Razgovor sa licima različitih karakteristika

Priprema i taktika obavljanja razgovora sa osobama različitih karakteristika

Informativni razgovor je jedna od primarnih policijskih delatnosti, koja ima za cilj dobijanje informacija od svedoka, žrtava i osumnjičenih lica, pa stoga igra značajnu ulogu u većini policijskih istraga. Pored evidentne razlike u kategorijama u kojma se mogu javiti ispitanici, razgovori se razlikuju i po svrsi, obimu i sadržaju, ali svi oni imaju isti cilj – da se prikupe tačne i pouzdane informacije. Pretpostavka sa kojom se prilazi za obavljanje razgovora jeste ta da ispitanik ima informacije ili materijal relevantan za predmet razgovora. Na osnovu ove pretpostavke definiše se konkretan zadatak i namera ispitivača, a to je da se dobiju sve te informacije.

Praksa i teorija su jedinstveni u pogledu znanja i veština koje moraju da imaju ispitivači,[1] te ističu četiri osnovne veštine koje ispitivači treba da usvoje:

1. sposobnost planiranja i pripremanja za razgovor;

2. sposobnost da se uspostavi dobar odnos sa ispitanikom;

3. efektivno (aktivno) slušanje;

4. efikasno ispitivanje.

Sposobnost planiranja i pripremanja za razgovor – predstavlja veštinu službenika od izuzetne važnosti. Malo policijskih službenika ima dovoljnu praksu u obavljanju informativnih razgovora da bi mogli da sprovedu prvoklasne razgovore bez odvajanja vremena da se za njih i pripreme. Naučna, ali i stručna javnost je apsolutno jasna u tome da je prvi korak ka efikasnom informativnom razgovoru njegovo planiranje i pripremanje. Neke od najznačajnijih pitanja kojima treba posvetiti pažnju su pitanja koja se odnose na: utvrđivanje potrebnih informacija (vrsta događaja, biće krivičnog dela, šta je potrebno dokazati[2] i sl.); ko je ispitanikzakonski uslovi za obavljanje razgovora (posebni uslovi koji se moraju ispoštovati za osumnjičena lica, uslovi za žrtve, svedoke); praktična priprema (mesto, vreme, oprema i sl.); sačinjavanje pisanog plana (forma plana, definisanje ciljeva i sl.).

S obzirom na značaj samog ispitanika za razgovor, na ovom mestu ćemo dati osnovni prikaz faktora koji su od značaja za pripremu razgovora sa ispitanikom. Rečju, kako bismo razgovor obavili na delotvoran način, u fazi planiranja i pripreme, treba da posvetimo pažnju samom ispitaniku. To podrazumeva da posedujemo neophodne informacije o datoj osobi. Upoznavanje sa informacijama o ličnosti lica sa kojim je potrebno obaviti informativni razgovor, neophodno je iz sledećih razloga:

–  da bi se lakše uspostavio kontakt sa njim;

–  da bi se procenio i razumeo njegov odnos sa drugim učesnicima u incidentu;

–  da bi se ustanovili određeni motivi;

–  da bi se pravilno izabrala taktika obavljanja informativnog razgovora, i

–  da bi se eventualno predvideo (procenio) nivo kooperativnosti lica sa kojm je potrebno obaviti informativni razgovor.

Neke od informacija koje će nam pomoći da uspostavimo odnos ispitivač – ispitanik se odnose na sledeće: starosno doba – informacije o godinama starosti ispitanika će nam pomoći da odredimo odgovarajuće vreme za obavljanje razgovora, kao i da li je potrebno prisustvo druge odgovarajuće osobe (npr. prisustvo roditelja pri razgovoru sa maloletnicima); pol – kod određenih krivičnih dela, na primer krivična dela protiv polne slobode ili porodičnog nasilja, važno je uzeti u razmatranje pol ispitanika (na osnovu toga moguće određenje i pola ispitivača, na primer, kod silovanja ili nasilja u porodici gde je žrtva žena, prilikom planiranja se može uzeti u obzir određenje žene kao ispitivača); kulturološki aspekti – mogu uticati na način komunikacije sa ispitanikom te je potrebno da razmotrimo do koje mere naš pristup treba da bude formalan (na primer: da li ispitanik razume i govori jezik date zemlje? – u tom slučaju razmotriti angažovanje prevodioca); obrazovanje i intelektualna sposobnost – upućenost u nečije obrazovanje i postignuća može ukazati na ranjivost te osobe (može se desiti da ispitanici sa ograničenim intelektualnim sposobnostima ne razumeju važnost našeg pitanja i implikacije svojih odgovora); fizičko i mentalno zdravlje – neki ispitanici mogu biti ranjivi zbog stanja svog fizičkog i mentalnog zdravlja (prilikom planiranja i pripreme, treba povesti računa o znacima i simptomima koji ukazuju na ove probleme. Ukoliko nismo u stanju da sami donesemo odluku, treba da razmotrimo mogućnost savetovanja sa stručnim licima); prethodni kontakti sa policijom – ovo saznanje će nam pomoći da ocenimo faktore kao što su bezbednost ispitivača tokom razgovora, ponašanju ispitanika tokom razgovora i sl. (važan zadatak u ovom segmentu jeste pripremiti način koji će eliminisati tzv. forenzičku zbunjenost[3] koja se često pojavljuje kod ispitanika (svedoka, žrtve, ali i osumnjičnog koji nisu često bili u tom statusu).

Izbor odgovarajuće strategije za obavljanje informativnog razgovora zasniva se na povezanosti vlastitog znanja, sposobnosti, veština i ostalih osobina ličnosti osobe koja obavlja informativni razgovor (ispitivač), sa saznanjima o ličnosti lica sa kojim se razgovor obavlja (ispitanik) i misaonim predviđanjem njegovog eventualnog ponašanja. U okviru svake strategije obavljanja informativnog razgovora, može se odabrati različita taktika. Stoga, taktiku obavljanja informativnog razgovora možemo definisati kao izbor najcelishodnijeg, najracionalnijeg i najefikasnijeg načina delovanja na osumnjičenog, u okviru određene strategije, a sve u cilju otkrivanja istinitog činjeničnog stanja o pitanjima koja su pod istragom.

Sposobnost da se uspostavi dobar odnos sa ispitanikom – predstavlja odgovornost ispitivača da uspostavi kooperativan, profesionalan i opuštajući (koliko je to moguće i priliči situaciji) odnos sa ispitanikom, koji treba da održava kroz ceo razgovor. Sposobnost da se uspostavi dobar odnos sa ispitanikom najviše dolazi do izražaja u prvom kontaktu sa ispitanikom., i takav odnos treba negovati i održavati kroz celokupan razgovor sa ispitanikom. Osnovne karakteristike razgovora, koje treba da budu prisutne tokom celog kontakta su: zauzimanje pristupačnog stava (ispitanici su potrebni ispitivačima; verbalno i neverbalno pokazivanje zainteresovanosti i sl.); davanje ličnog tona interakciji (ispitivači koji posvete vreme individualnim potrebama i brigama ispitanika i preduzmu korake za njihovo rešavanje će mnogo češće imati uspeha u razgovorima od onih koji to ne urade ili odluče da ih zanemare – na primer, ispitanika oslovljavati imenom, nadimkom; i sl.); uvažavanje kulturnih različitostiodržavanje odnosa. Pored navedenog, da bi se izgradio pozitivan utisak kod ispitanika, ispitivači treba da obrate pažnju i na: empatiju (osećaj i razumevanje u vezi sa emocionalnim stanjem ispitanika. Kada se koristi pravilno može obezbediti dobar odziv u davanju informacija od ispitanika; ispitivač treba da znacima empatije pokaže razumevanje za osećanja ispitanika, ali zadržavajući objektivan stav); razdaljinu (prilagoditi distancu u kontaktu sa ispitanikom. Preblizu i naginjanje ka napred može značiti zalaženje u nečiji lični prostor i usloviti određene reakcije, dok prevelika distanca i držanje po strani može da prenese utisak nezainteresovanosti ispitivača); dodir (rukovanje prilikom dolaska i odlaska, kratak dodir po ruci, ramenu ili drugim prihvatljivim oblastima tela ispitanika može da prenese toplinu i emocionalnu podršku, Međutim, iznenadni i nepozavni dodiri mogu se posmatrati previše intimno i dovesti do odbrambene reakcije); izgled ispitivača (od velike važnosti je opšti izgled ispitivača, te izbor garderobe treba da bude odgovarajući u svakoj situaciji. Generalno, uredan opšti izgled ispitivača je prednost u uspostavljanju dobrog odnosa u svakoj situaciji).

Efektivno (aktivno) slušanje – omogućava uspostavljanje i održavanje dobrog odnosa sa ispitanikom, što će ne samo olakšati utvrđivanje teme konkretnog razgovora i utvrđivanja informacija koje ispitanik daje, već će pokazati da ispitivača zanima njegova priča. Slušanje je sposobnost da se aktivno prima poruka u procesu komunikacije. Međutim, naglašavamo da se aktivno slušanje ne izjednačava samo sa onim što čujemo. Slušanjem čujemo samo zvuke, dok aktivno slušanje zahteva više od toga –fokusiranje, odnosno slušanje svim čulima. To znači da se pažnja ne obraća samo na govor, nego i način na koji je rečeno, tj. upotrebu jezika i glasa, kao i kako druga osoba koristi svoje telo. Drugim rečima, ispitivači moraju biti svesni verbalnih neverbalnih poruka. Praksa pokazuje da je u razgovoru sa ispitanicima pažnja službenika dominantno usmerena ka verbalnom izjašnjavanju, a zapostavlja se „govor tela“, odnosno neverbalna komunikacija. Informaciju predaje i spoljni izgled ispitanika, njegovo psihičko stanje, ponašanje (držanje tela, pokreti rukama i nogama), mimika, osobenosti njegovih reči, glas, intonacija itd. Zato, pažnja službenika treba da bude usmerena na celokupnu sliku razgovora sa ispitanikom. To će omogućiti bolje razumevanje pruženih informacija, kvalitetniju procenu ispitanika i njegove iskrenosti, kvalitetniju procenu pružene informacije (naročito kada postoji sumnja u dezinformaciju). Aktivno slušanje ne podrazumeva samo fokusiranje ka ispitaniku, već i aktivno pokazivanje verbalnih neverbalnih znakova slušanja što će ovom licu biti upućena povratna poruka da je slušan sa interesovanjem. Verbalni i neverbalni znaci aktivnog slušanja će se pokazati, na primer, održavanjem kontakta očima, klimanjem glavom i osmehom, korišćenje zvuka podrške (kao što su A-haMhm…), blagim naginjanjem ka napred, odgovarajućim izrazom lica, tonom glasa i dr. Pružanjem ovih „povratnih informacija― učiniće da se ispitanik oseća opuštenije, a samim tim će lakše komunicirati otvoreno i iskreno. Pored navedenih verbalnih i neverbalnih znaka aktivnog slušanja, od posebne važnosti je i rezimiranje. Pravljenje rezimea po odlomcima u razgovoru od ključne je važnosti kada se obavljaju dugi ili složeni razgovori. Pored toga što rezimiranjem proveravamo da li smo dobro razumeli prethodno izlaganje, njime ispitaniku dajemo prostora da nešto doda ili izmeni u svom iskazu. Takođe, rezimiranje doprinosi održavanju profesionalnog i funkcionalnog odnosa sa ispitanikom, jer time on stvara utisak da ga slušamo sa pažnjom i razumevanjem. 

Efikasno ispitivanje – najvažniji cilj kontakta sa informatorom jeste dobijanje informacija. Efikasno ispitivanje je ključ za dobijanje više informacija i od fundamentalnog je značaja u komunikaciji službenik – ispitanik. Da bi u komunkaciji sa ispitanikom službenik koji obavlja razgovor bio efikasan od značaja je: Kako se postavljaju pitanja? Koja pitanja? U koje vreme? i sl. Nauka je definisala, a praksa usvojila i dokazala moto za efikasno ispitivanje, a to je: Pravo pitanje, na pravom mestu, u pravo vreme. Formulisanje prvog pitanja je od vitalnog značaja i korisnosti za dobijanje vrednih informacija. Potrebno da se najpre ispitaniku postave otvorena pitanja, jer će se na taj način podstaći da dâ potpuniji odgovor. Otvorena pitanja su ona koja ne prejudiciraju odgovor ni na koji način i daju najbolje rezultate u prikupljanju informacija. Ovakva pitanja počinju frazama kao što su:

–  Recite mi… (na primer, Recite mi sve šta znate o događaju…?)

–  Objasnite mi… (ne primer, Objasnite mi kako funkcioniše Vaš posao?)

–   Opišite… (na primer, Opišite mi izgled napadača…?)

Posle prvog (ili prvih) otvorenih pitanja sledi priča ispitanika koju ne treba prekidati, već pustiti ispitanika da svojim rečima pruži svoje viđenje događaja. Nakon otvorenih pitanja, treba preći na postavljanje konkretnih pitanja. Ona imaju za cilj dobijanje dodatne inofmacije ili da pojasne informacije koje je informator već dao. Većina ovih pitanja uglavnom počinje sa šest upitnih reči:

1. KO? – (na primer, Ko je uključen? Ko je prisustvovao događaju?…);

2. ŠTA? – (na primer, Šta se dogodilo? Šta se priprema da izvrši?… odgovori na ovo pitanje će zasigurno dati najveću osnovu u izveštaju koji sledi);

3. KADA? – (na primer, Kada se događaj desio? Kada ste čuli…?);

4. GDE? – (na primer, Gde je izvršeno? Gde se nalazi…? Gde ste stajali?…);

5.  ZAŠTO?  – (na primer, Zašto je uradio…?Zašto se to dešava?  Zašto nije prijavljeno?…);

6.  KAKO? – (na primer, Na koji način se odvijao događaj? Kako je reagovao…? Kako se udaljio osumnjičeni?…).

Ova pitanja su takođe poznata i kao „pet novinarskih pitanja“. Pored ovih pitanja, naša kriminalistička praksa po obimu ima širi pogled te, zahvaljujući Vodineliću, obogaćena je sa tzv. „devet zlatnih pitanja kriminalistike― koja smo prihvatili kao standard u našoj kriminalističkoj praksi. Odgovori na ova pitanja će doprineti pravilnom formulisanju izveštaja koji će ispitivač sačiniti nakon razgovora sa ispitanikom.

Proces postavljanja pitanja je složen i zahteva da se ispune brojni uslovi kako bi se postigao konkretni cilj ispitivanja. Neke od primenljivih smernica u pogledu postavljanja pitanja su sledeće: rečnik – rečnik koji se koristi treba da bude jednostavan, jasan i bez žargona, tako da svi ispitanici razumeju njegovo značenje; relevantnost – svako pitanje mora da ima svrhu i da se ne koristi samo za popunjavanje vremena. Uz dobru pripremu i pažljivo slušanje svega što je rečeno od ispitanika, eliminisaće se ponavljanje razgovora; tempo – ispitaniku se mora omogućiti dovoljno vremena da razume pitanje, razmisli o svom znanju o tom pitanju, formuliše svoj odgovor i isporuči ga; prekidi – ispitivači moraju da nauče da suzbiju negativnu tendenciju ka prekidanju ispitanika u izjavi, jer će time prekinuti tok misli ispitanika i zaustaviti prilim potencijalno važnih informacija; kontrola – ako u svom iskazu ispitanik odluta sa osnovne teme, ispitivač treba profesionalno, ali taktički, da ih usmeri ka temi (na primer: To je veoma zanimljivo, ali pre nego što nastavite, možete li da nam kažete šta se dogodilo…?).

 Priprema i taktika obavljanja razgovora

Uspe­šno oba­vlja­nje raz­go­vo­ra pret­po­sta­vlja po­zna­va­nje osno­va psi­ho­lo­gi­je is­ka­za, me­to­da op­šte i kri­mi­nal­ne psi­ho­lo­gi­je, op­štih pra­vi­la vo­đe­nja raz­go­vo­ra, od­re­đe­no kri­mi­na­li­stič­ko is­ku­stvo i kva­li­tet­nu po­je­di­nač­nu pri­pre­mu ko­ja ob­u­hva­ta:

– pro­u­ča­va­nje i ana­li­zu svih po­sto­je­ćih po­da­ta­ka o do­ga­đa­ju po­vo­dom ko­ga se oba­ve­šte­nja pri­ku­plja­ju, i to onih ko­ji su pri­ba­vlje­ni ka­ko ope­ra­tiv­no tak­tič­kim, ta­ko i do­ka­znim rad­nja­ma;

– pro­ce­nu po­sto­ja­nja kri­vič­nog de­la i pro­u­ča­va­nje i ana­li­zu od­red­bi va­že­ćeg za­ko­no­dav­stva ko­je de­fi­ni­šu nje­go­ve osnov­ne, lak­še i te­že ob­li­ke;

–     de­fi­ni­sa­nje okol­no­sti ko­je, sa­gla­sno po­sto­je­ćim sa­zna­nji­ma i po­sta­vlje­nim i mo­gu­ćim ver­zi­ja­ma, tre­ba raz­ja­sni­ti vo­đe­njem raz­go­vo­ra;

–     de­fi­ni­sa­nje re­do­sle­da li­ca sa ko­ji­ma će se vo­di­ti raz­go­vor po­vo­dom istog do­ga­đa­ja;

–     pri­ku­plja­nje po­da­ta­ka o li­cu sa ko­jim tre­ba oba­vi­ti raz­go­vor;

–     pre­li­mi­nar­ni iz­bor tak­ti­ke vo­đe­nja raz­go­vo­ra i de­fi­ni­sa­nje klju­čnih pi­ta­nja;

–     iz­bor me­sta, vre­me­na i dru­gih okol­no­sti vo­đe­nja i do­ku­men­to­va­nja raz­go­vo­ra;

–     pri­pre­mu i pro­ve­ru teh­nič­kih pred­u­slo­va za ne­sme­ta­no vo­đe­nje raz­go­vo­ra;

–     men­tal­no – psi­ho­lo­šku pri­pre­mu li­ca ko­je će vo­di­ti raz­go­vor.

Ka­da je reč o pri­pre­mi ko­ja za cilj ima pri­ku­plja­nje po­da­ta­ka o do­ga­đa­ju, ona se, pre sve­ga, od­no­si na: pri­ro­du do­ga­đa­ja, o to­me gde se i ka­da od­i­grao, u ko­jim uslo­vi­ma i na ko­ji na­čin se od­vi­jao, ko­je je po­sle­di­ce pro­u­zo­ko­vao, ko­ji su nje­go­vi po­zna­ti ak­te­ri, ko­ji krug li­ca je upo­znat sa de­ta­lji­ma ve­za­nim za do­ga­đaj, ko­jim se in­di­ci­ja­ma i do­ka­zi­ma ras­po­la­že, ka­kav je nji­hov in­for­ma­tiv­ni po­ten­ci­jal i zna­čaj i sl. Upo­zna­va­nje sa na­ve­de­nim i du­gim okol­no­stim zna­čaj­nim za po­stu­pa­nje u kon­kret­nom slu­ča­ju pod­ra­zu­me­va ne sa­mo pri­ku­plja­nje i pa­žlji­vu ana­li­zu već pri­ba­vlje­nog do­ku­men­ta­ci­o­nog ma­te­ri­ja­la (be­le­ški, za­pi­sni­ka, iz­ve­šta­ja, iz­ja­ve, fo­to­gra­fi­ja), već i pret­hod­no an­ga­žo­va­nje kroz raz­go­vor sa li­ci­ma či­ja se in­for­mi­sa­nost i ko­o­pe­ra­tiv­nost ne do­vo­de u sum­nju. To sto­ga što sa­mo u slu­ča­ju po­zna­va­nja si­tu­a­ci­je do­ga­đa­ja slu­žbe­no li­ce mo­že pra­vil­no da bi­ra i na­me­će te­me za raz­go­vor, da osta­vlja uti­sak vla­da­nja si­tu­a­ci­jom i da, vo­đe­njem raz­go­vo­ra na tak­tič­ki naj­ce­lis­hod­ni­ji na­čin, ot­kri­va či­nje­ni­ce ko­je mu ni­su bi­le po­zna­te, od­no­sno da ot­kla­nja di­le­me ko­je je u po­gle­du re­le­vant­nih okol­no­sti do ta­da imao.

Pri­pre­ma usme­re­na ka pri­ku­plja­nju i pro­ve­ri po­da­ta­ka o li­cu ima za cilj stva­ra­nje pred­u­slo­va za bo­lje raz­u­me­va­nje si­tu­a­ci­je i po­lo­ža­ja li­ca sa ko­jim pred­sto­ji vo­đe­nje raz­go­vo­ra, nje­go­vog od­no­sa pre­ma do­ga­đa­ju i nje­go­vim ak­te­ri­ma, a po­tom i za iz­bor ade­kvat­ne tak­ti­ke po­stu­pa­nja u vo­đe­nju raz­go­vo­ra. Pri­pre­ma pod­ra­zu­me­va pri­ba­vlja­nje, pro­ve­ru i ana­li­zu mno­štva re­le­vant­nih de­ta­lja. Oba­ve­zno se pri­ku­plja­ju po­da­ci o iden­ti­fi­ka­ci­o­nim obe­lež­ji­ma li­ca (nje­go­vom ime­nu i pre­zi­me­nu, adre­si sta­no­va­nja, sta­ro­snom do­bu, lič­nom opi­su i dr.), kao i oni ko­ji se od­no­se na nje­gov ra­ni­ji ži­vot, a po­seb­no na kri­mi­nal­nu de­lat­nost za ko­ju je sum­nji­čen ili osu­đi­van, za­tim po­da­ci o nje­go­vom za­ni­ma­nju, so­ci­jal­nom sta­tu­su, fi­zič­kim i psi­hič­kim svoj­stvi­ma, od­no­si­ma i ve­za­ma sa dru­gim li­ci­ma, a po­seb­no sa onim ko­ja su sklo­na kri­mi­nal­nom po­na­ša­nju.

Pri­ku­plja­nje na­ve­de­nih po­da­ta­ka pod­ra­zu­me­va pred­u­zi­ma­nje ni­za rad­nji. Naj­če­šće su to: ne­po­sre­dan uvid u lič­ne pri­li­ke i ži­vot­ni stil čo­ve­ka (in­for­ma­ci­je o to­me mo­gu nam da­ti i slu­žbe­na li­ca po­li­ci­je ko­ja su uče­stvo­va­la u pret­hod­nim fa­za­ma ob­ra­de li­ca,  pre­tre­sa­nju nje­go­vog sta­na i dru­gih pro­sto­ri­ja, od­no­sno u ob­ra­di u pret­hod­nim slu­ča­je­vi­ma), uvid u evi­den­ci­je i pret­hod­ni raz­go­vo­ri sa po­zna­ni­ci­ma li­ca sa ko­jim tre­ba oba­vi­ti raz­go­vor (po osno­vu ra­da na istim po­slo­vi­ma, po me­stu za­po­sle­nja, po me­stu sta­no­va­nja i sl.).

Pro­tok vre­me­na, od do­ga­đa­ja pa do vo­đe­nja raz­go­vo­ra, tre­ba da bu­de što kra­ći. U su­prot­nom, uma­nju­ju se mo­guć­no­sti utvr­đi­va­nja i raz­ja­šnje­nja re­le­vant­nih de­ta­lja, i to ka­ko zbog ne­mi­nov­no­sti od­vi­ja­nja pro­ce­sa za­bo­ra­vlja­nja, ta­ko i usled sve­sne ili ne­sve­sne ob­ra­de i ra­ci­o­na­li­za­ci­je opa­že­nog. Kad god je to mo­gu­će, raz­go­vor tre­ba za­ka­zi­va­ti u vre­me ko­je je, u kon­kret­nom slu­ča­ju, u po­gle­du oče­ki­va­nog po­na­ša­nja li­ca i re­zul­ta­ta raz­go­vo­ra, a s ob­zi­rom na fa­zu ob­ra­de, ko­li­či­nu i kva­li­tet već ste­če­nih sa­zna­nja, već ma­ni­fe­sto­va­nog i oče­ki­va­nog po­na­ša­nja dru­gih li­ca sa ko­ji­ma se pla­ni­ra ili je već oba­vljen raz­go­vor po­vo­dom istog do­ga­đa­ja, ope­ra­tiv­no naj­ce­lis­hod­ni­je.

Iz­bor slu­žbe­nih li­ca ko­ja će vo­di­ti raz­go­vor tre­ba vr­ši­ti ve­o­ma pa­žlji­vo.[4] Gre­ške onih ko­ji ni­su do­volj­no struč­ni, ko­ji ne­ma­ju po­treb­no ope­ra­tiv­no is­ku­stvo, onih ko­ji ni­su mo­ti­vi­sa­ni, onih ko­ji su ne­in­for­mi­sa­ni, ne­pri­pre­mlje­ni, ne­do­ra­sli slu­ča­ju, go­to­vo da je ne­mo­gu­će is­pra­vi­ti u po­nov­nom raz­go­vo­ru.

 Slu­žbe­na pro­sto­ri­ja iza­bra­na i opre­mlje­na za vo­đe­nje raz­go­vo­ra bi tre­ba­lo da bu­de i po­seb­no pri­pre­mlje­na za tu svr­hu (ta­kva da svo­jom ve­li­či­nom ne „gu­ta lju­de“, od­no­sno da ne iza­zi­va te­sko­bu, sa zi­do­vi­ma ne­u­tral­nih bo­ja, sa na­me­šta­jem i dru­gim pred­me­ti­ma ko­ji omo­gu­ća­va­ju kom­for i pra­vi­lan ras­po­red svih uče­sni­ka u raz­go­vo­ru, a ne od­vla­če pa­žnju su­vi­šnim de­ta­lji­ma, bez pred­me­ta ko­ji mo­gu ima­ti pre­te­ći ka­rak­ter).

Sam tok raz­go­vo­ra bi se, uslov­no, mo­gao po­de­li­ti na tri fa­ze: uvod­ni raz­go­vor, fa­zu slo­bod­nog iz­la­ga­nja i fa­zu u ko­joj slu­žbe­no li­ce po­sta­vlja do­dat­na pi­ta­nja (fa­za re­pli­ke). Ne­for­mal­na pri­ro­da raz­go­vo­ra li­še­na stro­ge pro­ce­sne for­me (kao i po­tre­ba da se, uz uva­ža­va­nje si­tu­a­ci­je, uklju­ču­ju­ći lič­na sta­nja i even­tu­al­nu fo­ren­zič­ku zbu­nje­nost li­ca sa ko­jim se raz­go­va­ra, kao i spe­ci­fič­no­sti nje­go­vog od­no­sa pre­ma do­ga­đa­ju i nje­go­vim ak­te­ri­ma, re­še­nost da slu­žbe­nom li­cu da is­kaz), omo­gu­ća­va i či­ni nu­žnom flek­si­bil­nost i pri­la­go­đa­va­nje li­še­no strikt­nog po­što­va­nja pra­vi­la o to­ku raz­go­vo­ra kroz tri fa­ze ko­je se na­do­ve­zu­ju jed­na na dru­gu.

Taktika obavljanja razgovora sa oštećenim i žrtvom KD

Iz­raz „ošte­će­ni“ pri­su­tan je kri­mi­na­li­stič­koj i kri­mi­no­lo­škoj ter­mi­no­lo­gi­ji, pa i u od­red­ba­ma do­ma­ćeg kri­vič­nog za­ko­no­dav­stva. Pri­tom, sa­mo va­že­će pro­ce­sno za­ko­no­dav­stvo de­fi­ni­še zna­če­nje iz­ra­za ošte­će­ni i ko­ri­sti ga za ozna­ča­va­nje li­ca či­je je ka­kvo lič­no ili imo­vin­sko pra­vo kri­vič­nim de­lom po­vre­đe­no ili ugro­že­no (čl. 2 tač. 11 ZKP). Za raz­li­ku od Za­ko­ni­ka o kri­vič­nom po­stup­ku, ko­ji uop­šte ne po­zna­je iz­raz žr­tva, već u raz­li­či­tim pro­ce­snim si­tu­a­ci­jam i ulo­ga­ma pre­po­zna­je sa­mo ošte­će­nog, Kri­vič­ni za­ko­nik, uz iz­raz ošte­će­ni, ko­ri­sti i iz­raz žr­tva kri­vič­nog de­la.[5]

Ošte­će­ni i žr­tva se pre­po­zna­ju kao pa­siv­ni su­bjekt kri­vič­nog de­la, od­no­sno kao li­ca po­vre­đe­na ili ošte­će­na kri­vič­nim de­lom. Pri­tom, žr­tva je li­ce na ko­me je (pre­ma ko­me je) pred­u­ze­ta rad­nja iz­vr­še­nja kri­vi­čnog de­la,[6] a ošte­će­ni je no­si­lac (ti­tu­lar) do­bra ko­je se šti­ti i ko­je je po­vre­đe­no ili ugro­že­no kri­vič­nim de­lom (mo­že bi­ti ne sa­mo fi­zič­ko, već i prav­no li­ce).[7] Za kri­mi­no­lo­gi­ju, vik­ti­mo­lo­gi­ju, ali i za kri­mi­na­li­sti­ku su bit­na broj­na pi­ta­nja svoj­sta­va, si­tu­a­ci­je, po­lo­ža­ja i po­na­ša­nja žr­tva kri­vič­nih de­la. Ta­ko se, npr. pre­ma uti­ca­ju na na­sta­nak kri­vi­čnog de­la raz­li­ku­je: pot­pu­no ne­du­žna žr­tva (de­te, du­šev­ni bo­le­snik), žr­tva sa ma­njom kri­vi­com (žr­tva ko­ja iza­zo­ve po­ba­čaj od či­jih po­sle­di­ca umre), žr­tva isto to­li­ko kri­va kao i pre­stup­nik (žr­tva euta­na­zi­je), žr­tva ko­ja je vi­še kri­va za de­lo od nje­go­vog uči­ni­o­ca (li­ce ko­je iza­zo­ve dru­gog da iz­vr­ši de­lo) i žr­tva ko­ja je je­di­na kri­va (na­pa­dač ko­ji je ubi­jen u sa­mo­od­bra­ni) i umi­šlje­na ili si­mu­li­ra­na žr­tva,[8] od­no­sno: žr­tva iz ne­zna­nja (sa od­re­đe­nim ste­pe­nom kri­vi­ce), žr­tva sa pod­jed­na­kom kri­vi­com kao i uči­ni­lac, žr­tva ko­ja je iza­zva­la de­likt i sa kri­vi­com ve­ćom od kri­vi­ce iz­vr­ši­o­ca, do­bro­volj­na žr­tva (slu­čaj euta­na­zi­je)[9]. Uz pra­ve, iz­dva­ja­ju se i la­žne žr­tve i me­đu ovom ka­te­go­ri­jom raz­li­ku­ju se: žr­tve si­mu­lan­ti – zbog osve­te, uce­ne, iz­be­ga­va­nja sop­stve­ne od­go­vor­no­sti ili ne­kog dru­gog raz­lo­ga, ne­ko li­ce se iz­da­je za žr­tvu, iako je pot­pu­no sve­sno da vik­ti­mi­za­ci­je ni­je bi­lo; i umi­šlje­ne (ima­gi­nar­ne) žr­tve (ube­đe­ne u taj svoj sta­tus – li­ca ko­ja pa­te od pa­ra­no­je ili hi­ste­ri­je).[10]

De­kla­ra­ci­ja osnov­nih prin­ci­pa Prav­de za žr­tve zlo­či­na i zlo­u­po­tre­be si­le[11] sa­dr­ži pre­gled osnov­nih prin­ci­pa po­stu­pa­nja za žr­tve zlo­či­na u ve­zi mo­guć­no­sti pri­stu­pa prav­di i ko­rekt­nom tret­ma­nu, re­sti­tu­ci­ji, kom­pen­za­ci­ji i po­mo­ći i od­ra­ža­va ko­lek­tiv­nu vo­lju me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce za po­nov­nim us­po­sta­vlja­njem rav­no­te­že iz­me­đu fun­da­men­tal­nih pra­va osum­nji­če­nih i pre­kr­ši­te­lja, i pra­va i in­te­re­sa žr­ta­va. De­kla­ra­ci­ja de­fi­ni­še žr­tve kao: „Li­ca ko­ja su, in­di­vi­du­al­no ili ko­lek­tiv­no, pre­tr­pe­la zlo, uklju­ču­ju­ći fi­zič­ku ili men­tal­nu po­vre­du, emo­ci­o­nal­nu pat­nju, ma­te­ri­jal­ni gu­bi­tak ili bit­no po­vre­đi­va­nje nji­ho­vih fun­da­men­ta­lnih pra­va, kroz de­la ili pro­pu­ste ko­ja zna­če pre­kr­šaj ka­zne­nih za­ko­na va­že­ćih unu­tar dr­ža­va čla­ni­ca, uklju­ču­ju­ći one za­ko­ne ko­ji pro­pi­su­ju kri­mi­nal­nu zlo­u­po­tre­bu si­le.“

Li­ce se, pre­ma De­kla­ra­ci­ji, mo­že sma­tra­ti žr­tvom, bez ob­zi­ra da li je uči­ni­lac iden­ti­fi­ko­van ili ne, kri­vič­no go­njen ili osu­đen. Gde je to pri­klad­no, ter­min „žr­tva“, ta­ko­đe, uklju­ču­je bli­ske čla­no­ve po­ro­di­ce, od­no­sno li­ca sa ko­ji­ma je žr­tva u ve­zi, kao „li­ca ko­ja su pre­tr­pe­la zlo in­te­r­ve­ni­šu­ći da po­mog­nu žr­tva­ma u ne­vo­lji ili da spre­če na­no­še­nje zla.“ Od­red­be se pri­me­nju­ju na sva li­ca, bez ika­kve raz­li­ke na osno­vu ra­se, bo­je ko­že, po­la, je­zi­ka, na­ci­o­nal­no­sti, ro­đe­nja ili po­ro­dič­nog sta­tu­sa, et­nič­kog ili so­ci­jal­nog po­re­kla.

Čak i u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da ne pred­sta­vlja­ju pr­vi iz­vor sa­zna­nja o po­sto­ja­nju kri­vič­nog de­la, žr­tve, od­no­sno li­ca ošte­će­na kri­vič­nim de­lom, pred­stva­lja­ju zna­ča­jan i, uz to, re­­la­tiv­no po­u­zdan iz­vor po­da­ta­ka o kri­mi­na­li­stič­ki re­le­vant­nim in­for­ma­ci­ja­ma u kon­kret­nom slu­ča­ju. Tre­ba, me­đu­tim, ima­ti na umu i to da ova li­ca la­žnim pri­ja­vlji­va­njem i da­va­njem la­žnih, od­no­sno ne­tač­nih is­ka­za, mo­gu, uko­li­ko se ne­kri­tič­ki ve­ru­je u sve što ka­žu, po­gre­šno usme­ri­ti, pa čak, i pa­ra­li­sa­ti rad na ra­sve­tlja­va­nju ko­nkret­nog do­ga­đa­ja. Spe­ci­fič­nost sva­kog do­ga­đa­ja po­vo­dom kog se po­stu­pa, kao i slo­že­nost si­tu­a­ci­je i po­lo­ža­ja žr­ta­va i ošte­će­nih li­ca, na­la­žu iz­u­zet­no od­go­vo­ran, sa­ve­stan i stru­čan pri­stup pri­pre­mi i vo­đe­nju raz­go­vo­ra sa ovim ka­te­go­ri­ja­ma li­ca.

Pri­li­kom raz­go­vo­ra sa žr­tvom po­seb­no tre­ba vo­di­ti ra­ču­na da se ne is­pro­vo­ci­ra­ju, od­no­sno da se na od­go­va­ra­ju­ći na­čin uma­nje psi­hič­ke ne­u­god­no­sti ko­je pro­iz­i­la­ze iz raz­go­vo­ra o de­ta­lji­ma iz­vr­še­nja. Po­seb­no psi­hič­ko sta­nje u ko­je mo­že za­pa­sti ošte­će­ni – žr­tva (pre­pla­vlje­nost ose­ća­nji­ma po­vre­đe­no­sti, utu­če­no­sti, ma­nje vred­no­sti, ne­mo­ći, sti­da, sop­stve­ne od­go­vor­no­sti za ono što se de­si­lo i sl.), zah­te­va od­go­va­ra­ju­ći na­stup slu­žbe­nog li­ca, ko­jim će, uz mak­si­mal­nu str­plji­vost, sa­go­vor­nik naj­pre bi­ti smi­ren, a tek po­tom će se pri­stu­pi­ti raz­go­vo­ru o do­ga­đa­ju. Pri to­me ne sme bi­ti za­ne­ma­re­na ni či­nje­ni­ca da ošte­će­ni, u na­me­ri da ube­di slu­žbe­no li­ce u isti­ni­tost svo­jih na­vo­da, a po­seb­no to­bo­žnja žr­tva kri­vič­nog de­la, ne­ret­ko na­sto­ji da od­glu­mi po­je­di­na afek­tiv­na sta­nja, naj­če­šće pre­te­ru­ju­ći pri to­me.

Pre oba­vlja­nja raz­go­vo­ra, uko­li­ko to ni­je bla­go­vre­me­no ura­đe­no, u nje­go­voj uvod­noj fa­zi, tre­ba utvr­di­ti u ka­kvom lič­nom od­no­su je ošte­će­ni, odno­­sno žr­tva sa iz­vr­ši­o­cem, ka­kve su nje­go­ve lič­ne i po­ro­dič­ne pri­li­ke, ka­rak­ter­ne, psi­ho­lo­ške i men­tal­ne oso­bi­ne, a ako je mo­gu­će, i to ko­li­ki i ka­kav je nje­gov do­pri­nos iz­vr­še­nju kri­vič­nog de­la. Po­da­ci ko­ji po­ka­zu­ju u lo­šem sve­tlu oso­bi­ne lič­no­sti, kao i oni ko­ji go­vo­re o po­sto­ja­nju do­pri­no­sa ošte­će­nog (žr­tve) iz­vr­še­nju kri­vič­nog de­la, mo­gu bi­ti osnov za sum­nju da ošte­će­ni (žr­tva) ne go­vo­ri, od­no­sno da ne­će go­vo­ri­ti isti­nu, ali ni­ka­ko ne pred­sta­vlja­ju do­kaz da su nji­ho­vi is­ka­zi la­žni, ni­ti sme­ju bi­ti osnov neo­prav­da­nog sum­nji­če­nja. Ta­kvo sum­nji­če­nje bi još vi­še po­vre­di­lo li­ce sa ko­jim se oba­vlja raz­go­vor, a ti­me bi one­mo­gu­ći­lo za­do­bi­ja­nje nje­go­vog po­ve­re­nja, po­treb­nog za uspe­šno oba­vlja­nje raz­go­vo­ra. Uko­li­ko utvr­đe­ne či­nje­ni­ce či­ne osnov za re­al­nu pret­po­stav­ku o to­me da ošte­će­ni (žr­tva) da­je la­žan is­kaz, slu­žbe­no li­ce će ga, u tak­tič­ki naj­po­god­ni­jem tre­nut­ku, upo­zo­ri­ti da se ta­kvim is­ka­zi­va­njem iz­la­že ri­zi­ku kri­vič­nog go­nje­nja za de­lo la­žnog pri­ja­vlji­va­nja iz čla­na 334 KZ RS.

Isti oni raz­lo­zi ko­ji uti­ču da li­ce ošte­će­no kri­vič­nim de­lom, od­no­sno nje­go­va žr­tva, ne pri­ja­ve de­lo, mo­gu uti­ca­ti i na po­sto­ja­nje uz­dr­ža­no­sti i od­su­stvo sa­rad­nje u to­ku oba­vlja­nja raz­go­vo­ra. Slu­žbe­no li­ce zbog to­ga tre­ba da na­sto­ji da po­vra­ti psi­ho­lo­šku si­gur­nost li­ca, da ga uve­ri u svo­ju do­bro­na­mer­nost, sprem­nost i spo­sob­nost da mu po­mog­ne, kao i u po­tre­bu sa­rad­nje sa po­li­ci­jom u ci­lju za­šti­te sop­stve­nih in­te­re­sa.

Uz­dr­ža­nost i od­su­stvo oče­ki­va­ne sa­rad­nje u to­ku oba­vlja­nja raz­go­vo­ra mo­že bi­ti po­sle­di­ca raz­li­či­tih okol­no­sti. Od uti­ca­ja mo­gu bi­ti: strah (če­sto bez­raz­lo­žni) od sa­moop­tu­ži­va­nja, strah od na­stu­pa­nja da­ljih štet­nih po­sle­di­ca po nju ili njoj bli­ska li­ca (zbog pret­nji, uce­na, već pri­me­nje­nog fi­zič­kog na­si­lja). [12] Žr­tve po­ne­kad mi­sle da su ne­ka­ko sa­me kri­ve za ono što im se do­go­di­lo, ili se to­ga sti­de.[13] Sa­mo uko­li­ko se pre­po­zna­ju pre­pre­ke za kva­li­tet­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju, mo­že se oče­ki­va­ti da raz­go­vor za­i­sta bu­de i oba­vljen na va­ljan na­čin. Mo­ti­vi­sa­nje na sa­rad­nju žr­tve pod­ra­zu­me­va is­ka­zi­va­nje i stvar­nu bri­gu za njen akut­ni strah i ga­ran­ci­ju lič­ne bez­bed­no­sti i bez­bed­no­sti bli­skih li­ca.[14]

Ovo je od po­seb­nog zna­ča­ja kod po­stu­pa­nja sa žr­tva­ma onih kri­vič­nih de­la ko­ja vr­še or­ga­ni­zo­va­ne kri­mi­nal­ne gru­pe, a ko­je pod­ra­zu­me­va­ju su­ro­vo kr­še­nje ljud­skih pra­va žr­ta­va i te­ške po­sle­di­ce po nji­ho­vo fi­zič­ko i men­tal­no zdra­vlje, a uklju­ču­ju i sna­žnu pret­nju po bez­bed­nost žr­tve i njoj bli­skih li­ca. Otvo­re­nost i po­šten od­nos pre­ma žr­tva­ma, pre­do­ča­va­nje si­tu­a­ci­je, ras­po­lo­ži­vih me­ra i in­sti­tu­ci­ja po­mo­ći i uslu­ga ko­je mo­gu da im po­mog­nu u pre­va­zi­la­že­nju nji­ho­ve te­ške si­tu­a­ci­je, da­ljeg po­stup­ka, od­go­vor­no­sti i po­ten­ci­jal­nih po­sle­di­ca i ri­zi­ka ve­za­nih uz bi­lo ko­ju od­lu­ku ko­ja se od njih tra­ži, pro­ce­na ri­zi­ka, raz­u­me­va­nje bri­ga i stra­ho­va žr­tve, pret­po­stav­ka su us­po­sta­vlja­nja od­no­sa po­ve­re­nja iz­me­đu žr­tve i po­li­cij­skog slu­žbe­ni­ka.

Ilu­stra­ci­je ra­di, pa­žnju će­mo po­sve­ti­ti po­stu­pa­nju slu­žbe­ni­ka po­li­ci­je sa žr­tva­ma tr­go­vi­ne lju­di­ma. Prak­sa po­stu­pa­nja sa ovim žr­tva­ma uklju­ču­je i od­stu­pa­nje od uobi­ča­je­nog na­či­na po­stu­pa­nja. Uz da­va­nje žr­tva­ma, i oni­ma ko­ji ih sa­ve­tu­ju, vo­de­će ulo­ge u od­lu­či­va­nju da li će žr­tve sa­ra­đi­va­ti ili ne, vo­đe­nja ra­zgo­vo­ra sa žr­tvom o de­ta­lji­ma kri­vič­nog de­la (tek na­kon nje­nog opo­rav­ka) ne­ret­ko je mo­gu­će tek na­kon pro­to­ka vre­men­skog pe­ri­o­da u kom će žr­tva sa­gle­da­ti svo­ju po­zi­ci­je pre do­no­še­nja ta­ko te­ške od­lu­ke. Is­pu­nja­va­nje tih uslo­va ni­je sa­mo osnov­ni hu­ma­ni­tar­ni od­go­vor, ono pred­sta­vlja glas zdra­vog ra­zu­ma i naj­bo­lju prak­su za po­li­ci­ju. U su­prot­nom, mo­že do­ći do naj­go­reg mo­gu­ćeg ras­ple­ta stva­ri u slu­ča­ju ko­ji uklju­ču­je žr­tvu ko­ja bi­ra da po­sta­ne sve­dok, a po­tom od­u­sta­je od sa­rad­nje ili ra­di­kal­no me­nja svoj is­kaz (ne­ret­ko i na­kon enorm­nih tro­ško­va ve­za­nih za slu­čaj).[15] Oba­zriv i pro­fe­si­o­na­lan pri­stup će uve­ća­ti ve­ro­vat­nost da će žr­tva da­ti is­kaz za vre­me  postupka  i ta­ko omo­gu­ći­ti osu­du kriv­ca za uči­nje­nu pat­nju.[16]

Okol­no­sti ko­je se mo­ra­ju uva­ža­va­ti su sva­ka­ko i sle­de­će: žr­tve su ve­ro­vat­no tra­u­ma­ti­zo­va­ne, a od njih će se tra­ži­ti da se pri­se­te de­ta­lja do­ga­đa­ja ko­ji su bol­ni i du­bo­ko lič­ni; žr­tve su si­ste­mat­ski ob­ma­nji­va­ne i eks­plo­a­ti­sa­ne i na­u­či­le su da pre­po­zna­ju ka­da ih ne­ko ob­ma­nju­je, od­no­sno ka­da se po­na­ša ne­po­šte­no; žr­tve su go­to­vo uvek ne­si­gur­ne i sum­nji­ča­ve pre­ma slu­žbe­ni­ci­ma po­li­ci­je (po­red osta­log, ra­di pre­va­zi­la­že­nja pro­ble­ma mo­že se raz­mo­tri­ti mo­guć­nost da raz­go­vo­ru pri­su­stvu­je i struč­no li­ce ko­je je već za­do­bi­lo po­ve­re­nje žr­tve i ko­je mu po­ma­že u pre­va­zi­la­že­nju si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­šla).

Raz­go­vor tre­ba oba­vlja­ti uz pu­no po­što­va­nje, pro­fe­si­o­na­lan i neo­su­đu­ju­ći ton. Dok je for­ma­lan, auto­ri­ta­ti­van pri­stup i po­stu­pak go­to­vo neo­p­ho­dan za do­bi­ja­nje pri­stan­ka žr­tve na sa­rad­nju, za po­sti­za­nje pu­nog po­ve­re­nja i sa­rad­nje neo­p­hod­na je ma­nje for­ma­li­zo­va­na ko­mu­ni­ka­ci­ja. Što su okru­že­nje i at­mos­fe­ra ne­for­mal­ni­ji, to su ve­ći iz­gle­di za do­bij­nje svih re­le­vant­nih in­for­ma­ci­ja. Vo­đe­nje raz­go­vo­ra tre­ba po­ve­ri­ti slu­žbe­nim li­ci­ma ko­ja su spe­ci­ja­li­zo­va­na za postupanje u slučajevima trgovine ljudima, a ako to nije moguće, službenim licima koja su specijalizovana za slu­ča­je­ve sek­su­al­nih de­li­ka­ta (žr­tva je ve­ro­vat­no bi­la žr­tva i ta­kvih zlo­či­na), a ko­ji, uz to, mo­ra­ju po­se­do­va­ti za­vi­dan kvan­tum zna­nja o zlo­či­nu tr­go­vi­ne lju­di­ma. Kad god je mo­gu­će, slu­žbe­na li­ca tre­ba da bu­du istog po­la kao i žr­tve (žr­tva­ma tre­ba da­ti mo­guć­nost da se iz­ja­sne kog sa­go­vor­ni­ka vi­še že­le i iza­ći im u su­sret, ako je mo­gu­će). Kon­ti­nu­i­tet je va­žan za raz­vi­ja­nje po­ve­re­nja sa žr­tva­ma tr­go­vi­ne lju­di­ma.[17]

Slo­že­nost do­ga­đa­ja ko­ji u bi­ti me­nja ži­vot čo­ve­ka, nje­go­vo tra­ja­nje, mno­štvo kon­kret­nih či­no­va bru­tal­no­sti, broj­nost ak­te­ra, ali i va­žnost na­iz­gled ne­bit­nih de­ta­lja, kao i po­tre­ba da se iz hro­no­lo­gi­je do­ga­đa­nja „iz­vu­če“ što je mo­gu­će vi­še in­for­ma­ci­ja, zah­te­va­će mno­go vre­me­na. U po­je­di­nim slu­ča­je­vi­ma, to će zah­te­va­ti uče­sta­li­je po­na­vlja­nje raz­go­vo­ra. O nji­ho­vom bro­ju, tra­ja­nju od­lu­či­va­će se i u za­vi­sno­sti od okol­no­sti slu­ča­ja, psi­ho­fi­zič­kog sta­nja žr­tve i ozbilj­no­sti tra­u­mat­skih do­ga­đa­ja po­vo­dom ko­jih se raz­go­va­ra, i od mi­šlje­nja psi­ho­lo­ga sa­vet­ni­ka o to­me ko­je je op­ti­mal­no tra­ja­nje raz­go­vo­ra – sa­slu­ša­nja. Va­žno je da hro­no­lo­gi­ja de­ša­va­nja ko­ja se raz­ja­šnja­va­ju bu­de po­sta­vlje­na na lo­gi­čan i do­sle­dan na­čin. To ne sa­mo da po­ma­že žr­tva­ma da se pri­se­te do­ga­đa­ja, ne­go či­ni iz­ja­vu lak­šom za raz­u­me­va­nje onim slu­žbe­nim li­ci­ma ko­ja će se na­knad­no uklju­či­ti u po­stu­pak. Po­treb­no je odvo­ji­ti vre­­me za be­le­že­nje hro­no­lo­gi­je i glav­nih ta­ča­ka pri­če, ka­ko bi ona po­pri­mi­la lo­gi­čan sled. Te po­čet­ne be­le­ške se mo­gu ko­ri­sti­ti kao okvir za ce­lo­vi­ti­je iz­ja­ve (pri­ba­vlje­ne raz­go­vo­rom ili sa­slu­ša­njem).

Vr­lo je va­žno da se, uz da­to ob­ja­še­nje­nje, od po­čet­ka pa do kra­ja po­stup­ka, žr­tvi uka­zu­je na po­tre­bu, to jest oba­ve­zu da go­vo­ri isti­nu i da ni­šta ne pre­ćut­ku­je. Na­i­me, žr­tva tre­ba da shva­ti da će u ci­lju utvr­đi­va­nja či­nje­nič­nog sta­nja, kao ne­za­o­bi­la­zni deo po­stup­ka, slu­žbe­no li­ce is­tra­ži­va­ti i lič­ne pri­li­ke pro­šlo­sti žr­tve, od­no­sno da će to uvek ra­di­ti advo­ka­ti tr­gov­ca. Iz tih raz­lo­ga, va­žno je da žr­tva raz­u­me da će sva­ka laž, po­lu­i­sti­na ili pre­ćut­ki­va­nje po­je­di­nih či­nje­ni­ca, u bi­lo ko­joj fa­zi po­stup­ka, bi­ti ot­kri­ve­no i da će to uma­nji­ti njen kre­di­bi­li­tet kao sve­do­ka i ugro­zi­ti po­kre­nu­ti po­stu­pak. Uz to, žr­tvi tre­ba na­gla­si­ti da iz­be­ga­va­nje da­va­nja isti­ni­tih is­ka­za mo­že ima­ti ne­ga­tiv­ne efek­te u po­stup­ku do­no­še­nja od­lu­ke ko­ji se vo­di sa ci­ljem da joj se odo­bri ne­ki od ob­li­ka re­zi­den­ci­jal­nog sta­tu­sa u ze­mlji pro­ce­su­i­ra­nja.

Utvr­đi­va­nje hro­no­lo­gi­je zlo­či­na je vr­lo va­žna kod ove vr­ste do­ga­đa­ja, a po­te­ško­ću pred­sta­vlja to što je za žr­tvu ve­o­ma te­ško i tra­u­ma­tič­no sva­ko pod­se­ća­nje na pre­ži­ve­lo. Mo­ra se ima­ti na umu i to da su se re­le­vant­ni do­ga­đa­ji mo­gli od­vi­ja­ti ne­de­lja­ma, pa i me­se­ci­ma, usled če­ga se žr­tva ne­kih po­da­ta­ka naj­ve­ro­vat­ni­je ne­će mo­ći se­ti­ti. Da bi se taj pro­blem pre­va­zi­šao, u ci­lju pod­se­ća­nja žr­tve, od­re­đe­ne do­ga­đa­je tre­ba ve­zi­va­ti za da­tu­me ko­ji su za nju zna­čaj­ni (npr. da­tum ro­đe­nja žr­tve ili njoj bli­skih li­ca, zna­čaj­ni re­li­gi­o­zni ili kul­tur­ni do­ga­đa­ji i sl.). Cilj je da se usta­no­vi niz hro­no­lo­ških struk­tu­ra, ta­ko da se osta­li zna­čaj­ni do­ga­đa­ji mo­gu sta­vi­ti u kon­tekst „pre“ ili „ka­sni­je“ od da­tu­ma ko­ji su pre­ci­zi­ra­ni.[18]

 Taktika obavljanja razgovora sa ženama

 

Iako tra­di­ci­o­na­li­zam i vas­pi­ta­nje uslo­vlja­va­ju raz­li­či­tu usme­re­nost in­te­re­so­va­nja mu­škar­ca i že­ne,[19] pol­ne spe­ci­fič­no­sti že­ne i mu­škar­ca ne­ma­ju bi­tan uti­caj na kva­li­tet is­ka­za. U me­ri u ko­joj po­sto­je, od­re­đe­ne spe­ci­fič­no­sti pri oba­vlja­nju raz­go­vo­ra sa že­na­ma uslo­vlje­ne su po­seb­nim psi­ho­fi­zič­kim sta­nji­ma u ko­ji­ma se one, po pri­ro­di stva­ri, mo­gu na­ći (sta­nja po­ja­ča­ne men­stru­a­ci­je, trud­no­će, po­ro­đa­ja, do­je­nja i kli­mak­te­ri­ju­ma), a ko­ja su ta­kva da mo­gu, u ve­ćoj ili ma­njoj me­ri, bi­ti od uti­ca­ja na kva­li­tet for­mi­ra­nja is­ka­za i psi­hič­ko sta­nje u vre­me nje­go­vog da­va­nja.

Mo­že se re­ći da tvrd­nje o ve­ćoj emo­ci­o­nal­noj ose­tlji­vo­sti že­na ipak ni­su bez osno­va i to u sva­kom slu­ča­ju tre­ba uze­ti u ob­zir pri­li­kom oba­vlja­nja raz­go­vo­ra. Zbog to­ga, kao i zbog op­šte usvo­je­nih mo­ral­nih nor­mi, i kri­mi­na­li­stič­ko-tak­tič­kih raz­lo­ga, pri­li­kom us­po­sta­vlja­nja kon­ta­ka­ta sa že­na­ma i ka­sni­jeg raz­go­vo­ra sa nji­ma, tre­ba po­stu­pa­ti pa­žlji­vo, uz is­po­lje­no raz­u­me­va­nje i po­što­va­nje nji­ho­ve lič­no­sti. Ra­di us­po­sta­vlja­nja po­ve­re­nja i stva­ra­nja od­go­va­ra­ju­će at­mos­fe­re pri­li­kom oba­vlja­nja raz­go­vo­ra, že­na­ma tre­ba pru­ži­ti emo­tiv­no-psi­ho­lo­šku po­dr­šku, uz in­si­sti­ra­nje na ma­te­rin­stvu, po­ro­di­ci, mo­ral­nim prin­ci­pi­ma. Jed­nom bro­ju že­na po­seb­no go­di ka­da im se pri­pi­su­ju ne­ke od oso­bi­na ko­je od­li­ku­ju uspe­šne lju­de (u sve­tu eko­no­mi­je, po­li­ti­ke, spor­ta, umet­no­sti i sl.).

Ne sme, na­rav­no, bi­ti za­ne­ma­re­no da u kon­tak­tu sa ovla­šće­nim slu­žbe­nim li­ci­ma po­li­ci­je že­ne uči­ni­o­ci kri­vič­nih de­la mo­gu is­po­lji­ti ve­li­ku dr­skost i bez­ob­zir­nost. Za­to je po­treb­no da sva­ka si­tu­a­ci­ja ko­ja mo­že na­stu­pi­ti to­kom vo­đe­nja raz­go­vo­ra (plač, na­pad hi­ste­ri­je, pa­da­nje u ne­svest, iz­liv ne­žno­sti i sl.) bu­de do­bro pro­ce­nje­na, ka­ko se ne bi pod­le­glo na­sto­ja­nji­ma ta­kve že­ne da ga­ne, pri­do­bi­je, ili ob­ma­ne slu­žbe­no li­ce i osu­je­ti da­lje vo­đe­nje raz­go­vo­ra. Uko­li­ko se na­ve­de­no po­na­ša­nje že­ne uči­ni­o­ca kri­vič­nog de­la mo­že una­pred pred­vi­de­ti, ra­di osu­je­će­nja ta­kvih i slič­nih na­stu­pa (npr. op­tu­žbe za to­bo­žnji po­ku­šaj udva­ra­nja, si­lo­va­nja i sl.), raz­go­vor sa že­na­ma uči­ni­o­ci­ma kri­vič­nih de­la se mo­že sni­ma­ti u pot­pu­no­sti, od­no­sno vo­di­ti u pri­su­stvu tre­ćeg li­ca. Ra­di lak­šeg us­po­sta­vlja­nja po­ve­re­nja i ot­kla­nja­nja ne­la­god­no­sti ko­je se ja­vlja kod že­ne ko­ja da­je is­kaz, pre­po­ru­ču­je se da raz­go­vor sa že­na­ma – žr­tva­ma kri­vič­nih de­la sa ele­men­ti­ma na­si­lja (pre­ven­stve­no onih ko­ja su upe­re­na pro­tiv do­sto­jan­stva lič­no­sti i mo­ra­la), oba­vlja­ju slu­žbe­na li­ca po­li­ci­je žen­skog po­la.

Taktika obavljanja razgovora sa decom i maloletnicima

Spe­ci­fič­no­sti po­stu­pa­nja u pri­pre­mi i vo­đe­nju raz­go­vo­ra sa de­com i ma­lo­let­ni­ci­ma ni­su sa­mo stvar tak­tič­kog iz­bo­ra, već su de­lom uslo­vlje­ne i od­red­ba­ma va­že­ćeg za­ko­no­dav­stva ko­je uka­zu­je na nu­žne spe­ci­fič­no­sti po­stu­pa­nja u kri­vič­nim stva­ri­ma, to jest po­vo­dom kri­vič­nih de­la iz­vr­še­nih na šte­tu, od­no­sno od stra­ne ma­lo­let­nih li­ca. Ta­ko, npr. čla­nom 151 Za­ko­na o ma­lo­let­nim uči­ni­o­ci­ma kri­vič­nih de­la i krivično – pravnoj zaštiti maloletnih lica pro­pi­sa­no je da u is­tra­zi kri­vič­nih de­la na šte­tu ma­lo­let­nih li­ca uče­stvu­ju spe­ci­ja­li­zo­va­ni slu­žbe­ni­ci policije ko­ji su ste­kli po­seb­na zna­nja iz obla­sti pra­va de­te­ta i kri­vič­no­prav­ne za­šti­te ma­lo­let­nih li­ca, kad se po­je­di­ne rad­nje po­ve­ra­va­ju ovim or­ga­ni­ma.

Kad pri­ku­plja­nja oba­ve­šte­nja od ma­lo­let­ni­ka, or­gan unu­tra­šnjih po­slo­va ko­ji po­stu­pa u smi­slu čla­na 288 ZKP , či­ni to u pri­su­stvu ro­di­te­lja, usvo­ji­o­ca, od­no­sno sta­ra­o­ca ma­lo­let­ni­ka. Pri­ku­plja­nje oba­ve­šte­nja oba­vlja po­li­ca­jac za ma­lo­let­ni­ke. Po­li­ca­jac za ma­lo­let­ni­ke je li­ce ko­je je ste­klo po­seb­na zna­nja iz obla­sti pra­va de­te­ta i pre­stup­ni­štva mla­dih (čl. 60 ZMUKD). Ma­lo­let­nik se ne mo­že za­dr­ža­ti u smi­slu čla­na 229 Za­ko­ni­ka o kri­vič­nom po­stup­ku (čl. 61 ZMUKD). Ovo je odredba koja se mora menjati, misli se na čl.294 ZKP.

 Spe­ci­fič­no­sti u po­stu­pa­nju sa ma­lo­let­nim li­ci­ma pro­pi­su­je i Za­kon o po­li­ci­ji. Čla­nom 70 ZOP. Policijska ovlašćenja prema maloletnom licu primenjuju svi policijski službenici, osim prikupljanja obaveštenja u svojstvu građanina (oštećenog, svedoka) i saslušanja maloletnika u svojstvu osumnjičenog, koja primenjuje policajac za maloletnike[20]. Ova ovlašćenja primeniće i drugi policijski službenik koji je završio obuku u oblasti prava deteta i maloletničkog krivičnog prava, ako zbog okolnosti slučaja ne može da postupa policajac za maloletnike. U pogledu određivanja nadležnosti prema učinilaca prekršaja ZOP u istom članu određuje nadležnost: prema maloletnim učiniocima prekršaja postupaju uniformisani policijski službenici koji su završili obuku u oblasti prava deteta i maloletničkog krivičnog prava. Bez obzira u okviru koje nadležnosti primenjuju ovlašćenja prilikom primene policijskih ovlašćenja policijski službenici dužni su da vode računa o dostojanstvu ličnosti maloletnog lica, psihičkim, emocionalnim i drugim ličnim svojstvima i zaštiti njegove privatnosti. Način primene policijskih ovlašćenja prema maloletnim licima propisuju ministar unutrašnjih poslova, ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove zdravlja.

Po­li­cij­ska ovla­šće­nja pre­ma ma­lo­let­nom li­cu pri­me­nju­ju se u pri­su­stvu ro­di­te­lja ili sta­ra­te­lja tog li­ca, od­no­sno, u slu­ča­ju da su oni ne­do­stup­ni, u pri­su­stvu pred­stav­ni­ka or­ga­na sta­ra­telj­stva, iz­u­zev kad zbog po­seb­nih okol­no­sti ili neo­d­lo­žno­sti po­stu­pa­nja to ni­je mo­gu­će. Pri­su­stvo pred­stav­ni­ka or­ga­na sta­ra­telj­stva ume­sto ro­di­te­lja mo­že da se obez­be­di, ako je mo­gu­će, i u slu­ča­je­vi­ma ka­da bi pri­su­stvo ro­di­te­lja bi­lo štet­no za ma­lo­let­ni­ka u slu­ča­je­vi­ma na­si­lja u po­ro­di­ci i slič­nim, ili bi ih to­li­ko iri­ti­ra­lo da bi u ve­li­koj me­ri ugro­zi­lo iz­vr­še­nje po­li­cij­skog za­dat­ka. Kad pri­su­stvo or­ga­na sta­ra­telj­stva ni­je mo­gu­će obez­be­di­ti, obez­be­di­će se pri­su­stvo dru­gog po­slov­no spo­sob­nog li­ca sa is­ku­stvom u ra­du sa ma­lo­let­ni­ci­ma, ko­je ni­je za­po­sle­no u po­li­ci­ji ili ume­ša­no u slu­čaj. Po­zi­va­nje ma­lo­let­nog li­ca oba­vlja se do­sta­vlja­njem pi­sa­nog po­zi­va pre­ko ro­di­te­lja ili sta­ra­te­lja (čl. 81, st. 3 ZOP).

Spe­ci­fič­na pra­vi­la oba­vlja­nja raz­go­vo­ra sa de­com i ma­lo­let­ni­ci­ma se, pre sve­ga, za­sni­va­ju na uva­ža­va­nju psi­ho­fi­zič­kih i psi­ho­so­ci­jal­nih ka­rak­te­ri­sti­ka ove po­pu­la­ci­je. Kao op­šte ka­rak­te­ri­sti­ke de­ce pred­škol­skog uz­ra­sta mo­gu se is­ta­ći: po­ste­pe­ni raz­voj nji­ho­ve spo­sob­no­sti opa­ža­nja; spo­sob­nost raz­u­me­va­nja opa­že­nog je ve­o­ma ma­la jer zbog ne­do­stat­ka ži­vot­nog is­ku­stva ne­ma­ju re­al­nu pred­sta­vu o vre­me­nu, ob­li­ku, di­men­zi­ja­ma, bo­ja­ma, ra­sto­ja­nju i sl. (ne­što je iz­ra­že­ni­ja kod opa­ža­nja op­tič­kih na­dra­ža­ja); pod­lo­žnost su­ge­sti­ji je iz­ra­zi­ta; fond re­či ko­je de­te ko­ri­sti je osku­dan (ap­strakt­ne poj­mo­ve de­te uop­šte ne upo­tre­blja­va ili ih ko­ri­sti u po­gre­šnom zna­če­nju, pa ih, uko­li­ko su oni su sa­dr­ža­ni u pi­ta­nju is­pi­ti­va­ča, de­te ne­će raz­u­me­ti).

U pe­ri­o­du ra­nog škol­skog uz­ra­sta (do dva­na­e­ste go­di­ne), spo­sob­nost opa­ža­nja se raz­vi­ja u pot­pu­no­sti, mo­guć­nost raz­u­me­va­nja po­ja­va, i fond ko­ri­šće­nih re­či se znat­no po­ve­ća­va, te je i is­kaz de­ce u ovom uz­ra­stu, pod pret­po­stav­kom kva­li­tet­ne pri­pre­me i struč­nog vo­đe­nja raz­go­vo­ra, sa­dr­žin­ski znat­no bo­ga­ti­ji i objek­tiv­ni­j­i (po­go­to­vo u po­gle­du de­ta­lja). Kao i ina­če, u ci­lju ak­ti­vi­ra­nja se­ća­nja i is­ka­zi­va­nja, kao i ra­di bo­ljeg raz­u­me­va­nja i pro­ve­re pra­vog zna­če­nja re­če­nog, mo­gu se ko­ri­sti­ti pri­god­ni pred­me­ti raz­li­či­tih bo­ja, ob­li­ka i ve­li­či­na. U pe­ri­o­du pu­ber­te­ta (pe­ri­od od 12 do 14 za de­voj­či­ce i od 13 do 15 go­di­na za de­ča­ke) de­ca po­sta­ju emo­tiv­no ve­o­ma ose­tlji­va, po­ka­zu­ju­ći iz­ra­zi­tu že­lju za osa­mo­sta­lje­njem i do­ka­zi­va­njem. Pod­lo­žnost emo­ci­ja­ma i ma­šta­nju je po­seb­no ka­rakte­­ri­stič­na za de­voj­či­ce, te i nji­ho­vi is­ka­zi mo­gu bi­ti na­gla­še­no emo­tiv­no obo­je­ni, a objek­tiv­na s­tra­na opa­že­nog obo­ga­će­na iz­mi­šlje­nim sa­dr­ža­ji­ma. Tre­ba is­ta­ći da se u ovom uz­ra­stu kod jed­ne tre­ći­ne de­ce (če­šće kod de­ča­ka), ja­vlja ej­de­za – po­seb­na spo­sob­nost ve­o­ma pre­ci­znog za­pa­ža­nja i pam­će­nja do­ga­đa­ja u vi­du op­tič­kih sli­ka. De­ca kod ko­jih je ova spo­sob­nost raz­vi­je­na mo­gu to­li­ko de­talj­no i sli­ko­vi­to opi­sa­ti za­pam­će­ne sa­dr­ža­je, da se sti­če uti­sak da u tre­nut­ku da­va­nja is­ka­za is­pred se­be ima­ju ži­vu sli­ku ono­ga što se već de­si­lo.

Postupanje policijskih službenika po podzakonskim aktima prema detetu, odnosno, maloletnicima

U cilju taktičke pripreme za obavljanje razgovora i pravljenja operativnih planova postupanja, te potpunijeg i sveobuhvatnijeg delovanja operativnih radnika veoma značajno je prilikom određivanja taktike postupanja imati unapred jasnu situaciju u pogledu ingerencija, nadležnosti za postupanje, nadležnost i angažovanje adekvatnih dodatnih subjekata čije je prisustvo neophodno prilikom obavljanja takvih razgovora. Ova specifičnost je posebno izražena u slučajevima razgovora sa maloletnicima i decom. Sa detetom postupaju ovlašćena službena lica (prema tač.7. Uputstva o postupanju policijskih službenika prema maloletnim i mlađim punoletnim licima 01 broj 4898/06 u daljem tekstu uputstva) koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta, prestupništva mladih i krivično-pravne zaštite maloletnih lica, kao što to propisuju ZOP i ZOMUKD. Sva ovlašćena službena lica koja u radu na otkrivanju krivičnih dela i prekršaja (dakle svih kažnjivih dela, bez obzira na težinu) i njihovih učinilaca dođu u kontakt sa detetom (didaktički je značajno shvatiti prvo postupanje sa detetom a nakon ovoga uslediće pravila postupanja sa maloletnikom), bilo da se ono pojavljuje u svojstvu učinioca krivičnog dela ili prekršaja, odnosno u svojstvu oštećenog navedenim deliktima, ili od koga se prikupljaju obaveštenja, dužni su da odmah o tome obaveste ovlašćena, gore opisana, službena lica, koja mogu dati instrukcije o daljem postupanju ili preuzeti predmet na dalji rad.

Kada ovlašćena službena lica zateknu dete u izvršenju krivičnog dela ili prekršaja, dužni su da ga spreče da nastavi sa vršenjem dela, obave spoljni pregled, privremeno oduzmu predmete krivičnog dela, prekršaja i sredstva namenjena za njihovo izvršenje, o čemu sačinjavaju izveštaj ili službenu belešku u kojima se konstatuju privremeno oduzeti predmeti (tač.8 Uputstva). Za privremeno oduzete predmete, ovlašćena službena lica, naknadno, izdaju potvrdu roditelju, usvojiocu ili staraocu, odnosno odgovornom licu ustanove za smeštaj korisnika. Neposredno pre preduzimanja mera i radnji, ovlašćena službena lica dužna su da, ako je dete povređeno, istom omoguće medicinsku pomoć u najbližoj zdravstvenoj ustanovi. Ako je potrebno vršenje uviđaja ili druge radnje dokazivanja, neophodno je obezbediti lice mesta do dolaska uviđajne ekipe. Ukoliko se dete kome je ukazana pomoć ne zadrži u zdravstvenoj ustanovi, dovodi se u službene prostorije, po mogućnosti vozilom bez policijskih obeležja.

Dete se u službene prostorije policije (tač.9 Uputstva), dovodi u cilju utvrđivanja identiteta i prikupljanja obaveštenja o roditeljima, usvojiocu ili staraocu, odnosno ustanovi čiji je korisnik, pri čemu se mora postupati sa naročitom hitnošću. Dete privremeno boravi u službenim prostorijama policije do dolaska roditelja, usvojioca ili staraoca, ili odgovornog lica iz ustanove za smeštaj korisnika, odnosno predstavnika centra za socijalni rad (u daljem tekstu: organa starateljstva), koji dete preuzimaju. Ovo spada u ovlašćenje privremenog ograničenja slobode kretanja iz čl.88, 89 i 90. ZOP, a ne u zadržavanje. Ako se ova lica ne pojave ili se ne mogu identifikovati niti pronaći, dete se predaje ovlašćenim službenim licima iz tačke 7. stav 1. Uputstva, koja odmah, uz popunjeni obrazac potpisan od strane neposrednog starešine, isto smeštaju u najbližu prihvatnu stanicu. Ovo je u svetlu nemogućnosti zadržavanja, odnosno lišenja slobode maloletnika i dece i u vezi sa ZMUKD u pogledu dece.

Saglasno zakonu, dete (osoba mlađa od 14 godina starosti) se ne može pozivati u svojstvu osumnjičenog (tač.10 Uputstva). Prema njemu se ne smeju upotrebiti sredstva prinude, osim ako neposredno ugrožava sopstveni život, život ovlašćenog službenog lica ili drugog lica, o čemu ovlašćeno službeno lice sačinjava izveštaj.

Pozivanje deteta u svojstvu građanina radi prikupljanja obaveštenja vrše ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva. Pozivanje se vrši preko roditelja, usvojioca ili staraoca, odnosno odgovornog lica ustanove za smeštaj korisnika u kojoj je dete smešteno (tač.11 Uputstva, a i u skladu sa ZOP). Prikupljanje obaveštenja od deteta u svojstvu učinioca ili oštećenog u vezi krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nakon odazivanja na poziv, obavljaju isključivo ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, obavezno u prisustvu roditelja ili usvojioca, a ukoliko je dete pod starateljstvom, u prisustvu staraoca. Prisustvo stručnog lica organa starateljstva, umesto roditelja ili usvojioca, obezbediće se u slučaju kada su roditelj, usvojilac ili staralac nedostupni. Prisustvo stručnog lica organa starateljstva umesto roditelja, usvojioca ili staraoca, obezbediće se i u situacijama kada ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, procene da prisustvo navedenih subjekata nije u skladu sa najboljim interesom deteta, u slučajevima izvršenja krivičnih dela navedenih u članu 150.[21] ZMUKD na štetu deteta, kao i onda kada bi njihovo prisustvo bilo iritirajuće za dete, i time u velikoj meri ugrozilo izvršenje policijskog zadatka. Ukoliko u navedenim situacijama nije moguće obezbediti prisustvo stručnog lica organa starateljstva, obezbediće se prisustvo drugog poslovno sposobnog lica koje ima iskustva u radu sa decom i koje nije zaposleno u policiji ili umešano u događaj – odgovornog lica ustanove za smeštaj korisnika, psihologa ili pedagoga škole koju dete pohađa. Ovo praktično daje odgovore na mnoga pitanja koja su se u praksi javila povodom situacija koje su pretile da nanesu nepopravljivu štetu samom detetu (maloletniku) a posredno i porodici, a na kraju i samom postupku. Sa druge strane od ovakvih okolnosti će zavisiti i izbor taktike i tehnike obavljanja razgovora, te planiranja pitanja i praktična priprema razgovora ovlašćenih službenih lica policije. Pre prikupljanja obaveštenja, ovlašćeno službeno lice iz tačke 7. stav 1. Uputstva, upoznaje dete, roditelja, usvojioca ili staraoca, odnosno drugo lice koje prisustvuje prikupljanju obaveštenja, o razlozima prikupljanja obaveštenja. Razlozi koji se tom prilikom izlažu moraju biti prilagođeni uzrastu deteta odnosno maloletnika, kako bi ih ono moglo shvatiti, ali takođe i prilagođeni pravilima, taktici i planovima operativnih radnika u pogledu postupanja u predmetu. O prikupljenim obaveštenjima sačinjava se službena beleška ili zapisnik koji potpisuju ovlašćeno službeno lice iz tačke 7. stav 1. Uputstva i roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno drugo lice koje je prisustvovalo prikupljanju obaveštenja, uz obaveznu konstataciju da je o krivičnom delu ili drugom sličnom događaju obavešten nadležni javni tužilac za maloletnike, kome se, odmah, dostavlja izveštaj. O prosleđenom izveštaju javnom tužiocu za maloletnike, istovremeno, u pisanoj formi, obaveštava se i nadležni organ starateljstva. Prilikom planiranja obavljanja ovakvog razgovora i taktike koja će biti korišćena od velikog značaja je i obezbeđenje prisustva svih lice čije prisustvo zakon propisuje kao obavezno, njihovog stava i spremnosti da u takvom razgovoru učestvuju. Pored opisnog prisustvo tih lica je od velikog značaja i u vezi sa pravilnim psihofizičkim razvojem deteta, odnosno maloletnika, kao i zaštitom njihovih prava i sloboda. Mesna nadležnost organa starateljstva, određuje se prema prebivalištu roditelja, usvojica ili staraoca, a ukoliko navedena lica nisu poznata, nadležan je organ starateljstva po mestu pronalaska deteta. Izveštaj podnose ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, preko nadležne linije rada za suzbijanje maloletničke delinkvencije u sedištu organizacione jedinice.

U slučaju postojanja osnova sumnje da je od strane punoletnog lica izvršeno neko od krivičnih dela navedenih u članu 150. ZMUKD i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, na štetu deteta, bez odlaganja obaveštava se nadležni organ starateljstva, koji određuje način privremenog zbrinjavanja deteta kod lica ili ustanove i obezbeđuje prisustvo lica u toku prikupljanja obaveštenja (tač.12 Uputstva). Ako se ne obezbedi prisustvo stručnog lica organa starateljstva, dete se smešta u najbližu prihvatnu stanicu. Ukoliko je dete žrtva trgovine ljudima i krivičnih dela sa elementima eksploatacije ljudi, bez odlaganja se obaveštava Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, radi obezbeđivanja adekvatne pomoći i zaštite. Sa punoletnim licem u svojstvu osumnjičenog, nakon izvršenja nekog od pomenutih krivičnih dela, postupaju ovlašćena službena lica nadležnih linija rada za suzbijanje opšteg kriminala u sedištu organizacionih jedinica. Sa detetom u svojstvu oštećenog, nakon izvršenja nekog od pomenutih krivičnih dela, postupaju ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, u saradnji sa stručnim licem organa starateljstva.

U cilju adekvatnog postupanja od značaja je razmatrati i taktički različite situacije kako bi pripadnike policije unapred pripremili za adekvatno i blagovremeno dejstvovanje u njima. Kada dete pobegne od kuće ili iz ustanove čiji je korisnik neophodno je, u cilju otklanjanja sumnje o eventualnom zlostavljanju i zanemarivanju, odmah konsultovati nadležni organ starateljstva, i, u zavisnosti od konkretnog slučaja, u saradnji sa stručnim licem organa starateljstva, obaviti razgovor u cilju utvrđivanja razloga bekstva (tač.13 Uputstva). U ovakvim slučajevima taktika se prilagođava osobi sa kojom se obavlja razgovor, a specifičnosti vezane za maloletnika (ili dete) se mogu javiti u daljem toku razgovora sa detetom kada bude pronađeno.

Kada ovlašćena službena lica kod deteta pronađu predmete za koje se pretpostavlja da su opojne droge ili druge psihoaktivne supstance, privremeno ih oduzimaju, o čemu izdaju potvrdu koju potpisuje roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno odgovorno lice ustanove za smeštaj korisnika u kojoj je dete smešteno (tač.14 Uputstva). Nakon prikupljanja obaveštenja kome prisustvuje neko od navedenih lica, ovlašćeno službeno lice iz tačke 7. stav 1. Uputstva, sačinjava službenu belešku ili zapisnik, koje uz propratni akt dostavlja nadležnom organu starateljstva na dalje postupanje. Ukoliko se radi o sumnji na opojne droge, beleška ili zapisnik se prosleđuju na upoznavanje i nadležnoj liniji rada za suzbijanje narkomanije u sedištu organizacione jedinice. prilikom spoljnjeg pregleda konstatuju zdravstvene promene ili telesne povrede kod deteta koje je dovedeno u službene prostorije, ili kada isto zatraži medicinsku pomoć, neophodno je odmah obavestiti službu hitne pomoći, ili u najbližoj zdravstvenoj ustanovi zatražiti stručnu lekarsku pomoć i izveštaj koji sadrži nalaz i mišljenje lekara. Nakon prikupljanja obaveštenja, roditelju, usvojiocu ili staraocu, odnosno drugom licu, predočava se da u odgovarajućim zdravstvenim ustanovama (npr. Zavodu za lečenje bolesti zavisnosti i Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu) mogu izvršiti potrebne laboratorijske analize kojima je moguće utvrditi prisustvo psihoaktivnih supstanci u urinu i krvi deteta i, u zavisnosi od konkretnog slučaja, u cilju daljeg rešavanja problema, predočava im se da se mogu obratiti nadležnom organu starateljstva ili savetovalištu u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi.

Maloletnik se ne može zadržati u smislu člana 294. Zakonika o krivičnom postupku (tač.15 Uputstva). Maloletnik se može pozivati u svojstvu građanina i osumnjičenog (za razliku od deteta, obzirom da dete – lice mlađe od 14 godina staroosti nije krivično odgovorno). Prema njemu se mogu primenjivati zakonska ovlašćenja, kao što su prikupljanje obaveštenja, saslušanje u svojstvu osumnjičenog, prinudno dovođenje ako se ne odazove na poziv (ukoliko je u pozivu na to bio upozoren), lišenje slobode, daktiloskopiranje, fotografisanje; mogu se za njim raspisivati potrage i podnositi zahtevi za pokretanje prekršajnog postupka. Izuzetno se mogu primenjivati sredstva prinude i preduzimati druge mere i radnje na zahtev ovlašćenih organa i organizacija, pri čemu se moraju poštovati odredbe Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o prekršajima, Zakon o policiji i drugih zakonskih i podzakonskih akata. Maloletnik se može podvrgnuti poligrafskom ispitivanju isključivo uz njegov pristanak i uz saglasnost i prisustvo roditelja, usvojioca ili staraoca. U odnosu na maloletnika, mogu se podneti operativne informacije, uspostaviti operativne kontrole, otvoriti operativne obrade i preduzeti druge mere u skladu sa Instrukcijom o operativnom radu policije.

Pozivanje maloletnika u svojstvu građanina ili osumnjičenog i njegovo prinudno dovođenje, ako se ne odazove na poziv, mogu vršiti ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav. 1 ovog Uputstva. Izuzetno, mere i radnje prema maloletniku, mogu preduzeti i druga ovlašćena službena lica (neuniformisni policijski službenici tač.16 Uputstva).

Pozivanje se vrši isključivo preko roditelja, usvojioca ili staraoca, osim maloletnika koji se nalazi u ustanovi za smeštaj korisnika, (tač.17 Uputstva) a koji se poziva preko odgovornog lica ustanove, uz konsultaciju i obaveštavanje ovlašćenih službenih lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva.

Prikupljanje obaveštenja od maloletnika u svojstvu osumnjičenog ili oštećenog, u vezi krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nakon odazivanja na poziv iz tačke 16. stav 1. ovog Uputstva, obavljaju ovlašćena službena lica, obavezno u prisustvu roditelja ili usvojioca, a ukoliko je maloletnik pod starateljstvom, u prisustvu staraoca (tač.18 Uputstva). Prisustvo stručnog lica organa starateljstva umesto roditelja, usvojioca ili staraoca, obezbediće se u slučaju kada su roditelj, usvojilac ili staralac nedostupni. Prisustvo stručnog lica organa starateljstva umesto roditelja, usvojioca ili staraoca, obezbediće se i u situacijama kada ovlašćena službena lica, procene da prisustvo navedenih subjekata nije u skladu sa najboljim interesom deteta, u slučajevima izvršenja krivičnih dela navedenih u članu 150. ZMUKD na štetu maloletnika, kao i onda kada bi njihovo prisustvo bilo iritirajuće za maloletnika, i time u velikoj meri ugrozilo izvršenje policijskog zadatka. Ukoliko, u navedenim situacijama nije moguće obezbediti prisustvo stručnog lica organa starateljstva, obezbediće se prisustvo drugog poslovno sposobnog lica koje ima iskustva u radu sa maloletnicima i koje nije zaposleno u policiji ili umešano u događaj – odgovornog lica ustanove za smeštaj korisnika, psihologa, pedagoga škole koju maloletnik pohađa ili dežurnog vaspitača internata. Prikupljanje obaveštenja od maloletnika koji se nalazi u pritvoru, vrši se na osnovu odobrenja nadležnog sudije za maloletnike, u pritvorskim prostorijama, obavezno u prisustvu sudije za maloletnike ili sudije koga on odredi, kao i branioca ako to maloletnik zahteva.

Kada ovlašćena službena lica zateknu u izvršenju krivičnog dela ili prekršaja štićenika Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu ili lice osuđeno na kaznu maloletničkog zatvora, iz Kazneno-popravnog zavoda u Valjevu (u vreme korišćenja odsustva ili bekstva), kao i maloletnika ili mlađe punoletno lice koje boravi u ustanovi za smeštaj korisnika, mogu postupati sa njim samo u vezi činjenica i okolnosti koje se odnose na krivično delo ili prekršaj u čijem je izvršenju zatečen, nakon čega bez odlaganja obaveštavaju gore pomenuta ovlašćena službena lica, koja mogu dati instrukcije o daljem postupanju ili preuzeti predmet na dalji rad (tač.19 Uputstva).

Pre prikupljanja obaveštenja ili saslušanja, ovlašćena službena lica upoznaju maloletnika, roditelja, usvojioca ili staraoca, odnosno drugo lice koje prisustvuje prikupljanju obaveštenja ili saslušanju maloletnika u svojstvu osumnjičenog, o razlozima prikupljanja obaveštenja ili saslušanja ili drugih radnji u pretkrivičnom postupku (tač.20 Uputstva). Ovde je pored opisanog značjano saopštiti prava osumnjičenog, kada je u pitanju saslušanje osumnjičenog, iz čl.68. ZKP, i tada opisanim licima, ovlašćena službena lica daju na uvid spisak advokata koji poseduju sertifikate o stečenim posebnim znanjima iz oblasti prava deteta, prestupništva mladih i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica. O prikupljenim obaveštenjima sačinjava se službena beleška ili zapisnik, koje potpisuju ovlašćeno službeno lice, maloletnik i njegov roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno drugo lice koje prisustvuje prikupljanju obaveštenja.

Zapisnik o saslušanju osumnjičenog, potpisuju ovlašćeno službeno lice, maloletnik i njegov roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno drugo lice koje prisustvuje saslušanju, branilac koji može biti samo advokat koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta, prestupništva mladih i krivično-pravne zaštite maloletnih lica i nadležni javni tužilac za maloletnike ako je prisustvovao saslušanju (tač.21 Uputstva)[22]. Ukoliko nadležni javni tužilac za maloletnike ne prisustvuje sasalušanju osumnjičenog maloletnika, u zapisniku se obavezno konstatatuje da je o istom obavešten, te mu se hitno dostavljaju izveštaj, krivična prijava odnosno izveštaj kao dopuna krivične prijave podnete prema maloletniku. O prosleđenom izveštaju ili krivičnoj prijavi, u pisanoj formi, istovremeno se obaveštava i nadležni organ starateljstva, osim za maloletnike i mlađa punoletna lica koji su korisnici ustanova za smeštaj korisnika – npr. Zavoda za vaspitanje dece i omladine, odnosno svake ustanove koja obezbeđuje smeštaj i zadovoljavanje vaspitnih, zdravstvenih, obrazovnih, sportskih i drugih razvojnih potreba maloletnika u kojoj se realizuje zavodska mera upućivanja u vaspitnu ustanovu, štićenike Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu ili lica osuđena na kaznu maloletničkog zatvora u Kazneno- popravnom zavodu u Valjevu, što je u nadležnosti navedenih ustanova, odnosno organa za izvršenje zavodskih sankcija.

U cilju adekvatnog postupanja i unificiranja procedure delovanja pripadnika policije, od funkcioanlnog je značaja poznavanje nadležnosti u postupanju organa starateljastva. Mesna nadležnost organa starateljstva određuje se prema prebivalištu roditelja, usvojioca ili staraoca, a ukoliko roditelj, usvojilac ili staralac nisu poznati, nadležan je organ starateljstva po mestu pronalaska maloletnika.

U slučaju postojanja osnova sumnje da je od strane punoletnog lica izvršeno neko od krivičnih dela navedenih u članu 150. ZMUKD, na štetu maloletnika, bez odlaganja se obaveštava nadležni organ starateljstva, koji određuje način privremenog zbrinjavanja maloletnika kod lica ili ustanove i obezbeđuje prisustvo lica u toku prikupljanja obaveštenja (tač.22 Uputstva). Ako se ne obezbedi prisustvo stručnog lica organa starateljstva, maloletnik se smešta u najbližu prihvatnu stanicu. Ukoliko je maloletnik žrtva trgovine ljudima i krivičnih dela sa elementima eksploatacije ljudi, bez odlaganja se obaveštava Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, radi obezbeđivanja adekvatne pomoći i zaštite. Sa punoletnim licem, u svojstvu osumnjičenog, nakon izvršenja nekog od pominjanih krivičnih dela, postupaju ovlašćena službena lica nadležnih linija rada za suzbijanje opšteg kriminala u sedištu organizacionih jedinica. Sa maloletnikom u svojstvu oštećenog, nakon izvršenja nekog od pomenutih krivičnih dela, postupaju ovlašćena službena lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva, u saradnji sa stručnim licem organa starateljstva.U takvim slučajevima taktika i tehnika ispitivanja se prilagođava novonastalim okolnostima i uključivanju adekvatnih subjekata.

Kada maloletnik pobegne od kuće ili iz ustanove čiji je korisnik, neophodno je, u cilju otklanjanja sumnje o eventualnom zlostavljanju i zanemarivanju, odmah konsultovati nadležni organ starateljstva i u zavisnosti od konkretnog slučaja, u saradnji sa stručnim licem organa starateljstva, obaviti razgovor u cilju utvrđivanja razloga bekstva (tač.23 Uputstva).

Krivičnu prijavu i druga pismena prema maloletniku podnose ovlašćena službena lica. Dostavljanje ovog spisa nadležnom javnom tužiocu za maloletnike vrši se preko nadležne linije rada za suzbijanje maloletničke delinkvencije u sedištu organizacione jedinice, kojoj se dostavljaju dva primerka krivične prijave, odnosno izveštaja, i to jedan sa prilozima za javnog tužioca za maloletnike, a drugi bez priloga ostaje radi upoznavanja u organizacionoj jedinici (tač.24 Uputstva). Osnovni razlozi dostavljanja ovih akata u više primeraka vezuju se za načine obaveštavanja i obaveze upoznavanja datih linija rada sa problematikom maloletničke delinkvencije odnosno radi vođenja evidencija. Ostali primerci se dostavljaju organizacionoj jedinici nadležnoj za poslove analitike i evidencija. Ovakvo slanje primeraka u paprinom obliku će najverovatnije u bliskoj budućnosti nestati, obzirom na mogućnosti da se iste diseminiraju i intranet poštom snabdevenom sertifikatima o jedinstvenosti pošiljaoca.

O podnetoj krivičnoj prijavi, odnosno izveštaju i drugim pismenima, kao i zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka, osim za prekršaje iz oblasti bezbednosti javnog saobraćaja, obaveštava se, u pisanoj formi, nadležni organ starateljstva. Izuzetno, o zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka iz oblasti bezbednosti javnog saobraćaja, kada je maloletnik zatečen da upravlja motornim vozilom pod dejstvom alkohola, takođe u pisanoj formi obaveštava se nadležni organ starateljstva (tač.26 Uputstva).

O meri lišenja slobode prema maloletniku odmah se usmeno obaveštavaju nadležni javni tužilac za maloletnike i sudija za maloletnike, roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno ovlašćeno službeno lice nadležne linije rada za suzbijanje maloletničke delinkvencije u sedištu organizacione jedinice (tač.27 Uputstva).

Osumnjičeni maloletnik, nakon lišenja slobode, odmah se upoznaje sa razlogom lišenja slobode i poučava o svojim pravima, u skladu sa odredbama ZKP (čl.68.) i ZMUKD. Nakon privođenja osumnjičenog maloletnika nadležnom sudiji za maloletnike, u cilju informisanja i evidentiranja, nadležnoj liniji rada za suzbijanje maloletničke delinkvencije u sedištu organizacione jedinice, redovnom poštom, uz propratni akt dostavljaju se kopije spisa koje su predate sudiji i javnom tužiocu za maloletnike prilikom privođenja istog (krivična prijava ili izveštaj kao dopuna krivične prijave podnete protiv nepoznatog učinioca krivičnog dela, izveštaj o lišenju slobode i privođenju koji mora biti potpisana od strane sudije za maloletnike kome je dovedenmaloletnik ).

Kada ovlašćena službena lica kod maloletnika pronađu predmete za koje se sumnja da su opojne droge ili druge psihoaktivne supstance, privremeno ih oduzimaju, o čemu izdaju potvrdu koju potpisuju ovlašćeno službeno lice, maloletnik i roditelj, usvojilac ili staralac, odnosno drugo lice koje prisustvuje prikupljanju obaveštenja (tač.28 Uputstva). Nakon prikupljanja obaveštenjenja, ovlašćena službena lica sačinjavaju službenu belešku ili zapisnik i o tome obaveštavaju nadležnu liniju rada za suzbijanje narkomanije u sedištu organizacione jedinice. Ovlašćena službena lica koja obavljaju poslove suzbijanja narkomanije, ukoliko procene da je predmet u njihovoj nadležnosti, isti preuzimaju na dalji rad uz učešće ovlašćenih službenih lica iz tačke 7. stav 1. Uputstva.

Kada se prepozna da je maloletnik u alkoholisanom stanju, ili u apstinencijalnoj krizi, odnosno kada se prilikom spoljnjeg pregleda konstatuju zdravstvene promene ili telesne povrede, ili kada maloletnik zatraži medicinsku pomoć, neophodno je odmah obavestiti službu hitne pomoći ili u najbližoj zdravstvenoj ustanovi zatražiti stručnu lekarsku pomoć, kao i izveštaj koji sadrži nalaz i mišljenje lekara. Nakon prikupljanja obaveštenja, roditelju, usvojiocu ili staraocu, odnosno drugom licu, može se predočiti da potrebne laboratorijske analize, kojima je moguće utvrditi prisustvo psihoaktivnih supstanci u urinu i krvi maloletnika, mogu izvršiti u odgovarajućim zdravstvenim ustanovama (iz tačke 14. stav 4. Uputstva) i, u zavisnosi od konkretnog slučaja, u cilju daljeg rešavanja problema, predočava im se da se mogu obratiti nadležnom organu starateljstva ili savetovalištu u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi.

Kada maloletnik učini krivično delo sa elementima nasilja, predmet preuzimaju na dalji rad ovlašćena službena lica nadležnih linija rada za suzbijanje opšteg kriminala u sedištu organizacionih jedinica, uz učešće ovlašćenih službenih lica iz tačke 7 stava 1 Uputstva.

Is­klju­či­vost, ne­kri­tič­nost, po­tre­ba za sa­mo­i­sti­ca­njem i dr­skost, pri­sut­ni u po­na­ša­nju po­je­di­nih ma­lo­let­ni­ka (iz­u­zet­no i kod de­ce), če­šće se sre­ću kod li­ca ovog uz­ra­sta ko­ja su iz­vr­ši­la kri­vič­na de­la. Po­seb­nu pa­žnju tre­ba obra­ti­ti na ­is­ka­ze sta­ri­jih ma­lo­let­ni­ka (od 16 do 18 go­di­na) iz­vr­ši­la­ca kri­vič­nih de­la, s ob­zi­rom da nji­ho­vi is­ka­zi če­sto ima­ju sve ka­rak­te­ri­sti­ke is­ka­za pu­no­let­nih li­ca.

Pred­u­slov za uspe­šno vo­đe­nje raz­go­vo­ra i kri­tič­ku oce­nu ono­ga što de­te (ma­lo­let­nik) iz­lo­ži je spro­vo­đe­nje kva­li­tet­ne pri­pre­me. Nje­na spe­ci­fič­nost se ogle­da, pre sve­ga, u na­či­nu pri­ku­plja­nja po­da­ta­ka o de­te­tu (ma­lo­let­ni­ku) sa ko­jim će se raz­go­vor vo­di­ti, kao i u sa­dr­ži­ni po­da­ta­ka ko­je o nje­mu tre­ba pri­ba­vi­ti. Ra­di bo­ljeg upo­zna­va­nja lič­no­sti de­te­ta (ma­lo­let­ni­ka) sa ko­jim tre­ba raz­go­va­ra­ti, u to­ku pri­pre­me za raz­go­vor tre­ba utvr­di­ti da li je ni­vo nje­go­vog fi­zič­kog, psi­hič­kog i emo­tiv­nog raz­vo­ja ade­kva­tan sta­ro­snoj do­bi, ka­kva mu je spo­sob­nost kon­cen­tra­ci­je i za­pa­ža­nja, pam­će­nja i is­ka­zi­va­nja, da li je sti­dlji­vo ili slo­bod­no u po­na­ša­nju, ka­kav je nje­gov od­nos pre­ma dru­go­vi­ma, pre­ma škol­skim oba­ve­za­ma i sl. U ci­lju pri­ku­plja­nja i pro­ve­re po­me­nu­tih, kao i dru­gih zna­čaj­ni­jih po­da­ta­ka o lič­nim i po­ro­dič­nim pri­li­ka­ma, po­treb­no je oba­vi­ti raz­go­vor sa li­ci­ma ko­ja su u od­re­đe­nom od­no­su sa de­te­tom (ma­lo­let­ni­kom) – ro­di­te­lji­ma, uči­te­lji­ma, na­stav­ni­ci­ma, pe­da­go­zi­ma, psi­ho­lo­zi­ma, so­ci­jal­nim rad­ni­ci­ma, po­je­di­nim pri­pad­ni­ci­ma po­li­ci­je, li­ci­ma iz sre­di­ne u ko­joj ži­ve ili pro­vo­de zna­tan deo vre­me­na (kom­ši­ja­ma, ak­ti­vi­sti­ma sport­skih klu­bo­va, dru­go­vi­ma iz ško­le, kom­ši­lu­ka i sl.).

Zbog mno­go­broj­nih spe­ci­fič­no­sti i iz­ra­zi­te slo­že­no­sti pri oba­vlja­nju ove vr­ste raz­go­vo­ra, pre­po­ruč­lji­vo je da ga vo­de slu­žbe­na li­ca po­li­ci­je, ko­ja po­se­du­ju po­seb­na zna­nja iz obla­sti pra­va de­te­ta i kri­vič­no­prav­ne za­šti­te ma­lo­let­nih li­ca, ko­ja ima­ju od­re­đe­na zna­nja iz psi­ho­lo­gi­je de­ce i ma­lo­let­ni­ka, smi­sao za ovu vr­stu po­sla i u sta­nju su da svo­jim po­na­ša­njem i pa­žlji­vim op­ho­đe­njem raz­bi­ju strah kod de­ce (ma­lo­let­ni­ka), za­do­bi­ju nji­ho­vo po­ve­re­nje i mo­ti­vi­šu ih da go­vo­re isti­nu. Pred­no­sti na tom pu­tu ima­ju mla­đi po­li­cij­ski slu­žbe­ni­ci, od­no­sno oni sred­njih go­di­na. Uz to, ka­da se raz­go­vor vo­di sa de­voj­či­ca­ma ili ma­lo­let­ni­ca­ma pre­po­ru­ču­je se iz­bor slu­žbe­nog li­ca žen­skog po­la. Slu­žbe­no li­ce bi mo­ra­lo da po­zna­je vred­no­sne si­ste­me i in­te­re­so­va­nja li­ca ovog uz­ra­sta, kao i nji­hov žar­gon, ka­ko bi što uspe­šni­je us­po­sta­vi­lo po­volj­nu kli­mu za vo­đe­nje raz­go­vo­ra, ostva­ri­lo što ne­po­sred­ni­ji ver­bal­ni kon­takt i pra­ti­lo is­kaz ko­ji se da­je. Pri to­me se mo­ra iz­be­ga­va­ti ta­kav na­stup i na­čin vo­đe­nja raz­go­vo­ra ko­ji je, u na­me­ri da bu­de pri­la­go­đen uz­ra­stu de­te­ta (ma­lo­let­ni­ka), oči­gled­no iz­ve­šta­čen (npr. de­ti­nja­sto po­na­ša­nje, go­vor i in­to­na­ci­ja gla­sa slu­žbe­nog li­ca i sl.).

Uz iz­bor i pri­pre­mu ta­kvog am­bi­jen­ta ko­ji ne­će po­ten­ci­ra­ti strah i su­zdr­ža­nost de­te­ta, u ci­lju pod­sti­ca­nja de­te­ta (ma­lo­let­ni­ka) da iz­la­že bez ustru­ča­va­nja­, tre­ba mu omo­gu­ći­ti da u vi­du slo­bod­nog, neo­ba­ve­znog raz­go­vo­ra sa slu­žbe­nim li­cem, pri­ča o raz­li­či­tim, za nje­ga na­ro­či­to in­te­re­sant­nim pi­ta­nji­ma. S ob­zi­rom na iz­ra­že­nu su­ge­sti­bil­nost de­ce (ma­lo­let­ni­ka), slu­žbe­no li­ce mo­ra pri­li­kom nji­ho­vog ka­zi­va­nja vo­di­ti ra­ču­na da svo­jim ge­sto­vi­ma, for­mu­la­ci­jom uvod­nih i na­knad­nih pi­ta­nja, in­to­na­ci­jom gla­sa i ukup­nim po­na­ša­njem pri­li­kom po­sta­vlja­nja pi­ta­nja ne de­lu­je su­ge­stiv­no, od­no­sno da na dru­gi na­čin ne uti­če ne­ga­tiv­no na auten­tič­nost is­ka­za, ali i da ne iza­zi­va ne­pri­jat­na ose­ća­nja (stra­ha, ose­ćaj kri­vi­ce i sl). Po­seb­na pa­žnja mo­ra se po­sve­ti­ti na­stu­pu u slu­ča­je­vi­ma pro­ce­ne da de­te (ma­lo­let­nik) ne go­vo­ri isti­nu. Naj­če­šće je neo­p­hod­no sta­vi­ti mu od­mah do zna­nja da mu se, ina­če, ve­ru­je, i da je, baš zbog to­ga, po­treb­no da i o stva­ri­ma o ko­ji­ma se vo­di raz­go­vor ta­ko­đe go­vo­ri isti­nu. To, na­rav­no, ne sme bi­ti ura­đe­no na na­čin ko­ji će na­ru­ši­ti već us­po­sta­vlje­ni od­nos po­ve­re­nja.

Zbog ne­mo­guć­no­sti ko­cen­tra­ci­je u du­žem vre­men­skom pe­ri­o­du, od­no­sno zbog br­že po­ja­ve za­mo­ra, po­treb­no je, to­kom oba­vlja­nja raz­go­vo­ra, pra­vi­ti i po­seb­ne pa­u­ze – npr. u vi­du skret­nja na one te­me ko­je su de­te­tu (ma­lo­let­ni­ku) in­te­re­san­te, po­ka­zi­va­ti in­te­re­so­va­nje za ne­ki de­talj na ode­ći de­te­ta (ma­lo­let­ni­ka), u pro­sto­ri­ji i sl.

U ci­lju što auten­tič­ni­jeg be­le­že­nja sa­dr­ži­ne da­tog is­ka­za i uslo­va u ko­ji­ma je on pri­ba­vljen, pre­po­ru­ču­je se ton­film­sko, od­no­sno ton­sko sni­ma­nje raz­go­vo­ra ure­đa­ji­ma ko­ji ne pri­vla­če po­seb­nu pa­žnju i ne re­me­te kon­cen­tra­ci­ju de­te­ta (ma­lo­let­ni­ka) sa ko­jim se raz­go­vor vo­di.

Taktika obavljanja razgovora sa starijim licima

Spe­ci­fič­no­sti po­stu­pa­nja u raz­go­vo­ru sa sta­rim li­ci­ma uslo­vlje­ne su broj­nim okol­no­sti­ma. Pre sve­ga, usled sta­re­nja or­ga­ni­zma u po­zni­jem ži­vot­nom do­bu čo­ve­ka, do­la­zi do sma­nje­nja go­to­vo svih ži­vot­nih funk­ci­ja. Pro­me­ne ko­je do­no­si sta­rost se ma­ni­fe­stu­ju broj­nim psi­ho­fi­zič­kim sta­nji­ma: sma­nju­je se ose­tlji­vost čul­nih or­ga­na, gu­bi se in­te­re­so­va­nje za broj­ne po­ja­ve, sma­nju­je se spo­sob­nost kon­cen­tra­ci­je, in­te­lek­tu­la­ni pro­ce­si se vi­še ne od­vi­ja­ju na ra­ni­jem ni­vou, uče­sta­li­je se ja­vlja­ju raz­li­či­te bo­le­sti, umor br­že na­stu­pa i sl. Pod uti­ca­jem ta­kvih okol­no­sti, čak i kva­li­tet­no za­pa­že­ni sa­dr­ža­ji, a po­seb­no de­ta­lji, br­že se za­bo­ra­vlja­ju. Da bi pri­kri­la ovaj ne­do­sta­tak, sta­ra li­ca su, uosta­lom kao i dru­ga li­ca, po­ne­kad sklo­na da ne­ke od za­bo­ra­vlje­nih de­ta­lja iz­mi­sle i ti­me pre­mo­ste svo­je pre­ki­de ili pra­zni­ne u pam­će­nju. Ne­do­sta­tak nji­ho­vih is­ka­za je i u to­me što svoj sud o po­je­di­nim či­nje­ni­ca­ma če­sto da­ju na na­čin ko­jim se stva­ra uti­sak da iz­re­če­no pred­sta­vlja ver­nu re­pro­duk­ci­ju za­pa­že­nog.

Po­red to­ga, kod od­re­đe­nog bro­ja sta­rih li­ca če­sto se na­i­la­zi na usta­lje­ne na­či­ne po­na­ša­nja i na­vi­ke od ko­jih ne­ra­do od­stu­pa­ju. Oni po­sta­ju ne­za­in­te­re­so­va­ni za po­ja­ve oko se­be, uz iz­ra­že­nu ne­po­ver­lji­vost, sum­nji­ča­vost, ner­vo­zu, ne­pri­stu­pač­nost, tvr­do­gla­vost, po­ne­kad čak i sa ego­cen­trič­nim i agre­siv­nim sta­vom pre­ma oko­li­ni, pu­nim iro­ni­je, pre­zi­ra i ni­po­da­šta­va­nja sve­ga. S dru­ge stra­ne, ne­ka od ovih li­ca su ti­ha i mir­na, po­pri­ma­ju ose­ćaj ma­nje vred­no­sti, bes­ko­ri­sno­sti, od­ba­če­no­sti, gu­be sa­mo­po­u­zda­nje, po­sta­ju su­ge­sti­bil­na i la­ko pa­da­ju pod tu­đi uti­caj.

Pri­li­kom raz­go­vo­ra sa sta­rim li­ci­ma tre­ba ima­ti pu­no str­plje­nja i pa­žnje, a slu­žbe­no li­ce im se mo­ra, pre i u to­ku raz­go­vo­ra, obra­ća­ti sa ­du­žnim po­što­va­njem. U tom ci­lju se i vre­me, me­sto i na­čin oba­vlja­nja raz­go­vo­ra, če­šće ne­go ina­če, od­re­đu­ju u skla­du sa že­ljom sta­ri­jeg li­ca. Po­treb­no je, zbog to­ga, ne­pre­sta­no ima­ti na umu da je ve­o­ma te­ško us­po­sta­vi­ti ne­po­sre­dan i pri­san kon­takt sa sta­rim li­cem, uko­li­ko ko­mu­ni­ka­ci­ja bu­de una­pred na­ru­še­na ne­po­što­va­njem nji­ho­ve lič­no­sti (npr. osta­vlja­njem da du­go če­ka­ju pred vra­ti­ma, slo­bod­ni­jim po­na­ša­njem sa dru­gim slu­žbe­nim li­ci­ma ili gra­đa­ni­ma u nji­ho­vom pri­su­stvu, oslo­vlja­va­njem re­či­ma „ma­to­ri“ – „ma­to­ra“ i sl.). Uspe­šnost vo­đe­nja raz­go­vo­ra i kva­li­tet is­ka­za sta­ri­jih li­ca umno­go­me za­­vi­si i od to­ga u ko­joj me­ri je po­ka­za­no raz­u­me­va­nje za nji­ho­va emo­ci­o­nal­na sta­nja, i či­nje­ni­cu da se fi­zič­ki br­že za­ma­ra­ju, od­no­sno da če­šće ima­ju raz­li­či­te te­go­be i bo­lo­ve. Zbog svih na­ve­de­nih okol­no­sti, pra­će­nih mo­guć­no­šću da i dru­gi fak­to­ri mo­gu ne­ga­tiv­no uti­ca­ti na objek­tiv­nost­ ka­zi­va­nja sta­ri­jih li­ca (npr. su­ge­sti­van uti­caj dru­gih li­ca), nji­ho­ve is­ka­ze tre­ba pro­ve­ra­va­ti ve­o­ma te­melj­no.

Advokat Zoran J. Minić

lawofficeminic@gmail.com


[1] Terminom „ispitivači“ obuhvatamo sve kategorije lica koje imaju zadatak da obavljaju razgovore sa drugim licima. U policijskoj organizaciji to su policijski službenici, ali se u ovoj ulozi javljaju i druga lica, na primer, javni tužioci, sudije, advokati, privatni detektivi i dr.

[2] Ono što je važno za sve informativne razgovore jeste da znamo stavke koje su neophodne da se dokaže krivično delo ili krivična dela koja su predmet razgovora. Ta potreba da se obrade ove stavke ne treba da dominira tokom razgovora tako što će kontrolisati tok/priliv informacija. Stoga, važno je podstaknuti ispitanika da pruži potpun opis događaja pre postavljanja pitanja koja su važna za dokazivanje krivičnog dela. Glavne stavke su sledeće: Namera (mens rea) – Šta je osumnjičeni imao na umu u to vreme? Zašto je počinio krivično delo?; Delo (actus reus) – Koje je krivično delo počinjeno (tačna kvalifikacija – biće krivičnog dela); Način izvršenja (modus operandi) – na koji način je izvršeno krivično delo.

[3] Forenzička zbunjenost pojavljuje se zbog činjenice da se lice saslušava u krivičnom postupku i uzbuđenja što se prvi put saslušava i nalazi u službenim prostorijama i pred službenim licem. Tu je još i strepnja da neće biti u stanju da kaže sve o čemu će biti pitano, kao i strah od eventualne odgovornosti koji može izazvati pravi šok, koji može potpuno da onemogući normalno odvijanje psihičkih funkcija kod ispitanika. Forenzička zbunjenost eliminiše se kod ispitanika razgovorom o temama koje nemaju veze sa krivičnim delom, a bliske su ispitaniku i prema njima imaju pozitivne emocije. Tako prema: SIMONOVIĆ, B.Kriminalistika – treće izmenjeno i dopunjeno izdanje, Pravni Fakultet u Kragujevcu, 2012, str. 167.

[4] Preporuke većine pristupa u obavljanju razgovora sa licima je da bude prisutno najmanje 2 operativca, prema kojim, po pravilu, jedno od njih razgovara a drugo prati reakcije i beleži odgovore i reakcije, a kasnije može i samo upotpuniti razgovor.

[5] O specifičnostima položaja i zaštiti oštećenog u krivičnom postupku šire: G. P. Ilić, Zaštita oštećenog u krivičnom postupku, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Tematski zbornik: Nasilnički kriminalitet: etiologija, fenomenologija, prevencija, Beograd, 2010, str. 77-90.

[6] Li­ce li­še­no ži­vo­ta ili iz­lo­že­no pat­nji ili mu­če­nju, pa­siv­ni su­bjekt de­lik­ta na­si­lja, sa­o­bra­ćaj­ne ne­zgo­de ili dru­gih ak­ci­dent­nih si­tu­a­ci­ja.

[7] M. Jo­vić, Kri­vič­no pra­vo, op­šti deo, Be­o­grad, 2008 str. 251.

[8] B. Men­del­sohn,Vic­ti­mi­logy and Con­tem­po­rary So­ci­ery`s Trends, Vic­ti­mo­logy, n°1 /1976. Pre­ma: Đ. Ig­nja­to­vić, Kri­mi­no­lo­gi­ja, Be­o­grad, 2007, str. 178 i 179.

[9] Ž. Alek­sić, M. Šku­lić, M. Žar­ko­vić, Lek­si­kon kri­mi­na­li­sti­ke, Be­o­grad, 2004 str. 78.

[10] G. Gu­lot­ta, La vit­ti­mo­lo­gia: aspet­ti cri­mi­no­lo­gi­ci, -in: TRAT­TA­TO di cri­mi­no­lo­gia.., Vol. 3 (Fer­ra­cu­ti F. ed.), Mi­la­no. Pre­ma Đ. Ig­nja­to­vić, Kri­mi­no­lo­gi­ja, Be­o­grad, 2007 str. 178 i 179.

[11] UN Dec­la­ra­tion of Ba­sic Prin­ci­ples of Ju­sti­ce for Vic­tims of Cri­me and Abu­se of Po­wer, usvo­je­na kon­­senzu­som Re­zo­lu­ci­jom Ge­ne­ral­ne skup­šti­ne UN 40/34 od 29. 11. 1985.

[12] Lišenje slobode članova kri­mi­nal­nih gru­pa nije, samo po sebi, garancija bezbednosti žr­tve i nje­ne po­ro­di­ce. To posebno ukoliko žr­tva po­maže po­li­ci­ji i pra­vo­sud­nim or­ga­ni­ma u iden­ti­fi­ko­va­nju uči­ni­la­ca i pri­sta­je da sve­do­či, a pojedini članovi kriminalne grupe su i dalje na slobodi.

[13] Žr­tve su sve­sne da će pro­ces iz­vo­đe­nja uči­ni­la­ca pred sud bi­ti du­go­tra­jan, kao i to­ga da nji­ho­vo uče­šće u po­stup­ku pod­ra­zu­me­va mo­guć­nost uče­sta­log po­zi­va­nja i po­ja­vlji­va­nja pred su­dom, po­no­vo su­sre­ta­nje sa tra­u­ma­tič­nom si­tu­a­ci­jom u ko­joj su po­vre­đe­ne, i sa li­cem ko­je ju je po­vre­di­lo (fe­no­men se­kun­dar­ne vik­ti­mi­za­ci­je), a one že­le i ima­ju sna­žnu po­tre­bu da se što pre vra­te nor­mal­noj sva­ko­dne­vi­ci.

[14] Kod žr­ta­va tr­go­vi­ne lju­di­ma u ci­lju sek­su­al­ne eks­plo­a­ta­ci­je to po­dr­zu­me­va: pru­ža­nje ga­ran­ci­ja da se nje­na even­tu­al­na ume­ša­nost u pro­sti­tu­ci­ju ne­će obe­lo­da­niti nje­noj po­ro­di­ci, me­di­ji­ma ili jav­no­sti što je du­že mo­gu­će; obez­be­đe­nja uslo­va ko­ji će omo­gu­ći­ti da ne­će mo­ra­ti sve­do­či­ti u fi­zič­kom pri­su­stvu uči­ni­o­ca, od­no­sno da ne­će bi­ti u nje­go­vom pri­su­stvu ili pri­su­stvu nje­go­vih sa­rad­ni­ka ni u jed­noj fa­zi preistražnog i kri­vič­nog po­stup­ka, pru­ža­nje ade­kvat­nih uslu­ga ka­ko bi im se po­mo­glo da se opo­ra­ve. U čla­nu 6 Pro­to­ko­la Uje­di­nje­nih na­ci­ja za pre­ven­ci­ju, su­zbi­ja­nje i ka­žnja­va­nje tr­go­vi­ne ljud­skim bi­ći­ma, na­ro­či­to že­na­ma i de­comtra­ži se od dr­ža­va pot­pi­sni­ca da kroz do­ma­će za­ko­no­dav­stvo obez­be­de me­re ko­je u od­go­va­ra­ju­ćim slu­ča­je­vi­ma pru­ža­ju žr­tva­ma ne­le­gal­ne tr­go­vi­ne lju­di­ma, kao što su: oba­ve­šte­nja o re­le­vant­nim sud­skim i ad­mi­ni­stra­tiv­nim po­stup­ci­ma, po­moć ko­ja će omo­gu­ći­ti da nji­ho­va sta­no­vi­šta i in­te­re­si bu­du iz­ne­se­ni i raz­mo­tre­ni u od­go­va­ra­ju­ćim fa­za­ma kri­vič­nog po­stup­ka pro­tiv uči­ni­la­ca kri­vič­nog de­la, obez­be­đe­nje fi­zič­kog, psi­ho­lo­škog i so­ci­jal­nog opo­rav­ka žr­ta­va tr­go­vi­ne lju­di­ma uklju­ču­ju­ći, u od­go­va­ra­ju­ćim slu­ča­je­vi­ma, i sa­rad­nju sa ne­vla­di­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma i dru­gim ele­men­ti­ma gra­đan­skog dru­štva, a po­seb­no, obez­be­đi­va­nje od­go­va­ra­ju­ćeg sta­no­va­nja, pru­ža­nja sa­ve­ta i in­for­ma­ci­ja, po­seb­no ve­za­no za nji­ho­va za­kon­ska pra­va, na je­zi­ku ko­je žr­tve tr­go­vi­ne lju­di­ma mo­gu da raz­u­me­ju, le­kar­ske, psi­ho­lo­ške i ma­te­ri­jal­ne po­mo­ći, kao i za­po­sle­nja, mo­guć­no­sti ob­ra­zo­va­nja i obu­ke.

[15] O pitanjima od značaja za sagledavanja nužnosti i izgradnju mehanizama i postupaka zaštite žrtava trgovine ljudima od retraumatizacije šire: B. Slavković, Trgovina ljudima – iskustvo kompleksne traume, Neophodnost zaštite preživelih od retraumatizacije od strane institucija, profesionalaca i procedura, Suzbijanje trgovine ljudima – dobre prakse, ASTRA, Beograd, 2010, str. 21-37.

[16] Re­gi­o­nal­na nor­ma za obu­ku po­li­ci­je u su­zbi­ja­nju tr­go­vi­ne lju­di­ma u jugoistočnoj Evro­pi, In­ter­na­ti­o­nal Cen­tre for Mi­gra­tion Po­licy De­ve­lop­ment, Vi­en­na, 2003, str. 72.

[17] O specifičnostima krivičnopravne zaštite i postupanja u slučajevima trgovine decom i maloletnicima šire: M. Žarković, A. Ilić, Krivičnopravna zaštita maloletnih žrtava trgovine ljudima, Pravna riječ – časopis za pravnu teoriju i praksu, god. 6. br. 19, Banja Luka, 2009. str. 239-262.

[18] Ibid., str. 72 do 78.

[19] Tre­ba ima­ti u vi­du da i unu­tar istog po­la, struč­na i pro­fe­si­o­nal­na ori­jen­ta­ci­ja ili ho­bi, uti­ču na usme­re­nost in­te­re­so­va­nja sve­do­ka u po­gle­du opa­ža­nja po­je­di­nih de­ta­lja u okvi­ru kom­plek­sa kri­vič­nog do­ga­đa­ja. B. Si­mo­no­vić, Kri­mi­na­li­sti­ka, Kra­gu­je­vac, 2004, str. 177.

[20] Policajac za maloletnike je policijski službenik kriminalističke policije koji obavlja poslove prevencije i suzbijanja maloletničkog kriminala i koji je završio obuku u oblasti prava deteta i maloletničkog krivičnog prava.

[21] Teško ubistvo (član 114); Navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu  (član 119);Teška telesna povreda (član 121); Otmica (član 134);Silovanje (član 178); Obljuba nad nemoćnim licem (član 179); Obljuba sa detetom (član 180); Obljuba zloupotrebom položaja (član 181); Nedozvoljene polne radnje (član 182); Podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa (član 183); Posredovanje u vršenju prostitucije (član 184); Prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanje dece za pornografiju (član 185); Vanbračna zajednica sa maloletnikom (član 190); Oduzimanje maloletnog lica (član 191); Promena porodičnog stanja (član 192); Zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica (član 193.); Nasilje u porodici (član 194); Nedavanje izdržavanja (član 195); Rodoskrvnjenje (član 197);               Razbojnička krađa (član 205); Razbojništvo (član 206); Iznuda (član 214); Omogućavanje uživanja opojnih droga (član 247); Ratni zločin protiv civilnog stanovništva (član 372); Trgovina ljudima (član 388); Trgovina decom radi usvojenja (član 389);Zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu (član 390).

[22] U slučaju da branilac angažovan od strane roditelja, usvojioca ili staraoca nema dokaz ostečenim posebnim znanjima iz oblasti prava deteta, prestupništva mladih i krivičnopravne zaštite maloletnih lica, ovlašćeno službeno lice će o tome upozoriti roditelje, usvojioca ili staraoca. Ukoliko roditelj, usvojilac ili staralac ostane pri angažovanom advokatu, ovlašćeno službeno lice ove činjenice konstatuje u zapisniku o saslušanju. Ovde je veoma značajno napomenuti da se volja roditelja maloletnika da izaberu određenog advokata – branioca zasvoje dete ima poštovati, a da se upozorenjem iscrpljuje obaveza policije da ukaže na potrebu da sertifikovani branilac učestvuje u pružanju najadekvatnije zaštite maloletniku.

Related Posts

Leave a Reply