Porodični zakon Republike Srbije definiše brak kao zakonom uređenu zajednicu života žene i muškarca. U ovoj kratkoj definiciji ističe se jedan od najbitnijih uslova za zaključenje braka, zajednica života. Prilikom zaključenja braka mora postojati namera da se zasnuje zajednica života, kako bi brak bio punovažan. Zajednicu života čini ekonomska i faktička zajednica života, ukratko zajedničko domaćinstvo. Kroz zajedničko domaćinstvo se vodi računa o potrebama supružnika i članova porodice, za sve vreme trajanja braka, čime se otvara pitanje imovine. Imovinskopravni odnosi u braku najčešće su predmet sporenja među supružnicima, te su detaljno regulisani imperativnim zakonskim normama.
Ukoliko supružnici ne urede svoje imovinske odnose sami, na njih se odnosi zakonski imovinski režim. Zakonski imovinski režim je pravilo, regulisan je zakonom i primenjuje se ako ga supružnici nisu isključili svojom voljom, odnosno zaključenjem bračnog ugovora. U toku trajanja braka postavlja se pitanje prava upravljanja i raspolaganja imovinom supružnika, a posebno u slučaju razvoda braka postavlja se pitanje deobe (podele) zajedničke imovine supružnika.
Naše pravo poznaje dva imovinska režima supružnika: režim zajedničke i režim posebne imovine supružnika.
Režim zajedničke imovine
Zajednička imovina bračnih drugova uređena Porodičnim zakonom i određena je kao imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja bračne zajednice. Naravno naš zakon omogućava slobodu da supružnici bračnim ugovorom režim zajedničke imovine urede drugačije.
Rad supružnika ne mora da bude rad po osnovu kog se ostvaruje zarada jer naše zakonodavstvo priznaje i takozvani indirektan rad pod kojim se smatra onaj rad koji drugom supružniku olakšava sticanje zarade, ali i rad kojim se održava imovina (utiče da smanjenje vrednosti bude manje nego što bi bilo).
Pod režim zajedničke imovine ubrajaju se i prihodi od zajedničke imovine (npr. dividende, renta), ali i prihodi od posebne imovine supružnika, a koji su ostvareni radom supružnika (dividende, renta), takođe i naknade dobijene za rad a ne spadaju pod zaradu (otpremnina i dr.).
Takođe zakonom su uređeni i posebni slučajevi sticanja imovine igrom na sreću (ova imovina je takođe pod režimom zajedničke imovine, osim ukoliko supružnik ne dokaže da je dobitak ostvario isključivo uloživši posebnu imovinu), slučaj sticanja imovine korišćenjem prava intelektualne svojine (ova imovina je takođe pod režimom zajedničke imovine).
Kako supružnici upravljaju zajedničkom imovinom?
Ono što je karakteristično za režim zajedničke imovine jeste da udeli supružnika nisu određeni (iako je pravilo prilikom deobe da se deli na pola, u zajedničkom režimu oni nemaju isključivo svoju polovinu) već je svaki supružnik titular prava na celokupnoj stvari.
To dalje vodi pravilu da supružnici upravljaju i raspolažu zajedničkom imovinom sporazumno i zajednički. Razlikuje se način zajedničkog raspolaganja pokretnom i nepokretnom imovinom.
Kod raspolaganja pokretnom imovinom postoji pretpostavka da supružnik to radi uz saglasnost onog drugog (u suprotnom došlo bi do zastoja pravnog prometa)
Kod raspolaganja nepokretnom imovinom neophodna je saglasnost drugog supružnika, u suprotnom ugovor o raspolaganju npr. stana bio bi ništav.
Režim posebne imovine
Prema Porodičnom zakonu posebnom imovinom bračnih drugova smatraju se:
1. Imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu (bez obzira da li je tu imovinu stekao radom ili na drugi način)
2. Imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu.
3. Na osnovu iznad navedenog, posebnom imovinom smatraće se i prihodi ostvareni od posebne imovine, pod uslovom da u njih nije uložen rad supružnika.
Takođe naš zakon uređuje i slučaj kada radom supružnika dođe do uvećanja posebne imovine, tada u slučaju da je uvećanje neznatno, prilikom deobe imovine drugi supružnik ima pravno na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu, dok u slučaju da je uvećanje znatno ima pravo na udeo u uvećanoj imovini srazmerno svom doprinosu.
Kako supružnici upravljaju posebnom imovinom?
Kada je u pitanju upravljanje i raspolaganje posebnom imovinom, svaki supružnik u toku trajanja braka svojom posebnom imovinom raspolaže samostalno.
Deoba imovine
Deoba imovine je utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Deobom se suspenduje režim zajedničke imovine i uspostavlja se režim posebne imovine. Određivanjem suvlasničkih udela supružnici kao zajedničari na imovini postaju suvlasnici, odnosno samostalni nosioci prava svojine na alikvotnom delu stvari.
Pravo na deobu imovine ima svaki supružnik, u svako doba. Deoba se može tražiti za vreme trajanja braka, kao i nakon njegovog prestanka, a pravo na deobu imovine je pravo koje ne zastareva. Supružnici mogu tražiti da se izvrši deoba zajedničke imovine dok su u braku, iako nemaju nameru da se brak prekine i tada se upostavlja režim posebne imovine. To znači da se buduća imovina stečena u braku nakon deobe smatra posebnom imovinom supružnika.
Deobu zajedničke imovine može da traži svaki supružnik. Međutim, deobu može da traži i poverilac jednog od supružnika koji ne može da se namiri iz njegove posebne imovine. Naslednici preminulog supružnika nemaju prava da traže deobu imovine, ali mogu da nastave postupak koji je preminuli pokrenuo pre smrti.
Deoba imovine može da se izvrši sporazumno ili preko suda.
Sporazumna deoba imovine može da se sprovede u toku braka ili nakon što se brak završi razvodom ili poništajem. U toku trajanja braka sačinjava se uglavnom u formi bračnog ugovora i isključuje zakonski imovinski režim. Nakon razvoda ili poništaja, supružnici se mogu sporazumeti i usmeno ako su predmet podele samo pokretne stvari. Iako zakon ne predviđa eksplicitno formu sporazuma, kada je predmet podele nepokretna imovina, sporazum o deobi mora biti u formi solemnizovane isprave, overen od strane nadležnog javnog beležnika. U slučaju sporazumnog razvoda, sporazum o deobi imovine je obavezan deo i to u pisanoj formi.
Kada nema mesta sporazumu o podeli zajedničke imovine, deobu vrši sud. Sud će pristupiti deobi sa pretpostavkom da su udeli supružnika jednaki. Međutim, to je oboriva pretpostavka. Supružnici mogu dokazivati da je udeo jednog od supružnika manji ili veći, u zavisnosti od doprinosa svakog od njih. Važno je istaći da sud tom prilikom vodi računa o svim okolnostima bitnim za donošenje pravilne odluke. Stranke dokazuju čiji je doprinos bio veći u upravljanju, održavanju i uvećanju zajedničke imovine. Ne uzimaju se u obzir samo materijalni doprinosi (visina ostvarenih prihoda), već svaki oblik učestvovanja u zajednici života, vođenje poslova u domaćinstvu, staranje o deci i imovini, uzajamna podrška i pomoć supružnika, koja je doprinela da se održi zajednica života i nastane zajednička imovina.
Brak ne predstavlja čisto ugovorno-pravni odnos koji zakon može u potpunosti da predvidi, zato je zakonodavac ostavio mogućnost bračnim partnerima da izaberu na koji način će urediti svoje međusobne odnose. Imovinskopravni odnosi među bračnim partnerima spadaju u domen najkompleksnijih pravnih pitanja, te uprkos velikom broju detaljnih odredaba koje regulišu imovinskopravne odnose u braku, supružnici imaju slobodu da odluče koji će režim izabrati. Time mogu svesti na minimum nepotrebno uplitanje suda i trećih lica u svoje lične porodične odnose, u slučaju prestanka braka.
Može li se ugovorom odrediti karakter posebne imovine supružnika?
Za odgovor na ovo pitanje poslužiću se zaključcima iznetim u presudi Apelacionog suda u Kragujevcu (u daljem tekstu: Sud), Gž 3005/2017 od 10. aprila 2018. godine.
1. Da li je moguće odricanje od nasleđa u bračnom ugovoru?
Citiraću deo obrazloženja navedene presude: „Prvostepenom presudom je utvrđeno da je tužilja […] zaključila bračni ugovor sa sada pok. […] koji je […] overen kod […]. U članu 2. pomenutog bračnog ugovora navedeno je da pre zaključenja braka budući bračni drugovi ovim ugovorom žele da regulišu svoje imovinske odnose na postojećoj i budućoj imovini, tako da celokupna imovina koju je do sada posedovao ugovorač […] ostaje njegova posebna imovina na kojoj tužilja nema nikakvo svojinsko pravo, pa ni pravo nasleđivanja za slučaj smrti ugovorača […].
Prvostepeni sud je, ceneći sadržinu citiranog člana 2 bračnog ugovora primenom odredbe člana 218. Zakona o nasleđivanju i člana 188. Porodičnog zakona, utvrdio da je član 2. spornog bračnog ugovora ništav, jer tužilja prilikom zaključenja bračnog ugovora nije mogla da se odrekne od nasleđa koje nije otvoreno.
Međutim, deo člana 2. navedenog bračnog ugovora kojim je ugovoreno šta predstavlja i šta ostaje posebna imovina ugovarača […] je pravno valjan, jer se to može ugovarati bračnim ugovorom i ovaj deo člana 2. može opstati bez ništave odredbe.“.
Dakle, Sud je zaključio dve stvari:
1. da nije moguće odricanje od nasleđa koje nije otvoreno prilikom zaključenja bračnog ugovora, i
2. bračnim ugovorom može se ugovarati šta predstavlja i šta ostaje posebna imovina.
2. Da li je moguće ugovarati šta predstavlja posebna imovina?
Drugi zaključak Suda u pomenutoj presudi jeste da se bračnim ugovorom može ugovarati šta predstavlja i šta ostaje posebna imovina.
Član 188. PZ, na koji se Sud pozvao,u celosti:
„(1) Supružnici odnosno budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor).
(2) Bračni ugovor zaključuje se u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da se njime isključuje zakonski režim zajedničke imovine, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju.
(3) Bračni ugovor koji se odnosi na nepokretnosti upisuje se u javni registar prava na nepokretnostima.“
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com