Oblast medija, način njihovog osnivanja, pravni položaj, ciljevi, prava i odgovornosti, regulisani su Zakonom o javnom informisanju i medijima. Osnovni smisao postojanja medija, a time i štampanih novina, jeste da svako bude istinito, potpuno i blagovremeno obavešten o pitanjima od javnog značaja.

Kada u medijima dominantnu ulogu ima tzv. žuta štampa, sklona senzacionalizmu i preterivanju, posebno je važno znati koje su granice slobode izveštavanja, odnosno dokle mediji mogu da zadiru u ličnu sferu pojedinaca. Nije upitno da bi u demokratskom društvu trebalo težiti novinarskoj slobodi i ideji da se čuje tuđe mišljenje i stav, ali ta sloboda nije neograničena. Ne mogu se zarad slobode medija, kršiti osnovna ljudska prava kao što su pravo na ugled, čast, pijetet, privatnost i pravo na pretpostavku nevinosti. I međunarodni i domaći izvori prava prednost daju neotuđivim, osnovnim ljudskim pravima, na uštrb slobode medija. Međutim, uprkos obavezi medija da poštuju ova prava i da prilikom svog izveštavanja postupaju sa dužnom novinarskom pažnjom, u svetu tzv. žute štampe, situacija je neretko potpuno drugačija. Naravno, nisu samo žute novine te koje često ne poštuju pravila novinarstva, ali one ipak prednjače. Među njima posebno se ističu štampana izdanja novina i internet izdanja-portali.

Sloboda novina da pišu o onome što je po njima u javnom interesu, i način na koji to čine, omeđan je sled.

ećim ograničenjima: poštovanjem pretpostavke nevinosti, zaštitom dostojanstva ličnosti (čast, ugled odnosno pijetet) i zaštitom prava na privatnost i lični zapis

 

Povreda pretpostavke nevinosti

Svedoci smo činjenice da se svakodnevno različitim ljudima lepe etikete poput kriminalac, lopov, prevarant i sl. Ovakvim natpisima i etiketiranju su naročito izložena lica protiv kojih su pokrenuti odgovarajući sudski postupci, pa mediji, u cilju postizanja što većeg tiraža ne prezaju da „donose presude“ pre nego što to učine sudski organi.

Pretpostavka nevinosti predstavlja pravo svakog lica, makar se protiv njega vodio i krivični postupak, da se ne smatra učiniocem kažnjivog dela (krivično delo, prekršaj i privredni prestup), sve dok sud ne utvrdi njegovu krivicu u pravnosnažnoj sudskoj odluci.

Primera radi, pretpostavka nevinosti se krši na taj način što se, dok je još uvek u toku krivični postupak protiv nekog lica sumnje da je učinio krivično delo, u dnevnim novinama pojavljuju natpisi tipa: „Petar Petrović ubio staricu zbog para“, „Janko Janković oštetio budžet za 100 miliona dinara“, „Pavle Pavlović silovao devojku“……

Kako je po sredi princip, koji je proklamovan i u Ustavu Republike Srbije, to je u Zakonu o javnom informisanju i medijima izričito predviđeno: „U cilju zaštite ljudskog dostojanstva, kao i nezavisnosti, ugleda i nepristrasnosti suda ili drugog nadležnog organa, niko se u mediju ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda“.

Novine imaju pravo, a javnost interes, da informišu odnosno da budu informisani o tome da li se protiv nekoga vodi krivični postupak za neko krivično delo. Međutim, kada pišu o ovoj temi novinari se moraju pridržavati kodeksa profesionalne etike i profesionalnih običaja. Naime, sve dok se pravnosnažno ne okonča krivični postupak mediji moraju koristiti adekvatnu pravničnu terminologiju, te lica protiv kojih se vodi postupak oslovljavati sa „osumnjičeni“ i „okrivljeni“ (u zavisnosti od faze postupka).

Povreda dostojanstva ličnosti – časti i ugleda

Dostojanstvo ličnosti predstavlja neimovinsko pravno dobro imanentno svakom pojedincu koje uživa visok stepen pravne zaštite. U okviru ovog pravnog dobra, domaći zakonodavac, prepoznaje nekoliko vrednosti: čast, ugled i pijetet.

Čast se definiše kao skup moralno-etičkih načela kojima se neko rukovodi u svojim društvenim i ličnim postupcima, u smislu moralne ispravnosti i poštenja. Pod ugledom se podrazumeva vrednost nekog lica u društvenoj sredini u kojoj obitava na osnovu njegovog ponašanja koje je ispoljio u prošlosti. Pojmove čast i ugled nije lako razdvojiti pa se obično koriste kao sintagma. Sa druge strane, pijetet predstavlja uspomenu odnosno poštovanje prema umrloj osobi.

Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa da je nedopušteno objavljivanje informacije kojom se vrši povreda časti, ugleda ili pijeteta, odnosno kojom se lice prikazuje u lažnom svetlu pripisivanjem osobina i svojstava koje nema odnosno odricanje osobina ili svojstava koje ima.

Izuzetno, pisanje kojim se povređuje nečija čast, ugled ili pijetet bi bilo dopušteno (pod uslovom da se ne iznosi neistina) ako interes za objavljivanje informacije – opšti interes preteže nad interesom zaštite dostojanstva ličnosti.

U praksi, povreda dostojanstva ličnosti se najčešće vrši tako što se iznose neistiniti navodi u pogledu privatnog, porodično ili profesionalnog života nekog lica.

Povreda prava na privatnost i lični zapis

Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa da se informacija iz privatnog života, odnosno lični zapis (pismo, dnevnik, zabeleška, digitalni zapis i sl.), zapis lika (fotografski, crtani, filmski, video, digitalni i sl.), kao i zapis glasa (magnetofonski, gramofonski i sl.) ne može objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice.

Prema tome, ako neko objavi fotografiju na svom fejsbuk profilu, to ne daje za pravo novinama da istu preuzimaju imajući u vidu da predmetna fotografija nije bila namenjena širokom auditorijumu. Međutim, ako se radi o osobi koja je medijski eksponirana (estradna zvezda), objavljivanje ličnih zapisa ili informacija iz privatnog života ne bi predstavljalo povredu prava na privatnost i lični zapis, pod uslovom da je ona svojim ranijim ponašanjem u smislu otvorenosti za medijsko eksponiranje dala povod za pojačano interesovanje javnosti.

Vansudska zaštita

Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa i mogućnost vansudske zaštite prava lica na koje se odnosi informacija. Naime, ovo lice može, od odgovornog urednika novina, zahtevati da, besplatno, objavi odgovor u kome tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta. Rok za podnošenje ovog zahteva je 30 dana od dana objave informacije, odnosno 60 dana ako je reč o periodičnim novinama. Ako odgovorni direktor ne pristane da objavi odgovor, postoji mogućnosti podnošenja tužbe protiv novina sudu radi objave

Sudska zaštita

Lice čije je pravo povređeno objavljivanjem informacije u dnevnim novinama ima pravo da podnese tužbu protiv novina radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Nematerijalna šteta, koja je najčešći vid štete u ovim sporovima, se sastoji od pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda. Ova tužba se podnosi protiv novinara koji je napisao informaciju, odgovornog uredenika i izdavača dnevnih novina. Sva trojica tuženih solidarno odgovaraju za pričinjenu štetu, što znači da se isplata može tražiti od bilo koga. U praksi je to najčešće izdavač, kao najsolventniji tuženi.

Visina dosuđenog iznosa na ime naknade štete kod tužbi protiv novina zavisi od okolnosti svakog slučaja. Naime, vodi se računa o jačini duševnih bolova, njihovom trajanju, kao i o značaju povređenog dobra. Prilikom dosuđivanja naknade štete sud uzima u obzir i činjenicu da li je oštećeni tražio da se objavi ispravka neistinite informacije, i time umanji šteta. U praksi se ne dosuđuju veliki iznosi, već se najčešće kreću između 100 – 150 hiljada dinara.

Rok za podnošenje tužbe je 6 meseci, a tužilac uz tužbu mora dostaviti kopiju primerka dnevnih novina, dok će original poneti na ročište za glavnu raspravu radi sravnjivanja i utvrđivanja saobraznosti kopije sa originalom.

Zaključak

Zbog isključive nadležnosti Višeg suda u Beogradu suđenja za naknadu štete u proseku traju oko tri godine. Imajući u vidu simbolične vrednosti dosuđenih iznosa, kao i dužinu trajanja postupka, efikasnost zaštite prava i satisfakcija tužioca nije zadovoljena. Sa druge strane medij koji objavljuje nedozvoljene informacije nije motivisan da prestane sa njihovom objavom. Ipak, za ovakvo stanje stvari nisu odgovorni samo sudovi, jer postoje i drugi entiteti čiji je primarni zadatak kontrola medija i medijskog sadržaja, te preduzimanje odgovarajućih mera u slučaju da se Zakon i ostali propisi ne poštuju. Stoga bi se, recimo, pre teme sudske intervencije, trebalo pozabaviti odgovorom na pitanje koja je uloga Regulatornog tela za elektronske medije, koja su njegova ovlašćenja i da li i na koji način te svoje funkcije ostvaruje. Ako bi vansudska kontrola medija radila svoj posao kako treba, sudska kontrola ne bi ni bila potrebna. Zato, pre nego što se uopšte pristupi vrednovanju rada suda u medijskim sporovima, nužno je imati u vidu da li su neka druga tela ispravno i efikasno vršila svoja ovlašćenja.

Tekst o uvredi kao krivičnom delu možete pročitati ovde.

Related Posts

Leave a Reply