljšanja uslova stanovanja uspostavi za tužioca stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, u smislu člana 185. st. 1 i 4. ZOO, koju tuženi kao odgovorno lice nije ispunio. U toj situaciji, tuženi nije odgovoran po pravilima o deliktnoj odgovornosti, već po pravilima o ugovornoj odgovornosti, tako da se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. ZOO koji iznosi 10 godina.”
Petogodišnji rok zastarelosti je karakterističan za gašenje same obligacije čija se obaveza obročno ispunjava. ZOO u članu 373. stav 1. kaže: ,,Samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja.“
Da bi se preciznije shvatilo kada se može koristiti rokom zastarelosti od pet godina, moramo da pomenemo i rok zastarelosti od tri godine. Ovaj rok zastarelosti se primenjuje na povremena potraživanja koja dospevaju u godišnjim ili kraćim razmacima i ovaj rok zastarelosti je uređen članom 372. ZOO. Suština trogodišnjeg roka zastarelosti je u tome što se njegovim nastupanjem dužnik može osloboditi samo onih povremenih potraživanja koja su starija od tri godine, ali ne i svih ostalih potraživanja koja proizilaze iz samog prava poverioca, tek ukoliko protekne pet godina od dospelosti nekog od povremenih potraživanja, a nije bilo izmirenja neke od dospelih obaveza ugasiće se pravo poverioca da sudskim putem namiri svoje potraživanje u celosti, dakle kako ona starija, ali i sva buduća potraživanja.
Čitajući zakonsku odredbu članova 372. i 373. ZOO, stiče se utisak da sva potraživanja koja se isplaćuju u ratama zastarevaju u roku od tri odnosno pet godina, ali to nije baš tako.
Za obaveze koje proističu iz bankarskog poslovanja, pa i ugovor o bankarskom kreditu, iako se obaveza korisnika bankarskog kredita sastoji u mesečnim otplatama duga, primenjuje se opšti rok zastarelosti od deset godina, računajući od dana kada je ugovor zaključen.
Pravno shvatanje Saveznog suda – zaključak br. 14/89 od 26.5.1989. godine, objavljen u Zbirci sudskih odluka, Sveska 1-3 za 1988/90. godinu i Sveska 1-3 za 1991/93. godinu – Sudska praksa privrednih sudova – Bilten 1/96 – str. 5: ,,Na potraživanje iz ugovora o bankarskom tekućem računu, kao i na druga potraživanja iz bankarskog poslovanja po zaključenom ugovoru, primenjuje se opšti rok zastarelosti od deset godina, budući da se otplate u pojedinačnim anuitetima ne mogu poistovetiti sa povremenim potraživanjima.“
Ovde možemo istražiti i presudu privrednog apelacionog suda Pž. 4166/2010 od 7.10.2010. godine u kojoj je navedeno: ,,Na potraživanje banke po osnovu ugovora o kreditu, od preduzetnika kao primaoca kredita, primenjuje se rok zastarelosti od 10 godina.“
Dakle, možemo zaključiti da s obzirom da zakon o obligacionim odnosima koji uređuje zastarelost potraživanja nije uredio na poseban način zastarelost duga po kreditu, prema zakonu primenjuje se opšti rok zastarevanja potraživanja od 10 godina od dospelosti, izuzev ako nije u pitanju potraživanje pravnih lica kao korisnika kredita. Tu je sudska praksa dosta ujednačena.
Iako pojedinačne rate kredita – anuiteti, dospevaju povremeno, one nemaju tretman povremenih potraživanja/davanja jer to suštinski nisu. Zbog toga i rok zastarevanja za potraživanja iznosa rate kredita je takođe 10 godina od dospevanja.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com
Komentar*Šta je zastarelost i kada nastupa? Ko je odgovoran za isticanje prigovora zastarelosti i da li sud samostalno prati zastarelost?
Visit us telkom university
Zastarelost je pravni institut prisutan u više grana prava, a označava zastarevanje, odnosno nestanak ili neutuživost određenog prava usled nekorišćenja od strane titulara.
To dalje znači:
Prvo, zastarelost ne počinje da deluje automatski onda kad protekne rok zastarevanja. Kada zastarelost nastupi, a nastupiće protekom roka zastarelosti, to još nije dovoljno da ona počne da proizvodi dejstvo. Da bi proizvela dejstvo, zastrelost mora biti utvrđena sudskom odlukom. To će se desiti ako poverilac utuži dužnika za zastareli dug, pa dužnik uloži prigovor zastarelosti. U tom slučaju, sud će doneti odluku kojom se utvrđuje da je zastarelost nastupila.
Drugo, zastarelost, kad bude sudski utvrđena, za pravnu posledicu ima da se zastarelo potraživanje više ne može prinudno naplatiti.
Treće, zastarelost, kad bude sudski utvrđena, ne povlači sa sobom oprost duga, jer dug ipak nastavlja da postoji. Sudski utvrđeno zastarelo potraživanje se pretvara u tzv naturalnu obligaciju, koja se ne može prinudno naplatiti ali koja postoji, i dužnik je može platiti dobrovoljno. Ovakav dug se i dalje može voditi u poslovnim knjigama poverioca, samo je pitanje koliko je to celishodno u smislu opterećenja poveriočevih bilansa nenaplativim dugovima.
Četvrto, zastarelost je institut koji predstavlja sankciju za nesavesnog poverioca, a suština te sankcije je da poverilac, koji je propustio da utuži dužnika pre isteka roka zastarelosti, izlaže sebe riziku od gubitka prava da prinudno naplati svoje potraživanje, tj izlaže sebe riziku da bude lišen prava da svoje potraživanje naplati preko suda odnosno javnog izvršitelja. Zašto kažemo riziku od gubitka prava? Zato što dužnik, ako bude utužen za zastareli dug, ima pravo i šansu da uloži prigovor zastarelosti na rešenje o izvršenju u roku od osam dana od uručenja rešenja. Ako svoje pravo iskoristi, izdejstvovaće sudsko utvrđenje zastarelosti, a posledica sudskog utvrđenja zastarelosti je – gubitak poveriočevog prava da se prinudno naplati.
Peto, a što jasno proizilazi iz prethodnih izlaganja, dužnik itekako može biti utužen za zastareli dug. On tada ima dve opcije: da na rešenje o izvršenju uloži prigovor zastarelosti ili da ćuti, tj da ne čini ništa. Ako ne čini ništa, njemu će proteći prekluzivni rok za ulaganje prigovora, pa će rešenje o izvršenju postati pravnosnažno, a dug utvrđen rešenjem prestaće da bude zastareo i postaće naplativ.
Šesto, zastarelost nije nagrada za dužnika, a to uvek ističemo u razgovorima sa potrošačima koji imaju dugovanja, pa im zastarelost pada na pamet kao mogućnost da se izvuku iz problema. Ne kaže se džabe u našem narodu da je „dug zao drug“. Pravo je načelno na strani poverioca i štiti ga od nesavesnih i nepoštenih dužnika. Zato, čak i kad zastarelost nastupi, poveriočevo pravo da potraživanje naplati i dalje ima preimućstvo nad dužnikovom željom da plaćanje duga izbegne.
Sedmo, iz ovakve postavke proističe da sud nema obavezu da po službenoj dužnosti pazi na nastupanje zastarelosti. To nije nikakva „zavera sudova protiv građana“, kao što neki internetski „mudraci“ tvrde. Radi se jednostavno o starom pravilu da ne treba dopuštati dužnicima da izvrdavaju svoje obaveze prema poveriocima, pa ako protekom roka zastare nastupi zastarelost, dužnik mora prigovorom sam da izdejstvuje njeno utrđenje. Kao što kaže član 360 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima, „sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik na nju nije pozvao.“
Osmo, sud će obratiti pažnju na zastarelost duga samo ako se dužnik na nju pozove u zakonom predviđenom roku. Dakle, dužnik koji je utužen za zastareli dug mora da uloži prigovor zastarelosti na rešenje o izvršenju u roku od osam dana od dana prijema rešenja. U suprotnom – priznao je dug.
Deveto: dužnik nikako ne može samoinicijativno da traži utvrđenje nastupanja zastarelosti, to jest dužnik nikako ne može da tuži poverioca sa ciljem da sud utvrdi zastarelost njegovog dugovanja. On može da se pozove na zastarelost samo ako poverilac utuži njega. Da ovakvo pravilo ne postoji, razni nesavesni i nepošteni dužnici bi vrlo umišljeno mogli da sačekaju protek roka zastare, oslanjajući se na poveriočev eventualni nemar, kako bi sami zatražili utvrđenje da je dug zastareo.
U pogledu rokova zastarelosti, prenećemo tačno ono što piše u Zakonu o obligacionim odnosima, a tamo gde je potrebno, stavićemo komentar, kurzivom.
Opšti rok zastarelosti:
Potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371 Zakona o obligacionim odnosima). Ovo znači da se rok od 10 godina primenjuje uvek, osim tamo gde zakon kaže drugačije, a ti drugi rokovi zastarelosti uvek su kraći od opšteg, i iznose jednu, tri ili pet godina.
Povremena potraživanja:
Potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja. (član 372 Zakona o obligacionim odnosima). Pod povremena potraživanja potpadaju npr naknada za rad profesionalnog upravnika i naknada članova stambene zajednice za investiciono održavanje zgrade. Pod povremena potraživanja potpadaju i anuiteti bankarskih kredita, s tim što u praksi do zastarevanja u roku od tri godine nikada neće doći. „Kvaka“ je u tome što prilikom uzimanja svakog kredita banka traži blanko menicu. Takva menica je potpisana ali na nju nije stavljen ni datum potpisivanja menice ni tiiznos duga. Tako da u praksi kada nekome i zastari kreditno potraživanje, banka popunjava blanko menicu sa iznosom i datumom, i samim tim se taj datum smatra datumom emisije hartije od vrednosti (a menica je hartija od vrednosti), što za posledicu ima da se ne može istaći prigovor zastarelosti, jer novi rok zastarevanja počinje teći od datuma upisanog na menici a koji je upisala banka, a on tada iznosi deset godina.
Zastarelost samog prava:
Samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja. Kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti. (Član 373 Zakona o obligacionim odnosima). Ovo je redak slučaj apsolutne zastarelosti u materiji obligacionim odnosima, ali nikakve veze nema sa komunalnim i srodnim uslugama. Primer je zastarevanje glavnice kreditnog potraživanja, ali
Kada nema zastarelosti:
Ne može zastariti pravo na izdržavanje određeno zakonom (član 373 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima). Dakle, ko računa na to da će mu obaveza plaćanja alimentacije zastareti – grdno se prevario.
Međusobna potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga:
Međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine. Zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu. (član 374 Zakona o obligacionim odnosima)
Potraživanje zakupnine:
Potraživanje zakupnine, bilo da je određeno da se plaća povremeno, bilo u jednom ukupnom iznosu, zastareva za tri godine. (član 375 Zakona o obligacionim odnosima)
Potraživanje naknade štete:
Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala. Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze. (član 376 Zakona o obligacionim odnosima) Ovde imamo još jedan primer apsolutne zastarelosti, ali opet to nema nikakve veze sa komunalnim i srodnim uslugama.
Potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim delom:
Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Isto važi i za zastoj zastarevanja. (član 377 Zakona o obligacionim odnosima)
Potraživanja za komunalne i srodne delatnosti (usluge od opšteg ekonomskog interesa):
Prema članu 378 Zakona o obligacionim odnosima zastarevaju za jednu godinu:
(1) potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva. Dakle, član 378 stav 1 ZOO se odnosi samo na domaćinstva, tj na potrošače u smislu Zakona o zaštiti potrošača. Kada oni koriste struju, daljinsko grejanje, prirodni gas, vodu, dimnjičarske usluge i usluge čišćenja, rok zastarelosti je samo za njih godinu dana.
(2) potraživanje radio-stanice i radio-televizijske stanice za upotrebu radio-prijemnika i televizijskog prijemnika. Član 378 stav 2 ZOO ne pravi nikakvu razliku između fizičkih i pravnih lica, pa je rok zastare za raznorazne radijske i TV pretplate od godinu dana isti i za jedne i za druge.
(3) potraživanje pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka, kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima. Član 378 stav 3 ZOO ne pravi nikakvu razliku između fizičkih i pravnih lica, a odnosi se na telekomunikacione i poštanske usluge, što znači da rok zastare od godinu dana važi i za domaćinstva (fizička lica) i za pravna lica.
4) potraživanje pretplate na povremene publikacije, računajući od isteka vremena za koje je publikacija naručena. Ovo je još jedan slučaj da je rok od godinu dana isti i za domaćinstva (fizička lica) i za pravna lica.
Potraživanja utvrđena pred sudom ili drugim nadležnim organima:
Sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja. Međutim, sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja. (član 379 Zakona o obligacionim odnosima). Ovu odredbu mnogi brkaju sa „apsolutnom zastarelošću“, a ona nikakve veze sa njom nema. Zastarelost iz člana 379 ZOO se odnosi samo na potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom odlukom suda ili javnog izvršitelja, a nastupiće samo ako za 10 godina poverilac-imalac izvršne isprave ne poduzme nijednu radnju da „pogura“ sud odnosno javnog izvršitelja da sprovedu izvršenje – poduzimanjem bar neke izvršne radnje.
Rokovi zastarelosti kod ugovora o osiguranju:
(1) Potraživanja ugovarača osiguranja, odnosno trećeg lica iz ugovora o osiguranju života zastarevaju za pet, a iz ostalih ugovora o osiguranju za tri godine, računajući od prvog dana posle proteka kalendarske godine u kojoj je potraživanje nastalo. (2) Ako zainteresovano lice dokaže da do dana određenog u prethodnom stavu nije znalo da se osigurani slučaj dogodio, zastarevanje počinje od dana kad je za to saznalo, s tim da u svakom slučaju potraživanje zastareva kod osiguranja života za deset, a kod ostalih za pet godina od dana određenog u prethodnom stavu. (3) Potraživanja osiguravača iz ugovora o osiguranju zastarevaju za tri godine. (4) Kad u slučaju osiguranja od odgovornosti trećeg, oštećeno lice zahteva naknadu od osiguranika, ili je dobije od njega, zastarevanje osiguranikovog zahteva prema osiguravaču počinje od dana kada je oštećeno lice tražilo sudskim putem naknadu od osiguranika, odnosno kad ga je osiguranik obeštetio. (5) Neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu. (6) Zastarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kad i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku.