Priprema i taktika obavljanja razgovora sa osobama različitih karakteristika
Informativni razgovor je jedna od primarnih policijskih delatnosti, koja ima za cilj dobijanje informacija od svedoka, žrtava i osumnjičenih lica, pa stoga igra značajnu ulogu u većini policijskih istraga. Pored evidentne razlike u kategorijama u kojma se mogu javiti ispitanici, razgovori se razlikuju i po svrsi, obimu i sadržaju, ali svi oni imaju isti cilj – da se prikupe tačne i pouzdane informacije. Pretpostavka sa kojom se prilazi za obavljanje razgovora jeste ta da ispitanik ima informacije ili materijal relevantan za predmet razgovora. Na osnovu ove pretpostavke definiše se konkretan zadatak i namera ispitivača, a to je da se dobiju sve te informacije.
Praksa i teorija su jedinstveni u pogledu znanja i veština koje moraju da imaju ispitivači,[1] te ističu četiri osnovne veštine koje ispitivači treba da usvoje:
1. sposobnost planiranja i pripremanja za razgovor;
2. sposobnost da se uspostavi dobar odnos sa ispitanikom;
3. efektivno (aktivno) slušanje;
4. efikasno ispitivanje.
Sposobnost planiranja i pripremanja za razgovor – predstavlja veštinu službenika od izuzetne važnosti. Malo policijskih službenika ima dovoljnu praksu u obavljanju informativnih razgovora da bi mogli da sprovedu prvoklasne razgovore bez odvajanja vremena da se za njih i pripreme. Naučna, ali i stručna javnost je apsolutno jasna u tome da je prvi korak ka efikasnom informativnom razgovoru njegovo planiranje i pripremanje. Neke od najznačajnijih pitanja kojima treba posvetiti pažnju su pitanja koja se odnose na: utvrđivanje potrebnih informacija (vrsta događaja, biće krivičnog dela, šta je potrebno dokazati[2] i sl.); ko je ispitanik; zakonski uslovi za obavljanje razgovora (posebni uslovi koji se moraju ispoštovati za osumnjičena lica, uslovi za žrtve, svedoke); praktična priprema (mesto, vreme, oprema i sl.); sačinjavanje pisanog plana (forma plana, definisanje ciljeva i sl.).
S obzirom na značaj samog ispitanika za razgovor, na ovom mestu ćemo dati osnovni prikaz faktora koji su od značaja za pripremu razgovora sa ispitanikom. Rečju, kako bismo razgovor obavili na delotvoran način, u fazi planiranja i pripreme, treba da posvetimo pažnju samom ispitaniku. To podrazumeva da posedujemo neophodne informacije o datoj osobi. Upoznavanje sa informacijama o ličnosti lica sa kojim je potrebno obaviti informativni razgovor, neophodno je iz sledećih razloga:
– da bi se lakše uspostavio kontakt sa njim;
– da bi se procenio i razumeo njegov odnos sa drugim učesnicima u incidentu;
– da bi se ustanovili određeni motivi;
– da bi se pravilno izabrala taktika obavljanja informativnog razgovora, i
– da bi se eventualno predvideo (procenio) nivo kooperativnosti lica sa kojm je potrebno obaviti informativni razgovor.
Neke od informacija koje će nam pomoći da uspostavimo odnos ispitivač – ispitanik se odnose na sledeće: starosno doba – informacije o godinama starosti ispitanika će nam pomoći da odredimo odgovarajuće vreme za obavljanje razgovora, kao i da li je potrebno prisustvo druge odgovarajuće osobe (npr. prisustvo roditelja pri razgovoru sa maloletnicima); pol – kod određenih krivičnih dela, na primer krivična dela protiv polne slobode ili porodičnog nasilja, važno je uzeti u razmatranje pol ispitanika (na osnovu toga moguće određenje i pola ispitivača, na primer, kod silovanja ili nasilja u porodici gde je žrtva žena, prilikom planiranja se može uzeti u obzir određenje žene kao ispitivača); kulturološki aspekti – mogu uticati na način komunikacije sa ispitanikom te je potrebno da razmotrimo do koje mere naš pristup treba da bude formalan (na primer: da li ispitanik razume i govori jezik date zemlje? – u tom slučaju razmotriti angažovanje prevodioca); obrazovanje i intelektualna sposobnost – upućenost u nečije obrazovanje i postignuća može ukazati na ranjivost te osobe (može se desiti da ispitanici sa ograničenim intelektualnim sposobnostima ne razumeju važnost našeg pitanja i implikacije svojih odgovora); fizičko i mentalno zdravlje – neki ispitanici mogu biti ranjivi zbog stanja svog fizičkog i mentalnog zdravlja (prilikom planiranja i pripreme, treba povesti računa o znacima i simptomima koji ukazuju na ove probleme. Ukoliko nismo u stanju da sami donesemo odluku, treba da razmotrimo mogućnost savetovanja sa stručnim licima); prethodni kontakti sa policijom – ovo saznanje će nam pomoći da ocenimo faktore kao što su bezbednost ispitivača tokom razgovora, ponašanju ispitanika tokom razgovora i sl. (važan zadatak u ovom segmentu jeste pripremiti način koji će eliminisati tzv. forenzičku zbunjenost[3] koja se često pojavljuje kod ispitanika (svedoka, žrtve, ali i osumnjičnog koji nisu često bili u tom statusu).
Izbor odgovarajuće strategije za obavljanje informativnog razgovora zasniva se na povezanosti vlastitog znanja, sposobnosti, veština i ostalih osobina ličnosti osobe koja obavlja informativni razgovor (ispitivač), sa saznanjima o ličnosti lica sa kojim se razgovor obavlja (ispitanik) i misaonim predviđanjem njegovog eventualnog ponašanja. U okviru svake strategije obavljanja informativnog razgovora, može se odabrati različita taktika. Stoga, taktiku obavljanja informativnog razgovora možemo definisati kao izbor najcelishodnijeg, najracionalnijeg i najefikasnijeg načina delovanja na osumnjičenog, u okviru određene strategije, a sve u cilju otkrivanja istinitog činjeničnog stanja o pitanjima koja su pod istragom.
Sposobnost da se uspostavi dobar odnos sa ispitanikom – predstavlja odgovornost ispitivača da uspostavi kooperativan, profesionalan i opuštajući (koliko je to moguće i priliči situaciji) odnos sa ispitanikom, koji treba da održava kroz ceo razgovor. Sposobnost da se uspostavi dobar odnos sa ispitanikom najviše dolazi do izražaja u prvom kontaktu sa ispitanikom., i takav odnos treba negovati i održavati kroz celokupan razgovor sa ispitanikom. Osnovne karakteristike razgovora, koje treba da budu prisutne tokom celog kontakta su: zauzimanje pristupačnog stava (ispitanici su potrebni ispitivačima; verbalno i neverbalno pokazivanje zainteresovanosti i sl.); davanje ličnog tona interakciji (ispitivači koji posvete vreme individualnim potrebama i brigama ispitanika i preduzmu korake za njihovo rešavanje će mnogo češće imati uspeha u razgovorima od onih koji to ne urade ili odluče da ih zanemare – na primer, ispitanika oslovljavati imenom, nadimkom; i sl.); uvažavanje kulturnih različitosti; održavanje odnosa. Pored navedenog, da bi se izgradio pozitivan utisak kod ispitanika, ispitivači treba da obrate pažnju i na: empatiju (osećaj i razumevanje u vezi sa emocionalnim stanjem ispitanika. Kada se koristi pravilno može obezbediti dobar odziv u davanju informacija od ispitanika; ispitivač treba da znacima empatije pokaže razumevanje za osećanja ispitanika, ali zadržavajući objektivan stav); razdaljinu (prilagoditi distancu u kontaktu sa ispitanikom. Preblizu i naginjanje ka napred može značiti zalaženje u nečiji lični prostor i usloviti određene reakcije, dok prevelika distanca i držanje po strani može da prenese utisak nezainteresovanosti ispitivača); dodir (rukovanje prilikom dolaska i odlaska, kratak dodir po ruci, ramenu ili drugim prihvatljivim oblastima tela ispitanika može da prenese toplinu i emocionalnu podršku, Međutim, iznenadni i nepozavni dodiri mogu se posmatrati previše intimno i dovesti do odbrambene reakcije); izgled ispitivača (od velike važnosti je opšti izgled ispitivača, te izbor garderobe treba da bude odgovarajući u svakoj situaciji. Generalno, uredan opšti izgled ispitivača je prednost u uspostavljanju dobrog odnosa u svakoj situaciji).
Efektivno (aktivno) slušanje – omogućava uspostavljanje i održavanje dobrog odnosa sa ispitanikom, što će ne samo olakšati utvrđivanje teme konkretnog razgovora i utvrđivanja informacija koje ispitanik daje, već će pokazati da ispitivača zanima njegova priča. Slušanje je sposobnost da se aktivno prima poruka u procesu komunikacije. Međutim, naglašavamo da se aktivno slušanje ne izjednačava samo sa onim što čujemo. Slušanjem čujemo samo zvuke, dok aktivno slušanje zahteva više od toga –fokusiranje, odnosno slušanje svim čulima. To znači da se pažnja ne obraća samo na govor, nego i način na koji je rečeno, tj. upotrebu jezika i glasa, kao i kako druga osoba koristi svoje telo. Drugim rečima, ispitivači moraju biti svesni verbalnih i neverbalnih poruka. Praksa pokazuje da je u razgovoru sa ispitanicima pažnja službenika dominantno usmerena ka verbalnom izjašnjavanju, a zapostavlja se „govor tela“, odnosno neverbalna komunikacija. Informaciju predaje i spoljni izgled ispitanika, njegovo psihičko stanje, ponašanje (držanje tela, pokreti rukama i nogama), mimika, osobenosti njegovih reči, glas, intonacija itd. Zato, pažnja službenika treba da bude usmerena na celokupnu sliku razgovora sa ispitanikom. To će omogućiti bolje razumevanje pruženih informacija, kvalitetniju procenu ispitanika i njegove iskrenosti, kvalitetniju procenu pružene informacije (naročito kada postoji sumnja u dezinformaciju). Aktivno slušanje ne podrazumeva samo fokusiranje ka ispitaniku, već i aktivno pokazivanje verbalnih i neverbalnih znakova slušanja što će ovom licu biti upućena povratna poruka da je slušan sa interesovanjem. Verbalni i neverbalni znaci aktivnog slušanja će se pokazati, na primer, održavanjem kontakta očima, klimanjem glavom i osmehom, korišćenje zvuka podrške (kao što su A-ha, Mhm…), blagim naginjanjem ka napred, odgovarajućim izrazom lica, tonom glasa i dr. Pružanjem ovih „povratnih informacija― učiniće da se ispitanik oseća opuštenije, a samim tim će lakše komunicirati otvoreno i iskreno. Pored navedenih verbalnih i neverbalnih znaka aktivnog slušanja, od posebne važnosti je i rezimiranje. Pravljenje rezimea po odlomcima u razgovoru od ključne je važnosti kada se obavljaju dugi ili složeni razgovori. Pored toga što rezimiranjem proveravamo da li smo dobro razumeli prethodno izlaganje, njime ispitaniku dajemo prostora da nešto doda ili izmeni u svom iskazu. Takođe, rezimiranje doprinosi održavanju profesionalnog i funkcionalnog odnosa sa ispitanikom, jer time on stvara utisak da ga slušamo sa pažnjom i razumevanjem.
Efikasno ispitivanje – najvažniji cilj kontakta sa informatorom jeste dobijanje informacija. Efikasno ispitivanje je ključ za dobijanje više informacija i od fundamentalnog je značaja u komunikaciji službenik – ispitanik. Da bi u komunkaciji sa ispitanikom službenik koji obavlja razgovor bio efikasan od značaja je: Kako se postavljaju pitanja? Koja pitanja? U koje vreme? i sl. Nauka je definisala, a praksa usvojila i dokazala moto za efikasno ispitivanje, a to je: Pravo pitanje, na pravom mestu, u pravo vreme. Formulisanje prvog pitanja je od vitalnog značaja i korisnosti za dobijanje vrednih informacija. Potrebno da se najpre ispitaniku postave otvorena pitanja, jer će se na taj način podstaći da dâ potpuniji odgovor. Otvorena pitanja su ona koja ne prejudiciraju odgovor ni na koji način i daju najbolje rezultate u prikupljanju informacija. Ovakva pitanja počinju frazama kao što su:
– Recite mi… (na primer, Recite mi sve šta znate o događaju…?)
– Objasnite mi… (ne primer, Objasnite mi kako funkcioniše Vaš posao?)
– Opišite… (na primer, Opišite mi izgled napadača…?)
Posle prvog (ili prvih) otvorenih pitanja sledi priča ispitanika koju ne treba prekidati, već pustiti ispitanika da svojim rečima pruži svoje viđenje događaja. Nakon otvorenih pitanja, treba preći na postavljanje konkretnih pitanja. Ona imaju za cilj dobijanje dodatne inofmacije ili da pojasne informacije koje je informator već dao. Većina ovih pitanja uglavnom počinje sa šest upitnih reči:
1. KO? – (na primer, Ko je uključen? Ko je prisustvovao događaju?…);
2. ŠTA? – (na primer, Šta se dogodilo? Šta se priprema da izvrši?… odgovori na ovo pitanje će zasigurno dati najveću osnovu u izveštaju koji sledi);
3. KADA? – (na primer, Kada se događaj desio? Kada ste čuli…?);
4. GDE? – (na primer, Gde je izvršeno? Gde se nalazi…? Gde ste stajali?…);
5. ZAŠTO? – (na primer, Zašto je uradio…?Zašto se to dešava? Zašto nije prijavljeno?…);
6. KAKO? – (na primer, Na koji način se odvijao događaj? Kako je reagovao…? Kako se udaljio osumnjičeni?…).
Ova pitanja su takođe poznata i kao „pet novinarskih pitanja“. Pored ovih pitanja, naša kriminalistička praksa po obimu ima širi pogled te, zahvaljujući Vodineliću, obogaćena je sa tzv. „devet zlatnih pitanja kriminalistike― koja smo prihvatili kao standard u našoj kriminalističkoj praksi. Odgovori na ova pitanja će doprineti pravilnom formulisanju izveštaja koji će ispitivač sačiniti nakon razgovora sa ispitanikom.
Proces postavljanja pitanja je složen i zahteva da se ispune brojni uslovi kako bi se postigao konkretni cilj ispitivanja. Neke od primenljivih smernica u pogledu postavljanja pitanja su sledeće: rečnik – rečnik koji se koristi treba da bude jednostavan, jasan i bez žargona, tako da svi ispitanici razumeju njegovo značenje; relevantnost – svako pitanje mora da ima svrhu i da se ne koristi samo za popunjavanje vremena. Uz dobru pripremu i pažljivo slušanje svega što je rečeno od ispitanika, eliminisaće se ponavljanje razgovora; tempo – ispitaniku se mora omogućiti dovoljno vremena da razume pitanje, razmisli o svom znanju o tom pitanju, formuliše svoj odgovor i isporuči ga; prekidi – ispitivači moraju da nauče da suzbiju negativnu tendenciju ka prekidanju ispitanika u izjavi, jer će time prekinuti tok misli ispitanika i zaustaviti prilim potencijalno važnih informacija; kontrola – ako u svom iskazu ispitanik odluta sa osnovne teme, ispitivač treba profesionalno, ali taktički, da ih usmeri ka temi (na primer: To je veoma zanimljivo, ali pre nego što nastavite, možete li da nam kažete šta se dogodilo…?).
Priprema i taktika obavljanja razgovora
Uspešno obavljanje razgovora pretpostavlja poznavanje osnova psihologije iskaza, metoda opšte i kriminalne psihologije, opštih pravila vođenja razgovora, određeno kriminalističko iskustvo i kvalitetnu pojedinačnu pripremu koja obuhvata:
– proučavanje i analizu svih postojećih podataka o događaju povodom koga se obaveštenja prikupljaju, i to onih koji su pribavljeni kako operativno taktičkim, tako i dokaznim radnjama;
– procenu postojanja krivičnog dela i proučavanje i analizu odredbi važećeg zakonodavstva koje definišu njegove osnovne, lakše i teže oblike;
– definisanje okolnosti koje, saglasno postojećim saznanjima i postavljenim i mogućim verzijama, treba razjasniti vođenjem razgovora;
– definisanje redosleda lica sa kojima će se voditi razgovor povodom istog događaja;
– prikupljanje podataka o licu sa kojim treba obaviti razgovor;
– preliminarni izbor taktike vođenja razgovora i definisanje ključnih pitanja;
– izbor mesta, vremena i drugih okolnosti vođenja i dokumentovanja razgovora;
– pripremu i proveru tehničkih preduslova za nesmetano vođenje razgovora;
– mentalno – psihološku pripremu lica koje će voditi razgovor.
Kada je reč o pripremi koja za cilj ima prikupljanje podataka o događaju, ona se, pre svega, odnosi na: prirodu događaja, o tome gde se i kada odigrao, u kojim uslovima i na koji način se odvijao, koje je posledice prouzokovao, koji su njegovi poznati akteri, koji krug lica je upoznat sa detaljima vezanim za događaj, kojim se indicijama i dokazima raspolaže, kakav je njihov informativni potencijal i značaj i sl. Upoznavanje sa navedenim i dugim okolnostim značajnim za postupanje u konkretnom slučaju podrazumeva ne samo prikupljanje i pažljivu analizu već pribavljenog dokumentacionog materijala (beleški, zapisnika, izveštaja, izjave, fotografija), već i prethodno angažovanje kroz razgovor sa licima čija se informisanost i kooperativnost ne dovode u sumnju. To stoga što samo u slučaju poznavanja situacije događaja službeno lice može pravilno da bira i nameće teme za razgovor, da ostavlja utisak vladanja situacijom i da, vođenjem razgovora na taktički najcelishodniji način, otkriva činjenice koje mu nisu bile poznate, odnosno da otklanja dileme koje je u pogledu relevantnih okolnosti do tada imao.
Priprema usmerena ka prikupljanju i proveri podataka o licu ima za cilj stvaranje preduslova za bolje razumevanje situacije i položaja lica sa kojim predstoji vođenje razgovora, njegovog odnosa prema događaju i njegovim akterima, a potom i za izbor adekvatne taktike postupanja u vođenju razgovora. Priprema podrazumeva pribavljanje, proveru i analizu mnoštva relevantnih detalja. Obavezno se prikupljaju podaci o identifikacionim obeležjima lica (njegovom imenu i prezimenu, adresi stanovanja, starosnom dobu, ličnom opisu i dr.), kao i oni koji se odnose na njegov raniji život, a posebno na kriminalnu delatnost za koju je sumnjičen ili osuđivan, zatim podaci o njegovom zanimanju, socijalnom statusu, fizičkim i psihičkim svojstvima, odnosima i vezama sa drugim licima, a posebno sa onim koja su sklona kriminalnom ponašanju.
Prikupljanje navedenih podataka podrazumeva preduzimanje niza radnji. Najčešće su to: neposredan uvid u lične prilike i životni stil čoveka (informacije o tome mogu nam dati i službena lica policije koja su učestvovala u prethodnim fazama obrade lica, pretresanju njegovog stana i drugih prostorija, odnosno u obradi u prethodnim slučajevima), uvid u evidencije i prethodni razgovori sa poznanicima lica sa kojim treba obaviti razgovor (po osnovu rada na istim poslovima, po mestu zaposlenja, po mestu stanovanja i sl.).
Protok vremena, od događaja pa do vođenja razgovora, treba da bude što kraći. U suprotnom, umanjuju se mogućnosti utvrđivanja i razjašnjenja relevantnih detalja, i to kako zbog neminovnosti odvijanja procesa zaboravljanja, tako i usled svesne ili nesvesne obrade i racionalizacije opaženog. Kad god je to moguće, razgovor treba zakazivati u vreme koje je, u konkretnom slučaju, u pogledu očekivanog ponašanja lica i rezultata razgovora, a s obzirom na fazu obrade, količinu i kvalitet već stečenih saznanja, već manifestovanog i očekivanog ponašanja drugih lica sa kojima se planira ili je već obavljen razgovor povodom istog događaja, operativno najcelishodnije.
Izbor službenih lica koja će voditi razgovor treba vršiti veoma pažljivo.[4] Greške onih koji nisu dovoljno stručni, koji nemaju potrebno operativno iskustvo, onih koji nisu motivisani, onih koji su neinformisani, nepripremljeni, nedorasli slučaju, gotovo da je nemoguće ispraviti u ponovnom razgovoru.
Službena prostorija izabrana i opremljena za vođenje razgovora bi trebalo da bude i posebno pripremljena za tu svrhu (takva da svojom veličinom ne „guta ljude“, odnosno da ne izaziva teskobu, sa zidovima neutralnih boja, sa nameštajem i drugim predmetima koji omogućavaju komfor i pravilan raspored svih učesnika u razgovoru, a ne odvlače pažnju suvišnim detaljima, bez predmeta koji mogu imati preteći karakter).
Sam tok razgovora bi se, uslovno, mogao podeliti na tri faze: uvodni razgovor, fazu slobodnog izlaganja i fazu u kojoj službeno lice postavlja dodatna pitanja (faza replike). Neformalna priroda razgovora lišena stroge procesne forme (kao i potreba da se, uz uvažavanje situacije, uključujući lična stanja i eventualnu forenzičku zbunjenost lica sa kojim se razgovara, kao i specifičnosti njegovog odnosa prema događaju i njegovim akterima, rešenost da službenom licu da iskaz), omogućava i čini nužnom fleksibilnost i prilagođavanje lišeno striktnog poštovanja pravila o toku razgovora kroz tri faze koje se nadovezuju jedna na drugu.
Taktika obavljanja razgovora sa oštećenim i žrtvom KD
Izraz „oštećeni“ prisutan je kriminalističkoj i kriminološkoj terminologiji, pa i u odredbama domaćeg krivičnog zakonodavstva. Pritom, samo važeće procesno zakonodavstvo definiše značenje izraza oštećeni i koristi ga za označavanje lica čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (čl. 2 tač. 11 ZKP). Za razliku od Zakonika o krivičnom postupku, koji uopšte ne poznaje izraz žrtva, već u različitim procesnim situacijam i ulogama prepoznaje samo oštećenog, Krivični zakonik, uz izraz oštećeni, koristi i izraz žrtva krivičnog dela.[5]
Oštećeni i žrtva se prepoznaju kao pasivni subjekt krivičnog dela, odnosno kao lica povređena ili oštećena krivičnim delom. Pritom, žrtva je lice na kome je (prema kome je) preduzeta radnja izvršenja krivičnog dela,[6] a oštećeni je nosilac (titular) dobra koje se štiti i koje je povređeno ili ugroženo krivičnim delom (može biti ne samo fizičko, već i pravno lice).[7] Za kriminologiju, viktimologiju, ali i za kriminalistiku su bitna brojna pitanja svojstava, situacije, položaja i ponašanja žrtva krivičnih dela. Tako se, npr. prema uticaju na nastanak krivičnog dela razlikuje: potpuno nedužna žrtva (dete, duševni bolesnik), žrtva sa manjom krivicom (žrtva koja izazove pobačaj od čijih posledica umre), žrtva isto toliko kriva kao i prestupnik (žrtva eutanazije), žrtva koja je više kriva za delo od njegovog učinioca (lice koje izazove drugog da izvrši delo) i žrtva koja je jedina kriva (napadač koji je ubijen u samoodbrani) i umišljena ili simulirana žrtva,[8] odnosno: žrtva iz neznanja (sa određenim stepenom krivice), žrtva sa podjednakom krivicom kao i učinilac, žrtva koja je izazvala delikt i sa krivicom većom od krivice izvršioca, dobrovoljna žrtva (slučaj eutanazije)[9]. Uz prave, izdvajaju se i lažne žrtve i među ovom kategorijom razlikuju se: žrtve simulanti – zbog osvete, ucene, izbegavanja sopstvene odgovornosti ili nekog drugog razloga, neko lice se izdaje za žrtvu, iako je potpuno svesno da viktimizacije nije bilo; i umišljene (imaginarne) žrtve (ubeđene u taj svoj status – lica koja pate od paranoje ili histerije).[10]
Deklaracija osnovnih principa Pravde za žrtve zločina i zloupotrebe sile[11] sadrži pregled osnovnih principa postupanja za žrtve zločina u vezi mogućnosti pristupa pravdi i korektnom tretmanu, restituciji, kompenzaciji i pomoći i odražava kolektivnu volju međunarodne zajednice za ponovnim uspostavljanjem ravnoteže između fundamentalnih prava osumnjičenih i prekršitelja, i prava i interesa žrtava. Deklaracija definiše žrtve kao: „Lica koja su, individualno ili kolektivno, pretrpela zlo, uključujući fizičku ili mentalnu povredu, emocionalnu patnju, materijalni gubitak ili bitno povređivanje njihovih fundamentalnih prava, kroz dela ili propuste koja znače prekršaj kaznenih zakona važećih unutar država članica, uključujući one zakone koji propisuju kriminalnu zloupotrebu sile.“
Lice se, prema Deklaraciji, može smatrati žrtvom, bez obzira da li je učinilac identifikovan ili ne, krivično gonjen ili osuđen. Gde je to prikladno, termin „žrtva“, takođe, uključuje bliske članove porodice, odnosno lica sa kojima je žrtva u vezi, kao „lica koja su pretrpela zlo intervenišući da pomognu žrtvama u nevolji ili da spreče nanošenje zla.“ Odredbe se primenjuju na sva lica, bez ikakve razlike na osnovu rase, boje kože, pola, jezika, nacionalnosti, rođenja ili porodičnog statusa, etničkog ili socijalnog porekla.
Čak i u situacijama kada ne predstavljaju prvi izvor saznanja o postojanju krivičnog dela, žrtve, odnosno lica oštećena krivičnim delom, predstvaljaju značajan i, uz to, relativno pouzdan izvor podataka o kriminalistički relevantnim informacijama u konkretnom slučaju. Treba, međutim, imati na umu i to da ova lica lažnim prijavljivanjem i davanjem lažnih, odnosno netačnih iskaza, mogu, ukoliko se nekritički veruje u sve što kažu, pogrešno usmeriti, pa čak, i paralisati rad na rasvetljavanju konkretnog događaja. Specifičnost svakog događaja povodom kog se postupa, kao i složenost situacije i položaja žrtava i oštećenih lica, nalažu izuzetno odgovoran, savestan i stručan pristup pripremi i vođenju razgovora sa ovim kategorijama lica.
Prilikom razgovora sa žrtvom posebno treba voditi računa da se ne isprovociraju, odnosno da se na odgovarajući način umanje psihičke neugodnosti koje proizilaze iz razgovora o detaljima izvršenja. Posebno psihičko stanje u koje može zapasti oštećeni – žrtva (preplavljenost osećanjima povređenosti, utučenosti, manje vrednosti, nemoći, stida, sopstvene odgovornosti za ono što se desilo i sl.), zahteva odgovarajući nastup službenog lica, kojim će, uz maksimalnu strpljivost, sagovornik najpre biti smiren, a tek potom će se pristupiti razgovoru o događaju. Pri tome ne sme biti zanemarena ni činjenica da oštećeni, u nameri da ubedi službeno lice u istinitost svojih navoda, a posebno tobožnja žrtva krivičnog dela, neretko nastoji da odglumi pojedina afektivna stanja, najčešće preterujući pri tome.
Pre obavljanja razgovora, ukoliko to nije blagovremeno urađeno, u njegovoj uvodnoj fazi, treba utvrditi u kakvom ličnom odnosu je oštećeni, odnosno žrtva sa izvršiocem, kakve su njegove lične i porodične prilike, karakterne, psihološke i mentalne osobine, a ako je moguće, i to koliki i kakav je njegov doprinos izvršenju krivičnog dela. Podaci koji pokazuju u lošem svetlu osobine ličnosti, kao i oni koji govore o postojanju doprinosa oštećenog (žrtve) izvršenju krivičnog dela, mogu biti osnov za sumnju da oštećeni (žrtva) ne govori, odnosno da neće govoriti istinu, ali nikako ne predstavljaju dokaz da su njihovi iskazi lažni, niti smeju biti osnov neopravdanog sumnjičenja. Takvo sumnjičenje bi još više povredilo lice sa kojim se obavlja razgovor, a time bi onemogućilo zadobijanje njegovog poverenja, potrebnog za uspešno obavljanje razgovora. Ukoliko utvrđene činjenice čine osnov za realnu pretpostavku o tome da oštećeni (žrtva) daje lažan iskaz, službeno lice će ga, u taktički najpogodnijem trenutku, upozoriti da se takvim iskazivanjem izlaže riziku krivičnog gonjenja za delo lažnog prijavljivanja iz člana 334 KZ RS.
Isti oni razlozi koji utiču da lice oštećeno krivičnim delom, odnosno njegova žrtva, ne prijave delo, mogu uticati i na postojanje uzdržanosti i odsustvo saradnje u toku obavljanja razgovora. Službeno lice zbog toga treba da nastoji da povrati psihološku sigurnost lica, da ga uveri u svoju dobronamernost, spremnost i sposobnost da mu pomogne, kao i u potrebu saradnje sa policijom u cilju zaštite sopstvenih interesa.
Uzdržanost i odsustvo očekivane saradnje u toku obavljanja razgovora može biti posledica različitih okolnosti. Od uticaja mogu biti: strah (često bezrazložni) od samooptuživanja, strah od nastupanja daljih štetnih posledica po nju ili njoj bliska lica (zbog pretnji, ucena, već primenjenog fizičkog nasilja). [12] Žrtve ponekad misle da su nekako same krive za ono što im se dogodilo, ili se toga stide.[13] Samo ukoliko se prepoznaju prepreke za kvalitetnu komunikaciju, može se očekivati da razgovor zaista bude i obavljen na valjan način. Motivisanje na saradnju žrtve podrazumeva iskazivanje i stvarnu brigu za njen akutni strah i garanciju lične bezbednosti i bezbednosti bliskih lica.[14]
Ovo je od posebnog značaja kod postupanja sa žrtvama onih krivičnih dela koja vrše organizovane kriminalne grupe, a koje podrazumevaju surovo kršenje ljudskih prava žrtava i teške posledice po njihovo fizičko i mentalno zdravlje, a uključuju i snažnu pretnju po bezbednost žrtve i njoj bliskih lica. Otvorenost i pošten odnos prema žrtvama, predočavanje situacije, raspoloživih mera i institucija pomoći i usluga koje mogu da im pomognu u prevazilaženju njihove teške situacije, daljeg postupka, odgovornosti i potencijalnih posledica i rizika vezanih uz bilo koju odluku koja se od njih traži, procena rizika, razumevanje briga i strahova žrtve, pretpostavka su uspostavljanja odnosa poverenja između žrtve i policijskog službenika.
Ilustracije radi, pažnju ćemo posvetiti postupanju službenika policije sa žrtvama trgovine ljudima. Praksa postupanja sa ovim žrtvama uključuje i odstupanje od uobičajenog načina postupanja. Uz davanje žrtvama, i onima koji ih savetuju, vodeće uloge u odlučivanju da li će žrtve sarađivati ili ne, vođenja razgovora sa žrtvom o detaljima krivičnog dela (tek nakon njenog oporavka) neretko je moguće tek nakon protoka vremenskog perioda u kom će žrtva sagledati svoju pozicije pre donošenja tako teške odluke. Ispunjavanje tih uslova nije samo osnovni humanitarni odgovor, ono predstavlja glas zdravog razuma i najbolju praksu za policiju. U suprotnom, može doći do najgoreg mogućeg raspleta stvari u slučaju koji uključuje žrtvu koja bira da postane svedok, a potom odustaje od saradnje ili radikalno menja svoj iskaz (neretko i nakon enormnih troškova vezanih za slučaj).[15] Obazriv i profesionalan pristup će uvećati verovatnost da će žrtva dati iskaz za vreme postupka i tako omogućiti osudu krivca za učinjenu patnju.[16]
Okolnosti koje se moraju uvažavati su svakako i sledeće: žrtve su verovatno traumatizovane, a od njih će se tražiti da se prisete detalja događaja koji su bolni i duboko lični; žrtve su sistematski obmanjivane i eksploatisane i naučile su da prepoznaju kada ih neko obmanjuje, odnosno kada se ponaša nepošteno; žrtve su gotovo uvek nesigurne i sumnjičave prema službenicima policije (pored ostalog, radi prevazilaženja problema može se razmotriti mogućnost da razgovoru prisustvuje i stručno lice koje je već zadobilo poverenje žrtve i koje mu pomaže u prevazilaženju situacije u kojoj se našla).
Razgovor treba obavljati uz puno poštovanje, profesionalan i neosuđujući ton. Dok je formalan, autoritativan pristup i postupak gotovo neophodan za dobijanje pristanka žrtve na saradnju, za postizanje punog poverenja i saradnje neophodna je manje formalizovana komunikacija. Što su okruženje i atmosfera neformalniji, to su veći izgledi za dobijnje svih relevantnih informacija. Vođenje razgovora treba poveriti službenim licima koja su specijalizovana za postupanje u slučajevima trgovine ljudima, a ako to nije moguće, službenim licima koja su specijalizovana za slučajeve seksualnih delikata (žrtva je verovatno bila žrtva i takvih zločina), a koji, uz to, moraju posedovati zavidan kvantum znanja o zločinu trgovine ljudima. Kad god je moguće, službena lica treba da budu istog pola kao i žrtve (žrtvama treba dati mogućnost da se izjasne kog sagovornika više žele i izaći im u susret, ako je moguće). Kontinuitet je važan za razvijanje poverenja sa žrtvama trgovine ljudima.[17]
Složenost događaja koji u biti menja život čoveka, njegovo trajanje, mnoštvo konkretnih činova brutalnosti, brojnost aktera, ali i važnost naizgled nebitnih detalja, kao i potreba da se iz hronologije događanja „izvuče“ što je moguće više informacija, zahtevaće mnogo vremena. U pojedinim slučajevima, to će zahtevati učestalije ponavljanje razgovora. O njihovom broju, trajanju odlučivaće se i u zavisnosti od okolnosti slučaja, psihofizičkog stanja žrtve i ozbiljnosti traumatskih događaja povodom kojih se razgovara, i od mišljenja psihologa savetnika o tome koje je optimalno trajanje razgovora – saslušanja. Važno je da hronologija dešavanja koja se razjašnjavaju bude postavljena na logičan i dosledan način. To ne samo da pomaže žrtvama da se prisete događaja, nego čini izjavu lakšom za razumevanje onim službenim licima koja će se naknadno uključiti u postupak. Potrebno je odvojiti vreme za beleženje hronologije i glavnih tačaka priče, kako bi ona poprimila logičan sled. Te početne beleške se mogu koristiti kao okvir za celovitije izjave (pribavljene razgovorom ili saslušanjem).
Vrlo je važno da se, uz dato objašenjenje, od početka pa do kraja postupka, žrtvi ukazuje na potrebu, to jest obavezu da govori istinu i da ništa ne prećutkuje. Naime, žrtva treba da shvati da će u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, kao nezaobilazni deo postupka, službeno lice istraživati i lične prilike prošlosti žrtve, odnosno da će to uvek raditi advokati trgovca. Iz tih razloga, važno je da žrtva razume da će svaka laž, poluistina ili prećutkivanje pojedinih činjenica, u bilo kojoj fazi postupka, biti otkriveno i da će to umanjiti njen kredibilitet kao svedoka i ugroziti pokrenuti postupak. Uz to, žrtvi treba naglasiti da izbegavanje davanja istinitih iskaza može imati negativne efekte u postupku donošenja odluke koji se vodi sa ciljem da joj se odobri neki od oblika rezidencijalnog statusa u zemlji procesuiranja.
Utvrđivanje hronologije zločina je vrlo važna kod ove vrste događaja, a poteškoću predstavlja to što je za žrtvu veoma teško i traumatično svako podsećanje na preživelo. Mora se imati na umu i to da su se relevantni događaji mogli odvijati nedeljama, pa i mesecima, usled čega se žrtva nekih podataka najverovatnije neće moći setiti. Da bi se taj problem prevazišao, u cilju podsećanja žrtve, određene događaje treba vezivati za datume koji su za nju značajni (npr. datum rođenja žrtve ili njoj bliskih lica, značajni religiozni ili kulturni događaji i sl.). Cilj je da se ustanovi niz hronoloških struktura, tako da se ostali značajni događaji mogu staviti u kontekst „pre“ ili „kasnije“ od datuma koji su precizirani.[18]
Taktika obavljanja razgovora sa ženama
Iako tradicionalizam i vaspitanje uslovljavaju različitu usmerenost interesovanja muškarca i žene,[19] polne specifičnosti žene i muškarca nemaju bitan uticaj na kvalitet iskaza. U meri u kojoj postoje, određene specifičnosti pri obavljanju razgovora sa ženama uslovljene su posebnim psihofizičkim stanjima u kojima se one, po prirodi stvari, mogu naći (stanja pojačane menstruacije, trudnoće, porođaja, dojenja i klimakterijuma), a koja su takva da mogu, u većoj ili manjoj meri, biti od uticaja na kvalitet formiranja iskaza i psihičko stanje u vreme njegovog davanja.
Može se reći da tvrdnje o većoj emocionalnoj osetljivosti žena ipak nisu bez osnova i to u svakom slučaju treba uzeti u obzir prilikom obavljanja razgovora. Zbog toga, kao i zbog opšte usvojenih moralnih normi, i kriminalističko-taktičkih razloga, prilikom uspostavljanja kontakata sa ženama i kasnijeg razgovora sa njima, treba postupati pažljivo, uz ispoljeno razumevanje i poštovanje njihove ličnosti. Radi uspostavljanja poverenja i stvaranja odgovarajuće atmosfere prilikom obavljanja razgovora, ženama treba pružiti emotivno-psihološku podršku, uz insistiranje na materinstvu, porodici, moralnim principima. Jednom broju žena posebno godi kada im se pripisuju neke od osobina koje odlikuju uspešne ljude (u svetu ekonomije, politike, sporta, umetnosti i sl.).
Ne sme, naravno, biti zanemareno da u kontaktu sa ovlašćenim službenim licima policije žene učinioci krivičnih dela mogu ispoljiti veliku drskost i bezobzirnost. Zato je potrebno da svaka situacija koja može nastupiti tokom vođenja razgovora (plač, napad histerije, padanje u nesvest, izliv nežnosti i sl.) bude dobro procenjena, kako se ne bi podleglo nastojanjima takve žene da gane, pridobije, ili obmane službeno lice i osujeti dalje vođenje razgovora. Ukoliko se navedeno ponašanje žene učinioca krivičnog dela može unapred predvideti, radi osujećenja takvih i sličnih nastupa (npr. optužbe za tobožnji pokušaj udvaranja, silovanja i sl.), razgovor sa ženama učiniocima krivičnih dela se može snimati u potpunosti, odnosno voditi u prisustvu trećeg lica. Radi lakšeg uspostavljanja poverenja i otklanjanja nelagodnosti koje se javlja kod žene koja daje iskaz, preporučuje se da razgovor sa ženama – žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja (prevenstveno onih koja su uperena protiv dostojanstva ličnosti i morala), obavljaju službena lica policije ženskog pola.
Taktika obavljanja razgovora sa decom i maloletnicima
Specifičnosti postupanja u pripremi i vođenju razgovora sa decom i maloletnicima nisu samo stvar taktičkog izbora, već su delom uslovljene i odredbama važećeg zakonodavstva koje ukazuje na nužne specifičnosti postupanja u krivičnim stvarima, to jest povodom krivičnih dela izvršenih na štetu, odnosno od strane maloletnih lica. Tako, npr. članom 151 Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično – pravnoj zaštiti maloletnih lica propisano je da u istrazi krivičnih dela na štetu maloletnih lica učestvuju specijalizovani službenici policije koji su stekli posebna znanja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica, kad se pojedine radnje poveravaju ovim organima.
Kad prikupljanja obaveštenja od maloletnika, organ unutrašnjih poslova koji postupa u smislu člana 288 ZKP , čini to u prisustvu roditelja, usvojioca, odnosno staraoca maloletnika. Prikupljanje obaveštenja obavlja policajac za maloletnike. Policajac za maloletnike je lice koje je steklo posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih (čl. 60 ZMUKD). Maloletnik se ne može zadržati u smislu člana 229 Zakonika o krivičnom postupku (čl. 61 ZMUKD). Ovo je odredba koja se mora menjati, misli se na čl.294 ZKP.
Specifičnosti u postupanju sa maloletnim licima propisuje i Zakon o policiji. Članom 70 ZOP. Policijska ovlašćenja prema maloletnom licu primenjuju svi policijski službenici, osim prikupljanja obaveštenja u svojstvu građanina (oštećenog, svedoka) i saslušanja maloletnika u svojstvu osumnjičenog, koja primenjuje policajac za maloletnike[20]. Ova ovlašćenja primeniće i drugi policijski službenik koji je završio obuku u oblasti prava deteta i maloletničkog krivičnog prava, ako zbog okolnosti slučaja ne može da postupa policajac za maloletnike. U pogledu određivanja nadležnosti prema učinilaca prekršaja ZOP u istom članu određuje nadležnost: prema maloletnim učiniocima prekršaja postupaju uniformisani policijski službenici koji su završili obuku u oblasti prava deteta i maloletničkog krivičnog prava. Bez obzira u okviru koje nadležnosti primenjuju ovlašćenja prilikom primene policijskih ovlašćenja policijski službenici dužni su da vode računa o dostojanstvu ličnosti maloletnog lica, psihičkim, emocionalnim i drugim ličnim svojstvima i zaštiti njegove privatnosti. Način primene policijskih ovlašćenja prema maloletnim licima propisuju ministar unutrašnjih poslova, ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove zdravlja.
Policijska ovlašćenja prema maloletnom licu primenjuju se u prisustvu roditelja ili staratelja tog lica, odnosno, u slučaju da su oni nedostupni, u prisustvu predstavnika organa starateljstva, izuzev kad zbog posebnih okolnosti ili neodložnosti postupanja to nije moguće. Prisustvo predstavnika organa starateljstva umesto roditelja može da se obezbedi, ako je moguće, i u slučajevima kada bi prisustvo roditelja bilo štetno za maloletnika u slučajevima nasilja u porodici i sličnim, ili bi ih toliko iritiralo da bi u velikoj meri ugrozilo izvršenje policijskog zadatka. Kad prisustvo organa starateljstva nije moguće obezbediti, obezbediće se prisustvo drugog poslovno sposobnog lica sa iskustvom u radu sa maloletnicima, koje nije zaposleno u policiji ili umešano u slučaj. Pozivanje maloletnog lica obavlja se dostavljanjem pisanog poziva preko roditelja ili staratelja (čl. 81, st. 3 ZOP).
Specifična pravila obavljanja razgovora sa decom i maloletnicima se, pre svega, zasnivaju na uvažavanju psihofizičkih i psihosocijalnih karakteristika ove populacije. Kao opšte karakteristike dece predškolskog uzrasta mogu se istaći: postepeni razvoj njihove sposobnosti opažanja; sposobnost razumevanja opaženog je veoma mala jer zbog nedostatka životnog iskustva nemaju realnu predstavu o vremenu, obliku, dimenzijama, bojama, rastojanju i sl. (nešto je izraženija kod opažanja optičkih nadražaja); podložnost sugestiji je izrazita; fond reči koje dete koristi je oskudan (apstraktne pojmove dete uopšte ne upotrebljava ili ih koristi u pogrešnom značenju, pa ih, ukoliko su oni su sadržani u pitanju ispitivača, dete neće razumeti).
U periodu ranog školskog uzrasta (do dvanaeste godine), sposobnost opažanja se razvija u potpunosti, mogućnost razumevanja pojava, i fond korišćenih reči se znatno povećava, te je i iskaz dece u ovom uzrastu, pod pretpostavkom kvalitetne pripreme i stručnog vođenja razgovora, sadržinski znatno bogatiji i objektivniji (pogotovo u pogledu detalja). Kao i inače, u cilju aktiviranja sećanja i iskazivanja, kao i radi boljeg razumevanja i provere pravog značenja rečenog, mogu se koristiti prigodni predmeti različitih boja, oblika i veličina. U periodu puberteta (period od 12 do 14 za devojčice i od 13 do 15 godina za dečake) deca postaju emotivno veoma osetljiva, pokazujući izrazitu želju za osamostaljenjem i dokazivanjem. Podložnost emocijama i maštanju je posebno karakteristična za devojčice, te i njihovi iskazi mogu biti naglašeno emotivno obojeni, a objektivna strana opaženog obogaćena izmišljenim sadržajima. Treba istaći da se u ovom uzrastu kod jedne trećine dece (češće kod dečaka), javlja ejdeza – posebna sposobnost veoma preciznog zapažanja i pamćenja događaja u vidu optičkih slika. Deca kod kojih je ova sposobnost razvijena mogu toliko detaljno i slikovito opisati zapamćene sadržaje, da se stiče utisak da u trenutku davanja iskaza ispred sebe imaju živu sliku onoga što se već desilo.
Postupanje policijskih službenika po podzakonskim aktima prema detetu, odnosno, maloletnicima
U cilju taktičke pripreme za obavljanje razgovora i pravljenja operativnih planova postupanja, te potpunijeg i sveobuhvatnijeg delovanja operativnih radnika veoma značajno je prilikom određivanja taktike postupanja imati unapred jasnu situaciju u pogledu ingerencija, nadležnosti za postupanje, nadležnost i angažovanje adekvatnih dodatnih subjekata čije je prisustvo neophodno prilikom obavljanja takvih razgovora. Ova specifičnost je posebno izražena u slučajevima razgovora sa maloletnicima i decom. Sa detetom postupaju ovlašćena službena lica (prema tač.7. Uputstva o postupanju policijskih službenika prema maloletnim i mlađim punoletnim licima 01 broj 4898/06 u daljem tekstu uputstva) koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta, prestupništva mladih i krivično-pravne zaštite maloletnih lica, kao što to propisuju ZOP i ZOMUKD. Sva ovlašćena službena lica koja u radu na otkrivanju krivičnih dela i prekršaja (dakle svih kažnjivih dela, bez obzira na težinu) i njihovih učinilaca dođu u kontakt sa detetom (didaktički je značajno shvatiti prvo postupanje sa detetom a nakon ovoga uslediće pravila postupanja sa maloletnikom), bilo da se ono pojavljuje u svojstvu učinioca krivičnog dela ili prekršaja, odnosno u svojstvu oštećenog navedenim deliktima, ili od koga se prikupljaju obaveštenja, dužni su da odmah o tome obaveste ovlašćena, gore opisana, službena lica, koja mogu dati instrukcije o daljem postupanju ili preuzeti predmet na dalji rad.
Kada ovlašćena službena lica zateknu dete u izvršenju krivičnog dela ili prekršaja, dužni su da ga spreče da nastavi sa vršenjem dela, obave spoljni pregled, privremeno oduzmu predmete krivičnog dela, prekršaja i sredstva namenjena za njihovo izvršenje, o čemu sačinjavaju izveštaj ili službenu belešku u kojima se konstatuju privremeno oduzeti predmeti (tač.8 Uputstva). Za privremeno oduzete predmete, ovlašćena službena lica, naknadno, izdaju potvrdu roditelju, usvojiocu ili staraocu, odnosno odgovornom licu ustanove za smeštaj korisnika. Neposredno pre preduzimanja mera i radnji, ovlašćena službena lica dužna su da, ako je dete povređeno, istom omoguće medicinsku pomoć u najbližoj zdravstvenoj ustanovi. Ako je potrebno vršenje uviđaja ili druge radnje dokazivanja, neophodno je obezbediti lice mesta do dolaska uviđajne ekipe. Ukoliko se dete kome je ukazana pomoć ne zadrži u zdravstvenoj ustanovi, dovodi se u službene prostorije, po mogućnosti vozilom bez policijskih obeležja.
Dete se u službene prostorije policije (tač.9 Uputstva), dovodi u cilju utvrđivanja identiteta i prikupljanja obaveštenja o roditeljima, usvojiocu ili staraocu, odnosno ustanovi čiji je korisnik, pri čemu se mora postupati sa naročitom hitnošću. Dete privremeno boravi u službenim prostorijama policije do dolaska roditelja, usvojioca ili staraoca, ili odgovornog lica iz ustanove za smeštaj korisnika, odnosno predstavnika centra za socijalni rad (u daljem tekstu: organa starateljstva), koji dete preuzimaju. Ovo spada u ovlašćenje privremenog ograničenja slobode kretanja iz čl.88, 89 i 90. ZOP, a ne u zadržavanje. Ako se ova lica ne pojave ili se ne mogu identifikovati niti pronaći, dete se predaje ovlašćenim službenim licima iz tačke 7. stav 1. Uputstva, koja odmah, uz popunjeni obrazac potpisan od strane neposrednog starešine, isto smeštaju u najbližu prihvatnu stanicu. Ovo je u svetlu nemogućnosti zadržavanja, odnosno lišenja slobode maloletnika i dece i u vezi sa ZMUKD u pogledu dece.
Saglasno zakonu, dete (osoba mlađa od 14 godina starosti) se ne može pozivati u svojstvu osumnjičenog (tač.10 Uputstva). Prema njemu se ne smeju upotrebiti sredstva prinude, osim ako neposredno ugrožava sopstveni život, život ovlašćenog službenog lica ili drugog lica, o čemu ovlašćeno službeno lice sačinjava izveštaj.
Pozivanje deteta u svojstvu građanina radi prikupljanja obaveštenja vrše ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva. Pozivanje se vrši preko roditelja, usvojioca ili staraoca, odnosno odgovornog lica ustanove za smeštaj korisnika u kojoj je dete smešteno (tač.11 Uputstva, a i u skladu sa ZOP). Prikupljanje obaveštenja od deteta u svojstvu učinioca ili oštećenog u vezi krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nakon odazivanja na poziv, obavljaju isključivo ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, obavezno u prisustvu roditelja ili usvojioca, a ukoliko je dete pod starateljstvom, u prisustvu staraoca. Prisustvo stručnog lica organa starateljstva, umesto roditelja ili usvojioca, obezbediće se u slučaju kada su roditelj, usvojilac ili staralac nedostupni. Prisustvo stručnog lica organa starateljstva umesto roditelja, usvojioca ili staraoca, obezbediće se i u situacijama kada ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, procene da prisustvo navedenih subjekata nije u skladu sa najboljim interesom deteta, u slučajevima izvršenja krivičnih dela navedenih u članu 150.[21] ZMUKD na štetu deteta, kao i onda kada bi njihovo prisustvo bilo iritirajuće za dete, i time u velikoj meri ugrozilo izvršenje policijskog zadatka. Ukoliko u navedenim situacijama nije moguće obezbediti prisustvo stručnog lica organa starateljstva, obezbediće se prisustvo drugog poslovno sposobnog lica koje ima iskustva u radu sa decom i koje nije zaposleno u policiji ili umešano u događaj – odgovornog lica ustanove za smeštaj korisnika, psihologa ili pedagoga škole koju dete pohađa. Ovo praktično daje odgovore na mnoga pitanja koja su se u praksi javila povodom situacija koje su pretile da nanesu nepopravljivu štetu samom detetu (maloletniku) a posredno i porodici, a na kraju i samom postupku. Sa druge strane od ovakvih okolnosti će zavisiti i izbor taktike i tehnike obavljanja razgovora, te planiranja pitanja i praktična priprema razgovora ovlašćenih službenih lica policije. Pre prikupljanja obaveštenja, ovlašćeno službeno lice iz tačke 7. stav 1. Uputstva, upoznaje dete, roditelja, usvojioca ili staraoca, odnosno drugo lice koje prisustvuje prikupljanju obaveštenja, o razlozima prikupljanja obaveštenja. Razlozi koji se tom prilikom izlažu moraju biti prilagođeni uzrastu deteta odnosno maloletnika, kako bi ih ono moglo shvatiti, ali takođe i prilagođeni pravilima, taktici i planovima operativnih radnika u pogledu postupanja u predmetu. O prikupljenim obaveštenjima sačinjava se službena beleška ili zapisnik koji potpisuju ovlašćeno službeno lice iz tačke 7. stav 1. Uputstva i roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno drugo lice koje je prisustvovalo prikupljanju obaveštenja, uz obaveznu konstataciju da je o krivičnom delu ili drugom sličnom događaju obavešten nadležni javni tužilac za maloletnike, kome se, odmah, dostavlja izveštaj. O prosleđenom izveštaju javnom tužiocu za maloletnike, istovremeno, u pisanoj formi, obaveštava se i nadležni organ starateljstva. Prilikom planiranja obavljanja ovakvog razgovora i taktike koja će biti korišćena od velikog značaja je i obezbeđenje prisustva svih lice čije prisustvo zakon propisuje kao obavezno, njihovog stava i spremnosti da u takvom razgovoru učestvuju. Pored opisnog prisustvo tih lica je od velikog značaja i u vezi sa pravilnim psihofizičkim razvojem deteta, odnosno maloletnika, kao i zaštitom njihovih prava i sloboda. Mesna nadležnost organa starateljstva, određuje se prema prebivalištu roditelja, usvojica ili staraoca, a ukoliko navedena lica nisu poznata, nadležan je organ starateljstva po mestu pronalaska deteta. Izveštaj podnose ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, preko nadležne linije rada za suzbijanje maloletničke delinkvencije u sedištu organizacione jedinice.
U slučaju postojanja osnova sumnje da je od strane punoletnog lica izvršeno neko od krivičnih dela navedenih u članu 150. ZMUKD i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, na štetu deteta, bez odlaganja obaveštava se nadležni organ starateljstva, koji određuje način privremenog zbrinjavanja deteta kod lica ili ustanove i obezbeđuje prisustvo lica u toku prikupljanja obaveštenja (tač.12 Uputstva). Ako se ne obezbedi prisustvo stručnog lica organa starateljstva, dete se smešta u najbližu prihvatnu stanicu. Ukoliko je dete žrtva trgovine ljudima i krivičnih dela sa elementima eksploatacije ljudi, bez odlaganja se obaveštava Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, radi obezbeđivanja adekvatne pomoći i zaštite. Sa punoletnim licem u svojstvu osumnjičenog, nakon izvršenja nekog od pomenutih krivičnih dela, postupaju ovlašćena službena lica nadležnih linija rada za suzbijanje opšteg kriminala u sedištu organizacionih jedinica. Sa detetom u svojstvu oštećenog, nakon izvršenja nekog od pomenutih krivičnih dela, postupaju ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, u saradnji sa stručnim licem organa starateljstva.
U cilju adekvatnog postupanja od značaja je razmatrati i taktički različite situacije kako bi pripadnike policije unapred pripremili za adekvatno i blagovremeno dejstvovanje u njima. Kada dete pobegne od kuće ili iz ustanove čiji je korisnik neophodno je, u cilju otklanjanja sumnje o eventualnom zlostavljanju i zanemarivanju, odmah konsultovati nadležni organ starateljstva, i, u zavisnosti od konkretnog slučaja, u saradnji sa stručnim licem organa starateljstva, obaviti razgovor u cilju utvrđivanja razloga bekstva (tač.13 Uputstva). U ovakvim slučajevima taktika se prilagođava osobi sa kojom se obavlja razgovor, a specifičnosti vezane za maloletnika (ili dete) se mogu javiti u daljem toku razgovora sa detetom kada bude pronađeno.
Kada ovlašćena službena lica kod deteta pronađu predmete za koje se pretpostavlja da su opojne droge ili druge psihoaktivne supstance, privremeno ih oduzimaju, o čemu izdaju potvrdu koju potpisuje roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno odgovorno lice ustanove za smeštaj korisnika u kojoj je dete smešteno (tač.14 Uputstva). Nakon prikupljanja obaveštenja kome prisustvuje neko od navedenih lica, ovlašćeno službeno lice iz tačke 7. stav 1. Uputstva, sačinjava službenu belešku ili zapisnik, koje uz propratni akt dostavlja nadležnom organu starateljstva na dalje postupanje. Ukoliko se radi o sumnji na opojne droge, beleška ili zapisnik se prosleđuju na upoznavanje i nadležnoj liniji rada za suzbijanje narkomanije u sedištu organizacione jedinice. prilikom spoljnjeg pregleda konstatuju zdravstvene promene ili telesne povrede kod deteta koje je dovedeno u službene prostorije, ili kada isto zatraži medicinsku pomoć, neophodno je odmah obavestiti službu hitne pomoći, ili u najbližoj zdravstvenoj ustanovi zatražiti stručnu lekarsku pomoć i izveštaj koji sadrži nalaz i mišljenje lekara. Nakon prikupljanja obaveštenja, roditelju, usvojiocu ili staraocu, odnosno drugom licu, predočava se da u odgovarajućim zdravstvenim ustanovama (npr. Zavodu za lečenje bolesti zavisnosti i Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu) mogu izvršiti potrebne laboratorijske analize kojima je moguće utvrditi prisustvo psihoaktivnih supstanci u urinu i krvi deteta i, u zavisnosi od konkretnog slučaja, u cilju daljeg rešavanja problema, predočava im se da se mogu obratiti nadležnom organu starateljstva ili savetovalištu u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi.
Maloletnik se ne može zadržati u smislu člana 294. Zakonika o krivičnom postupku (tač.15 Uputstva). Maloletnik se može pozivati u svojstvu građanina i osumnjičenog (za razliku od deteta, obzirom da dete – lice mlađe od 14 godina staroosti nije krivično odgovorno). Prema njemu se mogu primenjivati zakonska ovlašćenja, kao što su prikupljanje obaveštenja, saslušanje u svojstvu osumnjičenog, prinudno dovođenje ako se ne odazove na poziv (ukoliko je u pozivu na to bio upozoren), lišenje slobode, daktiloskopiranje, fotografisanje; mogu se za njim raspisivati potrage i podnositi zahtevi za pokretanje prekršajnog postupka. Izuzetno se mogu primenjivati sredstva prinude i preduzimati druge mere i radnje na zahtev ovlašćenih organa i organizacija, pri čemu se moraju poštovati odredbe Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o prekršajima, Zakon o policiji i drugih zakonskih i podzakonskih akata. Maloletnik se može podvrgnuti poligrafskom ispitivanju isključivo uz njegov pristanak i uz saglasnost i prisustvo roditelja, usvojioca ili staraoca. U odnosu na maloletnika, mogu se podneti operativne informacije, uspostaviti operativne kontrole, otvoriti operativne obrade i preduzeti druge mere u skladu sa Instrukcijom o operativnom radu policije.
Pozivanje maloletnika u svojstvu građanina ili osumnjičenog i njegovo prinudno dovođenje, ako se ne odazove na poziv, mogu vršiti ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav. 1 ovog Uputstva. Izuzetno, mere i radnje prema maloletniku, mogu preduzeti i druga ovlašćena službena lica (neuniformisni policijski službenici tač.16 Uputstva).
Pozivanje se vrši isključivo preko roditelja, usvojioca ili staraoca, osim maloletnika koji se nalazi u ustanovi za smeštaj korisnika, (tač.17 Uputstva) a koji se poziva preko odgovornog lica ustanove, uz konsultaciju i obaveštavanje ovlašćenih službenih lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva.
Prikupljanje obaveštenja od maloletnika u svojstvu osumnjičenog ili oštećenog, u vezi krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nakon odazivanja na poziv iz tačke 16. stav 1. ovog Uputstva, obavljaju ovlašćena službena lica, obavezno u prisustvu roditelja ili usvojioca, a ukoliko je maloletnik pod starateljstvom, u prisustvu staraoca (tač.18 Uputstva). Prisustvo stručnog lica organa starateljstva umesto roditelja, usvojioca ili staraoca, obezbediće se u slučaju kada su roditelj, usvojilac ili staralac nedostupni. Prisustvo stručnog lica organa starateljstva umesto roditelja, usvojioca ili staraoca, obezbediće se i u situacijama kada ovlašćena službena lica, procene da prisustvo navedenih subjekata nije u skladu sa najboljim interesom deteta, u slučajevima izvršenja krivičnih dela navedenih u članu 150. ZMUKD na štetu maloletnika, kao i onda kada bi njihovo prisustvo bilo iritirajuće za maloletnika, i time u velikoj meri ugrozilo izvršenje policijskog zadatka. Ukoliko, u navedenim situacijama nije moguće obezbediti prisustvo stručnog lica organa starateljstva, obezbediće se prisustvo drugog poslovno sposobnog lica koje ima iskustva u radu sa maloletnicima i koje nije zaposleno u policiji ili umešano u događaj – odgovornog lica ustanove za smeštaj korisnika, psihologa, pedagoga škole koju maloletnik pohađa ili dežurnog vaspitača internata. Prikupljanje obaveštenja od maloletnika koji se nalazi u pritvoru, vrši se na osnovu odobrenja nadležnog sudije za maloletnike, u pritvorskim prostorijama, obavezno u prisustvu sudije za maloletnike ili sudije koga on odredi, kao i branioca ako to maloletnik zahteva.
Kada ovlašćena službena lica zateknu u izvršenju krivičnog dela ili prekršaja štićenika Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu ili lice osuđeno na kaznu maloletničkog zatvora, iz Kazneno-popravnog zavoda u Valjevu (u vreme korišćenja odsustva ili bekstva), kao i maloletnika ili mlađe punoletno lice koje boravi u ustanovi za smeštaj korisnika, mogu postupati sa njim samo u vezi činjenica i okolnosti koje se odnose na krivično delo ili prekršaj u čijem je izvršenju zatečen, nakon čega bez odlaganja obaveštavaju gore pomenuta ovlašćena službena lica, koja mogu dati instrukcije o daljem postupanju ili preuzeti predmet na dalji rad (tač.19 Uputstva).
Pre prikupljanja obaveštenja ili saslušanja, ovlašćena službena lica upoznaju maloletnika, roditelja, usvojioca ili staraoca, odnosno drugo lice koje prisustvuje prikupljanju obaveštenja ili saslušanju maloletnika u svojstvu osumnjičenog, o razlozima prikupljanja obaveštenja ili saslušanja ili drugih radnji u pretkrivičnom postupku (tač.20 Uputstva). Ovde je pored opisanog značjano saopštiti prava osumnjičenog, kada je u pitanju saslušanje osumnjičenog, iz čl.68. ZKP, i tada opisanim licima, ovlašćena službena lica daju na uvid spisak advokata koji poseduju sertifikate o stečenim posebnim znanjima iz oblasti prava deteta, prestupništva mladih i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica. O prikupljenim obaveštenjima sačinjava se službena beleška ili zapisnik, koje potpisuju ovlašćeno službeno lice, maloletnik i njegov roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno drugo lice koje prisustvuje prikupljanju obaveštenja.
Zapisnik o saslušanju osumnjičenog, potpisuju ovlašćeno službeno lice, maloletnik i njegov roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno drugo lice koje prisustvuje saslušanju, branilac koji može biti samo advokat koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta, prestupništva mladih i krivično-pravne zaštite maloletnih lica i nadležni javni tužilac za maloletnike ako je prisustvovao saslušanju (tač.21 Uputstva)[22]. Ukoliko nadležni javni tužilac za maloletnike ne prisustvuje sasalušanju osumnjičenog maloletnika, u zapisniku se obavezno konstatatuje da je o istom obavešten, te mu se hitno dostavljaju izveštaj, krivična prijava odnosno izveštaj kao dopuna krivične prijave podnete prema maloletniku. O prosleđenom izveštaju ili krivičnoj prijavi, u pisanoj formi, istovremeno se obaveštava i nadležni organ starateljstva, osim za maloletnike i mlađa punoletna lica koji su korisnici ustanova za smeštaj korisnika – npr. Zavoda za vaspitanje dece i omladine, odnosno svake ustanove koja obezbeđuje smeštaj i zadovoljavanje vaspitnih, zdravstvenih, obrazovnih, sportskih i drugih razvojnih potreba maloletnika u kojoj se realizuje zavodska mera upućivanja u vaspitnu ustanovu, štićenike Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu ili lica osuđena na kaznu maloletničkog zatvora u Kazneno- popravnom zavodu u Valjevu, što je u nadležnosti navedenih ustanova, odnosno organa za izvršenje zavodskih sankcija.
U cilju adekvatnog postupanja i unificiranja procedure delovanja pripadnika policije, od funkcioanlnog je značaja poznavanje nadležnosti u postupanju organa starateljastva. Mesna nadležnost organa starateljstva određuje se prema prebivalištu roditelja, usvojioca ili staraoca, a ukoliko roditelj, usvojilac ili staralac nisu poznati, nadležan je organ starateljstva po mestu pronalaska maloletnika.
U slučaju postojanja osnova sumnje da je od strane punoletnog lica izvršeno neko od krivičnih dela navedenih u članu 150. ZMUKD, na štetu maloletnika, bez odlaganja se obaveštava nadležni organ starateljstva, koji određuje način privremenog zbrinjavanja maloletnika kod lica ili ustanove i obezbeđuje prisustvo lica u toku prikupljanja obaveštenja (tač.22 Uputstva). Ako se ne obezbedi prisustvo stručnog lica organa starateljstva, maloletnik se smešta u najbližu prihvatnu stanicu. Ukoliko je maloletnik žrtva trgovine ljudima i krivičnih dela sa elementima eksploatacije ljudi, bez odlaganja se obaveštava Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, radi obezbeđivanja adekvatne pomoći i zaštite. Sa punoletnim licem, u svojstvu osumnjičenog, nakon izvršenja nekog od pominjanih krivičnih dela, postupaju ovlašćena službena lica nadležnih linija rada za suzbijanje opšteg kriminala u sedištu organizacionih jedinica. Sa maloletnikom u svojstvu oštećenog, nakon izvršenja nekog od pomenutih krivičnih dela, postupaju ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, u saradnji sa stručnim licem organa starateljstva.U takvim slučajevima taktika i tehnika ispitivanja se prilagođava novonastalim okolnostima i uključivanju adekvatnih subjekata.
Kada maloletnik pobegne od kuće ili iz ustanove čiji je korisnik, neophodno je, u cilju otklanjanja sumnje o eventualnom zlostavljanju i zanemarivanju, odmah konsultovati nadležni organ starateljstva i u zavisnosti od konkretnog slučaja, u saradnji sa stručnim licem organa starateljstva, obaviti razgovor u cilju utvrđivanja razloga bekstva (tač.23 Uputstva).
Krivičnu prijavu i druga pismena prema maloletniku podnose ovlašćena službena lica. Dostavljanje ovog spisa nadležnom javnom tužiocu za maloletnike vrši se preko nadležne linije rada za suzbijanje maloletničke delinkvencije u sedištu organizacione jedinice, kojoj se dostavljaju dva primerka krivične prijave, odnosno izveštaja, i to jedan sa prilozima za javnog tužioca za maloletnike, a drugi bez priloga ostaje radi upoznavanja u organizacionoj jedinici (tač.24 Uputstva). Osnovni razlozi dostavljanja ovih akata u više primeraka vezuju se za načine obaveštavanja i obaveze upoznavanja datih linija rada sa problematikom maloletničke delinkvencije odnosno radi vođenja evidencija. Ostali primerci se dostavljaju organizacionoj jedinici nadležnoj za poslove analitike i evidencija. Ovakvo slanje primeraka u paprinom obliku će najverovatnije u bliskoj budućnosti nestati, obzirom na mogućnosti da se iste diseminiraju i intranet poštom snabdevenom sertifikatima o jedinstvenosti pošiljaoca.
O podnetoj krivičnoj prijavi, odnosno izveštaju i drugim pismenima, kao i zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka, osim za prekršaje iz oblasti bezbednosti javnog saobraćaja, obaveštava se, u pisanoj formi, nadležni organ starateljstva. Izuzetno, o zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka iz oblasti bezbednosti javnog saobraćaja, kada je maloletnik zatečen da upravlja motornim vozilom pod dejstvom alkohola, takođe u pisanoj formi obaveštava se nadležni organ starateljstva (tač.26 Uputstva).
O meri lišenja slobode prema maloletniku odmah se usmeno obaveštavaju nadležni javni tužilac za maloletnike i sudija za maloletnike, roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno ovlašćeno službeno lice nadležne linije rada za suzbijanje maloletničke delinkvencije u sedištu organizacione jedinice (tač.27 Uputstva).
Osumnjičeni maloletnik, nakon lišenja slobode, odmah se upoznaje sa razlogom lišenja slobode i poučava o svojim pravima, u skladu sa odredbama ZKP (čl.68.) i ZMUKD. Nakon privođenja osumnjičenog maloletnika nadležnom sudiji za maloletnike, u cilju informisanja i evidentiranja, nadležnoj liniji rada za suzbijanje maloletničke delinkvencije u sedištu organizacione jedinice, redovnom poštom, uz propratni akt dostavljaju se kopije spisa koje su predate sudiji i javnom tužiocu za maloletnike prilikom privođenja istog (krivična prijava ili izveštaj kao dopuna krivične prijave podnete protiv nepoznatog učinioca krivičnog dela, izveštaj o lišenju slobode i privođenju koji mora biti potpisana od strane sudije za maloletnike kome je dovedenmaloletnik ).
Kada ovlašćena službena lica kod maloletnika pronađu predmete za koje se sumnja da su opojne droge ili druge psihoaktivne supstance, privremeno ih oduzimaju, o čemu izdaju potvrdu koju potpisuju ovlašćeno službeno lice, maloletnik i roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno drugo lice koje prisustvuje prikupljanju obaveštenja (tač.28 Uputstva). Nakon prikupljanja obaveštenjenja, ovlašćena službena lica sačinjavaju službenu belešku ili zapisnik i o tome obaveštavaju nadležnu liniju rada za suzbijanje narkomanije u sedištu organizacione jedinice. Ovlašćena službena lica koja obavljaju poslove suzbijanja narkomanije, ukoliko procene da je predmet u njihovoj nadležnosti, isti preuzimaju na dalji rad uz učešće ovlašćenih službenih lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva.
Kada se prepozna da je maloletnik u alkoholisanom stanju, ili u apstinencijalnoj krizi, odnosno kada se prilikom spoljnjeg pregleda konstatuju zdravstvene promene ili telesne povrede, ili kada maloletnik zatraži medicinsku pomoć, neophodno je odmah obavestiti službu hitne pomoći ili u najbližoj zdravstvenoj ustanovi zatražiti stručnu lekarsku pomoć, kao i izveštaj koji sadrži nalaz i mišljenje lekara. Nakon prikupljanja obaveštenja, roditelju, usvojiocu ili staraocu, odnosno drugom licu, može se predočiti da potrebne laboratorijske analize, kojima je moguće utvrditi prisustvo psihoaktivnih supstanci u urinu i krvi maloletnika, mogu izvršiti u odgovarajućim zdravstvenim ustanovama (iz tačke 14. stav 4. Uputstva) i, u zavisnosi od konkretnog slučaja, u cilju daljeg rešavanja problema, predočava im se da se mogu obratiti nadležnom organu starateljstva ili savetovalištu u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi.
Kada maloletnik učini krivično delo sa elementima nasilja, predmet preuzimaju na dalji rad ovlašćena službena lica nadležnih linija rada za suzbijanje opšteg kriminala u sedištu organizacionih jedinica, uz učešće ovlašćenih službenih lica iz tačke 7 stava 1 Uputstva.
Isključivost, nekritičnost, potreba za samoisticanjem i drskost, prisutni u ponašanju pojedinih maloletnika (izuzetno i kod dece), češće se sreću kod lica ovog uzrasta koja su izvršila krivična dela. Posebnu pažnju treba obratiti na iskaze starijih maloletnika (od 16 do 18 godina) izvršilaca krivičnih dela, s obzirom da njihovi iskazi često imaju sve karakteristike iskaza punoletnih lica.
Preduslov za uspešno vođenje razgovora i kritičku ocenu onoga što dete (maloletnik) izloži je sprovođenje kvalitetne pripreme. Njena specifičnost se ogleda, pre svega, u načinu prikupljanja podataka o detetu (maloletniku) sa kojim će se razgovor voditi, kao i u sadržini podataka koje o njemu treba pribaviti. Radi boljeg upoznavanja ličnosti deteta (maloletnika) sa kojim treba razgovarati, u toku pripreme za razgovor treba utvrditi da li je nivo njegovog fizičkog, psihičkog i emotivnog razvoja adekvatan starosnoj dobi, kakva mu je sposobnost koncentracije i zapažanja, pamćenja i iskazivanja, da li je stidljivo ili slobodno u ponašanju, kakav je njegov odnos prema drugovima, prema školskim obavezama i sl. U cilju prikupljanja i provere pomenutih, kao i drugih značajnijih podataka o ličnim i porodičnim prilikama, potrebno je obaviti razgovor sa licima koja su u određenom odnosu sa detetom (maloletnikom) – roditeljima, učiteljima, nastavnicima, pedagozima, psiholozima, socijalnim radnicima, pojedinim pripadnicima policije, licima iz sredine u kojoj žive ili provode znatan deo vremena (komšijama, aktivistima sportskih klubova, drugovima iz škole, komšiluka i sl.).
Zbog mnogobrojnih specifičnosti i izrazite složenosti pri obavljanju ove vrste razgovora, preporučljivo je da ga vode službena lica policije, koja poseduju posebna znanja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica, koja imaju određena znanja iz psihologije dece i maloletnika, smisao za ovu vrstu posla i u stanju su da svojim ponašanjem i pažljivim ophođenjem razbiju strah kod dece (maloletnika), zadobiju njihovo poverenje i motivišu ih da govore istinu. Prednosti na tom putu imaju mlađi policijski službenici, odnosno oni srednjih godina. Uz to, kada se razgovor vodi sa devojčicama ili maloletnicama preporučuje se izbor službenog lica ženskog pola. Službeno lice bi moralo da poznaje vrednosne sisteme i interesovanja lica ovog uzrasta, kao i njihov žargon, kako bi što uspešnije uspostavilo povoljnu klimu za vođenje razgovora, ostvarilo što neposredniji verbalni kontakt i pratilo iskaz koji se daje. Pri tome se mora izbegavati takav nastup i način vođenja razgovora koji je, u nameri da bude prilagođen uzrastu deteta (maloletnika), očigledno izveštačen (npr. detinjasto ponašanje, govor i intonacija glasa službenog lica i sl.).
Uz izbor i pripremu takvog ambijenta koji neće potencirati strah i suzdržanost deteta, u cilju podsticanja deteta (maloletnika) da izlaže bez ustručavanja, treba mu omogućiti da u vidu slobodnog, neobaveznog razgovora sa službenim licem, priča o različitim, za njega naročito interesantnim pitanjima. S obzirom na izraženu sugestibilnost dece (maloletnika), službeno lice mora prilikom njihovog kazivanja voditi računa da svojim gestovima, formulacijom uvodnih i naknadnih pitanja, intonacijom glasa i ukupnim ponašanjem prilikom postavljanja pitanja ne deluje sugestivno, odnosno da na drugi način ne utiče negativno na autentičnost iskaza, ali i da ne izaziva neprijatna osećanja (straha, osećaj krivice i sl). Posebna pažnja mora se posvetiti nastupu u slučajevima procene da dete (maloletnik) ne govori istinu. Najčešće je neophodno staviti mu odmah do znanja da mu se, inače, veruje, i da je, baš zbog toga, potrebno da i o stvarima o kojima se vodi razgovor takođe govori istinu. To, naravno, ne sme biti urađeno na način koji će narušiti već uspostavljeni odnos poverenja.
Zbog nemogućnosti kocentracije u dužem vremenskom periodu, odnosno zbog brže pojave zamora, potrebno je, tokom obavljanja razgovora, praviti i posebne pauze – npr. u vidu skretnja na one teme koje su detetu (maloletniku) interesante, pokazivati interesovanje za neki detalj na odeći deteta (maloletnika), u prostoriji i sl.
U cilju što autentičnijeg beleženja sadržine datog iskaza i uslova u kojima je on pribavljen, preporučuje se tonfilmsko, odnosno tonsko snimanje razgovora uređajima koji ne privlače posebnu pažnju i ne remete koncentraciju deteta (maloletnika) sa kojim se razgovor vodi.
Taktika obavljanja razgovora sa starijim licima
Specifičnosti postupanja u razgovoru sa starim licima uslovljene su brojnim okolnostima. Pre svega, usled starenja organizma u poznijem životnom dobu čoveka, dolazi do smanjenja gotovo svih životnih funkcija. Promene koje donosi starost se manifestuju brojnim psihofizičkim stanjima: smanjuje se osetljivost čulnih organa, gubi se interesovanje za brojne pojave, smanjuje se sposobnost koncentracije, intelektulani procesi se više ne odvijaju na ranijem nivou, učestalije se javljaju različite bolesti, umor brže nastupa i sl. Pod uticajem takvih okolnosti, čak i kvalitetno zapaženi sadržaji, a posebno detalji, brže se zaboravljaju. Da bi prikrila ovaj nedostatak, stara lica su, uostalom kao i druga lica, ponekad sklona da neke od zaboravljenih detalja izmisle i time premoste svoje prekide ili praznine u pamćenju. Nedostatak njihovih iskaza je i u tome što svoj sud o pojedinim činjenicama često daju na način kojim se stvara utisak da izrečeno predstavlja vernu reprodukciju zapaženog.
Pored toga, kod određenog broja starih lica često se nailazi na ustaljene načine ponašanja i navike od kojih nerado odstupaju. Oni postaju nezainteresovani za pojave oko sebe, uz izraženu nepoverljivost, sumnjičavost, nervozu, nepristupačnost, tvrdoglavost, ponekad čak i sa egocentričnim i agresivnim stavom prema okolini, punim ironije, prezira i nipodaštavanja svega. S druge strane, neka od ovih lica su tiha i mirna, poprimaju osećaj manje vrednosti, beskorisnosti, odbačenosti, gube samopouzdanje, postaju sugestibilna i lako padaju pod tuđi uticaj.
Prilikom razgovora sa starim licima treba imati puno strpljenja i pažnje, a službeno lice im se mora, pre i u toku razgovora, obraćati sa dužnim poštovanjem. U tom cilju se i vreme, mesto i način obavljanja razgovora, češće nego inače, određuju u skladu sa željom starijeg lica. Potrebno je, zbog toga, neprestano imati na umu da je veoma teško uspostaviti neposredan i prisan kontakt sa starim licem, ukoliko komunikacija bude unapred narušena nepoštovanjem njihove ličnosti (npr. ostavljanjem da dugo čekaju pred vratima, slobodnijim ponašanjem sa drugim službenim licima ili građanima u njihovom prisustvu, oslovljavanjem rečima „matori“ – „matora“ i sl.). Uspešnost vođenja razgovora i kvalitet iskaza starijih lica umnogome zavisi i od toga u kojoj meri je pokazano razumevanje za njihova emocionalna stanja, i činjenicu da se fizički brže zamaraju, odnosno da češće imaju različite tegobe i bolove. Zbog svih navedenih okolnosti, praćenih mogućnošću da i drugi faktori mogu negativno uticati na objektivnost kazivanja starijih lica (npr. sugestivan uticaj drugih lica), njihove iskaze treba proveravati veoma temeljno.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com
[1] Terminom „ispitivači“ obuhvatamo sve kategorije lica koje imaju zadatak da obavljaju razgovore sa drugim licima. U policijskoj organizaciji to su policijski službenici, ali se u ovoj ulozi javljaju i druga lica, na primer, javni tužioci, sudije, advokati, privatni detektivi i dr.
[2] Ono što je važno za sve informativne razgovore jeste da znamo stavke koje su neophodne da se dokaže krivično delo ili krivična dela koja su predmet razgovora. Ta potreba da se obrade ove stavke ne treba da dominira tokom razgovora tako što će kontrolisati tok/priliv informacija. Stoga, važno je podstaknuti ispitanika da pruži potpun opis događaja pre postavljanja pitanja koja su važna za dokazivanje krivičnog dela. Glavne stavke su sledeće: Namera (mens rea) – Šta je osumnjičeni imao na umu u to vreme? Zašto je počinio krivično delo?; Delo (actus reus) – Koje je krivično delo počinjeno (tačna kvalifikacija – biće krivičnog dela); Način izvršenja (modus operandi) – na koji način je izvršeno krivično delo.
[3] Forenzička zbunjenost pojavljuje se zbog činjenice da se lice saslušava u krivičnom postupku i uzbuđenja što se prvi put saslušava i nalazi u službenim prostorijama i pred službenim licem. Tu je još i strepnja da neće biti u stanju da kaže sve o čemu će biti pitano, kao i strah od eventualne odgovornosti koji može izazvati pravi šok, koji može potpuno da onemogući normalno odvijanje psihičkih funkcija kod ispitanika. Forenzička zbunjenost eliminiše se kod ispitanika razgovorom o temama koje nemaju veze sa krivičnim delom, a bliske su ispitaniku i prema njima imaju pozitivne emocije. Tako prema: SIMONOVIĆ, B., Kriminalistika – treće izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pravni Fakultet u Kragujevcu, 2012, str. 167.
[4] Preporuke većine pristupa u obavljanju razgovora sa licima je da bude prisutno najmanje 2 operativca, prema kojim, po pravilu, jedno od njih razgovara a drugo prati reakcije i beleži odgovore i reakcije, a kasnije može i samo upotpuniti razgovor.
[5] O specifičnostima položaja i zaštiti oštećenog u krivičnom postupku šire: G. P. Ilić, Zaštita oštećenog u krivičnom postupku, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Tematski zbornik: Nasilnički kriminalitet: etiologija, fenomenologija, prevencija, Beograd, 2010, str. 77-90.
[6] Lice lišeno života ili izloženo patnji ili mučenju, pasivni subjekt delikta nasilja, saobraćajne nezgode ili drugih akcidentnih situacija.
[7] M. Jović, Krivično pravo, opšti deo, Beograd, 2008 str. 251.
[8] B. Mendelsohn,Victimilogy and Contemporary Sociery`s Trends, Victimology, n°1 /1976. Prema: Đ. Ignjatović, Kriminologija, Beograd, 2007, str. 178 i 179.
[9] Ž. Aleksić, M. Škulić, M. Žarković, Leksikon kriminalistike, Beograd, 2004 str. 78.
[10] G. Gulotta, La vittimologia: aspetti criminologici, -in: TRATTATO di criminologia.., Vol. 3 (Ferracuti F. ed.), Milano. Prema Đ. Ignjatović, Kriminologija, Beograd, 2007 str. 178 i 179.
[11] UN Declaration of Basic Principles of Justice for Victims of Crime and Abuse of Power, usvojena konsenzusom Rezolucijom Generalne skupštine UN 40/34 od 29. 11. 1985.
[12] Lišenje slobode članova kriminalnih grupa nije, samo po sebi, garancija bezbednosti žrtve i njene porodice. To posebno ukoliko žrtva pomaže policiji i pravosudnim organima u identifikovanju učinilaca i pristaje da svedoči, a pojedini članovi kriminalne grupe su i dalje na slobodi.
[13] Žrtve su svesne da će proces izvođenja učinilaca pred sud biti dugotrajan, kao i toga da njihovo učešće u postupku podrazumeva mogućnost učestalog pozivanja i pojavljivanja pred sudom, ponovo susretanje sa traumatičnom situacijom u kojoj su povređene, i sa licem koje ju je povredilo (fenomen sekundarne viktimizacije), a one žele i imaju snažnu potrebu da se što pre vrate normalnoj svakodnevici.
[14] Kod žrtava trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije to podrzumeva: pružanje garancija da se njena eventualna umešanost u prostituciju neće obelodaniti njenoj porodici, medijima ili javnosti što je duže moguće; obezbeđenja uslova koji će omogućiti da neće morati svedočiti u fizičkom prisustvu učinioca, odnosno da neće biti u njegovom prisustvu ili prisustvu njegovih saradnika ni u jednoj fazi preistražnog i krivičnog postupka, pružanje adekvatnih usluga kako bi im se pomoglo da se oporave. U članu 6 Protokola Ujedinjenih nacija za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom, traži se od država potpisnica da kroz domaće zakonodavstvo obezbede mere koje u odgovarajućim slučajevima pružaju žrtvama nelegalne trgovine ljudima, kao što su: obaveštenja o relevantnim sudskim i administrativnim postupcima, pomoć koja će omogućiti da njihova stanovišta i interesi budu izneseni i razmotreni u odgovarajućim fazama krivičnog postupka protiv učinilaca krivičnog dela, obezbeđenje fizičkog, psihološkog i socijalnog oporavka žrtava trgovine ljudima uključujući, u odgovarajućim slučajevima, i saradnju sa nevladinim organizacijama i drugim elementima građanskog društva, a posebno, obezbeđivanje odgovarajućeg stanovanja, pružanja saveta i informacija, posebno vezano za njihova zakonska prava, na jeziku koje žrtve trgovine ljudima mogu da razumeju, lekarske, psihološke i materijalne pomoći, kao i zaposlenja, mogućnosti obrazovanja i obuke.
[15] O pitanjima od značaja za sagledavanja nužnosti i izgradnju mehanizama i postupaka zaštite žrtava trgovine ljudima od retraumatizacije šire: B. Slavković, Trgovina ljudima – iskustvo kompleksne traume, Neophodnost zaštite preživelih od retraumatizacije od strane institucija, profesionalaca i procedura, Suzbijanje trgovine ljudima – dobre prakse, ASTRA, Beograd, 2010, str. 21-37.
[16] Regionalna norma za obuku policije u suzbijanju trgovine ljudima u jugoistočnoj Evropi, International Centre for Migration Policy Development, Vienna, 2003, str. 72.
[17] O specifičnostima krivičnopravne zaštite i postupanja u slučajevima trgovine decom i maloletnicima šire: M. Žarković, A. Ilić, Krivičnopravna zaštita maloletnih žrtava trgovine ljudima, Pravna riječ – časopis za pravnu teoriju i praksu, god. 6. br. 19, Banja Luka, 2009. str. 239-262.
[18] Ibid., str. 72 do 78.
[19] Treba imati u vidu da i unutar istog pola, stručna i profesionalna orijentacija ili hobi, utiču na usmerenost interesovanja svedoka u pogledu opažanja pojedinih detalja u okviru kompleksa krivičnog događaja. B. Simonović, Kriminalistika, Kragujevac, 2004, str. 177.
[20] Policajac za maloletnike je policijski službenik kriminalističke policije koji obavlja poslove prevencije i suzbijanja maloletničkog kriminala i koji je završio obuku u oblasti prava deteta i maloletničkog krivičnog prava.
[21] Teško ubistvo (član 114); Navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu (član 119);Teška telesna povreda (član 121); Otmica (član 134);Silovanje (član 178); Obljuba nad nemoćnim licem (član 179); Obljuba sa detetom (član 180); Obljuba zloupotrebom položaja (član 181); Nedozvoljene polne radnje (član 182); Podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa (član 183); Posredovanje u vršenju prostitucije (član 184); Prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanje dece za pornografiju (član 185); Vanbračna zajednica sa maloletnikom (član 190); Oduzimanje maloletnog lica (član 191); Promena porodičnog stanja (član 192); Zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica (član 193.); Nasilje u porodici (član 194); Nedavanje izdržavanja (član 195); Rodoskrvnjenje (član 197); Razbojnička krađa (član 205); Razbojništvo (član 206); Iznuda (član 214); Omogućavanje uživanja opojnih droga (član 247); Ratni zločin protiv civilnog stanovništva (član 372); Trgovina ljudima (član 388); Trgovina decom radi usvojenja (član 389);Zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu (član 390).
[22] U slučaju da branilac angažovan od strane roditelja, usvojioca ili staraoca nema dokaz ostečenim posebnim znanjima iz oblasti prava deteta, prestupništva mladih i krivičnopravne zaštite maloletnih lica, ovlašćeno službeno lice će o tome upozoriti roditelje, usvojioca ili staraoca. Ukoliko roditelj, usvojilac ili staralac ostane pri angažovanom advokatu, ovlašćeno službeno lice ove činjenice konstatuje u zapisniku o saslušanju. Ovde je veoma značajno napomenuti da se volja roditelja maloletnika da izaberu određenog advokata – branioca zasvoje dete ima poštovati, a da se upozorenjem iscrpljuje obaveza policije da ukaže na potrebu da sertifikovani branilac učestvuje u pružanju najadekvatnije zaštite maloletniku.