Jedno od temeljnih načela krivičnog procesnog prava, ali i šireg sistema vladavine prava, jeste da je sloboda čoveka prirodno stanje, dok je njeno lišenje – bilo u formi kazne, bilo u formi procesnog ograničenja – izuzetak koji zahteva najstrožiju pravnu kontrolu.
Međutim, praksa u Srbiji, na žalost, sve češće pokazuje suprotno: pritvor se koristi ne kao krajnje sredstvo, već kao prvi korak u postupku, često bez temeljne procene da li je njegova primena zaista nužna i srazmerna.
Pravni okvir
Prema članu 211. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pritvor se može odrediti samo ako:
– postoji opasnost od bekstva,
– postoji mogućnost uticaja na svedoke ili saučesnike,
– postoji opasnost od ponovnog vršenja krivičnog dela,
– u izuzetnim slučajevima kada težina krivičnog dela i način izvršenja uznemirava javnost do te mere da bi puštanje na slobodu ugrozilo nesmetano vođenje postupka.
Iako ova norma na prvi pogled deluje restriktivno, praksa sudova često je pretvara u rutinsku formulu – „opasnost od bekstva i uticaja na svedoke“ postaje gotovo obavezni refren u obrazloženju rešenja o pritvoru, bez konkretizacije.
Problem obrazloženja
Ustavni sud Srbije više puta je ukazivao da obrazloženje o određivanju ili produženju pritvora mora biti individualizovano, zasnovano na činjenicama konkretnog slučaja, a ne na opštim frazama. Ipak, čak i nakon ovakvih odluka, formalizam i šabloni u obrazloženjima ostaju dominantni.
Ovde se postavlja pitanje – da li je pritvor u našem sistemu zaista procesno sredstvo ili je postao sredstvo pritiska na okrivljenog, pa i na njegovu odbranu?
Srazmernost i evropski standardi
Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (npr. Letellier v. France, Mamedova v. Russia), pritvor mora biti ne samo zakonit, već i srazmeran legitimnom cilju. Sud insistira na tome da nacionalni organi moraju ispitivati mogućnost primene blažih mera – kao što su zabrana napuštanja boravišta, jemstvo ili elektronski nadzor – pre pribegavanja pritvoru.
Naš ZKP poznaje takve mere, ali statistika pokazuje da se one retko koriste, jer je pritvor „lakše rešenje“ za organ postupka, mada značajno skuplje za državu i pogubnije za prava okrivljenog.
Moralna odgovornost suda i tužilaštva
Kada sud ili tužilaštvo olako odrede ili produže pritvor, oni ne krše samo procesne norme – oni podrivaju i poverenje građana u pravdu. Sloboda nije administrativni resurs koji se može oduzeti radi „udobnosti“ postupka; ona je temeljna vrednost, zaštićena Ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Srbija ratifikovala.
Zaključak
Pritvor mora biti izuzetak, a ne pravilo. Njegova zloupotreba, čak i kada je formalno „pokrivena“ zakonom, ostavlja trajne ožiljke – po slobodu pojedinca, po kredibilitet pravosuđa i po vladavinu prava u celini. Istinski reformisan krivični postupak nije onaj u kome su zatvori puni, već onaj u kome su ljudska prava zaštićena čak i kada je društvena osuda okrivljenog najjača.
Tekst o neosnovanom pritvoru i naknadi štete u tom slučaju, možete pročitati ovde.