Postoji jedna rečenica koju građani veoma često izgovaraju, a koja istovremeno predstavlja jednu od najvećih zabluda u našem krivičnom pravu. Kada neko bude lišen slobode i provede nekoliko meseci u pritvoru, neretko se može čuti: „Već je odležao pola kazne.“ Upravo u toj jednoj rečenici sadržano je nerazumevanje prirode pritvora. Pritvor nije kazna. On ne sme biti kazna. On ne postoji da bi država nekoga kaznila pre presude, već isključivo da bi obezbedila nesmetano vođenje krivičnog postupka.
Ovo načelo nije samo zakonska formulacija. Ono predstavlja jedno od najvažnijih civilizacijskih dostignuća modernog krivičnog prava. Država, ma koliko bila uverena da je neko učinio krivično delo, sve do pravnosnažne osude nema pravo da se prema tom licu odnosi kao prema osuđeniku. Upravo zato je pritvor izuzetna mera, a ne pravilo.
Ipak, praksa često pokazuje da se ova razlika gubi. Za lice koje se nalazi iza zatvorskih vrata nije naročito važno da li se prostorija u kojoj boravi naziva „pritvorskom jedinicom“ ili „zatvorom“. Ono je lišeno slobode. Upravo zato je zakon postavio veoma stroge uslove pod kojima pritvor može trajati, kao i obavezu suda da u svakom trenutku preispituje da li su ti uslovi i dalje ispunjeni.
Osnovno pravilo Zakonika o krivičnom postupku glasi da pritvor može trajati samo dok postoje razlozi zbog kojih je određen. To na prvi pogled deluje kao jednostavna rečenica, ali ona u sebi nosi jednu izuzetno važnu posledicu. Sud nije ovlašćen da jednom donese rešenje o pritvoru i potom pasivno čeka okončanje postupka. Naprotiv, dužan je da neprestano preispituje da li su okolnosti koje su opravdale lišavanje slobode i dalje prisutne.
To znači da svaka promena činjeničnog stanja može dovesti do ukidanja pritvora. Ako je lice bilo u pritvoru zbog opasnosti od uticaja na svedoke, a svi svedoci su u međuvremenu ispitani, postavlja se prirodno pitanje – šta je onda ostalo od tog razloga? Ako je pritvor bio određen zbog opasnosti od uništavanja dokaza, a svi dokazi su već obezbeđeni, može li se i dalje govoriti o postojanju te opasnosti? Odgovor bi, po pravilu, morao biti negativan.
Upravo ovde dolazimo do suštinske uloge branioca. Dobar branilac ne čeka da sud sam zaključi da više nema razloga za pritvor. On neprestano prati tok postupka, analizira svaki izvedeni dokaz i svaku procesnu radnju, tražeći trenutak u kojem zakonski osnov prestaje da postoji. Zahtev za ukidanje pritvora nije formalno pismeno koje se podnosi zato što je prošlo određeno vreme. On mora biti zasnovan na konkretnim činjenicama koje pokazuju da su se okolnosti promenile.
Najčešći razlog za određivanje pritvora jeste opasnost od bekstva. Ipak, ni ona ne može biti zasnovana na pretpostavkama ili na uopštenim ocenama. Sud mora pokazati zbog čega smatra da bi se okrivljeni zaista mogao dati u bekstvo. Postojanje prebivališta, porodice, stalnog zaposlenja, imovine ili drugih jakih veza sa sredinom često predstavljaju okolnosti koje govore upravo suprotno. Nije dovoljno reći da je zaprećena visoka kazna. Visina kazne sama po sebi ne sme biti jedini argument za oduzimanje slobode.
Još je složeniji pritvor koji se određuje zbog opasnosti od ponavljanja krivičnog dela. I tu sud mora biti oprezan. Nije dovoljno zaključiti da je neko jednom osuđivan ili da mu se stavlja na teret teško krivično delo. Potrebno je pokazati konkretne okolnosti koje ukazuju da opasnost zaista postoji i u trenutku kada se o pritvoru odlučuje. Upravo zato Evropski sud za ljudska prava godinama ponavlja da se razlozi za produžavanje pritvora vremenom moraju sve temeljnije obrazlagati. Ono što je bilo dovoljno prvog dana, često više nije dovoljno posle šest meseci.
Ovo je izuzetno važno i za naše sudove. Vreme ne sme raditi protiv okrivljenog. Naprotiv, što pritvor duže traje, teret dokazivanja njegove neophodnosti postaje sve veći. Država je ta koja mora ubedljivo pokazati da ne postoji nijedna blaža mera kojom bi se obezbedilo prisustvo okrivljenog i nesmetano vođenje postupka.
Upravo zato zakon poznaje čitav niz alternativnih mera. Zabrana napuštanja stana, oduzimanje putne isprave, zabrana prilaska određenim licima, javljanje policiji ili druge mere nadzora postoje upravo zato što lišavanje slobode mora biti krajnje sredstvo. Ako se svrha postupka može postići blažom merom, sud je dužan da se opredeli za nju.
U praksi se, međutim, neretko dešava da javnost vrši snažan pritisak. Kod medijski eksponiranih predmeta stvara se atmosfera u kojoj se produžavanje pritvora posmatra kao dokaz odlučnosti države, dok se njegovo ukidanje ponekad doživljava kao popuštanje kriminalu. Upravo tu leži najveća opasnost. Sud ne sme odlučivati prema naslovnim stranama, već isključivo prema zakonu. Pritvor ne sme postati sredstvo umirivanja javnosti.
To je, uostalom, i suština vladavine prava. Prava se ne štite onda kada je to lako, već onda kada je najteže. Ako pravo na slobodu ne važi za čoveka koga svi osuđuju pre presude, onda ono više nije pravo, već privilegija.
Zbog toga svaki predlog za ukidanje pritvora mora biti pažljivo pripremljen. On ne sme biti zasnovan na emocijama, niti na apelima za milost. Dobar branilac ne piše da je okrivljeni „pošten čovek“ ili da „ima malu decu“. On pokazuje sudu da su nestale upravo one činjenice koje su nekada opravdale pritvor. To je pravni, a ne emotivni pristup.
Na kraju, treba reći i jednu stvar koju građani često ne znaju. Ukidanje pritvora ne znači da je postupak okončan, niti da je okrivljeni oslobođen. To samo znači da je država izgubila pravo da ga i dalje drži lišenog slobode, jer više ne postoje zakonski razlozi koji su to opravdavali. Postupak se nastavlja, dok se pitanje krivice rešava tek na osnovu dokaza, u zakonito sprovedenom postupku.
Snaga jedne pravne države ne ogleda se u broju lica koja su u pritvoru, već u sposobnosti njenih institucija da slobodu ograniče samo onda kada je to zaista neophodno. Svako lišavanje slobode koje traje dan duže nego što zakon dozvoljava predstavlja ne samo povredu prava okrivljenog, već i poraz vladavine prava. Upravo zato je neprestano preispitivanje pritvora jedan od najvažnijih zadataka suda, a zahtev za njegovo ukidanje jedno od najznačajnijih procesnih sredstava koje stoji na raspolaganju odbrani. U pravnoj državi sloboda nije nagrada koju država dodeljuje, već prirodno stanje čoveka koje se može ograničiti samo onoliko i onoliko dugo koliko zakon to zaista dozvoljava.
Tekst o neosnovanom pritvoru i naknadi štete u slučaju istog, možete pročitati ovde.