U beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, 03.05.2023. godine je oko osam časova došlo do pucnjave, kada je jedan od učenika ispalio više hitaca na đake i zaposlene.
Osmoro dece je ubijeno, kao i jedan radnik obezbeđenja, a ranjeno je šestoro učenika i jedna nastavnica.
U prevenciji ovakvih dešavanja od pomoći mogu biti neka uporedna rešenja do kojih se došlo u onim pravnim sistemima kojima nisu strani ovakvi zločini, s obzirom da pre nikada u srpskom društvu nije bilo zabeleženo ništa iole slično.
Životne istorije masovnih strelaca
Dve godine stručnjaci1 sa Univerziteta Hamilton i sa Metropolitan državnog univerziteta, oba u Sv. Pavlu, Min su proučavali životne istorije masovnih strelaca u Sjedinjenim Državama za projekat koji finansira Nacionalni institut za pravosuđe, istraživački ogranak Ministarstva pravde SAD.
Naime, napravili su bazu podataka koja datira još od 1966. o svakom strelcu koji je ubio četiri ili više ljudi na javnom mestu i analizirali svaki incident sa aktivnim strelcem u školi K-12 od 1999. godine – godine masakra u srednjoj školi Columbine, kada je ubijeno 12 učenika i jedan nastavnik.
Intervjuisali su zatvorene izvršioce pucnjave u školama i njihove porodice, učenike koji su planirali pucnjavu, ali su se predomislili, preživele i one koji su prvi odgovorili, nastavnike i administratore. Čitali su medije i društvene mreže, „manifeste“, beleške o samoubistvu, transkripte suđenja i medicinske kartone.
Njihov cilj je bio da pronađu nove načine za sprečavanje pucnjave u školama. Njihova studija pokazuje da ne postoji jedan profil školskog strelca i nijedan prediktor školskog pucanja.
Međutim, školski strelci su skoro uvek učenici u školi i obično imaju četiri zajedničke stvari:
- Pretrpeli su traume iz ranog detinjstva i bili su izloženi nasilju u ranom uzrastu.
- Bili su ljuti ili očajni zbog nedavnog događaja, što je rezultiralo željom za samoubistvo.
- Proučavali su druge školske pucnjave, često onlajn, i pronašli inspiraciju.
- I posedovali su sredstva da izvrše napad.
Razumevanjem osobina koje dele školski strelci, škole mogu učiniti mnogo više. One mogu planirati kako da spreče nasilje.
Kako ublažiti traume iz detinjstva?
Da bi se ublažila trauma iz detinjstva, na primer, potrebne su službe za mentalno zdravlje u školi, kao što su savetnici i socijalni radnici.
Škole takođe mogu usvojiti nastavni plan i program fokusiran na podučavanje pozitivnih veština suočavanja, otpornosti i socijalno-emocionalnog učenja, posebno za mlade dečake (prema podacima, 98 procenata masovnih strelaca su muškarci.)
Kriza je trenutak, prelomna tačka, kada će stvari ili postati veoma loše ili će početi da se poboljšavaju.
U 80 odsto slučajeva, školski strelci su saopštili drugima da su u krizi, bilo kroz značajnu promenu ponašanja, izražavanje samoubilačkih misli ili planova ili konkretne pretnje nasiljem.
Iz tog razloga, svim odraslim osobama u školama, od direktora do staratelja, potrebna je kvalitetna obuka u kriznoj intervenciji i prevenciji samoubistava i vreme i prostor za povezivanje sa učenikom.
U isto vreme, školama je potreban formalni sistem za učenike i osoblje da (anonimno) prijave učenika u krizi.
Koji znakovi ukazuju na školske strlce?
Svaka pretnja, od hvalisanja nasiljem do pisanja liste za odstrel, znak je da je osoba koja preti u krizi i da joj je potrebna pomoć.
Masovni školski strelci obično očekuju da će umreti pri ovom činu, pokazuju nalazi stručnjaka. Pretnje su stoga de fakto samoubilačke poruke.
Pored timova za procenu pretnji koji su fokusirani na faktore rizika, školama su potrebni timovi za negu dovoljno stručni da vide prilike i da povežu učenike sa potrebnim resursima i da ih zaštite u sveobuhvatnom procesu.
Školski strelci traže potvrdu. Medijska pismenost u školama mogla bi pomoći učenicima da kritičkije ispitaju postojeće planove za nasilje u školama i da se suprotstave ekstremističkoj propagandi koja to olakšava. Ali potrebna je i promena u školskoj kulturi.
Postoji li rešenje?
Svi odrasli u školi treba da budu obučeni u aktivnom reagovanju, ali škole mogu zaustaviti širenje scenarija masovnog nasilja tako što će zaštititi svoje učenike.
Kada učenici znaju tačan plan reagovanja škole, mogu ga koristiti za povećanje žrtava.
Konačno, škole mogu otežati učenicima da postupaju na osnovu nasilne namere. Razumne bezbednosne nadogradnje su deo ovoga, ali važnije bi moglo biti rešavanje dostupnosti oružja.
Podaci pokazuju da 80 odsto školskih strelaca oružje dobija od članova porodice, najčešće roditelja i baka i deda. Škole mogu pružiti obrazovanje negovateljima o zaključavanju oružja kako bi svi bili bezbedni.
Tokom istraživanja stručnjaci su intervjuisali nekoliko mladih ljudi koji su planirali da urade ovaj zločin, ali su se predomislili u poslednjem trenutku.
U svakom slučaju, to je bilo zato što je odrasla osoba posegnula i uspostavila vezu koja im je dala nadu.
Pucnjave u školi ne smeju postati neizbežan deo života u Srbiji. Možemo i moramo da imamo adekvatan pristup njihovom sprečavanju.
1. Džilijan Peterson je psiholog i profesor kriminologije i krivičnog prava na Univerzitetu Hamlinu Sv. Pavlu, Min i Džejms Densli je sociolog i profesor krivičnog prava na Univerzitetu Metropolitan, takođe u Sv. Pavlu, Min
Ukoliko vas interesuje još jedan tekst na istu temu, možete ga pročitati ovde.