Human Rights Watch
Predsednik Putin je 24. februara objavio rat Ukrajini i počeli su raketni i drugi napadi na više ukrajinskih gradova.
Ruski parlament usvojio je rezoluciju 16. februara 2022. kojom se od predsednika Vladimira Putina traži da prizna kao nezavisne države dve oblasti u istočnoj Ukrajini koje drže naoružane grupe koje podržava Rusija.
Predsednik Putin je 21. februara potpisao dva ukaza o priznavanju nezavisnosti dve oblasti i podneo ih parlamentu na ratifikaciju. Nakon toga, on je izdao naređenja ruskim oružanim snagama, koje su se već mesecima gomilale na granici sa Ukrajinom, da sprovedu „održavanje mira“ u samoproglašenim „Donjeckoj Narodnoj Republici“ („DNR“) i „Luganskoj Narodnoj Republici“. („LNR“).
Savet Federacije, gornji dom ruskog parlamenta, odobrio je 22. februara Putinov zahtev za raspoređivanje oružanih snaga.
U javnim komentarima 22. februara, Putin je naveo da se granice teritorija čiju je nezavisnost Rusija priznala protežu na značajne oblasti Donjecke i Luganske oblasti koje su pod kontrolom ukrajinske vlade.
Borbe su eskalirale u istočnom ukrajinskom regionu Donbasu. Od sredine februara, Specijalna posmatračka misija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) izveštava o značajnom svakodnevnom porastu kršenja sporazuma o prekidu vatre iz 2014. u područjima zahvaćenim sukobima duž linije kontakta.
Prema međunarodnom pravu, uključujući Ženevske konvencije, ruske trupe u Ukrajini su okupaciona sila. Situacija u istočnoj Ukrajini, usled ulaska ruskih trupa i formalno spada u značenje okupacije na osnovu Četvrte Ženevske konvenciji iz 1949. godine, kao što je objašnjeno u nastavku. Ni zahtevi za suverenitet lokalnih „vlasti“ u samoproglašenim „LNR“ ili „DNR“, niti njihovo priznanje kao nezavisnih država od strane ruske vlade, ne utiču na primenljivost međunarodnog okupacionog prava.
Oružani sukob između vladinih snaga i oružanih grupa koje podržava Rusija uzeo je težak danak civilima u istočnoj Ukrajini. U sukobu, koji traje skoro osam godina, poginulo je preko 16.000 ljudi, uključujući i borce i civile, a raseljeno je blizu 1,5 miliona. Borbe su takođe dovele do široko rasprostranjenog oštećenja i uništenja civilne infrastrukture, uključujući kuće, bolnice i škole sa obe strane linije kontakta od 427 kilometara, koja razdvaja oblasti koje drže ukrajinske vladine snage od onih pod kontrolom oružanih grupa iz „DNR” i „LNR”.
Koje međunarodno pravo reguliše oružani sukob između Rusije i Ukrajine?
Neprijateljstva između ruskih oružanih snaga i ukrajinskih oružanih snaga predstavljaju međunarodni oružani sukob koji se reguliše pravom međunarodnih humanitarnih ugovora (prvenstveno četiri Ženevske konvencije iz 1949. i njen prvi dodatni protokol iz 1977. (Protokol I), i Haške konvencije iz 1907. koje regulišu sredstva i metode ratovanja), kao i pravila običajnog međunarodnog humanitarnog prava.
I Ukrajina i Rusija su potpisnice Ženevskih konvencija i Protokola I iz 1949. godine.
Koji su osnovni principi zakona ratovanja?
Međunarodno humanitarno pravo, ili zakoni rata, pružaju zaštitu civilima i drugim neborcima od opasnosti oružanog sukoba. Ono se bavi vođenjem neprijateljstava – sredstvima i metodama ratovanja – svih strana u sukobu. Najvažnije je pravilo da strane u sukobu moraju u svakom trenutku napraviti razliku između boraca i civila. Civili nikada ne smeju biti namerna meta napada. Kao što je objašnjeno u nastavku, od strana u sukobu se zahteva da preduzmu sve izvodljive mere predostrožnosti da svedu na najmanju moguću meru štetu civilima i civilnim objektima i da ne sprovode napade koji ne prave razliku između boraca i civila, inače bi naneli nesrazmernu štetu civilnom stanovništvu.
Da li se međunarodno pravo o ljudskim pravima i dalje primenjuje u Ukrajini?
Da. Međunarodni zakon o ljudskim pravima ostaje na snazi i nastavlja da se primenjuje u svakom trenutku, uključujući i tokom oružanog sukoba i okupacije, na šta se takođe primenjuju zakoni rata. U nekim okolnostima, norma humanitarnog prava može nadmašiti normu ljudskih prava, kao lex specialis, ili konkretniju normu za određene okolnosti.
Ukrajina i Rusija su strane potpisnice brojnih regionalnih i međunarodnih ugovora o ljudskim pravima, uključujući Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (EKLJP), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (MPGPP) i Konvenciju protiv torture i drugih okrutnih, nehumanih ili ponižavajući tretmana ili kazni (KAT). Ovi ugovori navode garancije za osnovna prava, od kojih mnoga odgovaraju pravima na koja borci i civili imaju pravo prema međunarodnom humanitarnom pravu (npr. zabrana mučenja i nehumanog i ponižavajućeg postupanja, zahtevi za nediskriminaciju, pravo na pravično suđenje) .
Dok i EKLJP i MPGPP dozvoljavaju određena ograničenja određenih prava tokom rata ili zvanično proglašenog vanrednog stanja koje „ugrožava život nacije“, svako smanjenje prava tokom vanrednog stanja mora biti izuzetne i privremene prirode i mora biti ograničeno „u meri u kojoj to striktno zahteva hitnost situacije.“ Određena osnovna prava — kao što su pravo na život i pravo na sigurnost od torture i drugog zlostavljanja, zabrana nezakonitog pritvora, obaveza da se obezbedi sudsko preispitivanje zakonitosti pritvora i pravo na pravično suđenje — moraju uvek poštovati, čak i za vreme vanrednog stanja.
Koje vrste vojnih napada su zabranjene?
Direktni napadi na civile i civilne objekte, kao što je gore rečeno, zabranjeni su. Ratni zakoni takođe zabranjuju neselektivne napade. Indiskriminatorni napadi su oni koji bez razlike pogađaju vojne ciljeve i civile ili civilne objekte. Primeri neselektivnih napada su oni koji nisu usmereni na određeni vojni cilj ili koji koriste oružje koje ne može biti usmereno na određeni vojni cilj.
Zabranjeni neselektivni napadi uključuju bombardovanje područja, što su napadi artiljerijom ili drugim sredstvima koji tretiraju kao jedinstveni vojni cilj određeni broj jasno odvojenih i različitih vojnih ciljeva koji se nalaze u području u kojem se nalazi koncentracija civila i civilnih objekata. Vojni komandanti moraju izabrati sredstvo napada koje može biti usmereno na vojne ciljeve i koje će minimizirati slučajnu štetu po civile. Ako je oružje koje se koristi toliko neprecizno da se ne može usmeriti na vojne ciljeve bez nametanja značajnog rizika od povrede civila, onda ga ne bi trebalo koristiti.
Zabranjeni su i napadi koji krše princip proporcionalnosti. Napad je nesrazmeran ako se može očekivati da izazove slučajne gubitke civila ili štetu na civilnim objektima koja bi bila prevelika u odnosu na konkretnu i direktnu vojnu prednost koja se očekuje od napada. Protivpešadijske nagazne mine i kasetna municija zabranjeni su međunarodnim sporazumom i nikada ih ne bi trebalo koristiti zbog njihove inherentno neselektivne prirode.
Koje su obaveze strana u sukobu u pogledu borbi u naseljenim mestima?
Međunarodno humanitarno pravo ne zabranjuje borbe u urbanim sredinama, iako prisustvo mnogih civila stavlja veće obaveze na strane u sukobu da preduzmu korake da minimiziraju štetu po civile. Ratni zakoni zahtevaju od strana u sukobu da vode računa tokom vojnih operacija da poštede civilno stanovništvo i da „preduzmu sve izvodljive mere predostrožnosti“ kako bi izbegle ili svele na najmanju moguću meru slučajne gubitke civila i štetu na civilnim objektima. Ove mere predostrožnosti uključuju sve što je moguće da se potvrdi da su objekti napada vojni ciljevi, a ne civili ili civilni objekti, i davanje „efikasnog upozorenja unapred“ o napadima kada to okolnosti dozvoljavaju.
Snage raspoređene u naseljenim područjima moraju izbegavati lociranje vojnih ciljeva u blizini gusto naseljenih područja i nastojati da uklone civile iz blizine vojnih aktivnosti. Zaraćenim stranama je zabranjeno da koriste civile za zaštitu vojnih ciljeva ili operacija od napada. „Zaštita“ se odnosi na namerno korišćenje prisustva civila za zaštitu vojnih snaga ili područja, čineći ih imunim od napada.
Strana koja napada nije oslobođena svoje obaveze da uzme u obzir rizik po civile samo zato što smatra da je strana koja se brani odgovorna za lociranje legitimnih vojnih ciljeva unutar ili blizu naseljenih područja.
Upotreba eksplozivnog oružja u naseljenim područjima povećava zabrinutost zbog nezakonitih neselektivnih i neproporcionalnih napada. Teška artiljerija i vazdušne bombe (oružje širokog radijusa eksplozije) i druga artiljerija indirektne vatre bez adekvatnog uočavanja (oružje za koje je cilj potpuno nevidljiv) protiv vojnih ciljeva u naseljenim područjima spadaju među najozbiljnije pretnje civilima u savremenom oružanom sukobu.
Bombardovanje i granatiranje gradova, naselja i sela ubija i povređuje veliki broj civila i nanosi psihičku štetu. Dugoročni efekti uključuju štetu na civilnim zgradama i kritičnoj infrastrukturi, ometanje usluga kao što su zdravstvena zaštita i obrazovanje, i raseljavanje lokalnog stanovništva. Humanitarni rizici se pogoršavaju kada eksplozivno oružje ima efekte na širokom području zbog nepreciznosti, velikog radijusa eksplozije ili isporuke višestruke municije u isto vreme. Human Rights Watch je pozvao strane u oružanom sukobu da izbegavaju upotrebu eksplozivnog oružja sa širokim dejstvom u naseljenim područjima.
Šta se podrazumeva pod korišćenjem ljudskog štita?
Ratni zločin „štitiranja“ je definisan kao namerno korišćenje prisustva civila kako bi se određene tačke, područja ili vojne snage učinile imunim od vojnog napada. Iako može biti protivzakonito, kao što je gore navedeno, postavljanje snaga, oružja i municije unutar ili blizu gusto naseljenih područja, ovo se primenjuje samo kada postoji posebna namera da se koriste civili za odvraćanje napada. Suprotstavljene snage mogu napasti vojni cilj koji koristi živi štit, ali su i dalje u obavezi da utvrde da li je napad proporcionalan – to jest, da očekivani gubitak života i imovine civila nije veći od predviđene vojne prednosti napada.
Da li je stranama u sukobu dozvoljeno da gađaju infrastrukturu kao što su aerodromi, putevi i mostovi?
Civilni aerodromi, putevi i mostovi su civilni objekti koji postaju vojni ciljevi koji su podložni napadu ako se koriste u vojne svrhe ili se vojni ciljevi nalaze na njima ili unutar njih. Čak i tada, važi pravilo proporcionalnosti, koje zahteva od strana u sukobu da odmere kratkoročnu i dugoročnu štetu civilima u odnosu na očekivanu vojnu prednost napada na njih. Oni moraju razmotriti sve načine da minimiziraju uticaj na civile; i ne bi trebalo da preduzimaju napade ako očekivana šteta za civile nadmašuje očekivanu vojnu prednost.
Da li radio i televizijske stanice imaju posebnu zaštitu od napada?
Napadi na objekte za emitovanje koji se koriste za vojne komunikacije su legitimni prema zakonima rata. Civilne televizijske i radio stanice su legitimne mete samo ako ispunjavaju kriterijume za legitiman vojni cilj: to jest, ako se koriste na način koji daje „efikasan doprinos vojnoj akciji“ i njihovo uništavanje u okolnostima koje vladaju u to vreme nudi „definitivnu vojnu prednost“.
Na primer, objekti za emitovanje mogu postati vojni ciljevi ako se koriste za slanje vojnih naređenja ili na neki drugi način za unapređenje vojnih operacija. Međutim, civilni emiteri ne postaju legitimni vojni ciljevi samo zato što emituju provladinu ili pro-opozicionu propagandu. Protivzakonito je napadati objekte koji isključivo oblikuju civilno mišljenje — ovi objekti ne doprinose direktno vojnim operacijama.
Ako objekti za emitovanje postanu legitimni vojni ciljevi zbog njihove upotrebe za prenos vojnih komunikacija, princip proporcionalnosti u napadu i dalje se mora poštovati. To znači da napadačke snage treba da provere u svakom trenutku da rizici za civilno stanovništvo u preduzimanju bilo kakvog takvog napada ne prevazilaze očekivanu vojnu korist. Trebalo bi da preduzmu posebne mere predostrožnosti sa zgradama u urbanim sredinama, uključujući davanje unapred upozorenja o napadu kad god je to moguće.
Antivladinim snagama nije zabranjeno prema međunarodnom pravu da zauzmu objekte za emitovanje (ili druge civilne strukture osim bolnica) i da ih koriste. Međutim, prisustvo antivladinih boraca ili korišćenje objekata za emitovanje u vojne svrhe može učiniti objekte vojnim ciljevima podložnim napadu.
Da li zakoni rata regulišu sajber napade?
Napadi na računarsku mrežu, ili „sajber rat“, nisu posebno obrađeni u Ženevskim konvencijama, ali osnovni principi i pravila o metodama i sredstvima ratovanja ostaju primenljivi. Sajber napadi moraju biti usmereni na vojne ciljeve i ne smeju biti ni neselektivni ni nesrazmerni. Na primer, napad na električnu mrežu koji nanosi dugoročnu štetu civilnom stanovništvu će verovatno biti protivzakonito neproporcionalan bez obzira da li je izveden vazdušnim napadima ili sajber ratom. Zabrane perfidnosti, kolektivnog kažnjavanja i odmazde nad civilima ostaju na snazi.
Osnovna prava su u pitanju kada se vlade upuštaju u sajber napade ili sajber rat. Generalna skupština UN je 2015. godine podržala izveštaj imenovane Grupe vladinih eksperata (UN GVE) koji iznosi konsenzusni stav o primenljivosti međunarodnog humanitarnog prava i zakona o ljudskim pravima na sajber prostor i uključuje posvećenost normama za ponašanje države. Ove norme uključuju nesprovođenje ili svesno podržavanje aktivnosti informacionih i komunikacionih tehnologija (IKT) koje namerno oštećuju kritičnu infrastrukturu ili na drugi način ometa njenu upotrebu i rad za pružanje usluga javnosti, kao i dozvoljavanje da se njihova teritorija koristi za međunarodno protivpravna dela koristeći IKT. Nedavno je paralelni izveštaj UN GVE označio primere kritične infrastrukture koja pruža osnovne usluge javnosti, uključujući ne samo bolnice, već i energiju, vodu i kanalizaciju, obrazovanje i finansijske usluge.
Da li je isključenje interneta i telefona u konfliktnim područjima zakonito?
Isključivanje interneta tokom sukoba, uključujući mobilne podatke, koji se redovno koriste u civilne i vojne svrhe, moralo bi da uzme u obzir osnovne principe zakona rata, uključujući neophodnost i proporcionalnost. Načelo nužnosti dozvoljava mere kojima se postižu legitimni vojni ciljevi koji inače nisu zabranjeni međunarodnim humanitarnim pravom. Isključivanje interneta može poslužiti legitimnoj vojnoj svrsi, kao što je uskraćivanje zaraćenim snagama sredstva za međusobnu komunikaciju i izvođenje napada. Međutim, princip proporcionalnosti zabranjuje radnje u kojima je očekivana civilna šteta prevelika u odnosu na predviđenu vojnu prednost.
Isključivanje interneta i telefona može naneti znatnu štetu civilnom stanovništvu, uključujući moguće povrede i smrti sprečavanjem civila da međusobno komuniciraju o bezbednosnim pitanjima, pristupu medicinskim ustanovama i izvorima hrane i skloništa. Oni takođe ometaju rad novinara i posmatrača ljudskih prava, koji mogu da daju informacije o situaciji na terenu, uključujući i izveštavanje o mogućim kršenjima ratnog prava. Isključivanje telefona i interneta ometa sposobnost humanitarnih agencija da procene i pruže pomoć ugroženom stanovništvu. Nedostatak informacija o uslovima i okolnostima sa kojima se suočava pogođeno stanovništvo takođe može povećati verovatnoću povreda i smrti.
Slično, prema međunarodnom zakonu o ljudskim pravima, vlade imaju obavezu da obezbede da ograničenja zasnovana na internetu budu predviđena zakonom i da predstavljaju neophodan i proporcionalan odgovor na konkretan bezbednosni problem. Opšta isključenja krše višestruka prava, uključujući pravo na slobodu izražavanja i informisanja, i ometaju druge, uključujući pravo na slobodno okupljanje. U svojoj Zajedničkoj deklaraciji o slobodi izražavanja i odgovorima na konfliktne situacije iz 2015. godine, stručnjaci i izvestioci Ujedinjenih nacija izjavili su da, čak i u vremenima sukoba, „korišćenje komunikacionih ‘prekidača za ukidanje’ (tj. isključivanje čitavih delova komunikacionih sistema) nikada ne može biti opravdano prema zakonu o ljudskim pravima“.
Da li novinari imaju posebnu zaštitu od napada?
Novinari, osim ako direktno učestvuju u neprijateljstvima, su civili i ne mogu biti meta napada. Svaki rizik za novinare kao deo civilnog stanovništva takođe mora biti verifikovan u napadu u kojem se takav rizik može očekivati, a rizik ne sme biti veći od očekivane vojne koristi.
Iako novinari mogu biti podložni bilo kakvim legitimnim ograničenjima prava, kao što su sloboda izražavanja ili sloboda kretanja, nametnutim u skladu sa zakonom i u meri u kojoj to striktno zahteva hitnost situacije, oni takođe ne mogu biti meta hapšenja, pritvora , ili drugih oblik kazne ili odmazde samo zato što rade svoj posao kao novinari.
Ko ima pravo na status ratnog zarobljenika i kako se prema ratnim zarobljenicima mora postupati?
Treća Ženevska konvencija iz 1949. kaže da su ratni zarobljenici borci u međunarodnom oružanom sukobu koji su pali u ruke neprijatelja. Osobe koje imaju pravo na status ratnog zarobljenika uključuju: pripadnike oružanih snaga, pripadnike milicije ili sličnih snaga koji ispunjavaju određene uslove navedene u Trećoj Ženevskoj konvenciji, lica koja prate oružane snage, a da im ne pripadaju, civile koji uzimaju oružje „masovno“, i druge. Zarobljeni novinari povezani sa oružanim snagama protivnika takođe imaju pravo na zaštitu ratnih zarobljenika. Zarobljenici ne mogu biti krivično gonjeni samo zbog činjenice da su učestvovali u oružanom sukobu. Oni, međutim, mogu biti procesuirani za ratne zločine. U odsustvu krivičnog gonjenja, ratni zarobljenici moraju biti oslobođeni i vraćeni u domovinu na kraju „aktivnih neprijateljstava“.
Konačnu odgovornost za dobrobit ratnih zarobljenika snosi „sila koja drži zarobljeništvo“ – to jest, centralne vlasti – a ne samo vojne jedinice koje su ih zarobile. Treća Ženevska konvencija dosta detaljno reguliše prava i dužnosti ratnih zarobljenika. Među pravima i dužnostima koja će verovatno biti najrelevantnija, a sva su na snazi od trenutka hapšenja, su:
1. Zarobljenike ne treba izlagati opasnosti dok čekaju na evakuaciju iz borbene zone, niti slati ili zadržavati na lokaciji gde mogu biti izloženi napadima;
2. Prema ratnim zarobljenicima se u svakom trenutku mora postupati humano; ratni zločin je hotimično ubijanje, maltretiranje ili mučenje ratnih zarobljenika, namerno nanošenje velike patnje ili teške telesne ili zdravstvene povrede, ili lišavanje prava na pravično suđenje za ratne zločine;
3. Odmazde nad ratnim zarobljenicima su strogo zabranjene; Ratni zarobljenici ne mogu biti kažnjeni za dela koja nisu počinili niti mogu biti podvrgnuti kolektivnoj kazni;
4. Čast ratnih zarobljenika mora biti zaštićena; posebno, ne smeju biti izloženi uvredama ili nasilju ili javnoj radoznalosti bilo od strane neprijateljskih snaga ili civila. Ne smeju se paradirati ili ispitivati pred medijima, a njihove slike ne bi trebalo da se koriste u političke svrhe;
5. Nad zarobljenicima se ne sme primeniti tortura ili drugi oblik prinude da bi se od njih dobile informacije;
6. Ženama ratnim zarobljenicima se mora postupati s dužnom pažnjom u odnosu na njihov pol i moraju im se garantovati ista prava i zaštita kao i muškarcima. Deca koja su ratni zarobljenici imaju pravo na poseban tretman;
7. Ranjenim ili bolesnim ratnim zarobljenicima treba obezbediti istu medicinsku negu koja se pruža pripadnicima oružanih snaga sile koja ih drži.
Kada zaraćena strana može pritvoriti civile i kako se prema njima mora postupati?
Četvrta Ženevska konvencija, koja se bavi odgovornostima okupatorske sile dozvoljava interniranje lica samo iz „imperativnih razloga bezbednosti“. Ovo se mora sprovesti u skladu sa redovnom procedurom dozvoljenom međunarodnim humanitarnim pravom i omogućiti pravo žalbe i preispitivanje od strane nadležnog organa najmanje svakih šest meseci. Četvrta Ženevska konvencija daje detaljne propise za human tretman prema interniranim licima.
Svako ko je lišen slobode mora da dobije odgovarajuću hranu, vodu, odeću, sklonište i medicinsku pomoć. Pritvorene žene moraju se držati u prostorijama odvojenim od onih za muškarce. Deca lišena slobode, osim ako su sa svojim porodicama, moraju imati odvojene prostorije od odraslih.
Zabrana torture i drugog zlostavljanja jedna je od najosnovnijih zabrana u međunarodnom pravu ljudskih prava i humanitarnom pravu. Nikakve izuzetne okolnosti ne mogu opravdati mučenje. Kada je počinjeno kao deo široko rasprostranjenog i sistematskog napada na civilno stanovništvo, mučenje predstavlja zločin protiv čovečnosti prema međunarodnom običajnom pravu i Rimskom statutu kojim je uspostavljen Međunarodni krivični sud.
Da li strane u sukobu moraju humanitarnim organizacijama omogućiti pristup ratnim zarobljenicima i drugim zatočenicima?
Treća i Četvrta Ženevska konvencija zahtevaju od strana u sukobu da dozvole pristup Međunarodnom komitetu Crvenog krsta (MKCK) i drugim humanitarnim agencijama zarobljenicima i interniranim civilima. MKCK mora imati redovan pristup svakome ko je lišen slobode, da nadgleda uslove njihovog pritvora i da obnovi kontakt sa porodicama. MKCK ima punu slobodu da bira mesta koja želi da poseti i da poverljivo intervjuiše ljude. Posete se mogu odbiti samo iz razloga „imperativne vojne nužde“ i kao izuzetna i privremena mera. Druge humanitarne agencije mogu zatražiti pristup ratnim zarobljenicima i zatočenim civilima. Organ pritvora će omogućiti takve posete, iako može ograničiti broj humanitarnih agencija koje posećuju lica koja se nalaze u pritvoru.
Koje obaveze imaju strane u sukobu prema populaciji u nevolji?
Prema međunarodnom humanitarnom pravu, strane u sukobu moraju dozvoliti i olakšati brz i nesmetan prolaz nepristrasno distribuirane humanitarne pomoći stanovništvu u nevolji. Strane moraju pristati da dozvole operacije pomoći i ne mogu odbiti takvu saglasnost na proizvoljnim osnovama. Oni mogu preduzeti korake da kontrolišu sadržaj i isporuku humanitarne pomoći, na primer da obezbede da pošiljke ne uključuju oružje. Međutim, namerno ometanje isporuka pomoći je zabranjeno.
Pored toga, međunarodno humanitarno pravo zahteva od zaraćenih strana da obezbede slobodu kretanja osoblja za humanitarnu pomoć od suštinskog značaja za vršenje njihovih funkcija. Ovo kretanje može biti ograničeno samo privremeno iz razloga imperativne vojne potrebe.
Ko može biti odgovoran za kršenje međunarodnog humanitarnog prava?
Ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena sa zločinačkom namerom – to jest, namerno ili bezobzirno – su ratni zločini. Ratni zločini, navedeni su u odredbama o „teškim povredama” Ženevskih konvencija i u okviru običajnog prava u statutu Međunarodnog krivičnog suda i drugim izvorima. Oni uključuju širok spektar krivičnih dela – namerne, neselektivne i nesrazmerne napade koji nanose štetu civilima; uzimanje talaca; korišćenje ljudskog štita; i izricanje kolektivnih kazni, između ostalog. Pojedinci takođe mogu biti krivično odgovorni za pokušaj činjenja ratnog zločina, kao i za omogućivanje, pomaganje ili podržavanje ratnog zločina.
Odgovornost takođe može pasti na ljude koji planiraju ili podstiču ratni zločin. Komandanti i civilni rukovodioci mogu biti krivično gonjeni za ratne zločine po komandnoj odgovornosti kada su znali ili je trebalo da znaju za počinjenje ratnih zločina i nisu preduzeli dovoljne mere da ih spreče ili da kazne odgovorne.
Ko je prvenstveno odgovoran za obezbeđenje odgovornosti za teška kršenja međunarodnog prava?
Obezbeđivanje pravde za teška kršenja je, u prvom redu, odgovornost zemlje čiji su državljani umešani u kršenja. Vlade imaju obavezu da istraže ozbiljna kršenja koja uključuju njihove službenike ili druge ljude pod njihovom jurisdikcijom. Vlada mora osigurati da vojni ili domaći sudovi ili druge institucije nepristrasno istražuju da li je došlo do ozbiljnih kršenja, identifikujući i procesuirajući osobe odgovorne za ta kršenja u skladu sa međunarodnim standardima pravičnog suđenja, i izričući kazne pojedincima za koje se utvrdi da su krivi srazmerno njihovim delima. Dok nedržavne oružane grupe nemaju istu zakonsku obavezu da gone prekršioce zakona ratovanja u svojim redovima, one su ipak odgovorne da obezbede poštovanje zakona ratovanja i imaju odgovornost kada sprovode suđenja za to u u skladu sa međunarodnim standardima pravičnog suđenja.
Da li se za bilo koji ratni zločin ili zločin protiv čovečnosti počinjen u Ukrajini može suditi pred Međunarodnim krivičnim sudom?
Međunarodni krivični sud (MKS) je stalni međunarodni sud sa mandatom da istražuje, optužuje i sudi ljudima osumnjičenim za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene nakon 1. jula 2002. godine.
Međutim, MKS može vršiti nadležnost nad zločinima u slučajevima:
1. Zločini su se dogodili na teritoriji zemlje koja je potpisnica ugovora o MKS;
2. Osoba optužena za zločine je državljanin zemlje koja je potpisnica ugovora o MKS;
3. Zemlja koja nije potpisnica ugovora o MKS-u prihvata nadležnost suda za krivična dela u pitanju podnošenjem zvanične izjave sudu;
4. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija prosleđuje situaciju tužiocu MKS.
Rusija i Ukrajina nisu članice MKS-a, ali je Ukrajina prihvatila nadležnost suda za navodne zločine počinjene na njenoj teritoriji od novembra 2013. godine i pri tome obavezu da sarađuje sa sudom. U decembru 2020. Tužilaštvo MKS-a je završilo svoje preliminarno ispitivanje i objavilo da su ispunjeni kriterijumi iz osnivačkog ugovora MKS-a, Rimskog statuta, za otvaranje formalne istrage, ali još nije zatražilo dozvolu od sudija suda da zvanično otvori istragu. Pošto je MKS sud poslednje instance, domaće istrage i tužilaštva mogu da dopune istrage MKS.
Da li druge zemlje mogu da gone međunarodne zločine počinjene u Ukrajini?
Određene kategorije teških zločina kojima se krši međunarodno pravo, kao što su ratni zločini i mučenje, podležu „univerzalnoj jurisdikciji“, što se odnosi na sposobnost domaćeg pravosudnog sistema da istražuje i krivično goni određene zločine, čak i ako nisu počinjeni na svojoj teritoriji, od strane jednog od njenih državljana ili protiv jednog od njenih državljana. Određeni ugovori, kao što su Ženevske konvencije iz 1949. i Konvencija protiv torture, obavezuju države da izruče ili krivično gone osumnjičene prestupnike koji se nalaze na teritoriji te zemlje ili na drugi način pod njenom jurisdikcijom. Prema međunarodnom običajnom pravu, takođe je opšte slaganje da je zemljama dozvoljeno da sude onima koji su odgovorni za druge zločine, kao što su genocid ili zločini protiv čovečnosti, gde god da su se ti zločini dogodili.
Preveo i priredio:
advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com