Predviđenost u krivičnom zakonu kao obavezan element svakog krivičnog dela gotovo uvek znači i njegovu protivpravnost. Prema tome, protivpravnost postoji ukoliko su ostvarena obeležja bića krivičnog dela, tj. bitni elementi zakonskog opisa krivičnog dela. S obzirom na to da se predviđenost u krivičnom zakonu i protivpravnost po pravilu podudaraju, postavlja se pitanje zašto je protivpravnost element u opštem pojmu krivičnog dela. Odgovor na ovo pitanje treba tražiti u osnovama isključenja protivpravnosti, tj. u situacijama kada je jedno delo u krivičnom zakonu predviđeno kao krivično delo ali uprkos tome nije protivpravno. Osnovi isključenja protivpravnosti propisani Krivičnim zakonikom su nužna odbrana, krajnja nužda i delo malog značaja. Postojanje protivpravnosti se pretpostavlja, a samo ukoliko okolnosti ukazuju na neki osnov isključenja protivpravnosti, ona se mora utvrđivati. Postoje i osnovi isključenja protivpravnosti koji nisu predviđeni Krivičnik zakonikom već proizlaze iz drugih propisa, odnosno iz stavova doktrine i sudske prakse. To su npr. vršenje službene dužnosti, naređenje pretpostavljenog, pristanak povređenog, dozvoljeni rizik, pravo na disciplinsko kažnjavanje maloletne dece od strane roditelja, medicinski zahvat i td.[1]
Nužna odbrana (čl. 19. KZ)
Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani. Nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad. Krivično delo ne postoji jer je isključena protivpravnost odbrambene radnje u stanju nužne odbrane. Da bi primena ovog instituta krivičnog prava bila moguća, neophodno je da se ispune određeni uslovi u pogledu preduzetog napada, odnosno odbrane.
Uslovi napada su sledeći:
1) Napad predzima čoveka. Ukoliko povredu ili ugrožavanje pravnog dobra prouzrokuje životinja ili prirodna sila, učinilac se ne može pozvati na nužnu odbranu, ali se može primeniti odredba o krajnjoj nuždi.
2) Napad mora biti uperen na bilo koje pravom zaštićeno dobro (život, telesni integritet, slobodu, imovinu, čast itd.).
3) Napad mora biti protivpravan, tj. protivan pravnim propisima. To znači da se radnje preduzete u skladu sa pravnim propisima (npr. lišavanje slobode učinioca krivičnog dela od strane policijskih službenika) ne mogu smatrati protivpravnim napadom u smislu nužne odbrane. Treba naglasiti da se postupanje policije neće smatrati protivpravnim napadom samo pod uslovom da je preduzeto u skladu sa važećim zakonskim propisima. Kršenje ili nepoštovanje propisa od strane ovlašćenog lica organa unutrašnjih poslova podrazumeva kako preduzimanje radnji za koje uopšte nema zakonskog osnova, tako i prekoračenje ovlašćenja. Na primer, policajac upotrebljava silu da liši slobode lice koje je zatečeno u vreme izvršenja krivičnog dela, ali istovremeno čini tešku telesnu povredu učiniocu čije nanošenje nije bilo neophodno.
4) Napad mora biti istovremen, tj. odbrana mora biti preduzeta neposredno pre napada (napadnuti ne može čekati da napadač započne napad, jer bi u tom slučaju odbrana bila otežana ili nemoguća) ili za vreme dok napad traje (napad traje od momenta preduzimanja prve radnje koja se smatra napadom, sve do trenutka njegovog okončanja).
5)Napad mora biti stvaran. Ukoliko sud utvrdi da napad nije preduzet (učinilac je imao pogrešnu predstavu o postojanju napada) ili da nije ozbiljan, pozivanje na nužnu odbranu nije osnovano. U tom slučaju, primenjuju se pravila o stvarnoj zabludi, odnosno putativnoj (uobraženoj) nužnoj odbrani. Tipičan primer putativne nužne odbrane postoji ako lice A u nameri da uplaši drugog tobože napadne lice B, a ovaj misleći da je napad stvaran nanese telesnu povredu licu A.
Uslovi odbrane su sledeći:
1) Preduzetom odbrambenom radnjom su ostvarena obeležja bića nekog krivičnog dela. Naime, ukoliko je lice koje preduzima odbranu odbilo napad, a da nije ostvarilo obeležja bića krivičnog dela (npr. pomeranjem u stranu izbeglo je udarce napadača), pitanje primene nužne odbrane se ne postavlja.
2) Odbrana mora biti uperena protiv nekog napadačevog dobra. Ukoliko lice koje preduzima odbranu povredi ili ugrozi neko pravno dobro trećeg lica (npr. slučajnog prolaznika), može se pozvati na krajnju nuždu.
3) Odbrana mora biti neophodno potrebna za odbijanje napada. Neophodna potrebna je ona odbrambena radnja koja je sa jedne strane efikasna, tj. odbija napad, ali je istovremeno sa druge strane i najblaže odbrambeno sredstvo, najmanje štetno po interese napadača. Prema tome, nužnom odbranom treba zaštititi interese napadnutog jer je izložen protivpravnom napadu, ali istovremeno etički razlozi zahtevaju i brigu o pravnim dobrima napadača. Njegovo ponašanje koje je bez sumnje protivpravano, ne daje pravo napadnutom da bez ikakvih ograničenja preduzima odbranu. Svrha nužne odbrane nije kažnjavanje napadača, već adekvatna zaštita interesa napadnutog, pravnog poretka i napadača. Ne može se utvrditi da li je odbrambena radnja neophodno potrebna postavljanjem jednog opšteg pravila, koje bi predstavljalo rešenje za sve konkretne situacije nužne odbrane. Dakle, reč je o faktičkom pitanju na koje se može odgovoriti uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti, i to: intenziteta napada i odbrane, lična svojstva napadača i napadnutog, odbrambena sredstava koja su na raspolaganju napadnutom, odnos vrednosti napadnutog pravnog dobra i dobra napadača itd.
Ukoliko nužna odbrana nije neophodno potrebna, a ispunjeni su svi ostali napred navedeni uslovi napada i odbrane, učinjeno je prekoračenje granica nužne odbrane. Lice koje prekorači granice nužne odbrane se ne može pozvati na primenu ovog instituta, jer kao što je već rečeno, nedostaje suštinski uslov za njegovu primenu. Proizlazi da je lice koje je preduzelo odbrambenu radnju ostvarilo krivično delo. Naravno, kao što iz teksta zakonika proizlazi, okolnost da je u konkretnom slučaju reč o prekoračenju nužne odbrane, nije bez ikakvog dejstva u pogledu kažnjivanja učinioca, jer mu sud kaznu može ublažiti. Ako je u konkretnom slučaju do prekoračenja nužne odbrane došlo usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, učinilac se može osloboditi od kazne. Ublažavanje kazne i oslobađanje od kazne su fakultativnog karaktera, što znači da sud može ali ne mora primeniti ove odredbu Krivičnog zakonika.
Krajnja nužda (čl. 20. KZ)
Krajnja nužda je kao i nužna odbrana osnov koji isključuje protivpravnost postupka učinioca, tj. isključuje postojanje krivičnog dela. Krajnja nužda postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo. Da bi primena ovog instituta krivičnog prava bila moguća, neophodno je da se ispune određeni uslovi u pogledu opasnosti i otklanjanja opasnosti.
Opasnost je stanje u kome je neko dobro ugroženo i prema okolnostima konkretnog slučaja postoji neposredna mogućnost da ono bude povređeno. Ona može biti izazvana kako ljudskom radnjom tako i od strane životinje ili od prirodnih sila.
Uslovi opasnosti su:
1) Opasnost može biti uperena na bilo koje pravom zaštićeno dobro,mogu se štititi kako svoja tako i tuđa dobra;
2) Opasnost mora biti neskrivljena, što znači da se na krajnju nuždu ne može pozvati lice koje je sa umišljajem ili iz nehata izazvalo opasnost.
3) Opasnost mora biti istovremena, tj. otklanjanje opasnosti mora biti preduzeto neposredno pre njenog nastupanja ili za vreme dok opasnost traje.
4) Opasnost mora biti stvarna. Ukoliko opasnost nije stvarna, ne može se primeniti ovaj osnov isključenja protivpravnosti, ali se učinilac može pozvati na odredbu Krivičnog zakonika koja reguliše stvarnu zabludu (tzv. putativna krajnja nužda).
Uslovi otklanjanja opasnosti su sledeći:
1) Opasnost se nije mogla otkloniti na drugi način, tj. jedini način da se otkloni opasnost od svog dobra ili dobra drugoga je ostvarenje obeležja bića krivičnog dela (na primer, ukoliko je bilo moguće otkloniti opasnost bekstvom sa lica mesta, nije moguća primena krajnje nužde);
2) Učinjeno zlo ne sme biti veće od zla koje je pretilo. Zlo koje je učinjeno prilikom otklanjanja opasnosti mora biti manje ili isto kao zlo koje je pretilo. Na primer, ne može se dozvoliti da učinilac liši drugo lice života, jer želi da otkloni opasnost za svoju imovinu, bez obzira na vrednost te imovine. Ukoliko se ipak učini veće zlo od zla koje je pretilo, postoji prekoračenje granica krajnje nužde.
Učiniocu koji je sam izazvao opasnost, ali iz nehata ili je prekoračio granice krajnje nužde, može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice krajnje nužde pod naročito olakšavajućim okolnostima može se i osloboditi od kazne.
Krajnja nužda neće postojati ako je učinilac bio dužan da se izlaže opasnosti koja je pretila. Ova odredba se odnosi na pojedine profesije čije obavljanje podrazumeva određeni rizik (npr. policajci, vatrogasci, lekari), a njen smisao je da lica koja obavljaju ove profesije nemaju pravo da se pozovu na krajnju nuždu ukoliko se nađu u opasnosti za vreme vršenja profesionalne dužnosti. Drugim rečima, ova lica imaju obavezu da žrtvuju sopstvena dobra da bi spasili tuđa, ali ova dužnost nije apsolutna. Naime, nisu dužni da se izlažu opasnosti ukoliko je rizik za njihov život ili zdravlje veći od rizika koji su oni dužni da prihvate, u skladu sa svojim profesionalnim obavezama (na primer, nisu dužni da žrtvuju svoj život, ukoliko je izvesno da će smrt nastupiti).
Delo malog značaja (čl. 18. KZ)
Delo malog značaja je institut krivičog prava čija je svrha da se isključi postojanje krivičnog dela, iako je u konkretnom slučaju učinilac ostvario sve posebne elemente dela propisane zakonom, jer se radi o beznačajnom delu za koje gonjenje i kažnjavanje nije svrsishodno. Za primenu ovog instituta potrebno je da su kumulativno ispunjena i sledeća tri uslova: 1) da je stepen krivice učinioca nizak; 2) da su štetne posledice odsutne ili neznatne; 3) da opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije. Ovde je potrebno naglasiti da stepen krivice učinioca može biti nizak i kod umišljajnih krivičnih dela (npr. delo je ostvareno sa eventualnim umišljajem), a ne samo kod nehatnih. Kod krivičnih dela kod kojih je posledica prouzrokovana, ona mora biti neznatna. Sa druge strane, posledica je odsutna kod krivičnih dela koja nemaju posledicu (tzv. delatnosna krivična dela) i kod pokušaja krivičnog dela. Na kraju, treći uslov koji mora biti ispunjen podrazumeva da opšta svha krivičnih sankcija, a to je suzbijanje krivičnih dela ne zahteva izricanje krivične sankcije. Drugim rečima, nije neophodno izricanjem krivične sankcije uticati na učinioca i potencijalne učinioce u cilju sprečavanja vršenja krivičnih dela. Da bi se sprečilo da sudovi primenjuju ovaj institut i u pogledu teških krivičnih dela, zakonodavac propisao da se odredbe ovog člana mogu primeniti samo na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna.
Krivica
Krivica je obavezni element krivičnog dela. Da bi neka radnja bila krivično delo neophodno je da se ona može učiniocu pripisati u krivicu. Iz svega napred navedenog proističe da je krivično odgovoran onaj učinilac koji je izvršio radnju koja je u zakonu predviđena kao krivično delo, koja je protivpravna i koja je skrivljena. Krivica je uslov za izricanje kazni i mera upozorenja učiniocu krivičnog dela (čl 2. KZ), dok se sa druge strane, pojedine krivične sankcije (npr. obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi) mogu se izreći i licu koje nije skrivilo delo. Stepen krivice se uzima u obzir pri odmeravanju kazni kao otežavajuća ili olakšavajuća okolnost (čl. 54. st. 1. KZ).
Krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno (čl. 22. st. 1. KZ). Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko to zakon izričito predviđa (čl. 22. st. 2 KZ). Prema tome, elementi krivice su: 1) uračunljivost; 2) umišljaj ili nehat i 3) svest o protivpravnosti dela.
Oblici (stepeni) krivice su umišljaj i nehat. Umišljaj je teži stepen krivice i on je po pravilu uslov za ostvarenje krivičnih dela. Suprotno tome, za postojanje pojedinih krivičnih dela dovoljan je i nehat kao blaži oblik krivice (kazna za nehatna dela je blaža).
Umišljaj može biti direktni i eventualni (čl. 25. KZ). Krivično delo je učinjeno sa direktnim umišljajem kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo (želeo) njegovo izvršenje. Na primer, učinilac nišani u pravcu oštećenog koji se nalazi u neposrednoj blizini i ispaljuje veliki broj hitaca u vitalne delove tela, lišavajući ga na taj način života. Ukoliko je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao, oblik krivice je eventualni umišljaj. Na primer, lice je svesno da preticanjem drugog vozila u nepreglednoj krivini može dovesti u opasnost vozača i putnike u tom vozilu, pa ipak vrši preticanje.
Nehat može biti svesni i nesvesni. Svesni nehat postoji ukoliko je učinilac bio svestan da može učiniti delo (elemenat svesti je isti kao kod eventualnog umišljaja), ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći da spreči (član 26. KZ). Kod ovog oblika krivice učinilac olako drži da zbog okolnosti konkretnog slučaja posledica neće nastupiti (na primer, u ranim jutarnjim satima pretiče u nepreglednoj krivini, uveren da iz suprotnog smera neće naići vozilo, jer u to doba dana na tom putu u saobraćaju učestvuje veoma mali broj vozila) ili olako drži da će je on moći sprečiti (u pomenutom primeru učinilac je uveren da će s obzirom na širinu kolovoza i vozačko iskustvo uspeti da izbegne saobraćajnu nezgodu, ukoliko vozilo iz suprotnog smera ipak naiđe). Prema tome, važno je naglasiti da olako držanje kod svesnog nehata mora biti zasnovano na konkretnim okolnostima (širina kolovoza, niska frekfencija saobraćaja), što znači da ukoliko se učinilac u konkretnom slučaju pouzdao u sreću ili neke neodređene okolnosti treba uzeti da je oblik krivice eventualni umišljaj. Razgraničenje eventualnog umišljaja i svesnog nehata je jedan od najtežih problema krivičnog prava. Nema opšteg pravila na osnovu koga je moguće utvrditi pristajanje na posledicu odnosno olako držanje učinioca, već to čine sudovi uzimajući u obzir sve relevantne okolnosti konkretne krivične stvari. Nesvesni nehat postoji ukoliko učinilac nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je prema okolnostima i ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Dužnost predviđanja posledice postoji ukoliko bi prosečan pripadnik određene društevene grupe u okolnostima konkretnog slučaja bio svestan mogućnosti prouzrokovanja posledice. Sa druge strane, nesvesni nehat podrazumeva i ispunjenje subjektivnog elementa, tj. da je učinilac s obzirom na lična svojstva (uzrast, životno i profesionalno iskustvo, psihofizičke osobine itd.) mogao da bude svestan mogućnosti prouzrokovanja posledice krivičnog dela.
Ukoliko neko lice ostvari posebne elemente dela slučajno (nije bio dužan i nije mogao da predvidi nastupanje zabranjene posledice), njegovo delo se ne može kvalifikovati kao krivično delo jer nije skrivljeno, tj. nije učinjeno sa umišljajem ili nehatom.
Osnovi isključenja krivice
Neuračunljivost (čl. 23. i 24. KZ)
Neuračunljivost je osnov koji isključuje krivicu, odnosno krivično delo. Uračunljivost učinioca se u krivičnom postupku pretpostavlja, dok se neuračunljivost utvrđuje uz pomoć veštaka, ukoliko postoji sumnja u njeno postojanje. Neuračunljiv je učinilac koji usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima. Dakle za postojanje neuračunljivosti potrebno je ostvarenje kako biološkog (bolest, privremena duševna poremećenost, zaostali duševni razvoj, druge teže duševne poremećenosti), tako i psihološkog (nemogućnost shvatanja značaja svog dela, nemogućnost upravljanja svojim postupcima) osnova. U duševna oboljenja se u psihijatriji svrstavaju psihoze, epilepsija, paranoja, šizofrenija itd. Privremena duševna poremećenost postoji kod psihofizički zdravih lica, usled spoljašnjih ili unutrašnjih faktora (glad, žeđ, afektno stanje, konzumiranje alkohola ili droga). Zaostali duševni razvoj odlikuje nesklad između uzrasta lica i stepena psihičkog razvoja tj. inteligencije. Zakonodavac biološkim osnovom neuračunljivosti smatra i druge teže duševne poremećenosti, koje se ne mogu svrstati u tri prethodno navedena biološka osnova (npr. psihopatije). Nemogućnost shvatanja značaja svoga dela predstavlja nesposobnost za rasuđivanje, a nemogućnost upravljanja svojim postupcima predstavlja nesposobnost za odlučivanje. I biološki i psihološki uslovi postavljeni su alternativno, što znači da je za neuračunljivost dovoljno da bude ostvaren jedan od četiri navedena biološka osnova i jedan od dva psihološka osnova.
Neuračunljivost se utvrđuje u odnosu na vreme kada je delo učinjeno. Neuračunljivost koja nastane posle izvršenog dela nije od značaja za utvrđivanje neuračunljivosti kao osnova koji isključuje krivicu, ali može imati značaj za krivični postupak (u smislu njegove obustave).
Ukoliko je usled nekog od bioloških osnova neuračunljivosti sposobnost učinioca da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima bitno smanjena, krivica učinioca nije isključena, ali se može blaže kazniti. Prema tome, bitno smanjena uračunljivost je osnov za ublažavanje kazne. Bitno smanjenu uračunljivost treba razlikovati od obično smanjene uračunljivosti, koja u krivičnom pravu ima značaj olakšavajuće okolnosti koju sud uzima u obzir prilikom odmeravanja kazne.
Izuzetak od pravila da nije skrivljeno delo lica koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije moglo da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima je skrivljena neuračunljivost (actiones liberae in causa). Krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima, utvrđuje se prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje. Učiniocu koji se sam doveo u stanje bitno smanjene uračunljivosti kazna se ne može ublažiti.[2]
Stvarna zabluda (čl. 28. KZ)
Stvarna zabluda je osnov koji isključuje krivicu učinioca, odnosno krivično delo. Postoje dve vrste stvarne zablude: zabluda o obeležjima bića krivičnog dela i zabluda o razlozima isključenja protivpravnosti.
Stvarna zabluda o obeležjima bića krivičnog dela podrazumeva da kod učinioca ne postoji svest o stvarnim okolnostima koje su posebni elementi krivičnog dela (npr. zabluda o radnji izvršenja, posledici, uzročnom odnosu, načinu izvršenja, sredstvima izvršenja, mestu ili vremenu izvršenja, itd.). Na primer, učinilac može biti u zabludi u pogledu uzrasta oštećenog, jer je kod pojedinih krivičnih dela uzrast obeležje bića (npr. krivično delo obljuba sa detetom).
Stvarna zabluda o okolnostima koje isključuju protivpravnost postoji onda kada je učinilac u zabludi u pogledu neke stvarne okolnosti čije bi postojanje, uz druge uslove, vodilo isključenju postojanja krivičnog dela. Tipičan primer je putativna nužna odbrana kod koje učinilac pogrešno drži da postoji napad kao uslov za primenu ovog instituta.
Dejstvo stvarne zablude zavisi od toga da li je u konkretnom slučaju reč o otklonjivoj ili neotklonjivoj zabludi. Stvarna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje bića krivičnog dela ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim. Neotklonjiva stvarna zabluda isključuje umišljaj i nehat učinioca, što znači da delo učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi nije skrivljeno, tj. nije krivično delo. Otklonjiva stvarna zabluda je po svojoj prirodi nehatna, tj. podrazumeva da je učinilac bio dužan i mogao da bude svestan stvarnih okolnosti, zbog čega otklonjiva zabluda isključuje samo postojanje umišljaja. Ako je učinilac bio u stvarnoj zabludi usled nehata, postojaće krivično delo učinjeno iz nehata kad zakon takvo krivično delo predviđa.
Pravna zabluda (čl. 29. KZ)
Razlog postojanja odredbe o pravnoj zabludi treba tražiti u nespornoj činjenici da se od građana ne može očekivati da poznaju sve odredbe krivičnog zakonodavstva. Lice koje se nalazi u pravnoj zabludi nema svest o pravnoj zabranjenosti učinjenog dela. Na primer, učinilac ne zna da je radnja koju preduzima u zakonu propisana kao krivično delo ili zna za normu ali je pogrešno tumači (direktna pravna zabluda). Međutim, pravna zabluda postoji i ukoliko je učinilac u zabludi u pogledu nekog osnova koji isključuje protivpravnost (učinilac ne zna da je delo koje čini protivpravno – indirektna pravna zabluda). Na primer, pogrešno smatra da nešto predstavlja osnov koji isključuje protivpravnost (pogrešno smatra da je dozvoljena nužna odbrana na nužnu odbranu). Kod stvarne zablude u pogledu okolnosti koje isključuju protivpravnost, zabluda se odnosi na neku stvarnu okolnost koja bi da postoji isključila postojanje krivičnog dela (na primer, učinilac ne zna da napad kao uslov za primenu nužne odbrane nije preduzet). Suprotno tome, kod pravne zablude u pogledu osnova koji isključuju protivpravnost učinilac je svestan svih stvarnih okolnosti, ali ne zna značaj tih okolnosti u krivičnom pravu. Ovde je potrebno naglasiti da i u slučaju direktne i u slučaju indirektne pravne zablude postoji pogrešna predstava učinioca o pravnoj zabranjenosti dela.
Pravna zabluda je osnov koji isključuje krivicu, odnosno postojanje krivičnog dela ukoliko je neotklonjiva. Krivica je isključena jer kod učinioca nema svesti o protivpravnosti dela. Pravna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. Učiniocu koji nije znao da čini zabranjeno delo, ali je bio dužan i mogao da zna, kazna se može ublažiti. Prema tome, otklonjiva zabluda je fakultativan osnov za ublažavanje kazne.
Sila i pretnja (čl. 21. KZ)
Ukoliko neko lice ostvari obeležja bića krivičnog dela pod uticajem sile, pravna kvalifikacija njegovog dela zavisi od toga da li je u konkretnom slučaju sila bila neodoljiva (apsolutna) ili odoljiva (kompulsivna). Naime, ako je upotrebljena sila neodoljiva, tj. lice prema kome je upotrebljena joj se nije moglo suprotstaviti, isključeno je postojanje krivičnog dela, jer neodoljiva sila isključuje mogućnost preduzimanja voljne radnje, a samo se voljna radnja smatra radnjom u krivičnopravnom smislu (na primer, lice A gurne lice B koje u padu povredi lice C). Prema tome, apsolutna sila je osnov koji isključuje postojanje krivičnog dela. Kao izvršilac (posredni) krivičnog dela smatraće se lice koje je primenilo neodoljivu silu.
Ako je krivično delo učinjeno pod dejstvom sile koja nije neodoljiva (kompulsivna sila) ili pretnje, učiniocu se kazna može ublažiti. Dakle, pretnja kao i kompulsivna sila predtavljaju fakultativni osnov za ublažavanje kazne. U slučaju upotrebe odoljive sile prinuđeno lice nije lišeno mogućnosti donošenja i realizovanja odluke, kao što je to slučaj kod neodoljive sile, ali je odluka ipak doneta pod uticajem upotrebljene sile. Drugim rečima, radnja preduzeta pod uticajem odoljive sile je voljna radnja, ali je istovremeno nesporno da volja učinioca nije u potpunosti slobodna. Pretnja je stavljanje u izgled nekog zla licu koje se prinuđuje da učini krivično delo. Zlo koje se stavlja u izgled mora biti ozbiljno i moguće sa stanovišta lica kome se preti. Na primer, pretnja pištoljem igračkom se kvalifikuje kao stavljanje u izgled ozbiljnog i mogućeg zla, jer lice kome se preti ne zna da nije upotrebljeno pravo oružje. Ostvarenje pretnje mora u većoj ili manjoj meri zavisiti od lica koje preti, jer se u suprotnom može govoriti o upozorenju.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com
[1] Više o osnovima isključenja protivpravnosti koji nisu predviđeni Krivičnik zakonikom videti u:
Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Pravna knjiga, Beograd 2009, XVI izmenjeno izdanje str. 133. do 137.
[2] Više o skrivljenoj neuračunljivosti (actiones liberae in causa) videti u:
Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Pravna knjiga, Beograd 2009, XVI izmenjeno izdanje str. 171. do 174.
[3] Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Pravna knjiga, Beograd 2009, XVI izmenjeno izdanje str. 176.