U toku trajanja braka postavlja se pitanje prava upravljanja i raspolaganja imovinom supružnika, a posebno u slučaju razvoda braka postavlja se pitanje deobe (podele) zajedničke imovine supružnika.
Naše pravo poznaje dva imovinska režima supružnika: režim zajedničke i režim posebne imovine supružnika.
Režim zajedničke imovine
Zajednička imovina bračnih drugova uređena Porodičnim zakonom i određena je kao imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja bračne zajednice. Naravno naš zakon omogućava slobodu da supružnici bračnim ugovorom režim zajedničke imovine urede drugačije.
Rad supružnika ne mora da bude rad po osnovu kog se ostvaruje zarada jer naše zakonodavstvo priznaje i takozvani indirektan rad pod kojim se smatra onaj rad koji drugom supružniku olakšava sticanje zarade, ali i rad kojim se održava imovina (utiče da smanjenje vrednosti bude manje nego što bi bilo).
Pod režim zajedničke imovine ubrajaju se i prihodi od zajedničke imovine (npr. dividende, renta), ali i prihodi od posebne imovine supružnika, a koji su ostvareni radom supružnika (dividende, renta), takođe i naknade dobijene za rad a ne spadaju pod zaradu (otpremnina i dr.).
Takođe zakonom su uređeni i posebni slučajevi sticanja imovine igrom na sreću (ova imovina je takođe pod režimom zajedničke imovine, osim ukoliko supružnik ne dokaže da je dobitak ostvario isključivo uloživši posebnu imovinu), slučaj sticanja imovine korišćenjem prava intelektualne svojine (ova imovina je takođe pod režimom zajedničke imovine).
Kako supružnici upravljaju zajedničkom imovinom?
Ono što je karakteristično za režim zajedničke imovine jeste da udeli supružnika nisu određeni (iako je pravilo prilikom deobe da se deli na pola, u zajedničkom režimu oni nemaju isključivo svoju polovinu) već je svaki supružnik titular prava na celokupnoj stvari.
To dalje vodi pravilu da supružnici upravljaju i raspolažu zajedničkom imovinom sporazumno i zajednički. Razlikuje se način zajedničkog raspolaganja pokretnom i nepokretnom imovinom.
Kod raspolaganja pokretnom imovinom postoji pretpostavka da supružnik to radi uz saglasnost onog drugog (u suprotnom došlo bi do zastoja pravnog prometa)
Kod raspolaganja nepokretnom imovinom neophodna je saglasnost drugog supružnika, u suprotnom ugovor o raspolaganju npr. stana bio bi ništav.
Režim posebne imovine
Prema Porodičnom zakonu posebnom imovinom bračnih drugova smatraju se:
1. Imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu (bez obzira da li je tu imovinu stekao radom ili na drugi način)
2. Imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu.
3. Na osnovu iznad navedenog, posebnom imovinom smatraće se i prihodi ostvareni od posebne imovine, pod uslovom da u njih nije uložen rad supružnika.
Takođe naš zakon uređuje i slučaj kada radom supružnika dođe do uvećanja posebne imovine, tada u slučaju da je uvećanje neznatno, prilikom deobe imovine drugi supružnik ima pravno na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu, dok u slučaju da je uvećanje znatno ima pravo na udeo u uvećanoj imovini srazmerno svom doprinosu.
Kako supružnici upravljaju posebnom imovinom?
Kada je u pitanju upravljanje i raspolaganje posebnom imovinom, svaki supružnik u toku trajanja braka svojom posebnom imovinom raspolaže samostalno.
Deoba zajedničke imovine supružnika
Deoba zajedničke imovine supružnika uvek se vrši odlukom suda i može se vršiti za vreme trajanja braka i nakon njegovog prestanka (prilikom razvoda braka).
Deoba zajedničke imovine supružnika predstavlja utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.
Ko ima pravo da traži deobu zajedničke imovine supružnika?
1. Supružnici;
2. Naslednici umrlog supružnika;
3. Poverioci supružnika iz čije posebne imovine nisu mogli da namire potraživanje.
Kako se vrši deoba zajedničke imovine?
Deoba zajedničke imovine može da se izvrši na osnovu sporazumom o deobi zajedničke imovine koju supružnici moraju sačiniti u obliku javnobeležničke (solemnizovane) isprave. Takođe prilikom razvoda braka sud će doneti presudu po osnovu sporazuma supružnika.
Ukoliko supružnici ne mogu da se sporazumeju deobu imovine utvrdiće sud.
Pravila podele zajedničke imovine
Porodični zakon ustanovljava pretpostavku da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (pod 1/2), ali svaki supružnik ovu pretpostavku može obarati, odnosno dokazivati da je njegov udeo veći od udela drugog supružnika.
Prilikom ocene veličine udela u zajedničkoj imovini bračnih drugova, sud uzima u obzir: visinu ostvarenih prihoda, vođenje poslova u domaćinstvu, staranje o deci, staranje o imovini kao i sve druge okolnosti koje su od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine.
Na koji način sud deli imovinu?
Udeo supružnika (veći, manji ili jednak) utvrđuje se u istoj srazmeri za sva prava i obaveze koja proističu iz zajedničke imovine (režim zajedničke imovine pretvara se u režim susvojine). Npr. supružnici će sada biti suvlasnici na po ½ idealnog udela stana.
Sud će od ovakvog načina podele odstupiti jedinu u slučaju kada određeno pravo (npr. svojina) predstavlja ekonomski samostalnu celinu i jedan od supružnika je u sticanju baš tog prava učestvovao prihodima iz posebne imovine.
Posebna pravila deobe zajedničke imovine (deoba privilegovanih stvari)
Prilikom deobe određenih stvari primenjuje se posebno pravilo da se dodeljuje u isključivu svojinu jednog od supružnika. To su:
1. Stvari za ličnu upotrebu supružnika – dodeljuju se bez uračunavanja u njegov deo u zajedničkoj imovni ukoliko njihova vrednost nije nesrazmerno velika
2. Stvari namenjene detetu – dodeljuju se supružniku koji vrši roditeljsko pravo bez uračunavanja u njegov udeo. Ukoliko je vršenje roditeljskog prava zajedničko onda je i imovina zajednička.
3. Stvari za vršenje zanata ili zanimanja – sa uračunavanjem u udeo pripadaju supružniku kome služe sa obavljanje njegove profesionalne delatnosti
4. Predmeti domaćinstva – pripadaju onom supružniku, sa uračunavanjem u njegov udeo, koji imao državinu u trajanju od 3 godine nakon prestanka zajedničkog života.
Ako se dogodi da kupac bude preveren od strane prodavca, tj. da mu se proda stan bez saglasnosti oba vlasnika zajedničke imovine, kupac, kao treće lice u ovoj situaciji, neće snositi nikakvu štetu. Međutim, praska je pokazala, navodi advokat Jelena Filipović Grahovac, da jedan od supružnika može pokušati da se opravda time da je kupac taj koji je sve trebao da proveri pre kupovine, pa je bolje na vreme obezbediti se od neprijatnih iznenađenja.
Deobom zajedničke imovine smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Deoba zajedničke imovine može se vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka.
Supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajendičke imovine koji se zaključuje u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave – sporazumna deoba.
Ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud – sudska deoba.
Pretpostavka je da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. U odnosu na ovu pretpostavku, moguće je dokazivati suprotno što zavisi od pojedinačnog doprinosa zajedničkoj imovini svakog supružnika.
Pravo na deobu imaju: supružnici, naslednici umrlog supružnika i poverioci onog supružnika iz čije se posebne imovine nisu mogla namiriti njihova potraživanja.
Iz navedenog proizlazi sledeće:
Sporazumna deoba bračne imovine
Deobom zajedničke imovine, smatra se utvrđivanje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika/vanbračnih partnera u zajedničkoj imovini. Supružnici mogu da zaključe sporazum o deobi zajedničke imovine. Ovaj sporazum mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. To je sporazumna deoba. Ona pretpostavlja da postoji saglasnost supružnika po pitanju deobe zajedničke imovine. To konkretno znači da se supružnici/vanbračni partner prethodno dogovore kome šta pripada, da to “stave” na papir i da notar overi njihov sporazum. To nikako ne znači da je taj sporazum tj. dogovor supruga konačan. Prema opštim pravilima obligacionog prava moguće je tražiti poništaj sporazuma o deobi zajedniče imovine, na primer zbog toga što je on zakljičen iz razloga pretnji jednog supružnika drugom ili zbog prevare itd.
Takođe, prema odredbama Porodičnog zakona, sporazumna deoba imovine je uslov za zaključenje sporazumnog razvoda braka . U sudskoj praksi se često dešava da supružnici koji pristupaju sporazumnom razvodu braka izjave da nemaju zajedničku imovinu kako bi se što pre razveli, što sud uzima kao istinito. Tako se u praksi ne poštuje ova zakonska odredba.
Novina Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova donosi jednu novinu na ovom polju. Pa tako, prema ovom zakonu zajednička svojina na nekoj nepokretnosti koja je stečena u toku trajanja zajednice života u braku/vanvračne zajednice upisuje se u katastar na celoj nepokretnosti ili na suvlasničkom udelu u nepokretnosti, na osnovu izvoda iz matične knjige venčanih. Međutim, zakonodavac predviđa obavezu za javne beležnike da dostave katastru nepokretnosti dokumentaciju koja je neophodana za upis prava na nepokretnostima. Po ovom zakonu, imovina ne mora biti upisana kao zajednička ako se katastru dostavi izjava oba supružnika da se u konkretnom slučaju ne radi o zajedničkoj, već posebnoj imovini jednog od supružnika, ili ako supružnici ispravom na osnovu koje se vrši upis stiču susvojinu, sa određenim udelima. Sa druge strane, kada je nepokretnost upisana u katastru na jednog od supružnika/ vanbračnih partnera, mogu supružnici dostaviti katastru izjavu I to oba supružnika, pa će se u katastru nepokretnosti upisati zajednička svojina na predmetnoj nepokretnosti. Ovakve izjave supružnika/vanbračnih partnera moraju biti u formi javnobeležničkog zapisa ili javnobeležnički potvrđenih (solemnizovanih) izjava, a takođe, mogu biti i sastavni deo isprave kojom se stiče nepokretna imovina na koju se ta izjava odnosi, odnosno solemnizacione klauzule kojom je potvrđena ta isprava.
Nakon deobe, bez saglasnosti drugog supružnika je moguće izvršiti promet posebne imovine. Takođe, u izvršnom postupku se dugovano potraživanje jednog supružnika neće naplatiti iz posebne imovine drugog itd. Mana podele zajedničke imovine supružnika se vidi u tome što se na ovaj način podrivaju temelji braka koji počivba na zajedništvu. Pitanje je koliko princip “sve je moje tvoje” može da opstane nakon ukidanja režima zajedničke imovine, pa čak i kada se ona vrši sporazumnim putem. Deobom zajedničke imovine i stvaranjem posebnih imovinskih fondova supružnika, dvoje više nisu kao jedno, možda ne samo u imovnskom pogledu, već i u nekom drugom smislu – emocionalnom, duhovnom. U praksi, pitanje sporazumne podele zajedničke imovine uglavnom iskrsava kada se radi o supružnicima/vanbračnim partnerima koji poseduju imovinu velike vrednosti ili kada se želi izbeći da naplata dugovanog potraživanja nekog od njih bude realizovana iz zajedničke imovine.
Sudska deoba bračne imovine
Kada nema dogovora među supružnicima/vanbračnim partnerima o podeli zajedničke imovine, deobu će izvršiti sud. U sudskom postupku je potrebno utvrditi nekoliko činjenica: šta sve od imovine spada u zajedničku imovinu, koji su to udeli supružnika u zajedničkoj imovini i na koji način će se izvršiti deoba zajedničke imovine. Kao što je navedeno, pretpostavlja se da su udeli supružnika/vanbračnih partnera jednaki, a ova pretpostavka je oboriva, pa onaj ko smatra da ima veći udeo u zajedničkoj imovini mora u posebnom parničnom postupku dokazsti veći udeo. Način deobe imovine, kada je sud u parničnom postupku utvrdio koliki su udeli supružnika, određuje se u vanparničnom postupku. Kada nije moguće izvrštiti podelu imovine, jer na primer supružnici poseduju samo stan, pristupa se prodaji stana, a novac od prodaje se deli u onoj srazmeri koju je sud utvrdio kada je određivao procentualni udeo supružnika. Sa druge strane, može se utvrditi da su supružnici suvlasnici tog stana sa udelima koje je sud odredio. U svakom slučaju, proći kroz fazu sudske deobe zajedničke imovine nije lako, a obično do ovoga dolazi nakon razvoda braka, kada najčešće iskrsavaju problemi oko podele imovine.
Kao kriterijumi na osnovu kojih se utvrđuje veličina udela supružnika u zajedničkoj imovini uzimaju se: ostvareni prihodi (zarade i honorarni rad), vođenje poslova u domaćinstvu (sređivanje kuće i pripremanje obroka), staranje o deci, staranje o imovini, kao i druge okolnosti od značaja za održavanje i uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Po pravilu, žene puno polažu na doprinos u vidu staranja o domaćinstvu i deci, međutim treba imati u vidu da je sudska praksa vrlo restriktivna u tom pogledu, te da je stala na stanovište da se staranje o deci vrednuje kao dnevnica nekvalifikovanog radnika.
U sudskim sporovima povodom utvrđivanja udela u sticanju bračne tekovine važnu ulogu igraju sudski veštaci ekonomsko-finansijske struke jer im se daje u zadatak da na osnovu svih raspoloživih podataka o prihodima i drugim vidovima doprinosa oba supružnika iskalkulišu u procentualnom iznosu koliki je doprinos svakog od njih.
Ovi sporovi su složeni, tokom njih se po pravilu izvodi puno dokaza, od čega najveći broj otpada na svedočenja, tako da znaju da traju i preko 3-4 godine. Pravo na podnošenje tužbe za utvrđivanje udela u sticanju bračne tekovine ne zastareva imajući u vidu da se njome traži svojinsko pravo. Pored supružnika, pravo na podnošenje tužbe imaju: naslednici umrlog supružnika i poverioci onog supružnika iz čije se posebne imovine nisu mogla namiriti njihova potraživanja.
Nekretnina kao zajednička imovina bračnih drugova u slučaju prodaje
Zajednička imovina je imovina koju su supružnici stekli, tj. kupili, radom u toku trajanja bračne zajednice i imovina, pre svega, može biti nekretnina (kuća, stan, plac, lokal) ali i pokretne stvari.
Nekretnina kuplljena u braku postaje zajednička imovina
Kupovina stana nakon venčanja nije isto što i kupovina nekretnine pre sklapanja braka, barem ne po pitanju prava svojine. To znači da ukoliko kupite stan na vaše ime, pre stupanja u brak, on će i nakon večanja biti vaša privatna svojina. Međutim, ako rešite da nekretninu kupite nakon stupanja u brak, on postaje zajednička svojina, pa u tom slučaju važe i neka druga, strožija, pravila. Tada nekretnina postaje zajednička imovina oba bračna druga i njom, kao takvom, oni upravljaju zajednički i sporazumno.
Zakonska je pretpostavka da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, tačnije iznose 50:50 odsto, ali važno je naglasiti da je na sudu moguće dokazivati i drugačije. Kod zajedničke imovine smatra se da je pravo svojine na određenoj nekretnini upisano na oba supružnika, čak i onda kada je upis izvršen samo na jednog od njih, pod uslovom da nema odluke suda ili pismenog sporazuma o deobi.
Kupoprodajni ugovor poželjno je da potpišu oba supružnika
Kako zajedničkom imovinom upravljaju i raspolažu oba bračna druga, postavlja se pitanje ko od njih dvoje stavlja potpis na kupoprodajni ugovor i da li je ona druga strana, koja nije potpisnica, time ugrožena?!
Nisu obe strane dužne da potpišu kupoprodajni ugovor, mada je to i te kako poželjno. Naime, prema Zakonu, dovoljno je da samo jedna strana potpiše ugovor, pa čak i kada se nekretnina vodi na ime jednog supružnika, smatra se da je pravo svojine upisano na ime oba.
To isto važi za uknjižbu, tj. kada je upis nepokretnosti u Katastar izvršen samo na ime jednog bračnog druga, podrazumeva se da se upis odnosi na oba supružnika.
Poželjno je da obe strane potpišu kupoprodajni ugovor zbog toga što može doći do velikog problema ukoliko jedan od supružnika proda nekretninu bez saglasnosti drugog, jer je tada potrebno svoj udeo dokazivati na sudu, a to iziskuje dosta vremena, ali i novca, navodi naša sagovornica.
Prodaja zajedničke imovine
Ono po čemu se zajedniča imovina najviše i razlikuje od posebne (lične) imovine je to što supružnici ne mogu samostalno, bez saglasnosti drugog bračnog druga, raspolagati i prodavati zajedničku bračnu imovinu, u našoj priči nekretninu. Ukoliko se to dogodi, zaključeni ugovor se automatski poništava i kupac takve nekretnine ostaje bez nje.
Kako se kupac ne bi našao u ovoj ni malo jednostavnoj situaciji savetujem svim potencijalnim kupcima da prilikom kupovine stana od prodavca obavezno zatraže saglasnost, tj. izjavu bračnog druga prodavca da u budućnosti neće potraživati tu nekretninu. Potvrdu je neophodno overiti kako bi bila punovažna.
Dakle, zajedničkom imovinom bračni drugovi moraju raspolagati zajedno, pa ako jedna strana proda nepokretnost, druga strana može pred sudom dokazivati koliki je njen udeo u tom stanu i tražiti isplatu novca u visini njegovog dela, odnosno naknadu štete.
Da li se zajednička imovina može pokloniti deci?
Stan, kuća ili recimo poslovni prostor koji su zajednička imovina stečena u braku može se bez problema, kao i svaka druga pojedinačna imovina, pokloniti deci.
Međutim, može se desiti i da u nekom momentu samo jedan od supružnika reši da nekretninu pokloni detetu, bez prvobitne konsultacije sa bračnim drugom, pa tada može nastati problem.
Naime, problem može nastati ako jedan od roditelja traži svoj deo, pozivajući se na to da je drugi supružnik njegov deo poklonio svom detetu. Naravno ovo se dešava samo u nekim nerazjašnjenim porodičnim odnosima, kada neko ne želi da ostavi svom detetu stan tvrdeći da je njegov deo poklonjen bez njegove saglasnosti.
Ukoliko dođe do razvoda, šta sa nekretninom?
Odgovor na ovo pitanje zavisiće od nekoliko faktora, a najviše od toga šta supružnici žele sa stanom ili kućom. Dogovor je u svemu tome najvažniji, pa je Zakonom dozvoljeno da se nekretnina proda i novac od prodaje podeli, a i sto tako jedan supružnik može ostati vlasnik nekretnine uz obavezu da drugom isplati njegov deo.
Ukoliko nema dogovora poželjno je da se pred sudom pokrene postupak deobe zajedničke imovine kako bi se utvrdio tačan udeo sada već bivših supružnika. Kada se dobije takva presuda, tek onda se može u skladu sa njom dalje raspolagati nekretninom.
Nekretnine koje su u vlasništvu dve osobe, tj. dva supružnika, nisu retke na tržištu nekretnina i veoma često to ne predstavlja nikakav problem za promet, ali je potrebno biti obazriv i na vreme proveriti sve pojedinosti, tj dokumentaciju.
Kao što sam ranije napisao, iz perspektive supružnika, postoje dve vrste imovine: posebna imovina i zajednička imovina. Pod imovinom se podrazumevaju: pokretne stvari, nepokretnosti, novac, autorska prava, prava intelektualne svojine, potraživanja i dr.
Posebna imovina je pre svega ona imovina koju je supružnik stekao pre zaključenja braka. Reč je imovini koju je supružnik uneo u brak, pa je stoga logično da je on jedini njen sopstvenik, kao i da drugi supružnik na istu ne polaže nikakva prava.
Pored toga, posebnom imovinom se smatraju i imovinska dobra koja su stečena u toku trajanja braka pod uslovom da su stečena nekim od sledećih osnova: 1) deobom zajedničke imovine 2) nasleđem 3) poklonom 4) drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava. Najviše kontroverzi stvara ona kategorija imovinskih dobara koja je stečena poklonom, jer je u nekim situacijama sporno kome od supružnika je poklon učinjen. Tipičan primer za to su svadbarski pokloni, u pogledu kojih je u sudskoj praksi zauzet stav da se poklon pripisuje onom supružniku sa kojim je poklonodavac u srodničkoj vezi ili prijateljskoj relaciji.
Svaki supružnik samostalno upravlja i raspolaže svojom posebnom imovinom. Shodno tome, ako ste u toku braka nasledili ili dobili na poklon neku nekretninu možete slobodno da je prodate, pri čemu vam ne treba saglasnost vašeg supružnika.
Kao važno, javlja se i pitanje prava supružnika u slučaju uvećanja vrednosti posebne imovine drugog supružnika. Primera radi, jedan od supružnika u brak može uneti još nezavršenu nekretninu, dok se u toku braka preduzimaju preostali građevinski radovi koji istoj uvećaju prvobitnu vrednost. Ovde razlikujemo dve situacije: 1) ako je došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika 2) ako je došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine drugog supružnika. U prvom slučaju, supružnik ima pravo na novčano potraživanje srazmerno svom doprinosu. Sa druge strane, u situaciji kada je uvećanje posebne imovine znatnog karaktera, supružnik ima pravo na svojinski udeo na toj imovini srazmerno svom doprinosu.
Zajednička imovina supružnika predstavlja onu imovinu koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku. Dakle, kao odlučujuća pretpostavka za definisanje pojma zajedničke imovine javlja se zajednica života supružnika. Shodno tome, ako su supružnici faktički prekinuli zajednicu života, a brak nije formalno razveden, imovina koju stekne jedan od njih ne potpada pod režim zajedničke imovine. Dakle, razvod braka nije uslov da bi neka imovina bila tretirana kao posebna imovina supružnika. Treba napomenuti da su i vanbačni partneri u ovom domenu potpuno izjednačeni sa bračnim, tako da imovina koja bude stečena tokom trajanja vanbračne zajednice predstavlja zajedničku imovinu vanbračnih partnera.
Porodičnim zakonom su regulisana i dve specifičnije situacije, kada može biti upitno da li je reč o sticanju imovine radom u klasičnom smislu reči. Prva situacija se odnosi na sticanje imovine posredstvom igara na sreću u toku trajanja zajednice života u braku (loto, bingo i dr.). Zakonodavac je propisao da imovina stečena na ovaj način predstavlja zajedničku imovinu supružnika, osim ako supružnik koji je ostvario dobitak ne dokaže da je u igru uložio svoju posebnu imovinu.
Druga situacija se odnosi na imovinu koja se stekne korišćenjem (ubiranjem prihoda) prava intelektualne svojine, koje pripada jednom od supružnika, u toku trajanja braka. I ovde je usvojeno rešenje da imovina stečena na ovaj način predstavlja zajedničku imovinu supružnika.
Bračni ugovori
Režim zajedničke imovine supružnika nije imperativne prirode, tako da je Porodičnim zakonom predviđeno pravo supružnika odnosno budućih supružnika da svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urede ugovorom – bračni ugovor. Bračni ugovor se može zaključiti pre sklapanja braka, ali i tokom njegovog trajanja i njime se derogira (isključuje) režim zajedničke imovine supružnika.
Institut bračnog ugovora uveden je u naše pozitivno zakonodavstvo Porodičnim zakonom Republike Srbije iz 2005. god. Osnovni razlog jeste da se supružnicima omogući da svoje imovinskopravne odnose urede drugačije nego što ih uređuju dispozitivne odredbe Porodičnog prava.
Odredbama ovog zakona je utvrđeno da supružnici, tj. budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor).
Bračni ugovor se zaključuje u obliku javnobeležniči potvrđene (solemnizovane) isprave. Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora, javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da se njime isključuje režim zajedničke imovine, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju.
Bračnim ugovorom se može regulisati sva imovinu, a onaj koji reguliše status nepokretnosti upisuje se u javni registar prava na nepokretnostima.
Ugovorne strane sporazumno određuju pravnu sudbinu imovine, u celini ili nekog njenog dela, stečene pre, ili za vreme braka.
Sadržina bračnih ugovora može biti raznolika i po pravilu se odnosi na preciziranje koja imovina je posebna imovina nekog supružnika na koju ovaj drugi supružnik nema, niti će imati ikakva prava u slučaju razvoda.
Ovaj ugovor mogu sklopiti i vanbračni partneri jer je vanbračna zajednica u srpskom pravu u pogledu imovine izjednačena sa bračnom. Štaviše, u ovim situacijama je (van) bračni ugovor još pogodniji jer unošenjem datuma početka vanbračne zajednice definitivno se uklanja svaka sumnja u to šta je i šta će biti stečeno u zajednici.
Osnovni razlog za zaključenje bračnog ugovora je potreba da se jedan ili oba bračna druga pravno zaštite u slučaju pokretanja spora, ali u Srbiji je kvantitativno mali broj tako zaključenih ugovora, jer se na ovaj instiut ne gleda blagonaklono i obično je pokazatelj nepoverenja jednog supružnika prema drugom ili nepoverenja prema izgledima da taj brak potraje.
Problem nastaje kada se odnosi između bračnih partnera toliko poremete da dođe do prestanka zajedničkog života ili razvoda braka što dovodi do iscrpljujućih parničnih postupaka čijim krajnjim ishodom stranke uglavnom ne budu zadovoljne.
Postavlja se pitanje da li ima nečeg lošeg u tome da imućan 65-godišnjak zahteva zaključenje bračnog ugovora sa svojom 35 godina mlađom verenicom?
U praksi se često u brakorazvodnim parnicama problem produbljuje kod pitanja kome pripadaju svadbeni pokloni… Najčešće je sud u nemogućnosti da utvrdi kome su tačno pokloni učinjeni, te se uzima da je poklon dat onom supružniku koji je poklonodavca pozvao na svadbu, a ako su oba pozvala gosta na svadbu, uzima se u sudskoj praksi da im poklon pripada po pola.
Bračnim ugovorom se može urediti, npr. da svi pokloni pripadaju isključivo supruzi. Po našem zakonu je zabranjeno ugovoriti npr. da supružnik ne sme povećati telesnu težinu iznad određenog ugovorenog praga. U nekim pravnim sistemima je naprotiv moguće ugovoriti da supruga ne sme da poveća svoju telesnu težinu više od par kilograma u odnosu na onu koju je imala na dan venčanja, itd..
Takve i slične odredbe su u našem zakonodavstvu apsolutno ništave. Predmet ovog ugovora su uglavnom imovinska pitanja, ali to može i biti i ugovaranje da će usled nemoralnog ponašanja nekog od supružnika drugom biti isplaćena određena novčana naknada.
Ako dođe do razvoda braka mogu se odnositi i na neimovinske aspekte braka (uređivanje svakodnevnog života i obaveze koje nisu imovinsko pravne prirode i koje se odnose na bilo kakvo drugo davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje).
Međutim, iako menja zakonski režim zajedničke imovine, bračni ugovor ne može biti protivan prinudnim propisima, dobrim običajima i javnom poretku. Takođe, što se starateljstva nad decom tiče, najbolji interes deteta je nešto o čemu sud uvek vodi računa, te ni jedna norma bračnog ugovora neće uticati na to primarno načelo porodičnog prava.
U praksi, bračni ugovor obično zaključuju u situacijama gde je nesrazmerna visina primanja jednog i drugog supružnika ili postoji potencijal za postojanje takve nesrazmere u budućnosti. Na primer: u slučajevima gde jedan ili oba partnera obavljaju profesije kojima ostvaruju visoke prihode (npr.profesionalni sportisti), jedan ili oba partnera imaju sopstvene firme ili uspešno posluju na drugi način, partneri mešaju sopstveni posebnu imovinu sa zajedničkom imovinom supružnika (na primer, jedan supružnik proda stan koji je nasledio i taj novac uloži u učešće za kredit, koji onda načelno otplaćuje drugi supružnik od svoje zarade).
Naročito je bitno da se može ugovoriti da imovina koja se stiče od posebne imovine jednog supružnika ostaje posebna imovina supružnika, bez obzira na eventualni doprinos drugog supružnika.
Ukoliko supružnici nisu zaključili bračni ugovor, oni mogu tokom trajanja samog braka ili prilikom njegovog razvoda podeliti svoju zajedničku imovinu, a to mogu učiniti sporazumno (sporazum o deobi nikada nema za posledicu izmenu zakonskog imovinskog režima, već ovaj pravni posao ima dejstvo samo na imovinu koju su bračni drugovi stekli od trenutka zaključenja braka,pa sve do trenutka zaključenja sporazuma), odnosno tužbom za deobu.
U pogledu odredaba koje bi se odnosile na sam raskid ugovora, primenjuju se odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje važe za prestanak ugovora.
Osnovna ideja uvođenja instituta bračnog ugovora je da se i u bračno-imovinskim odnosima afirmiše autonomija volje supružnika bez nametanja zakonskog režima kao jedino mogućeg.
Uprkos tome, bračni ugovor još uvek nije u pravoj meri zaživeo u Republici Srbiji. Statistike govore da se u prve dve godine nakon donošenja Porodičnog zakona u Beogradu potpisalo tek desetak bračnih ugovora.
U drugim evropskim zemljama, takođe se zaključuje relativno mali broj ovakvih vrsta ugovora (u holandskom zakonodavstvu u praksi ih zaključuje samo 20% populacije, u Francuskoj samo oko 10% bračnih parova zaključi ovakvu vrstu ugovora).
Kompletan tekst je preuzet sa Bloga SVET NEKRETNINA
Autor teksta: Adv. Sandra Dostanić
Upravljanje i rtaspolaganje zajedničkom imovinom
Zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno. Ovo proizlaži iz pravne suštine zajedničke svojine kao svojinskog oblika u kome udeli zajedničara, u našem slučaju supružnika, nisu opredeljeni (određeni). Stoga, supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima.
U cilju zaštite imovinskih interesa supružnika na čije ime se ne vodi nepokretnost u Katastru Porodični zakon uvodi pravnu fikciju po kojoj se smatra da je upis prava svojine izvršen na ime oba supružnika i u situaciji kada je izvršen na samo jednog od njih osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum o deobi imovine odnosno bračni ugovor ili je o pravima supružnika na nepokretnosti doneta sudska odluka. Upravo iz ovog razloga javni beležnik će prilikom overe (solemnizacije) ugovora o kupoprodaji nepokretnosti proveravati bračni status prodavca, i u slučaju da utvrdi da je nepokretnost stečena tokom braka overu ugovora uslovljavati saglasnošću drugog supružnika.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com