„Imam snimak.“
Ovu rečenicu advokati sve češće čuju od klijenata.
Supružnik je uključio snimanje na telefonu tokom svađe. Zaposleni je snimio razgovor sa poslodavcem. Zajmodavac je zabeležio kako druga strana priznaje dug. Žrtva pretnji je snimila telefonski poziv. Jedan učesnik poslovnog sastanka ostavio je telefon na stolu i snimio ceo razgovor, a da ostali to nisu znali.
Za čoveka koji je napravio snimak stvar obično izgleda jednostavno:
„Evo dokaza. Sve se čuje.“
Za pravo, međutim, tek tada počinju pitanja.
Da li ste uopšte smeli da snimite razgovor bez znanja druge strane?
Da li je tajno snimanje krivično delo?
Da li je bitno što ste i sami učestvovali u razgovoru?
Može li snimak koji je napravilo privatno lice da bude dokaz u krivičnom postupku?
A šta je sa parnicom, razvodom ili radnim sporom?
I konačno – ako sud prihvati snimak, kako se dokazuje da on nije montiran, isečen ili izmenjen?
Odgovor na pitanje iz naslova zato nije jednostavno „da“ ili „ne“.
Tajno napravljen audio-snimak može u određenim okolnostima imati dokazni značaj, ali njegova zakonitost i upotrebljivost zavise od toga ko je snimao, šta je snimao, kome je razgovor bio namenjen, kako je snimak pribavljen i u kojem postupku se koristi.
Ovo je početna tačka svake pravne analize.
Zamislimo dve situacije.
U prvoj, razgovarate sa osobom koja vam preti i tokom tog razgovora uključite snimanje na svom telefonu.
U drugoj, ostavite uređaj u tuđoj kancelariji kako biste snimili razgovor dvoje ljudi dok Vi uopšte niste prisutni.
Na prvi pogled u oba slučaja postoji „tajni snimak“.
Pravno, međutim, situacije mogu biti bitno različite.
Krivični zakonik kod krivičnog dela neovlašćenog prisluškivanja i snimanja posebno govori o razgovoru, izjavi ili saopštenju koji nisu namenjeni licu koje prisluškuje ili snima.
To je izuzetno važna formulacija.
Ako postavite uređaj da tajno slušate razgovor koji se vodi između drugih lica i koji Vam nije namenjen, nalazite se u znatno rizičnijoj pravnoj situaciji nego kada snimate razgovor u kojem sami neposredno učestvujete.
Ali ni tu ne treba izvoditi suviše jednostavan zaključak da je „sve dozvoljeno čim sam i ja bio u razgovoru“.
Konkretne okolnosti su uvek važne.
Krivični zakonik propisuje krivično delo neovlašćeno prisluškivanje i snimanje.
Osnovni oblik dela odnosi se na onoga ko posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili snima razgovor, izjavu ili drugo saopštenje koje mu nije namenjeno.
Kažnjivo može biti i omogućavanje nepozvanom licu da se upozna sa razgovorom, izjavom ili saopštenjem koje je neovlašćeno prisluškivano ili snimano.
To znači da pravo ne štiti samo od samog snimanja.
Problem može nastati i kasnije – prilikom prosleđivanja ili objavljivanja snimka.
Zato su dve rečenice koje se često čuju pravno veoma opasne:
„Snimio sam ga, pa je snimak moj.“
i
„Ako sam smeo da snimim, mogu i da objavim.“
Ni jedno ni drugo ne mora biti tačno.
Ovo je najzanimljiviji deo problema.
Vrhovni sud je u svojoj praksi razmatrao značaj činjenice da li je razgovor bio namenjen licu koje ga snima.
Drugim rečima, nije svejedno da li prisluškujete tuđu komunikaciju ili beležite komunikaciju čiji ste i sami učesnik.
U jednom predmetu Vrhovni sud je ukazao upravo na zakonsko obeležje da razgovor, izjava ili saopštenje moraju biti oni koji nisu namenjeni licu koje snima ili prisluškuje.
Ovo je važno jer pokazuje zašto se ne može svaki snimak razgovora bez pristanka drugog učesnika automatski proglasiti krivičnim delom.
Ali to i dalje ne znači da svaki tajni snimak koji napravi učesnik razgovora automatski postaje zakonit dokaz u svakom mogućem postupku.
Pitanje krivične odgovornosti za snimanje i pitanje procesne upotrebljivosti snimka moraju se razdvojiti.
Kada klijent donese audio-snimak advokatu, zapravo treba postaviti najmanje tri pitanja.
Prvo: da li je način na koji je snimak napravljen zakonit?
Drugo: da li takav snimak može biti predložen i izveden kao dokaz u konkretnom sudskom postupku?
Treće: šta snimak zaista dokazuje?
Ovo treće pitanje često se potcenjuje.
Snimak može biti potpuno autentičan, a da ipak ne dokazuje ono što lice koje ga je donelo misli da dokazuje.
Rečenica izdvojena iz dvadesetominutnog razgovora može zvučati kao priznanje.
U kontekstu celog razgovora može imati potpuno drugo značenje.
Zato postojanje snimka nikada ne znači automatski i dobijen spor.
Krivični postupak ima posebno stroga pravila o zakonitosti dokaza.
ZKP polazi od pravila da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja, protivni Ustavu, Zakoniku o krivičnom postupku, drugom zakonu ili relevantnim pravilima međunarodnog prava.
To je osnova instituta nezakonitog dokaza.
Međutim, iz toga ne sledi da je svaki audio-snimak koji je privatno lice napravilo bez prethodnog obaveštenja druge strane automatski nezakonit dokaz.
Sudska praksa pokazuje da se moraju ispitati konkretne okolnosti nastanka snimka.
Posebno su važni:
ko je snimao;
da li je snimao sopstveni razgovor ili komunikaciju drugih lica;
da li je postojao pristanak;
na koji način je snimak pribavljen;
da li je njegovim pribavljanjem izvršeno krivično delo;
i da li postoji sumnja u autentičnost ili integritet zapisa.
U jednom predmetu pred Vrhovnim kasacionim sudom odbrana je tvrdila da je audio-zapis telefonskog razgovora između okrivljenog i oštećene nezakonit dokaz.
Sud takav prigovor nije prihvatio.
U konkretnom slučaju bilo je značajno što je iz samog razgovora proizlazilo da je okrivljeni znao da oštećena snima komunikaciju i što joj je tokom razgovora jasno stavio do znanja da može da snima.
Taj snimak nije ocenjen kao dokaz pribavljen izvršenjem krivičnog dela neovlašćenog prisluškivanja i snimanja.
Ovaj slučaj je koristan upravo zato što pokazuje koliko su činjenice važne.
Nije dovoljno sudu reći:
„To je audio-snimak privatnog lica, dakle nezakonit je.“
Ali nije dovoljno ni reći:
„Ja sam ga snimio telefonom, dakle sigurno može biti dokaz.“
Pravo traži dublju analizu.
Zamislimo veoma praktičnu situaciju.
Osoba Vas više puta zove telefonom i preti Vam.
Sledeći put kada pozove, uključite snimanje.
Takav snimak potencijalno može imati veliki dokazni značaj jer može dokumentovati sadržinu komunikacije koja je upravo predmet prijave.
Isto može važiti za ucenu, iznudu, uznemiravanje, proganjanje ili druge oblike protivpravnog ponašanja.
Ali ni tada nije mudro snimak montirati, skraćivati ili objavljivati na društvenim mrežama.
Ako treba da služi kao dokaz, mnogo je važnije sačuvati originalni zapis i uređaj na kojem je nastao.
Ovo je praktično veoma važno.
Ako mislite da snimak može biti dokaz:
ne secite ga;
ne spajajte delove;
ne dodajte titlove u originalni fajl;
ne „pojačavajte“ zvuk tako što ćete prepisati original;
ne brišite original sa uređaja.
Napravite kopiju i sačuvajte original.
Zašto?
Zato što druga strana može tvrditi:
„To nisam ja.“
„Razgovor je montiran.“
„Nedostaje ono što je rečeno neposredno pre toga.“
„Snimak je izmenjen.“
„Glas je generisan.“
Poslednja tvrdnja danas više uopšte nije naučna fantastika.
Sa razvojem veštačke inteligencije i sintetičkog glasa, pitanje autentičnosti audio-zapisa postajaće sve značajnije.
Ukoliko je autentičnost sporna, može biti potrebno veštačenje.
Stručno lice može analizirati tehničke karakteristike zapisa, eventualne prekide, intervencije, metapodatke i druge okolnosti koje su važne za procenu njegove autentičnosti.
Može se postaviti i pitanje identifikacije glasa.
Zato je originalni fajl daleko vredniji od snimka koji je pet puta prosleđivan preko aplikacija za razmenu poruka.
Screenshot audio-poruke takođe nije isto što i originalni elektronski zapis.
U sudskom postupku lanac od nastanka dokaza do njegovog predstavljanja sudu može biti izuzetno važan.
I u parničnom postupku audio i video zapisi mogu se pojaviti kao predloženi dokazi.
Međutim, ni ovde ne važi pravilo:
„Ako nešto dokazuje moju tvrdnju, sud mora da ga prihvati.“
Sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica i zatim ih ceni pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima.
Istovremeno, pravo na dokazivanje ne postoji izolovano od drugih prava.
Nasuprot njemu mogu stajati pravo na privatnost, tajnost komunikacija i druga prava ličnosti.
Zato je kod privatnih snimaka često potrebno odmeravati više različitih interesa.
Naročito je značajno šta se dokazuje, kako je snimak nastao i koliko je zadiranje u privatnost bilo ozbiljno.
Primer iz građanskog prava dobro pokazuje praktičnu vrednost ovakvih dokaza.
Zamislimo da ste nekome pozajmili 10.000 evra bez pisanog ugovora.
Dužnik kasnije u razgovoru kaže:
„Znam da ti dugujem 10.000 evra i vratiću ti do kraja godine.“
A Vi ste razgovor snimili.
Taj zapis može biti veoma značajan za dokazivanje odnosa stranaka.
Ali advokat neće posmatrati samo jednu rečenicu.
Pogledaće postoje li bankovni transferi, poruke, svedoci, prethodna komunikacija, okolnosti predaje novca i ostali dokazi.
Dobar sudski predmet gotovo nikada ne treba graditi na jednom dokazu ako postoji mogućnost da se obezbede i drugi.
Ovo je naročito osetljiva oblast.
Supružnici neretko tajno snimaju svađe, razgovore o deci, pretnje ili ponašanje drugog supružnika, a zatim žele snimke da upotrebe u postupku razvoda ili vršenja roditeljskog prava.
Ovde treba biti izuzetno oprezan.
Porodični dom je prostor u kojem je očekivanje privatnosti naročito izraženo.
Sa druge strane, snimak ponekad može dokumentovati ponašanje koje je veoma važno za zaštitu deteta ili žrtve nasilja.
Zato se ovakve situacije ne mogu rešavati jednom opštom formulom.
Posebno je neprihvatljivo uvlačiti dete u sistematsko tajno snimanje drugog roditelja radi prikupljanja „materijala“ za sudski postupak.
Interes deteta mora ostati važniji od procesne taktike roditelja.
I u radnim sporovima se pojavljuju snimci.
Zaposleni može želeti da dokaže da mu je usmeno naloženo nešto nezakonito, da je bio izložen pretnjama, diskriminaciji ili drugom nedozvoljenom postupanju.
Poslodavac, sa druge strane, može osporiti zakonitost ili autentičnost snimka.
I ovde važi isto osnovno pravilo:
ne treba polaziti ni od pretpostavke da je snimak automatski nedozvoljen, ni od pretpostavke da je automatski odlučujući dokaz.
Sud će ceniti okolnosti konkretnog predmeta.
Ovo je možda najvažnije praktično upozorenje u celom tekstu.
Pretpostavimo da ste napravili snimak koji zaista može biti zakonito upotrebljen kao dokaz.
To ne znači da ga treba postaviti na Instagram, Facebook, TikTok ili YouTube.
Ne znači ni da ga treba poslati u grupu od pedeset ljudi.
Sud i društvena mreža nisu isto.
Predavanje relevantnog snimka policiji, tužilaštvu, advokatu ili sudu radi zaštite prava ima jednu svrhu.
Javno objavljivanje nečijeg privatnog razgovora ima sasvim drugu.
Takvim objavljivanjem mogu se otvoriti pitanja krivične odgovornosti, zaštite privatnosti, časti i ugleda, podataka o ličnosti i naknade štete.
Zato čovek može imati dobar dokaz – a onda sebi napraviti nov pravni problem načinom na koji ga upotrebi.
Tu se vraćamo na početak teksta.
Zamislite da sumnjate da dvoje ljudi nešto dogovaraju iza Vaših leđa.
Ostavite uključen telefon u prostoriji, izađete i kasnije preslušate njihov razgovor.
To je pravno daleko problematičnije od snimanja razgovora koji druga strana neposredno vodi sa Vama.
Razlog je upravo zakonska zaštita komunikacije koja nije namenjena licu koje je snima.
Zato ideja:
„Snimiću sve, pa ćemo posle videti šta nam koristi“
može biti veoma loš pravni savet.
Prikupljanje dokaza takođe ima granice.
To je potpuno druga pravna situacija.
Ne treba mešati privatno snimanje sopstvenog razgovora sa tajnim nadzorom komunikacija koji sprovode državni organi.
Tajni nadzor komunikacije predstavlja posebnu dokaznu radnju i za njega ZKP propisuje stroge uslove i sudsku kontrolu.
Država ne može jednostavno da prisluškuje telefonske razgovore zato što bi joj to bilo korisno za istragu.
Kada su zakonom propisani uslovi za posebnu dokaznu radnju povređeni, može se postaviti pitanje nezakonitog dokaza.
Vrhovni sud je u svojoj praksi već isključivao snimljene razgovore kada su pribavljeni suprotno procesnim pravilima.
Zato privatni snimak koji građanin napravi u sopstvenoj komunikaciji i tajno prisluškivanje koje sprovodi država predstavljaju dve pravno različite kategorije.
Ni to nije kraj analize.
Sud ne bi trebalo da posmatra dokaz izolovano.
Potrebno je utvrditi:
Ko govori?
Kada je snimak nastao?
Da li je potpun?
Šta je prethodilo spornoj rečenici?
Da li je bilo provokacije ili navođenja sagovornika?
Da li je snimak autentičan?
Da li je zakonito pribavljen?
Da li drugi dokazi potvrđuju njegovu sadržinu?
Jedna rečenica može izgledati potpuno drugačije kada se čuje pet minuta razgovora koji su joj prethodili.
Upravo zato sud ne bi trebalo da presuđuje na osnovu dramatičnog audio-klipa od dvadeset sekundi izdvojenog iz mnogo dužeg razgovora.
Najpre – nemojte paničiti i nemojte ga odmah objavljivati.
Sačuvajte original.
Sačuvajte uređaj na kojem je snimak nastao ako je to moguće.
Zabeležite datum, vreme i okolnosti razgovora.
Ne montirajte snimak.
Ne pokušavajte sami da ga „ulepšate“ za sud.
I pre nego što ga upotrebite, pokažite ga advokatu i objasnite kako je tačno nastao.
To je podjednako važno kao i ono što se na njemu čuje.
Advokat treba da proceni ne samo da li snimak koristi Vašem predmetu već i da li način njegovog pribavljanja ili korišćenja može stvoriti problem Vama.
U eri mobilnih telefona svako od nas u džepu nosi diktafon, kameru i uređaj sposoban da sačuva godine privatne komunikacije.
Tehnički je zato lakše nego ikada tajno snimiti drugog čoveka.
Pravno, međutim, mogućnost nije isto što i ovlašćenje.
Dobar dokaz nije samo onaj koji nešto dokazuje.
Dobar dokaz je i onaj čije poreklo, autentičnost i zakonitost mogu da izdrže proveru pred sudom.
Zato, kada Vam neko kaže:
„Snimio sam ga. Sad imamo dokaz.“
pravnik bi trebalo da postavi još jedno pitanje:
„Kako ste ga snimili?“
Od odgovora na to pitanje ponekad zavisi da li u rukama imate snažan dokaz – ili novi pravni problem.
Napomena: Ovaj tekst ima informativni karakter. Zakonitost pribavljanja i mogućnost upotrebe audio ili video-zapisa kao dokaza procenjuju se prema okolnostima konkretnog slučaja, vrsti postupka i načinu na koji je zapis nastao.
Tekst o neovlašćenom snimanju možete pročitati ovde.
