Ovaj tekst je inspirisan mojim sopstvenim iskustvom advokata krivičara od preko deset godina. Ono što mogu da kažem je da sam nakon rada sa hiljadu ljudi počeo da uočavam određene ljudske atribute povezane sa kriminalnim ponašanjem.
Ideja prirode naspram negovanja je odavno zastarela. Svi počinjemo sa genetskom osnovom nasleđenom od naša dva roditelja (preneta na njih vekovima) sa bezbroj mogućnosti. Faktori životne sredine, neočekivani stresori i traume, primoravaju ekspresiju određenih gena i proteina u odnosu na druge.
Dete koje odrasta uz brigu o svim osnovnim potrepštinama izgledaće drugačije od onog koje brine odakle će doći njegov sledeći obrok ili da li se trauma zadržala ispred vrata u obliku fizičkog ili seksualnog zlostavljača. Glavni faktor je otpornost ili sposobnost da se apsorbuju udarci života i odbiju na bolje.
Svi smo obdareni različitim količinama inteligencije, uvida i empatije. Drugi važni faktori uključuju impulsivnost, sposobnost odlaganja zadovoljenja i predviđanje da se uvažavaju posledice pre akcije. Svi ovi atributi postoje u kontinuumu. To je mešavina svih ovih aspekata ličnosti koji su u interakciji sa spoljnim svetom, praveći desetine hiljada malih izbora koji se zbrajaju u proživljeni život.
To je nezamislivo složena mešavina koja obuhvata svakog pojedinca. Nismo rođeni moralni; mališan uživa u povlačenju mačke za rep. To je roditeljska figura koja upućuje da takva radnja izaziva i bol za životinju i može dovesti do ugriza i stoga je najbolje izbegavati. Uprkos tome, prednji režanj našeg mozga, deo koji je najodgovorniji za našu socijalizaciju, ne razvija se u potpunosti sve do sredine 20-ih godina. Mnogi od nas mogu da se prisete svojih najsnažnijih odluka u kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama kada smo verovali da već sve znamo. Dalje, dobro je poznato da 40 godina označava opštu starost u kojoj se ljudi, posebno muškarci, smiruju.
Retko sam naišao na nekoga nepopravljivo zlog ili u tolikom sukobu sa društvom da predstavlja stalnu opasnost. To su psihopate; pojedinci kojima nedostaje empatija prema drugima i deluju iz čistog sopstvenog interesa. Ovo ne znači da su psihopate lišene slobodne volje. Oni ostaju svesni zakona i morala i donose odluke kao i svi mi. Robert Her je uradio značajan posao u ovoj oblasti i napisao je knjigu pod nazivom Bez savesti koju toplo preporučujem.
Slušanje i prihvatanje reči „ne“ kao dete pomaže da se odredi kako će se neko nositi sa razočarenjem kao odrasla osoba. Kada se suoče sa percipiranom deprivacijom, neki će se osećati manje skloni da slede društvene norme ili zakone ako osećaju da imaju pravo na nešto. U njihovom umu cilj opravdava sredstva jer život nije bio pravedan.
Kako uhvatiti serijskog izvršioca krivičnih dela?
Često radim sa serijskim prestupnicima i prilično me zanimaju tehnike koje koriste organi za sprovođenje zakona da povezuju različita krivična dela tokom vremena sa jednim prestupnikom. Autori Džon Daglas, En Burdžes, Alen Burdžes i Robert Resler u svom tekstu, Priručnik za klasifikaciju zločina: Standardni sistem za istraživanje i klasifikaciju nasilnih zločina (2006), pružaju fascinantnu, ali proganjajuću diskusiju na ovu temu koja pokriva tri koncepta koji se koriste za identifikaciju serijskih kriminalaca: Viktimologija, modus operandi i potpis.
Viktimologija
Viktimologija je jednostavno karakteristika žrtve prestupnika. Ovo može uključivati starost žrtve, pol, rasu, zanimanje, fizičku privlačnost, status veze i uočenu ranjivost, da spomenemo samo neke. Ponekad postoji prepoznatljiva sličnost u žrtvama koje su odabrali serijski prestupnici, a ponekad ne.
Modus operandi
Modus operandi, koji se često naziva MO, su specifične radnje koje preduzima izvršilac da bi izvršio krivično delo. To je skup naučenih ponašanja koji se koriste jer funkcionišu. Primer MO za serijskog silovatelja može biti da noću čeka na parkiralištima tržnih centara, primorava ženu bez pratnje da uđe u auto pod pretnjom pištolja i siluje je. MO može da evoluira tokom vremena kako kriminalac postaje bolji, efikasniji ili pati od neuspeha zbog određene metode. Evolucija MO je udžbenički operantno uslovljavanje, oblik učenja. Ona opisuje skup dobrovoljno naučenih ponašanja koja su pojačana ili modifikovana kao rezultat pozitivnih ili negativnih posledica. Dakle, ako je silovatelj uspešno koristio gore navedene strategije, verovatno će ih ponovo koristiti. Ako nije – recimo da je žrtvi trebalo predugo da otključa automobil – on ili ona će modifikovati strategije u skladu sa tim. Stoga, kako većina kriminalaca pokušava da se poboljša, njihov MO će se postepeno menjati tokom vremena.
Potpis
Potpis, koji se ponekad naziva i „vizit karta“, je još jedan element kriminalnog ponašanja koji se javlja tokom izvršenja krivičnog dela. On podrazumeva aspekte kriminalnog ponašanja koji prevazilaze one neophodne za dovršenje krivičnog dela (MO). Psihološke osobine, potrebe i devijantnost mogu se otkriti pažljivom analizom potpisa. Stručnjaci smatraju da su kriminalne fantazije očigledne u njihovom potpisu. Ako je fantazija o poniženju, na primer, prestupnik može da „namešta“ svoje žrtve na ponižavajući način, pre ili nakon što ih muči, ubije ili siluje. Na primer, koristeći gornju hipotetiku, silovatelj bi mogao dovršiti svoj potpis tako što bi žrtva pozirala za fotografije ili tako što je pusti na parking golu nakon izvršenja krivičnog dela silovanja. U oba slučaja, oba dela prevazilaze ono što je neophodno za izvršenje krivičnog dela silovanja i oba su prepuna poniženja. Kada silovatelj ponovo ovako nešto uradi, fantazija će se ponoviti i degradirajuće poze ili oslobađanje gole žrtve biće njegov potpis.
Ne sadrže svi serijski slučajevi potpis. Ponekad izvršilac neće biti u stanju da završi potpisne aspekte svog dela. Faktori kao što su vreme, ponašanje žrtve ili nepredviđeni događaji kao što su upadi, mogu ih sprečiti da dovrše ponašanja izvan onih neophodnih za izvršenje krivičnog. Kada se to dogodi, prestupnik je često manje zadovoljan izvršenim delom.
Zbog često nepouzdane viktimologije i razvoja MO-a, Daglas, Burdžes i Resler pridaju veliki značaj potpisu jer on ima tendenciju da ostane isti tokom vremena. Potpis je očigledno toliko vredan da mu autori pripisuju povezivanje slučajeva visokog profila poput onih koje su izvršili serijski silovatelj Roni Šelton, serijski bombaš Ted Kazinski i serijski ubica Natanijel Kod.