„Имам снимак.“
Ову реченицу адвокати све чешће чују од клијената.
Супружник је укључио снимање на телефону током свађе. Запослени је снимио разговор са послодавцем. Зајмодавац је забележио како друга страна признаје дуг. Жртва претњи је снимила телефонски позив. Један учесник пословног састанка оставио је телефон на столу и снимио цео разговор, а да остали то нису знали.
За човека који је направио снимак ствар обично изгледа једноставно:
„Ево доказа. Све се чује.“
За право, међутим, тек тада почињу питања.
Да ли сте уопште смели да снимите разговор без знања друге стране?
Да ли је тајно снимање кривично дело?
Да ли је битно што сте и сами учествовали у разговору?
Може ли снимак који је направило приватно лице да буде доказ у кривичном поступку?
А шта је са парницом, разводом или радним спором?
И коначно – ако суд прихвати снимак, како се доказује да он није монтиран, исечен или измењен?
Одговор на питање из наслова зато није једноставно „да“ или „не“.
Тајно направљен аудио-снимак може у одређеним околностима имати доказни значај, али његова законитост и употребљивост зависе од тога ко је снимао, шта је снимао, коме је разговор био намењен, како је снимак прибављен и у којем поступку се користи.
Ово је почетна тачка сваке правне анализе.
Замислимо две ситуације.
У првој, разговарате са особом која вам прети и током тог разговора укључите снимање на свом телефону.
У другој, оставите уређај у туђој канцеларији како бисте снимили разговор двоје људи док Ви уопште нисте присутни.
На први поглед у оба случаја постоји „тајни снимак“.
Правно, међутим, ситуације могу бити битно различите.
Кривични законик код кривичног дела неовлашћеног прислушкивања и снимања посебно говори о разговору, изјави или саопштењу који нису намењени лицу које прислушкује или снима.
То је изузетно важна формулација.
Ако поставите уређај да тајно слушате разговор који се води између других лица и који Вам није намењен, налазите се у знатно ризичнијој правној ситуацији него када снимате разговор у којем сами непосредно учествујете.
Али ни ту не треба изводити сувише једноставан закључак да је „све дозвољено чим сам и ја био у разговору“.
Конкретне околности су увек важне.
Кривични законик прописује кривично дело неовлашћено прислушкивање и снимање.
Основни облик дела односи се на онога ко посебним уређајима неовлашћено прислушкује или снима разговор, изјаву или друго саопштење које му није намењено.
Кажњиво може бити и омогућавање непозваном лицу да се упозна са разговором, изјавом или саопштењем које је неовлашћено прислушкивано или снимано.
То значи да право не штити само од самог снимања.
Проблем може настати и касније – приликом прослеђивања или објављивања снимка.
Зато су две реченице које се често чују правно веома опасне:
„Снимио сам га, па је снимак мој.“
и
„Ако сам смео да снимим, могу и да објавим.“
Ни једно ни друго не мора бити тачно.
Ово је најзанимљивији део проблема.
Врховни суд је у својој пракси разматрао значај чињенице да ли је разговор био намењен лицу које га снима.
Другим речима, није свеједно да ли прислушкујете туђу комуникацију или бележите комуникацију чији сте и сами учесник.
У једном предмету Врховни суд је указао управо на законско обележје да разговор, изјава или саопштење морају бити они који нису намењени лицу које снима или прислушкује.
Ово је важно јер показује зашто се не може сваки снимак разговора без пристанка другог учесника аутоматски прогласити кривичним делом.
Али то и даље не значи да сваки тајни снимак који направи учесник разговора аутоматски постаје законит доказ у сваком могућем поступку.
Питање кривичне одговорности за снимање и питање процесне употребљивости снимка морају се раздвојити.
Када клијент донесе аудио-снимак адвокату, заправо треба поставити најмање три питања.
Прво: да ли је начин на који је снимак направљен законит?
Друго: да ли такав снимак може бити предложен и изведен као доказ у конкретном судском поступку?
Треће: шта снимак заиста доказује?
Ово треће питање често се потцењује.
Снимак може бити потпуно аутентичан, а да ипак не доказује оно што лице које га је донело мисли да доказује.
Реченица издвојена из двадесетоминутног разговора може звучати као признање.
У контексту целог разговора може имати потпуно друго значење.
Зато постојање снимка никада не значи аутоматски и добијен спор.
Кривични поступак има посебно строга правила о законитости доказа.
ЗКП полази од правила да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су, сами по себи или према начину прибављања, противни Уставу, Законику о кривичном поступку, другом закону или релевантним правилима међународног права.
То је основа института незаконитог доказа.
Међутим, из тога не следи да је сваки аудио-снимак који је приватно лице направило без претходног обавештења друге стране аутоматски незаконит доказ.
Судска пракса показује да се морају испитати конкретне околности настанка снимка.
Посебно су важни:
ко је снимао;
да ли је снимао сопствени разговор или комуникацију других лица;
да ли је постојао пристанак;
на који начин је снимак прибављен;
да ли је његовим прибављањем извршено кривично дело;
и да ли постоји сумња у аутентичност или интегритет записа.
У једном предмету пред Врховним касационим судом одбрана је тврдила да је аудио-запис телефонског разговора између окривљеног и оштећене незаконит доказ.
Суд такав приговор није прихватио.
У конкретном случају било је значајно што је из самог разговора произлазило да је окривљени знао да оштећена снима комуникацију и што јој је током разговора јасно ставио до знања да може да снима.
Тај снимак није оцењен као доказ прибављен извршењем кривичног дела неовлашћеног прислушкивања и снимања.
Овај случај је користан управо зато што показује колико су чињенице важне.
Није довољно суду рећи:
„То је аудио-снимак приватног лица, дакле незаконит је.“
Али није довољно ни рећи:
„Ја сам га снимио телефоном, дакле сигурно може бити доказ.“
Право тражи дубљу анализу.
Замислимо веома практичну ситуацију.
Особа Вас више пута зове телефоном и прети Вам.
Следећи пут када позове, укључите снимање.
Такав снимак потенцијално може имати велики доказни значај јер може документовати садржину комуникације која је управо предмет пријаве.
Исто може важити за уцену, изнуду, узнемиравање, прогањање или друге облике противправног понашања.
Али ни тада није мудро снимак монтирати, скраћивати или објављивати на друштвеним мрежама.
Ако треба да служи као доказ, много је важније сачувати оригинални запис и уређај на којем је настао.
Ово је практично веома важно.
Ако мислите да снимак може бити доказ:
не сеците га;
не спајајте делове;
не додајте титлове у оригинални фајл;
не „појачавајте“ звук тако што ћете преписати оригинал;
не бришите оригинал са уређаја.
Направите копију и сачувајте оригинал.
Зашто?
Зато што друга страна може тврдити:
„То нисам ја.“
„Разговор је монтиран.“
„Недостаје оно што је речено непосредно пре тога.“
„Снимак је измењен.“
„Глас је генерисан.“
Последња тврдња данас више уопште није научна фантастика.
Са развојем вештачке интелигенције и синтетичког гласа, питање аутентичности аудио-записа постајаће све значајније.
Уколико је аутентичност спорна, може бити потребно вештачење.
Стручно лице може анализирати техничке карактеристике записа, евентуалне прекиде, интервенције, метаподатке и друге околности које су важне за процену његове аутентичности.
Може се поставити и питање идентификације гласа.
Зато је оригинални фајл далеко вреднији од снимка који је пет пута прослеђиван преко апликација за размену порука.
Screenshot аудио-поруке такође није исто што и оригинални електронски запис.
У судском поступку ланац од настанка доказа до његовог представљања суду може бити изузетно важан.
И у парничном поступку аудио и видео записи могу се појавити као предложени докази.
Међутим, ни овде не важи правило:
„Ако нешто доказује моју тврдњу, суд мора да га прихвати.“
Суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница и затим их цени појединачно и у вези са осталим доказима.
Истовремено, право на доказивање не постоји изоловано од других права.
Насупрот њему могу стајати право на приватност, тајност комуникација и друга права личности.
Зато је код приватних снимака често потребно одмеравати више различитих интереса.
Нарочито је значајно шта се доказује, како је снимак настао и колико је задирање у приватност било озбиљно.
Пример из грађанског права добро показује практичну вредност оваквих доказа.
Замислимо да сте некоме позајмили 10.000 евра без писаног уговора.
Дужник касније у разговору каже:
„Знам да ти дугујем 10.000 евра и вратићу ти до краја године.“
А Ви сте разговор снимили.
Тај запис може бити веома значајан за доказивање односа странака.
Али адвокат неће посматрати само једну реченицу.
Погледаће постоје ли банковни трансфери, поруке, сведоци, претходна комуникација, околности предаје новца и остали докази.
Добар судски предмет готово никада не треба градити на једном доказу ако постоји могућност да се обезбеде и други.
Ово је нарочито осетљива област.
Супружници неретко тајно снимају свађе, разговоре о деци, претње или понашање другог супружника, а затим желе снимке да употребе у поступку развода или вршења родитељског права.
Овде треба бити изузетно опрезан.
Породични дом је простор у којем је очекивање приватности нарочито изражено.
Са друге стране, снимак понекад може документовати понашање које је веома важно за заштиту детета или жртве насиља.
Зато се овакве ситуације не могу решавати једном општом формулом.
Посебно је неприхватљиво увлачити дете у систематско тајно снимање другог родитеља ради прикупљања „материјала“ за судски поступак.
Интерес детета мора остати важнији од процесне тактике родитеља.
И у радним споровима се појављују снимци.
Запослени може желети да докаже да му је усмено наложено нешто незаконито, да је био изложен претњама, дискриминацији или другом недозвољеном поступању.
Послодавац, са друге стране, може оспорити законитост или аутентичност снимка.
И овде важи исто основно правило:
не треба полазити ни од претпоставке да је снимак аутоматски недозвољен, ни од претпоставке да је аутоматски одлучујући доказ.
Суд ће ценити околности конкретног предмета.
Ово је можда најважније практично упозорење у целом тексту.
Претпоставимо да сте направили снимак који заиста може бити законито употребљен као доказ.
То не значи да га треба поставити на Instagram, Facebook, TikTok или YouTube.
Не значи ни да га треба послати у групу од педесет људи.
Суд и друштвена мрежа нису исто.
Предавање релевантног снимка полицији, тужилаштву, адвокату или суду ради заштите права има једну сврху.
Јавно објављивање нечијег приватног разговора има сасвим другу.
Таквим објављивањем могу се отворити питања кривичне одговорности, заштите приватности, части и угледа, података о личности и накнаде штете.
Зато човек може имати добар доказ – а онда себи направити нов правни проблем начином на који га употреби.
Ту се враћамо на почетак текста.
Замислите да сумњате да двоје људи нешто договарају иза Ваших леђа.
Оставите укључен телефон у просторији, изађете и касније преслушате њихов разговор.
То је правно далеко проблематичније од снимања разговора који друга страна непосредно води са Вама.
Разлог је управо законска заштита комуникације која није намењена лицу које је снима.
Зато идеја:
„Снимићу све, па ћемо после видети шта нам користи“
може бити веома лош правни савет.
Прикупљање доказа такође има границе.
То је потпуно друга правна ситуација.
Не треба мешати приватно снимање сопственог разговора са тајним надзором комуникација који спроводе државни органи.
Тајни надзор комуникације представља посебну доказну радњу и за њега ЗКП прописује строге услове и судску контролу.
Држава не може једноставно да прислушкује телефонске разговоре зато што би јој то било корисно за истрагу.
Када су законом прописани услови за посебну доказну радњу повређени, може се поставити питање незаконитог доказа.
Врховни суд је у својој пракси већ искључивао снимљене разговоре када су прибављени супротно процесним правилима.
Зато приватни снимак који грађанин направи у сопственој комуникацији и тајно прислушкивање које спроводи држава представљају две правно различите категорије.
Ни то није крај анализе.
Суд не би требало да посматра доказ изоловано.
Потребно је утврдити:
Ко говори?
Када је снимак настао?
Да ли је потпун?
Шта је претходило спорној реченици?
Да ли је било провокације или навођења саговорника?
Да ли је снимак аутентичан?
Да ли је законито прибављен?
Да ли други докази потврђују његову садржину?
Једна реченица може изгледати потпуно другачије када се чује пет минута разговора који су јој претходили.
Управо зато суд не би требало да пресуђује на основу драматичног аудио-клипа од двадесет секунди издвојеног из много дужег разговора.
Најпре – немојте паничити и немојте га одмах објављивати.
Сачувајте оригинал.
Сачувајте уређај на којем је снимак настао ако је то могуће.
Забележите датум, време и околности разговора.
Не монтирајте снимак.
Не покушавајте сами да га „улепшате“ за суд.
И пре него што га употребите, покажите га адвокату и објасните како је тачно настао.
То је подједнако важно као и оно што се на њему чује.
Адвокат треба да процени не само да ли снимак користи Вашем предмету већ и да ли начин његовог прибављања или коришћења може створити проблем Вама.
У ери мобилних телефона свако од нас у џепу носи диктафон, камеру и уређај способан да сачува године приватне комуникације.
Технички је зато лакше него икада тајно снимити другог човека.
Правно, међутим, могућност није исто што и овлашћење.
Добар доказ није само онај који нешто доказује.
Добар доказ је и онај чије порекло, аутентичност и законитост могу да издрже проверу пред судом.
Зато, када Вам неко каже:
„Снимио сам га. Сад имамо доказ.“
правник би требало да постави још једно питање:
„Како сте га снимили?“
Од одговора на то питање понекад зависи да ли у рукама имате снажан доказ – или нови правни проблем.
Напомена: Овај текст има информативни карактер. Законитост прибављања и могућност употребе аудио или видео-записа као доказа процењују се према околностима конкретног случаја, врсти поступка и начину на који је запис настао.
Текст о неовлашћеном снимању можете прочитати овде.
