Vremensko važenje krivičnog zakona (čl. 5. KZ)
Kod vremenskog važenja krivičnog zakona važno je odrediti kada jedan zakon stupa na snagu, a kada prestaje da važi. Krivični zakon, kao i drugi zakoni, stupa na snagu onog dana kada je to u samom zakonu izričito propisano. Imajući u vidu specifičnost materije koju ovaj zakon reguliše to vreme je duže nego kod ostalih zakona. Taj period koji se ostavlja građanima ali i pravosudnim organima da se upoznaju sa novim krivičnim zakonom može biti duži ili kraći. Ako samim zakonom nije određeno kada zakon stupa na snagu onda se primenjuje opšte pravilo, tj. zakon stupa na snagu osmog dana po njegovom objavljivanju.
U vezi sa stupanjem na snagu novog krivičnog zakona jedno od važnijih pitanja jeste koji će se zakon primeniti ako je krivično delo učinjeno u vreme važenja starog zakona, a u vreme suđenja važi novi. Opšte pravilo ističe da se primenjuje zakon koji je važio u vreme kada je krivično delo učinjeno. Od ovog pravila predviđen je važan izuzetak koji ističe da će se primeniti novi zakon ako je on blaži za učinioca (obavezna retroaktivna primena zakona). Ukoliko je novi zakon stroži za učinioca, on se ni u kom slučaju ne može primeniti retroaktivno. Moguće je da se zakon nakon izvršenja krivičnog dela izmeni ne samo jednom, već više puta. U tom slučaju primeniće se onaj koji je najpovoljniji za učinioca.
Posebna pravila se primenjuju na zakone sa ograničenim vremenskim trajanjem. Reč je o zakonima koji se donose u nekim specifičnim situacijama (npr. vanredno stanje). KZ ističe da se na učinioca krivičnog dela koje je predviđeno zakonom sa određenim vremenskim trajanjem primenjuje taj zakon, bez obzira na to kada mu se sudi, osim ako tim zakonom nije drukčije određeno.
Prostorno važenje krivičnog zakonodavstva
Pravila o prostornom važenju krivičnog zakona rešavaju pitanje čiji će zakon u konkretnom slučaju biti primenjen, da li zakon jedne ili druge države. Svaka država, po pravilu, teži da primeni sopstveni krivični zakon kada za to postoje interesi i ima uslova. Ovaj interes uglavnom postoji kada je krivično delo učinjeno na teritoriji određene zemlje, kada je krivično delo učinio njen državljanin i kada je krivično delo učinjeno protiv njenih interesa ili protiv njenog državljanina. Postoji i opšti interes svih država da se i van tih slučajeva obezbedi primena krivičnih sankcija prema učiniocu krivičnih dela. Zbog toga su u krivičnom pravu izgrađena i opšte prihvaćena četiri principa koji rešavaju pitanja prostornog važenja krivičnog zakona. Ovi principi su: teritorijalni, presonalni, realni i univerzalni.
Teritorijalni princip (čl. 6. KZ)
Prema teritorijalnom principu krivični zakon se primenjuju na svakog ko učini krivično delo na teritoriji države gde taj krivični zakon važi. Svaka država teži da primeni svoje krivično zakonodavstvo ako je krivično delo učinjeno na njenoj teritoriji. Teritorijalni princip predstavlja osnovni princip važenja našeg krivičnog zakonodavstva, tako da se naše krivično zakonodavstvo primenjuje na sva krivična dela koja su učinjena na teritoriji Republike Srbije nezavisno od državljanstva učinioca. Pod teritorijom Republike Srbije podrazumevaju se suvozemna teritorija, vodene površine unutar njenih granica, kao i vazdušni prostor nad njima. Osim toga, srpsko krivično zakonodavstvo važi i za svakog ko učini krivično delo na domaćem brodu, bez obzira gde se brod nalazio u vreme izvršenja dela, kao i za svakog ko učini krivično delo u domaćem civilnom vazduhoplovu dok je u letu, ili domaćem vojnom vazduhoplovstvu, bez obzira gde se vazduhoplov nalazio u vreme izvršenja dela (princip zastave broda i princip registracije aviona). Ako je za navedene slučajeve u stranoj državi pokrenut ili dovršen krivični postupak, krivično gonjenje u Srbiji preduzeće se samo po odobrenju republičkog javnog tužioca.
Naše krivično pravo predviđa mogućnost da se krivično gonjenje stranca koji je učinio krivično delo na teritoriji Srbije, pod uslovom uzajamnosti, ustupi stranoj državi. Izuzetak od primene ovog principa predviđa međunarodno javno pravo, a odnosi se na lica koja uživaju potpuni diplomatski imunitet za koje važi njihovo nacionalno zakonodavstvo.
Realni princip (čl. 7. KZ)
Naše krivično zakonodavstvo razlikuje dve vrste realnog principa, primarni i supsidijarni.
Prema primarnom realnom principu naše krivično zakonodavstvo važi za svakog (i našeg državljanina i stranca) ko u inostranstvu učini neko krivično delo protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije (izuzimajući krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti), neko od krivičnih dela terorizma (terorizam, javno podsticanje na izvršenje terorističkih dela, upotreba smrtonosne naprave, uništenje i oštećenje nuklearnog objekta, ugrožavanje lica pod međunarodnom zaštitom, finansiranje terorizma i terorističko udruživanje) ili učini krivično delo falsifikovanja novca, ako se falsifikovanje odnosi na domaći novac. U ovim slučajevima obavezno se primenjuje naše krivično zakonodavstvo čak i kada je učinilac u inostranstvu osuđen i kaznu izdržao (tada bi mu se kazna izdržana u inostranstvu uračunala u kaznu koju izrekne domaći sud čl. 11. KZ).
Supsidijarni realni princip određuje da naše krivično zakonodavstvo važi i za strance koji u inostranstvu učine prema našoj zemlji ili našem državljaninu neko drugo krivično delo, osim već navedenih, ako se zatekne na teritoriji Republike Srbije ili da joj bude izručen (čl. 9. st. 1. KZ).
Personalni princip (čl. 8. KZ)
Prema personalnom principu naše krivično zakonodavstvo važi za državljane Srbije i kada u inostranstu učine neko drugo krivično delo, osim onih navedenih u članu 7. KZ. Krivično zakonodavstvo Srbije važi i za učinioca koji je postao državljanin Srbije pošto je učinio krivično delo. Razlog za primenu ovog principa jeste da naši državljani dolaskom u Srbiju ne izbegnu odgovornost za krivična dela učinjena u inostranstvu, s obzirom na to da ne mogu biti izručeni.
Univerzalni princip (čl. 9. KZ)
Univerzalni princip predviđa važenje našeg krivičnog zakonodavstva i za stranca koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se prema zakonu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna. Da bi se primenio ovaj princip potrebno je da se stranac zatekne na našoj teritoriji, a da ne bude izručen stranoj državi, kao i da je delo kažnjivo i po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno. Sud ne može izreći težu kaznu od kazne koju predviđa krivično zakonodavstvo zemlje u kojoj je delo učinjeno. Ako je u pitanju delo koje je u vreme kad je izvršeno smatrano krivičnim delom prema opštim pravnim načelima priznatim u međunarodnom pravu, gonjenje se može preduzeti u Srbiji po odobrenju republičkog javnog tužioca, bez obzira na zakon zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno (čl. 10. st. 3. KZ).
Posebni uslovi za primenu supsidijarnog realnog principa, personalnog i univerzalnog principa (čl. 10. KZ)
Supsidijarni realni, personalni i univerzalni princip neće se primeniti, tj. krivično gonjenje se neće preduzeti u četiri slučaja:
– ako je učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen;
– ako je učinilac u inostranstvu pravnosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna zastarela ili oproštena;
– ako je prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovarajuća mera bezbednosti;
– ako je za krivično delo po stranom zakonu za krivično gonjenje potreban zahtev oštećenog, a takav zahtev nije podnet.
Za primenu supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog principa potrebno je da je učinjeno krivično delo kažnjivo i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno. Ukoliko se po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno ne kažnjava, gonjenje se može preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca ili kada je to predviđeno potvrđenim međunarodnim ugovorom.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com