Službenici policije su na osnovu Zakona o policiji ovlašćeni da upotrebe silu kada je to neophodno. U takvim situacijama mogu da koriste različita sredstva prinude — fizičku snagu, službenu palicu (pendrek), suzavac, elektrošoker i vatreno oružje, a na javnim skupovima i posebna sredstva za grupe — vodene topove i specijalna vozila. Međutim, postoje ograničenja: silu smeju da upotrebljavaju samo u službene, ne i u privatne svrhe, a sredstva prinude moraju da primenjuju postupno — od najblažeg ka najrepresivnijem — i prethodno moraju da upozore, ako je to moguće. Ako postupi u granicama svojih ovlašćenja, policajac ne može da odgovara ni krivično, ni disciplinski, ni za naknadu štete.
Obaveze policajca kada primenjuje silu
Ako je to moguće, i ako to ne bi ugrozilo izvršenje zadatka, policajac mora da Vas upozori pre nego što na Vama na bilo koji način primeni silu. Ovo važi podjednako i kada puca iz pištolja, i kada Vas samo vuče za rukav ili primenjuje fizičku snagu.
Takođe, mora da vodi računa o tome da radi samo ono što je neophodno. Prvo mora da proba lakšim, pa onda težim sredstvom prinude. To znači da, kada, recimo, neko pruža otpor hapšenju, policajac prvo treba da pokuša da ga savlada sopstvenom snagom, pre nego što se dohvati službene palice ili suzavca, dok vatreno oružje sme da upotrebi samo ukoliko je to neophodno da bi zaštitio svoj ili život trećeg lica.
Osobi na kojoj primeni silu policajac mora odmah da obezbedi medicinsku pomoć, i da obavesti njegove najbliže. Pomoć moraju da ponude i ako osoba na kojoj je primenjena sila nema vidljive povrede, a ako je neko prvo odbio pomoć, a potom je ipak zatražio, svakako moraju da mu pomognu.
O svakoj primeni sile policijski službenik mora što pre da obavesti svoje pretpostavljene. Ima obavezu da podnese pisani izveštaj svom pretpostavljenom, nakasnije za dvadeset četiri sata, u kome mora da navede koje je sredstvo upotrebio, protiv koga, iz kog razloga, kao i sve druge činjenice od značaja. Njegov neposredni starešina ili posebna komisija na osnovu tog izveštaja predlažu direktoru policije šta da preduzme ako je upotreba sile bila neopravdana.
Fizička snaga i službena palica
Kako bi odbio napad od sebe ili od nekog drugog, ili savladao otpor lica koje remeti javni red i mir, koje treba da dovede ili zadrži, policajac može da upotrebi fizičku snagu — svoje ruke i noge, bez ikakvog oružja — ili službenu palicu, poznatu kao “pendrek”. Palica se upotrebljava tek ako fizička snaga ne urodi plodom.
U policijskom rečniku napad nije samo ponašanje koje ima za cilj da se neko povredi ili ubije, već i pokušaj da se nasilno uđe negde gde je ulaz zabranjen, ili da se policajac omete ili spreči u izvršenju zadatka.
Takođe, otpor može da bude aktivan i pasivan. Oglušivanje o datu naredbu, klečanje, sedenje ili ležanje se smatra pasivnim otporom. Zaklanjanje, držanje za drugu osobu ili predmet, pretnja da će se neko napasti ili slično predstavlja aktivni otpor.
Ako nema drugog načina da se ono savlada, palica može da se upotrebi i protiv lica koje pruža samo pasivni otpor.
Suzavac i elektrošoker
Pored pendreka, policijski službenici kao deo opreme imaju i suzavac. Mogu da ga koriste po sopstvenoj proceni, u situacijama u kojima se lakša sredstva pokažu kao nedovoljna. Pravilnik kojim se propisuje koja sredstva policajci smeju da upotrebljavaju, i kako, ih obavezuje da u slučaju suzavca to čine “prema uputstvu proizvođača.”
Zakon policajcima dozvoljava da se služe i drugim hemijskim sredstvima, uz odobrenje direktora ili ovlašćenog starešine, ili u ekstremnim situacijama — kao što su na primer teroristički napad ili ugrožavanje života. Pored hemijskih, policija može da koristi takozvana “elektromagnetna sredstva za onesposobljavanje” — elektrošoker (poznatiji kao “tizer”) i elektro, odnosno “šok” palicu. Zbog toga koliko su ovi uređaji opasni, njihova primena je ograničena kada su u pitanju određene kategorije ljudi, kao što su srčani bolesnici, trudnice i mentalno oboleli. Međutim, ovo ne znači da je prema njima apsolutno zabranjena upotreba ovih sredstava, već samo da mora da se ograniči na najkraće moguće vreme. Elektromagnetna sredstva nikada ne smeju da se koriste na osobama koje voze, i u drugim slučajevima gde bi prekidom nečije radnje nastala opasnost po druga lica.
Vezivanje
Ako smatra da je neophodno da Vam ograniči kretanje, policajac može da Vas veže, naročito ruke i noge. Ima obavezu da to bude na način kojim Vam ne nanosi “nepotrebne” telesne povrede. Može da veže više lica zajedno, ali ne ako su različitog pola.
Vatreno oružje
Vatreno oružje predstavlja krajnje sredstvo prinude. Tačno su propisani slučajevi kada policajac može, a kada ne može, da ga iskoristi. Propisano je i to da lice na koje namerava da puca prethodno mora da upozori, i da ne sme ni da nišani ni na koga sem na onog protiv koga oružje planira da ga upotrebi.
Policijski službenik može da upotrebi vatreno oružje samo onda kada je to neophodno da bi se od napada zaštitio njegov ili nečiji drugi život, ili da se zaštiti objekat ili osoba koju obezbeđuje. Može da puca i ako je to neophodno da se spreči bekstvo osobe zatečene u izvršenju naročito teškog krivičnog dela, ili za koju je zbog takvog dela izdat nalog za lišenje slobode. Sme da ga upotrebi i kako bi sprečio bekstvo lica koje je već po zakonu lišeno slobode.
Nije dozvoljeno upotrebljavati vatreno oružje kada se time dovodi u opasnost bilo ko sem osobe na koju policajac opravdano namerava da puca. Na primer, ako begunac beži prema nekoj grupi ljudi, pa može biti pogođen neko iz te grupe, policajac ne sme da upotrebi oružje. Ne sme da puca na maloletnika, osim u slučaju kada je to jedini način za odbranu od neposrednog napada ili opasnosti.
Primena sile nad grupom
U kontekstu protesta, policija ima ovlašćenje da grupi koja se protivpravno okupila i ponaša se tako da bi mogla da izazove nasilje naredi da se raziđe. Ako ne poslušaju, može da primeni sredstva prinude, ali samo po naređenju načelnika područne policijske uprave ili nekoga koga on ovlasti.
Pored svih sredstava koja mogu da se koriste i na pojedincima — fizička snaga, palica, suzavac — policija ima i neka koja su posebno namenjena za potiskivanje i kontrolu mase, a to su specijalna vozila i vodeni topovi.
Kada je to neophodno, ova sredstva mogu da se koriste da bi se masa ljudi potisnula, usmerila ili prisilila da se raziđe, i radi uskraćivanja pristupa nekom prostoru. Ipak, policajci ova sredstva moraju da koriste pažljivo — recimo, kada koriste vodene topove, ne smeju mlaz direktno da upiru prema ljudima na način na koji im se mogu ugroziti život i bezbednost.
Šta je policijska brutalnost
Policijska brutalnost ili policijsko nasilje je pojam za opisivanje neopravdanog ili namernog uznemiravanja, verbalnog napada, fizičke/duševne povrede, imovinske štete ili smrti pretrpene usled interakcije sa policijom. Policijska brutalnost je oblik zloupotrebe policije koji uključuje neprimereno nasilje od strane pripadnika policije. Ona je ekstremni oblik policijskog nasilja koji uključuje fizičku povredu ili smrt osobe ili životinje. Postoji u mnogim zemljama i teritorijama, čak i u onima koje ga gone. Iako je nezakonito, može se obavljati u skladu sa zakonom.
Izraz „policijska brutalnost“ su američke novine koristile već 1872. godine, kada je Čikago tribjun izveštavao o premlaćivanju civila prilikom hapšenja.
Poreklo moderne policije zasnovane na autoritetu nacionalne države obično se prati u dešavanjima u Francuskoj iz 17. i 18. veka, pri čemu su moderne policijske službe osnovane u većini nacija do 19. i početkom 20. veka. Slučajevi policijske brutalnosti su, izgleda, česta tada. Rani masovni incidenti brutalnosti dogodili su se tokom štrajkova rada, poput Velikog železničkog štrajka iz 1877. godine, Pullmanovog štrajka iz 1894, masakra iz 1914. godine.
Delovi stanovništva mogu policiju smatrati opresijom. Pored toga, postoji percepcija da žrtve policijske brutalnosti često pripadaju relativno nemoćnim grupama, kao što su manjine, invalidi, mladi i siromašni.
Prema podacima koje je objavio Biro za statistiku pravde (2011), između 2003. i 2009. godine, najmanje 4.813 ljudi je umrlo tokom hapšenja od strane lokalne policije. Od smrti koja je klasifikovana kao ubistva iz zakona zabeleženo je 2.876 smrtnih slučajeva, od kojih su 1.643 ili 57,1% umrlih ljudi bili „ljudi u boji“.
Dakle, možemo reći da je policijska brutalnost prekomerna upotreba sile ili upotreba sile koja nije opravdana ili razumna u određenim okolnostima.
Zakon o policiji obavezuje policijske službenike da upotreba sile bude postupna i srazmerna, odnosno od najlakšeg prema težem sredstvu prinude i, u svakom slučaju, uz minimum neophodne sile i onda kada je to neophodno. Dalje, prilikom upotrebe sredstava prinude neophodno je da policajci najpre štite ljudski život i prouzrokuju što manje povreda.
„Ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, kazniće se zatvorom do jedne godine“, piše u članu 137. Krivičnog zakonika.
Ukoliko delo počini službeno lice, kazniće se kaznom zatvora u trajanju od tri meseca do deset godina.
Snimanje policije
Ako službenici policije zloupotrebe svoj položaj, maltretiraju Vas ili nekog drugog, ili na bilo koji drugi način istupe van svojih ovlašćenja — a i preventivno, kako se ovako nešto ne bi dogodilo — imate pravo da ih snimate u vršenju dužnosti. Ovo podjednako važi i za saobraćajnu policiju, komunalnu miliciju, agente BIA i druga službena lica.
Da li da snimate?
U slučaju da smatrate da je policajac na Vama neosnovano primenio silu, da se prema Vama poneo grubo ili uvredljivo, ako Vam je pretio zlostavljanjem ili odbio da Vam pokaže značku — to su prekoračenja ovlašćenja. Povodom ovakvog ponašanja možete da se žalite na više adresa: možete da uputite pritužbu MUP-u, Zaštitniku građana, Poverenici za ravnopravnost (ako smatrate da je razlog nepravednog postupanja bilo neko Vaše lično svojstvo), kao i da podnesete krivičnu prijavu, ili tužbu sudu ako Vam je pričinjena materijalna ili nematerijalna šteta. U svakom od ovih postupaka biće potrebno da svoju stranu priče potkrepite nekom vrstom dokaza, od kojih je najpouzdaniji snimak samog događaja.
Da li smete da snimate?
Ne postoji propis koji ti to izričito dozvoljava, ali ni opšti propis koji to zabranjuje. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je stao na stanovište da je to dozvoljeno. Međutim, postoje okolnosti u kojima službenik policije ili agent BIA ima ovlašćenje da u konkretnom slučaju zabrani snimanje. Ova mogućnost postoji kada policajac ili agent prikuplja činjenice na mestu događaja, i to samo pod uslovom da je to potrebno radi zaštite oštećenih krivičnim delom ili prekršajem, ili u cilju zaštite postupka. Dakle, snimanje može da se zabrani u slučaju da ugrožava istragu koja je u toku, i to samo kada je to neophodno.
Na koji način smete da snimate policiju?
Iako snimanje nije zabranjeno, u više propisa je normirana zabrana ometanja službenog lica u vršenju službene dužnosti, pod pretnjom novčanih kazni i kazne zatvora. Zbog toga, potrebno je da snimanje vršite na način koji ne može da bude protumačen kao ometanje – sa što manje interakcije sa policajcem, i na određenoj distanci. Zakonom o javnom redu i miru propisana je kaznu zatvora do dve godine za svakog ko napadne službeno lice u vršenju službene dužnosti, to pokuša ili zapreti da će to uraditi, ili ga na drugi način ometa.
Pored toga, Krivični zakonik kao krivično delo definiše sprečavanje službenog lica u vršenju dužnosti uz upotrebu ili pretnje, i za to predviđa kaznu od godinu dana do osam godina, kada je u pitanju policajac ili drugo službeno lice koje vrši poslove državne ili javne bezbednosti. Samo snimanje policajca teško može da predstavlja ovo krivično delo, jer se zahteva da snimatelj upotrebi silu ili pretnju i tako spreči službeno lice da vrši svoju službenu dužnost.
Takođe, Zakon o komunalnoj policiji propisuje novčanu kaznu u rasponu od 10.000 do 50.000 dinara za svakoga ko ometa ili sprečava komunalnog policajca u obavljanju poslova, i ne postavlja uslov da je pritom korišćena sila ili pretnja.
Da li mogu da Vas spreče da snimate?
Ako ti policajac kog snimaš preti da prestaneš, vređa te, ili te čak fizički napadne, to je prekoračenje ovlašćenja i možeš da tražiš zaštitu na različite načine — podnošenjem pritužbe MUP-u, obraćanjem Zaštitniku građana, pa i u krivičnom ili parničnom postupku, ako je svojim ponašanjem učinio krivično delo ili ti naneo štetu.
U slučaju da Vam službeno lice koje snimate traži da mu date mobilni ili kameru, možete da zahtevate da Vam kaže po kom osnovu oduzima predmet, da pitate da li Vas sumnjiče za neko krivično delo i koje je to delo, kao i da li će Vam, i kada, biti izdata potvrda o privremeno oduzetim predmetima.
Ukoliko Vam policajac saopšti da ste osumnjičeni za neko krivično delo, i zatim Vas liši slobode, može od Vas da traži i da mu predate uređaj koji ste koristili za snimanje, i u suštini nemate izbora da li ćete mu ga predati ili ne. U suprotnom, ta obaveza ne postoji.
Ukoliko Vam policajac oduzme mobilni kojim je sniman, savetujemo da ga držite zaključanim i da policajcu koji želi da ga oduzme ne dajete šifru – šifru mu možete ukucati ti, i to samo u svrhu dolaženja do spornog snimka, ali policajac nema pravo da obriše snimak.
U svakom slučaju, ukoliko ste žrtva policijske brutalnosti, potrebno je da bez odlaganja obavestite nadležne službe. Takođe, na raspolaganju Vam stoje brojne organizacije civilnog društva koje se bave praćenjem policijske brutalnosti. Svakako je najbolje da potražite stručnu, advokatsku pomoć koja bi Vam obezbedila najbolje staranje o Vašim interesima.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com