Kazna, kao najintenzivniji izraz kaznene moći države, mora u svom izricanju biti pravična, a u svojoj primeni humana. Međutim, zakonodavac je svestan da svaki čovek, pa i onaj koji je prestup učinio, nosi u sebi jedinstvenu životnu priču, okolnosti, uslove i motive koji mogu uticati na vrednovanje njegovog postupka. Upravo u toj mogućnosti da se kazna ublaži, čak i van granica redovnog zakonskog okvira, ogleda se najfinija mera između strogosti prava i čovečnosti suda.
Ta mogućnost u srpskom pravu poznata je kao vanredno ublažavanje kazne.
Pojam i pravna priroda
Vanredno ublažavanje kazne predstavlja institut krivičnog procesa kojim se sudu dozvoljava da, iako su ispunjeni svi zakonski uslovi za određenu vrstu i visinu kazne, ipak izrekne kaznu ispod zakonskog minimuma, ili zameni težu kaznu blažom, ako posebne okolnosti to opravdavaju.
Ova institucija nalazi se u članovima 56. i 57. Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Dakle, suština ovog instituta leži u sudskoj proceni da je cilj kažnjavanja – koji obuhvata prevenciju, popravljanje, obuzdavanje i resocijalizaciju – moguće ostvariti i kaznom koja je ispod onoga što zakon inače propisuje kao minimum.
Uslovi za primenu
Da bi sud mogao da primeni vanredno ublažavanje kazne, moraju biti ispunjena dva ključna uslova:
-
Postojanje naročito olakšavajućih okolnosti – to su okolnosti koje svojom snagom, brojnošću ili prirodom značajno prevazilaze uobičajene olakšavajuće elemente. Na primer:
- izuzetno mlada ili izuzetno stara dob okrivljenog,
- težak socijalni položaj ili zdravstveno stanje,
- izrazito kajanje i zalaganje da se šteta naknadi,
- postupanje pod snažnim pritiskom straha, pretnje ili zavisnosti,
- provocirajuće ponašanje žrtve.
- Procena suda da će se i blažom kaznom postići svrha kažnjavanja – ovo je najvažniji element, jer se kazna ne sme ublažiti ako bi to dovelo do ohrabrivanja prestupa ili ugrožavanja društvene sigurnosti.
Oblici vanrednog ublažavanja
Vanredno ublažavanje može da ima sledeće oblike:
- Izricanje kraće kazne zatvora od zakonskog minimuma – na primer, ako je za određeno krivično delo zaprećeno minimum 2 godine zatvora, sud može izreći i 1 godinu, ako su ispunjeni uslovi.
- Izricanje blaže vrste kazne – umesto zatvora, sud može izreći uslovnu osudu, rad u javnom interesu ili novčanu kaznu, ako je to zakonom predviđeno.
- Izricanje kazne ispod minimalnog okvira za ponovljeni prestup – i u slučajevima povratnika, gde je zakon inače strog, sud može da ublaži kaznu ako posebne okolnosti to opravdavaju.
Razlika od redovnog ublažavanja i nagodbe
Važno je razlikovati vanredno ublažavanje kazne od redovnog ublažavanja (član 56. KZ) koje se vrši u okviru već zakonski predviđenog kaznenog okvira. Takođe, ovaj institut ne treba mešati sa sporazumom o priznanju krivice, u kome strane (tužilac i okrivljeni) unapred dogovaraju visinu kazne.
Vanredno ublažavanje je isljučivo diskreciono pravo suda, i ono se izriče po savesti i uverenju, a ne na osnovu dogovora strana.
Kritike i značaj
Iako neki smatraju da ovaj institut unosi subjektivizam u krivični proces, iskustvo pokazuje da je upravo on taj koji omogućava pravu pravičnost. Zakon ne može predvideti sve oblike života, sve ljudske sudbine, sve kontekste prestupa. Sud, sa druge strane, ima obavezu da pravo primeni na čoveka – ne na apstraktnu figuru.
Upravo tu, u susretu zakonske norme i konkretne životne sudbine, ovaj institut pokazuje svoju vrednost. On pokazuje da pravo nije samo kazna – nego i pravda. A prava pravda ne počiva na jednakosti po šablonu, već na razumevanju pojedinačnog.
Zaključak: pravo kao mera čoveka
Sloboda suda da ublaži kaznu van strogog zakonskog okvira nije slabost prava, već njegova snaga. Ona svedoči o zrelosti pravnog sistema da u svakom prestupu prepozna ne samo krivicu, već i čoveka. U vremenima kada je sve veći pritisak na represivne mehanizme, podsećanje na humanu dimenziju prava postaje moralna dužnost svih nas – sudija, advokata, građana.
Kako je pisao Slobodan Jovanović:
„Cilj prava nije da uguši život, nego da ga uputi. A život se ne da uputiti bez razumevanja.“
Tekst o okolnostima koje isključuju krivičnu odgovornost iako je izvršena radnja krivičnog dela, možete pročitati ovde.