U svesti prosečnog čoveka, firma je nešto što se „otvori“ i „zatvori“. Kao radnja, kao račun, kao formalnost. Odlazak u Agenciju za privredne registre, nekoliko obrazaca, jedan pečat manje ili više – i stvar je završena.
Međutim, pravo ne poznaje takvu lakoću.
Firma nije papir. Ona je pravni subjekt. A pravni subjekt, jednom stvoren, počinje da živi sopstveni život – sa pravima, obavezama, dugovima i odgovornostima koje ne prestaju onog trenutka kada osnivač izgubi interesovanje za poslovanje.
Upravo tu nastaju najčešći problemi sa kojima se građani susreću: firma koja „više ne radi“, a i dalje postoji; dugovi za koje niko „nije znao“; direktor koji formalno postoji, a faktički je nestao; ili APR koji, umesto da bude tehnička služba, postaje ulaz u pravni lavirint.
APR – administrativni organ ili pravna granica stvarnosti
Agencija za privredne registre se često doživljava kao puka evidencija. Kao neka vrsta registra knjiga, u kojoj se beleže podaci koji su već nastali u stvarnosti.
Ali u pravu, naročito u kompanijskom pravu, stvarnost nije ono što se dešava – već ono što je upisano.
Firma postoji zato što je upisana. Direktor je direktor zato što je upisan. Ovlašćenje postoji zato što je registrovano.
Sve što nije u APR-u, u pravnom smislu – ne postoji.
Ova formalna strogost često iznenađuje građane. Oni polaze od faktičkog stanja: „ja više nisam direktor“, „mi više ne poslujemo“, „dogovorili smo se da firma miruje“.
Ali pravo postavlja jednostavno pitanje: da li je to upisano?
Ako nije – onda nije ni nastalo.
Direktor koji „više nije direktor“
Jedan od najčešćih slučajeva u praksi jeste situacija u kojoj lice prestane da obavlja funkciju direktora faktički, ali ne i pravno.
Direktor se povuče iz posla, prestane da dolazi, ostavi firmu, ponekad čak i formalno podnese ostavku – ali ta ostavka nikada ne bude registrovana.
U APR-u, on i dalje stoji kao direktor.
Posledice su ozbiljne:
- odgovornost za zakonitost poslovanja
- obaveze prema državi (porezi, doprinosi)
- mogućnost prekršajne i krivične odgovornosti
- odgovornost prema poverilacima
Pravo ne poznaje „tihu ostavku“. Ono poznaje samo upisanu promenu.
„Ugašena“ firma koja i dalje postoji
Drugi čest problem je uverenje da firma prestaje samim prestankom poslovanja.
Firma koja ne radi nije ugašena firma. Ona je samo neaktivna.
Dok se ne sprovede:
- likvidacija
- stečaj
- ili brisanje iz registra
ona pravno postoji.
To znači da:
- može imati dugove
- može biti tužena
- može ući u izvršni postupak
- može biti predmet kontrole
Mnogi građani tek nakon nekoliko godina saznaju da njihova „zaboravljena“ firma i dalje postoji – obično onda kada stigne neko rešenje, poziv suda ili poreski akt.
Pravo ne zaboravlja ono što nije formalno okončano.
Osnivači i iluzija da „nemaju više ništa sa tim“
Posebno je interesantna situacija kod društava sa ograničenom odgovornošću.
Osnivači često veruju da, nakon što više ne učestvuju u poslovanju, nemaju nikakvu odgovornost.
U većini slučajeva, to je tačno – ali ne uvek.
Postoje situacije u kojima se može govoriti o:
- zloupotrebi pravne ličnosti
- izvlačenju imovine
- fiktivnim transakcijama
- nesavesnom poslovanju
Tada se zaštitni zid društva probija.
I iza pravnog lica ponovo se pojavljuje fizičko lice – sa svojom imovinom.
Ono što je trebalo da bude zaštita, postaje izvor odgovornosti.
Poverilac i pravna trka sa vremenom
Sa druge strane, građani se često nalaze i u ulozi poverilaca.
Isporučili su robu, izvršili uslugu, ali plaćanje nije izvršeno. Firma više ne radi, direktor je nedostupan, a u APR-u stoje podaci koji više ne odgovaraju stvarnosti.
U tom trenutku počinje trka sa vremenom.
Potrebno je:
- utvrditi pravno relevantno stanje
- pokrenuti postupak
- obezbediti potraživanje
- eventualno inicirati stečaj
Svako odlaganje umanjuje mogućnost naplate.
Pravo je u tom smislu strože od života: ono ne prašta neblagovremenost.
Promene koje postoje – ali nisu upisane
Još jedan čest izvor problema jesu promene koje su stvarno nastale, ali nisu registrovane:
- promena sedišta
- promena direktora
- promena vlasničke strukture
- ograničenja ovlašćenja
U poslovnom odnosu, treće lice ima pravo da se osloni na podatke iz registra.
To znači da, čak i ako je neka promena stvarno nastala, ali nije upisana – pravne posledice trpi onaj ko je propustio da je registruje.
Registar nije samo evidencija. On je osnov poverenja u pravnom prometu.
APR kao instrument sigurnosti – ako se pravilno koristi
Uprkos svim problemima, sistem registracije ima svoju jasnu svrhu: pravnu sigurnost.
Svaki privrednik, svaki građanin, može u jednom trenutku proveriti:
- ko je direktor
- ko su osnivači
- gde je sedište
- da li postoje ograničenja
To omogućava da se poslovni odnosi zasnivaju na proverljivim podacima, a ne na pretpostavkama.
Ali ta sigurnost postoji samo ako se registar ažurno vodi.
Pravna kultura i odnos prema obavezama
Svi ovi problemi imaju zajednički imenitelj: odnos prema obavezi.
U društvu u kome se formalnosti doživljavaju kao nepotreban teret, pravo postaje poslednja linija odbrane. Ali kada se do te linije dođe, šteta je već nastala.
Kompanijsko pravo nije tu da bi komplikovalo život privrednika. Ono postoji da bi uredilo odnose koji bi inače bili haotični.
Ono traži disciplinu:
- da se promene upisuju
- da se firme uredno gase
- da se odgovornost shvata ozbiljno
- da se ugovori ne potcenjuju
Između papira i stvarnosti
Najveća zabluda u kompanijskom pravu jeste uverenje da je pravna forma manje važna od stvarnog života.
Istina je upravo suprotna.
U pravu, forma nije ukrac stvarnosti – ona je njen uslov.
Firma postoji jer je upisana.
Ovlašćenje postoji jer je registrovano.
Odgovornost postoji jer nije ukinuta.
I zato, svaki privrednik koji želi da posluje ozbiljno mora razumeti jednu jednostavnu istinu:
APR nije birokratija.
APR je granica između pravne sigurnosti i pravnog rizika.
A ko tu granicu zanemari – pre ili kasnije, susrešće se sa pravom u njegovom najstrožem obliku.
Tekst o osnivanju firme u pravnom sistemu Srbije možete pročitati ovde.