Kamere za video-nadzor odavno više nisu rezervisane za banke, prodavnice i poslovne objekte.
Danas ih možemo videti gotovo svuda.
Na porodičnim kućama, terasama, garažama, u dvorištima, na ulazima u stambene zgrade. Savremene kamere su jeftine, lako dostupne i povezane sa mobilnim telefonom vlasnika, a neke mogu da snimaju zvuk, prepoznaju pokret, prate osobu koja prolazi i čuvaju snimke nedeljama ili mesecima.
Razlog za njihovo postavljanje najčešće je sasvim razumljiv – bezbednost.
Ali problem nastaje kada kamera postavljena radi zaštite jedne kuće počne da snima dvorište druge. Kada kamera iznad komšijske kapije praktično neprekidno beleži ko dolazi kod vas. Kada kamera na terasi snima vaš prozor. Ili kada neko postavi uređaj tako da može da prati svaki vaš dolazak i odlazak.
Tada pitanje više nije samo:
„Da li komšija sme da ima kameru?“
Pravo pitanje glasi:
Gde prestaje njegovo pravo da štiti svoju imovinu, a počinje vaše pravo na privatnost?
Odgovor nije uvek jednostavan.
Kamera na privatnoj kući nije automatski nezakonita
Za početak treba otkloniti jednu čestu zabludu.
Samo postavljanje kamere na porodičnu kuću ili drugi privatni objekat nije samo po sebi zabranjeno.
Vlasnik ima legitiman interes da štiti svoju kuću, dvorište, garažu, automobil i članove porodice.
Ako je, na primer, ranije bilo provala, krađa, oštećenja automobila ili drugih incidenata, potreba za video-nadzorom može biti sasvim opravdana.
Problem, međutim, nije samo postojanje kamere.
Važno je šta kamera snima, koliko široko snima, zašto snima, da li se snimci čuvaju, koliko dugo se čuvaju i ko im može pristupiti.
Kamera koja obuhvata isključivo sopstvenu kapiju nije isto što i kamera usmerena ka prozorima susedne kuće.
Upravo tu počinje pravno odmeravanje dva legitimna interesa: bezbednosti jednog lica i privatnosti drugog.
Video-snimak može predstavljati podatak o ličnosti
Kada se na snimku može prepoznati određeno fizičko lice, ulazimo i u oblast zaštite podataka o ličnosti.
Lik osobe, njeno kretanje, vreme dolaska ili odlaska i druge okolnosti koje se mogu povezati sa konkretnim licem mogu predstavljati podatke o ličnosti.
Zato video-nadzor ne treba posmatrati samo kao tehnički uređaj koji stoji na zidu.
Iza njega postoji obrada informacija o ljudima.
Posebno kada sistem kontinuirano snima, čuva materijal i omogućava naknadno pregledanje pojedinačnih događaja.
U zavisnosti od konkretnih okolnosti, na takvu obradu mogu se primeniti pravila o zaštiti podataka o ličnosti.
Međutim, kod kamera koje fizičko lice koristi isključivo za lične potrebe postoje specifičnosti. Zato nije ispravno automatski zaključiti da svaka privatna kamera podleže identičnom režimu kao video-nadzor banke, tržnog centra ili poslodavca.
Ključno je utvrditi obim i svrhu snimanja.
„To je moja kamera“ nije dovoljan odgovor
Vlasništvo nad kamerom ne daje neograničeno pravo da se snima sve što objektiv može da zahvati.
Isto važi i za vlasništvo nad nepokretnošću.
Činjenica da ste kameru postavili na zid sopstvene kuće ne znači da je sve što ona snima automatski „vaša stvar“.
Zamislimo kameru koja se nalazi ispod strehe kuće, ali je usmerena direktno ka susednom dvorištu.
Tehnički, kamera jeste na privatnom objektu njenog vlasnika.
Ali predmet snimanja više nije samo njegova imovina.
Ako sistem omogućava da vlasnik kamere svakodnevno prati kada komšija izlazi iz kuće, ko mu dolazi, kada se deca igraju u dvorištu i kada se porodica vraća kući, teško je govoriti isključivo o zaštiti sopstvene imovine.
Zato je prilikom procene zakonitosti veoma važan princip srazmernosti.
Šta znači srazmernost?
Pojednostavljeno:
ne treba snimati više nego što je razumno potrebno radi ostvarenja opravdane svrhe.
Ako želite da zaštitite ulazna vrata, postavlja se pitanje zbog čega bi kamera morala istovremeno da snima prozore susedne kuće.
Ako želite da zaštitite automobil u svom dvorištu, zašto bi kamera morala da obuhvata gotovo celo susedno dvorište?
Ako je moguće promeniti ugao kamere tako da štiti vašu imovinu, a značajno manje zadire u privatnost drugih lica, upravo je to jedna od okolnosti koja može biti važna prilikom pravne ocene.
Današnje kamere često omogućavaju i tzv. privacy masking – tehničko isključivanje određenih delova kadra.
Zbog toga ponekad nije neophodno ukloniti celokupan sistem video-nadzora. Dovoljno je prilagoditi ugao ili podešavanja kamere tako da se postigne legitimna svrha bez nepotrebnog snimanja suseda.
Dvorište nije isto što i ulica
Posebno treba razlikovati snimanje javne površine od snimanja prostora u kojem lice opravdano očekuje veći stepen privatnosti.
Osoba koja prolazi javnom ulicom ne može očekivati isti stepen privatnosti kao kada boravi u ograđenom dvorištu sopstvene kuće.
Ali ni to ne znači da je neograničeno i sistematsko snimanje javnog prostora uvek dozvoljeno.
Potrebno je posmatrati konkretnu situaciju.
Jedno je ako kamera koja štiti kapiju neizbežno zahvata mali deo trotoara.
Sasvim drugo je ako je sistem postavljen tako da faktički nadzire čitavu ulicu i omogućava praćenje kretanja velikog broja ljudi.
Još je osetljivija situacija kada kamera zahvata prostor suseda u kojem on razumno očekuje privatnost.
Zato pitanje zakonitosti video-nadzora retko može da se reši samo merenjem gde je kamera fizički postavljena.
Važnije je kuda je okrenuta i šta stvarno snima.
A šta ako kamera snima vaš prozor?
Ovo je jedna od situacija koje zahtevaju naročitu pažnju.
Dom uživa posebnu pravnu zaštitu.
Ustav Republike Srbije garantuje zaštitu privatnog i porodičnog života, a pravo na privatnost zaštićeno je i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
Kada je kamera postavljena tako da omogućava neposredno ili sistematsko posmatranje unutrašnjosti tuđeg doma, stepen zadiranja u privatnost može biti veoma visok.
Ne treba, naravno, iz samog položaja kamere automatski zaključiti šta ona snima.
Savremene kamere imaju različite uglove snimanja, mogućnosti zumiranja i softverska ograničenja.
Zato je u sporu važno utvrditi stvarni vidni ugao kamere, a ne samo pretpostaviti ga na osnovu njenog spoljašnjeg izgleda.
Ali ako se utvrdi da kamera kontinuirano snima prozore, terasu ili privatni deo susedne nepokretnosti bez opravdanog razloga, vlasnik kamere može imati ozbiljan problem da takvo postupanje opravda potrebom za zaštitom svoje imovine.
Snimanje zvuka je posebno osetljivo
Još jedna stvar se često zanemaruje.
Mnoge savremene kućne kamere imaju mikrofon.
To znači da uređaj možda ne beleži samo sliku već i razgovore ljudi koji se nalaze u blizini.
Snimanje zvuka otvara dodatna pitanja privatnosti, ali i moguću primenu krivičnopravnih pravila o neovlašćenom prisluškivanju i snimanju.
Zato je tvrdnja „kamera samo štiti moje dvorište“ nedovoljna ako uređaj istovremeno omogućava slušanje i snimanje razgovora koji se vode kod suseda ili prolaznika.
U svakom konkretnom slučaju potrebno je utvrditi šta uređaj tehnički može, ali još važnije – šta se zaista snima i čuva.
Video-nadzor u stambenoj zgradi je druga priča
Posebna pravila i odnosi postoje kada se kamera postavlja u stambenoj zgradi.
Hodnik, lift, ulaz i stepenište nisu privatna dnevna soba jednog stanara.
To su zajednički delovi zgrade koje koristi veći broj lica.
Zato jedan stanar ne bi trebalo samovoljno da uspostavlja sistem kojim će neprekidno nadzirati sve ostale stanare samo zato što se kamera nalazi iznad njegovih vrata.
Pored pravila o zaštiti podataka o ličnosti, u obzir dolaze i propisi koji uređuju stanovanje, upravljanje zgradom i korišćenje zajedničkih delova.
Posebno je problematična kamera postavljena tako da praktično beleži svaki ulazak i izlazak iz susednog stana.
Takva kamera ne beleži samo bezbednosni incident.
Ona potencijalno stvara hroniku privatnog života suseda – kada odlazi na posao, kada se vraća, ko ga posećuje i koliko se zadržava.
To može predstavljati značajno zadiranje u privatnost.
Mora li postojati obaveštenje da je prostor pod video-nadzorom?
Kada se na video-nadzor primenjuju pravila o obradi podataka o ličnosti, transparentnost predstavlja jedan od važnih principa.
Lice koje ulazi u prostor koji je pod nadzorom treba, u odgovarajućim situacijama, da bude obavešteno da se vrši snimanje i ko je odgovoran za obradu.
U poslovnim objektima ovo je posebno značajno.
Kod isključivo privatne upotrebe kamere pravna situacija može biti drugačija, zavisno od toga da li se radi o aktivnosti koja ostaje u okvirima ličnih ili porodičnih potreba.
Zato odsustvo table „objekat je pod video-nadzorom“ samo po sebi nije dovoljno da se u svakoj situaciji zaključi da je kamera nezakonita.
Ali ni postavljanje table ne legalizuje snimanje koje je inače nedopustivo.
Ne možete usmeriti kameru u komšijinu spavaću sobu i rešiti problem tako što ćete postaviti natpis da je prostor pod video-nadzorom.
Šta ako komšija objavi snimak na internetu?
Tada situacija postaje još ozbiljnija.
Jedno je snimak koristiti isključivo radi bezbednosti, na primer da bi se policiji predao dokaz o provali ili oštećenju imovine.
Drugo je snimak komšije postaviti na Facebook, Instagram, TikTok ili u lokalnu Viber grupu.
Objavljivanje snimka predstavlja posebnu radnju koja mora imati sopstveno pravno opravdanje.
Činjenica da neko zakonito poseduje snimak ne znači automatski da ima pravo da ga javno objavi.
Posebno su problematične objave čiji je cilj ismevanje, javno prozivanje ili izlaganje lica osudi javnosti.
U zavisnosti od sadržine i okolnosti, pored zaštite podataka o ličnosti mogu se otvoriti pitanja povrede časti i ugleda, prava na lik i privatnost, naknade štete, pa u određenim situacijama i krivičnopravne odgovornosti.
Može li snimak komšijske kamere biti dokaz na sudu?
Ovo pitanje se često postavlja nakon saobraćajnih nezgoda, oštećenja automobila, krađa i komšijskih sukoba.
Odgovor nije jednostavno „da“ ili „ne“.
Pitanje zakonitosti pribavljanja snimka i pitanje njegove dokazne vrednosti nisu uvek identična.
Sud će, zavisno od vrste postupka, okolnosti pod kojima je snimak nastao i načina na koji je pribavljen, procenjivati da li i na koji način može biti korišćen kao dokaz.
Zato je pogrešno pretpostaviti i da je svaki snimak privatne kamere automatski nedozvoljen dokaz.
Ali je jednako pogrešno verovati da činjenica što nešto može imati dokazni značaj daje vlasniku kamere neograničeno pravo da neprekidno snima druge ljude.
Šta možete da uradite ako sumnjate da vas komšija snima?
Prvi korak ne mora uvek biti tužba.
U velikom broju situacija problem može biti rešen jednostavnim pomeranjem kamere ili izmenom njenih podešavanja.
Zato je, kada okolnosti dozvoljavaju, razumno najpre zatražiti od vlasnika da objasni koji prostor kamera snima i da, ukoliko zahvata vašu nepokretnost, promeni ugao ili primeni tehničko maskiranje dela kadra.
Ako to ne da rezultat, potrebno je dokumentovati situaciju.
Fotografišite položaj kamere.
Zabeležite kada je postavljena.
Sačuvajte poruke ili drugu komunikaciju u kojoj vlasnik eventualno potvrđuje šta snima.
Ako su snimci negde objavljeni, sačuvajte dokaz o objavi, datum, sadržaj i internet adresu.
Nemojte, međutim, samovoljno skidati, lomiti ili prekrivati tuđu kameru.
Čak i ako smatrate da se njome nezakonito zadire u vašu privatnost, to vam ne daje pravo da oštetite tuđu stvar.
Kome se možete obratiti?
Pravni put zavisi od prirode povrede.
Ako je reč o nezakonitoj obradi podataka o ličnosti, može postojati osnov za obraćanje Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Ukoliko snimanje predstavlja povredu prava ličnosti ili privatnosti, u obzir može doći i građanskopravna zaštita pred sudom, uključujući zahtev za prestanak uznemiravanja ili povrede, a u odgovarajućim slučajevima i naknadu štete.
Ako način snimanja ili prisluškivanja ima obeležja krivičnog dela, moguća je i krivičnopravna zaštita.
Kod stambenih zgrada potrebno je ispitati i odluke stambene zajednice i pravni osnov na kojem je sistem postavljen.
Nije, dakle, svaki spor oko kamere isti.
Nekada je problem u zaštiti podataka.
Nekada u povredi privatnosti.
Nekada u neovlašćenom snimanju.
A nekada je kamera potpuno zakonito postavljena, a komšijina sumnja da je predmet nadzora jednostavno nije tačna.
Zato je pre pokretanja postupka važno utvrditi činjenice.
Može li se tražiti uklanjanje kamere?
Može se tražiti odgovarajuća pravna zaštita, ali to ne znači da je uklanjanje čitave kamere uvek jedino moguće rešenje.
Ako se povreda može otkloniti promenom ugla snimanja, isključivanjem zvuka ili maskiranjem dela kadra, takva mera može biti dovoljna.
U drugim situacijama, ako je sama svrha ili način nadzora nedopustiv, može se postaviti i pitanje prestanka takvog snimanja.
U sudskom postupku posebno je važno pravilno formulisati zahtev.
Nije dovoljno reći da vam „kamera smeta“.
Potrebno je pokazati koje pravo je povređeno, na koji način i kakva je zaštita neophodna da bi povreda prestala.
A šta ako je kamera lažna?
I to se dešava.
Nekada sused postavi maketu kamere ili uređaj koji uopšte ne snima, ali je okrenut prema drugoj kući.
Tada ne postoji video-zapis niti obrada podataka na isti način kao kod funkcionalnog sistema.
Međutim, u ekstremnim okolnostima i takvo ponašanje može biti deo šireg komšijskog uznemiravanja.
Zato se pravna procena nikada ne bi smela zasnivati samo na jednom predmetu na fasadi, već na celokupnom odnosu i konkretnom ponašanju strana.
Privatnost ne znači pravo da budete nevidljivi
I na kraju, važno je izbeći i drugu krajnost.
Pravo na privatnost ne znači pravo da vas niko nikada i nigde ne sme snimiti.
Živimo u vremenu u kojem su kamere sastavni deo javnog i privatnog prostora.
Video-nadzor ima legitimnu i važnu funkciju u zaštiti ljudi i imovine.
Ali tehnička mogućnost da snimamo gotovo sve ne znači da imamo i pravno pravo da to činimo.
Suština je u ravnoteži.
Komšija ima pravo da zaštiti svoju kuću.
Vi imate pravo da u sopstvenom domu i dvorištu ne živite pod neopravdanim stalnim nadzorom.
Jedno pravo ne isključuje drugo.
Granica se nalazi tamo gde mera preduzeta radi sopstvene bezbednosti prestaje da bude razumno potrebna za tu svrhu i počinje nesrazmerno da zadire u privatnost drugog čoveka.
Zato, kada sledeći put ugledate kameru na komšijskoj fasadi, pravo pitanje nije samo:
„Da li sme da ima kameru?“
Pitajte:
„Šta ta kamera snima – i zašto?“
Od odgovora na ta dva pitanja često zavisi i pravni odgovor.
Tekst o neovlašćenom snimanju i objavljivanju fotografija na društvenim mrežama možete pročitati ovde.
