U vremenu kada se najveći broj pravnih sporova vodi oko svojine, kupoprodaje, nasleđivanja i podele imovine, jedan pravni institut često ostaje u senci, iako u praksi ima ogroman značaj za svakodnevni život građana. Reč je o plodouživanju.
Većina ljudi nikada nije čula za ovaj pravni pojam sve dok se ne nađe u situaciji da roditelj želi da prenese kuću na decu, a da ipak nastavi da živi u njoj. Ili kada supružnici žele da urede imovinske odnose nakon razvoda. Ili kada naslednici shvate da su postali vlasnici nekretnine, ali da njome ne mogu u potpunosti raspolagati zato što neko drugi ima pravo plodouživanja.
Tada se otvara pitanje šta je zapravo plodouživanje i zašto je ono jedno od najpametnijih pravnih rešenja koje je pravo stvorilo.
Plodouživanje predstavlja stvarno pravo koje jednom licu daje ovlašćenje da koristi tuđu stvar i ubira njene plodove, dok vlasništvo nad tom stvari pripada drugom licu. Na prvi pogled deluje neobično da jedno lice bude vlasnik, a drugo da stvar koristi kao da je njegova. Međutim, upravo u tome leži lepota i praktična vrednost ovog instituta.
Pravo je oduvek nastojalo da pronađe ravnotežu između interesa različitih ljudi. Nije uvek moguće, niti je uvek pravično, da vlasništvo i korišćenje stvari pripadaju istom licu. Život je složeniji od pravnih formula. Roditelj koji je stvarao imovinu decenijama možda želi da je prenese na decu još za života, ali ne želi da ostane bez krova nad glavom. Supružnik koji je ceo život proveo u porodičnoj kući možda nema vlasnički udeo, ali bi bilo nepravedno da bude primoran da je odmah napusti. Upravo za takve situacije postoji plodouživanje.
Najčešći primer u praksi je ugovor o poklonu između roditelja i dece. Roditelj pokloni kuću ili stan detetu, ali u ugovoru zadrži pravo doživotnog plodouživanja. Na taj način dete postaje vlasnik nepokretnosti, što se upisuje u katastar, ali roditelj zadržava pravo da u toj kući živi do kraja života. Novi vlasnik ne može jednostavno da ga iseli, proda stan kao prazan ili na drugi način ugrozi njegovo pravo.
Praktično posmatrano, plodouživalac zadržava najvažnije elemente svakodnevnog uživanja imovine. On može živeti u nepokretnosti, izdavati je u zakup i primati zakupninu, koristiti zemljište, obrađivati njivu, ubirati voće sa voćnjaka ili na drugi način ostvarivati koristi koje stvar donosi.
Sa druge strane, vlasnik zadržava takozvanu golu svojinu. On je formalno vlasnik, ali ne može u punoj meri koristiti stvar sve dok traje plodouživanje.
Upravo zbog toga se u praksi često javljaju nesporazumi. Ljudi veruju da je upis u katastar dovoljan da mogu slobodno raspolagati nepokretnošću. Kada kasnije otkriju da je na nepokretnosti upisano pravo plodouživanja, shvataju da njihova vlasnička ovlašćenja nisu potpuna.
Zamislimo situaciju u kojoj sin dobije stan na poklon od oca. Ugovorom je predviđeno doživotno plodouživanje u korist oca. Posle nekoliko godina sin odluči da proda stan. To je moguće, ali kupac kupuje nepokretnost opterećenu pravom plodouživanja. Drugim rečima, kupac mora da trpi plodouživaoca i ne može ga lišiti prava koje mu pripada.
Zbog toga je tržišna vrednost takvih nepokretnosti često značajno niža od vrednosti slobodne nepokretnosti. Kupac zna da kupuje nešto što neće moći odmah da koristi.
Poseban značaj plodouživanje ima u naslednopravnim odnosima.
Nije retkost da testator ostavi vlasništvo nad imovinom jednom licu, a pravo plodouživanja drugom. Tako se može obezbediti da supružnik koji ostaje iza pokojnika nastavi da koristi porodični dom, dok vlasništvo prelazi na decu.
Ovakvo rešenje često sprečava porodične sukobe. Umesto da se odmah nakon smrti roditelja otvori spor oko kuće, zakonski mehanizam omogućava da se zaštite interesi svih članova porodice.
Pravo plodouživanja može postojati i na pokretnim stvarima. Iako je to ređe u praksi, nije nemoguće da neko ima pravo da koristi vozilo, mašinu ili drugu stvar čiji je vlasnik drugo lice.
Međutim, najveći značaj ipak ima kod nepokretnosti.
Jedno od čestih pitanja koje klijenti postavljaju jeste da li plodouživalac može izdati nepokretnost u zakup.
Odgovor je potvrdan.
Pošto ima pravo korišćenja i ubiranja plodova, plodouživalac može zaključiti ugovor o zakupu i primati zakupninu. To predstavlja prirodnu posledicu njegovog prava da uživa koristi koje stvar donosi.
S druge strane, plodouživalac ima i određene obaveze. On nije apsolutni gospodar stvari. Dužan je da stvar koristi pažnjom dobrog domaćina i da ne uništava njenu suštinu. Ne može, na primer, srušiti kuću ili trajno oštetiti nepokretnost zato što ona nije njegova svojina.
U tome se ogleda ravnoteža ovog instituta.
Plodouživalac dobija široka ovlašćenja, ali ne dobija pravo da ugrozi interese vlasnika.
S druge strane, ni vlasnik ne može činiti sve što poželi. On ne sme ometati plodouživaoca u vršenju njegovog prava. Ukoliko bi pokušao da ga iseli, spreči u korišćenju stvari ili na drugi način ugrozi njegovo pravo, plodouživalac bi mogao tražiti sudsku zaštitu.
U advokatskoj praksi naročito su interesantni sporovi koji nastaju nakon pogoršanja porodičnih odnosa.
Dok su odnosi dobri, niko ne razmišlja o pravnim posledicama. Međutim, kada dođe do svađe između roditelja i dece, ili kada bračni odnosi budu narušeni, pravo plodouživanja postaje jedan od najvažnijih mehanizama zaštite.
Upravo zato je prilikom sastavljanja ugovora neophodno predvideti sve potencijalne probleme. Dobro sačinjen ugovor nije onaj koji rešava današnje odnose, već onaj koji će izdržati iskušenje budućih sukoba.
Posebnu pažnju zaslužuje pitanje prestanka plodouživanja.
Najčešće plodouživanje prestaje smrću plodouživaoca. Zbog toga se u praksi najčešće govori o doživotnom plodouživanju.
Za razliku od prava svojine, koje se može nasleđivati, pravo plodouživanja je vezano za ličnost nosioca. Kada plodouživalac umre, pravo prestaje i ne prelazi na njegove naslednike.
Tada vlasnik stiče puno vlasništvo bez ograničenja.
Osim smrti, plodouživanje može prestati odricanjem, protekom vremena ako je osnovano na određeni rok, propašću stvari ili drugim zakonom predviđenim razlozima.
U praksi se ponekad dešava da se plodouživanje formalno ugasi, ali ostane upisano u katastru. U takvim situacijama neophodno je sprovesti odgovarajući postupak brisanja prava iz javnih knjiga.
Mnogi građani tek prilikom prodaje nepokretnosti otkriju da je potrebno ukloniti staro pravo plodouživanja kako bi promet mogao biti nesmetano realizovan.
Posmatrano šire, plodouživanje nije samo pravni institut. Ono predstavlja pokušaj prava da uredi međuljudske odnose na humaniji način.
U društvu koje sve više insistira na formalnom vlasništvu, plodouživanje nas podseća da vrednost imovine nije isključivo u vlasničkom listu. Vrednost imovine leži i u sigurnosti, dostojanstvu i mogućnosti čoveka da mirno živi u prostoru koji smatra svojim domom.
Zato je ovaj institut naročito značajan za starija lica.
Mnogi roditelji žele da za života urede imovinske odnose i izbegnu buduće nasledne sporove. Istovremeno, strahuju da bi prenosom vlasništva mogli izgubiti kontrolu nad sopstvenim životom.
Plodouživanje nudi rešenje koje pomiruje oba interesa.
Ono omogućava da se imovina prenese na naslednike, a da se istovremeno očuva životna sigurnost lica koje je tu imovinu stvaralo.
Iz perspektive advokata, upravo u tome leži njegova najveća vrednost.
Pravo nije stvoreno samo radi knjiga, katastra i formalnih upisa. Njegova suština je u zaštiti ljudskog dostojanstva i uređivanju odnosa među ljudima na način koji sprečava sukobe i nepravdu.
Plodouživanje je jedan od retkih instituta koji tu svrhu ostvaruje gotovo savršeno. Ono omogućava prenos imovine bez gubitka sigurnosti. Omogućava porodični mir bez odricanja od prava. Omogućava budućnost naslednicima, a istovremeno štiti sadašnjost onih koji su tu imovinu sticali.
Zato svaki vlasnik nepokretnosti koji razmišlja o poklonu, nasleđivanju ili uređenju porodičnih imovinskih odnosa treba ozbiljno da razmotri ovaj institut. Jer ponekad je najbolje pravno rešenje upravo ono koje omogućava da niko ne izgubi sve, a svako dobije ono što mu je zaista potrebno.
U svetu u kome su porodični sporovi sve češći, a imovinski odnosi sve složeniji, plodouživanje ostaje jedan od najmudrijih mehanizama koje je pravo stvorilo. Ne zato što favorizuje vlasnika ili korisnika, već zato što uspeva da pomiri njihove interese i da pravnu sigurnost pretvori u životnu sigurnost. A upravo je to najviši cilj svakog dobrog pravnog poretka.
Tekst o ugovoru o doživotnom izdržavanju možete pročitati ovde.