Internet je prostor slobode, ali i prostor u kome se pravo na privatnost najlakše gubi. Ono što je nekada zahtevalo fizički upad, nalog suda i konkretnu radnju, danas se dešava jednim klikom, često bez znanja, a gotovo uvek bez pristanka lica na koje se odnosi. Upravo zato pravo na privatnost postaje centralno pitanje savremenog prava interneta i jedno od najosetljivijih ljudskih prava u digitalnoj eri.
Za razliku od klasičnih povreda prava, povrede privatnosti na internetu su tihe, trajne i često nevidljive. Fotografija objavljena bez saglasnosti, privatna poruka prosleđena trećem licu, podatak o lokaciji, navici ili zdravlju koji se „negde“ sačuvao – sve to može imati dalekosežne posledice po život pojedinca, njegov ugled, bezbednost i dostojanstvo.
Privatnost kao ustavno i ljudsko pravo
Pravo na privatnost nije novo pravo. Ono je duboko ukorenjeno u ustavnim i međunarodnim dokumentima, ali je upravo u digitalnoj sferi doživelo najveći udar. Ustav Republike Srbije garantuje nepovredivost ličnog i porodičnog života, tajnost pisama i drugih sredstava komunikacije, kao i zaštitu podataka o ličnosti. Međutim, problem nastaje u primeni: internet ne poznaje granice, serveri su van države, a povrede se dešavaju u sekundi.
Poseban izazov predstavlja činjenica da se građani često sami odriču svoje privatnosti, ne shvatajući posledice. Klikom na „slažem se“ prihvataju se opšti uslovi koji su dugi, nerazumljivi i pisani u korist korporacija. Pitanje je da li je takav pristanak zaista slobodan i informisan, ili je reč o prividu izbora.
Društvene mreže kao pravna siva zona
Društvene mreže su postale dominantan prostor komunikacije, ali i najveći izvor povreda privatnosti. Fotografije dece, snimci iz privatnih prostora, prepiske, pa čak i zdravstveni podaci, masovno se dele bez ikakve pravne svesti o posledicama.
Jedno od ključnih pitanja jeste: ko je odgovoran? Da li je to lice koje je objavilo sadržaj, platforma koja je omogućila objavu, ili oboje? U praksi, odgovornost platformi je često ograničena, jer se one pozivaju na status „posrednika“. Međutim, taj argument sve češće pada pred sudovima, naročito kada platforma zna za povredu, a ništa ne preduzme.
Objava tuđih fotografija i snimaka bez saglasnosti
Jedan od najčešćih oblika povrede prava na internetu jeste objavljivanje fotografija i video-snimaka bez saglasnosti lica koje je na njima prikazano. Posebno je problematično kada je reč o deci, bivšim partnerima, ili snimcima nastalim u privatnom prostoru.
Pravo na sopstveni lik je samostalno pravo, koje postoji nezavisno od toga da li je neko „javna ličnost“. Čak i javne ličnosti imaju pravo na privatnost kada nisu u javnom nastupu. Objava fotografije sa privatnog događaja, iz kuće ili bolnice, bez pristanka, predstavlja povredu prava i osnov za tužbu.
U praksi se često postavlja pitanje: šta ako je fotografija već „svuda“? Odgovor je jednostavan – činjenica da je povreda masovna ne znači da je legalna. Naprotiv, upravo tada je šteta veća.
Pravo na zaborav – mit ili stvarnost
Takozvano „pravo na zaborav“ postalo je poznato nakon presuda evropskih sudova, ali u praksi i dalje izaziva nedoumice. Reč je o pravu lica da zahteva uklanjanje zastarelih, netačnih ili neprimerenih podataka koji se o njemu nalaze na internetu, a koji više ne služe legitimnoj svrsi.
Ovo pravo je posebno značajno za lica koja su nekada bila predmet medijske pažnje, krivičnih postupaka koji su okončani, ili jednostavno žrtve internet linča. Iako nije apsolutno, pravo na zaborav predstavlja pokušaj da se uspostavi ravnoteža između slobode informisanja i prava na dostojanstvo.
Nadzor, kolačići i „nevidljivo praćenje“
Većina korisnika interneta nije svesna u kojoj meri se njihovo ponašanje prati. Kolačići, pikseli, algoritmi i analitički alati prikupljaju podatke o navikama, interesovanjima, lokaciji i ponašanju korisnika, često bez jasnog obaveštenja.
Iako se ovi mehanizmi formalno opravdavaju „poboljšanjem korisničkog iskustva“, u stvarnosti oni služe komercijalnim i profilišućim svrhama. Pitanje koje se sve češće postavlja jeste da li je takva obrada podataka srazmerna i zakonita, naročito kada se podaci koriste za manipulaciju ponašanjem korisnika.
Uloga advokature u zaštiti digitalnih prava
Advokatura ima ključnu ulogu u zaštiti prava građana na internetu. Ovo je oblast u kojoj građani često ne znaju da su im prava povređena, ili smatraju da „ništa ne mogu da učine“. Upravo tu nastaje prostor za pravnu edukaciju, zaštitu i strategijsko parničenje.
Postupci za zaštitu privatnosti mogu se voditi pred sudovima, pred nadležnim organima za zaštitu podataka, ali i kroz alternativne mehanizme. Važno je razumeti da digitalna povreda ostavlja digitalni trag, i da je dokazivanje često lakše nego kod klasičnih povreda, ako se reaguje na vreme.
Internet nije pravna divljina
Iako se često stiče utisak da je internet prostor bez pravila, to nije tačno. Pravila postoje, ali se ne primenjuju dovoljno često i dovoljno odlučno. Privatnost nije luksuz, već osnovno pravo, i njena zaštita u digitalnom dobu predstavlja jedan od najvećih izazova savremenog prava.
Advokati, sudovi i institucije moraju pratiti tehnološke promene, ali i insistirati na starom principu: čovek i njegovo dostojanstvo su iznad profita, algoritama i klikova. Samo tako internet može ostati prostor slobode, a ne sredstvo kontrole.
Tekst o objavljivanju fotografija bez pristanka i neovlašćenom snimanju možete pročitati ovde.