Pravo na pravično suđenje je pravo građanina utemeljeno odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Tom odredbom je propisano da:
1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.
2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.
3. Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:
a) da u najkraćem mogućem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega;
b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;
c) da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju;
d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega;
e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.
Pravo na pravično suđenje jedno je od brojnih Ustavom zaštićenih prava koja uživaju ne samo državljani Srbije već i svi oni koji bi mogli doći pod nadležnosti domaćeg suda. Ovo pravo stoga stoji rame uz rame sa drugim Ustavom garantovanim pravima, ali je ujedno njihov temelj i jedini stvarni garant. Bez ostvarivanja prava na pravično suđenje nema i ne može biti zaštite drugih ljudskih prava i sloboda.
Posebnost prava na pravično suđenje uviđamo ne samo u praktičnom već i u formalnopravnom smislu. Ona se ogleda u nemogućnosti odstupanja od tog prava čak i u ekstremnim okolnostima, poput vanrednog ili ratnog stanja. Važnost tog prava se ogleda i u njegovoj složenosti. Obuhvata pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, koji će pravično i u razumnom roku javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama pojedinca, osnovanosti sumnje i optužbama koji su bili razlog za pokretanje postupka. Uključuje i garanciju prava na besplatnog prevodioca i tumača i taksativno navedene razloge za moguće isključenje javnosti iz postupka koji se vodi pred sudom (koji je u načelu i po pravilu javan).
Dakle, pravo na pravično suđenje sadrži više prava koja su u međusobnoj i neraskidivoj vezi, a svako od njih je podjednako složeno u svojim elementima, baš kao što je to i samo pravo na pravično suđenje. Na sadržinu prava koja čine pravo na pravično suđenje kontinuirano utiču tumačenja domaćih i međunarodnih sudova.
Dva najvažnija suda koji nude pouzdane podatke o ostvarivanju prava na pravično suđenje u Srbiji su, u domaćim okvirima, Ustavni sud, dok je to u međunarodnim okvirima Evropski sud za ljudska prava (ESLJP).
Prema godišnjim podacima o radu Ustavnog suda, u periodu 2008‒2020. godine pravo na suđenje u razumnom roku (u celini) bilo je Ustavom garantovano pravo, čiju je povredu najčešće utvrdio Ustavni sud Srbije. U tom periodu, odlukama o 410 ustavnih žalbi, odnosno pojedinačnih predstavki građana, Sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje (ako posmatramo sve njegove elemente) kao najbrojniju među svim utvrđenim povredama Ustavom garantovanih prava. Ustavni sud za sada u svojim izveštajima ne ulazi u detaljniju analizu razloga utvrđenih povreda niti omogućava javni uvid u sve predmete u kojima je takva povreda konstatovana. Dostupni podaci su ipak dovoljni da nam ukažu na izuzetno ozbiljne razmere povrede prava na pravično suđenje.
Kada je u pitanju utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje koje je utvrdio ESLJP, od ukupno 199 presuda kojima je konstatovana povreda prava iz Konvencije, koje su donete do 2020. godine i koje se odnose na Srbiju, povrede prava na pravično suđenje iz člana 6 Konvencije (posmatranog u celini) utvrđene su u čak 158 presuda, odnosno 79% od ukupnog broja konstatovanih povreda koje je učinila Srbija.
Odluke i argumentacija ESLJP u prethodnih deset godina (2010‒2020) u predmetima u kojima je presuđeno protiv Republike Srbije, a u kojima je utvrđena povreda prava na pravično suđenje iz člana 6 Konvencije, ukazuju na to da se najveći broj predstavki odnosio na povredu prava na pravično suđenje, koja obuhvata neizvršenje sudske odluke. Nešto su manje učestale povrede prava na pravičnu raspravu u krivičnim i građanskim stvarima.
Odluke ESLJP koje se odnose na Srbiju su javno dostupne i samim tim daju detaljniji uvid u goruće probleme srpskog pravosuđa. Prema argumentaciji Suda, povrede najčešće odlikuju proizvoljnost, netransparentnost, neopradvano odugovlačenje ili ponavljanje postupka, nedoslednost, neusklađenost, nemogućnost pristupa sudu i pravdi. Takvo postupanje vodi pravnoj nesigurnosti i temeljnom nepoverenju javnosti u pravosuđe, iako je takvo poverenje jedna od bitnih komponenti vladavine prava.
Evropski sud utvrđenim činjenicama o povredi prava, nekada vrlo detaljno opisuje nebrigu sudskih i/ili izvršnih organa. Nažalost, poznavalac domaćih prilika ovakve opise često može prepoznati pre kao pravilo nego kao izuzetak u postupanju pravosudnih organa.
Dakle, podaci pokazuju da je u Srbiji pravo na pravično suđenje i dalje najugroženije pravo zaštićeno Ustavom i Evropskom konvencijom. Svakodnevne mane pravosudnog sistema na koje ukazuju odluke Ustavnog i Evropskog suda bi mogle i morale biti otklonjene kontinuranim zalaganjem državnih organa.
Odluke o obimu i složenosti povreda prava na pravično suđenje predstavljaju odraz u ogledalu našeg pravosudnog sistema. Iz ove slike se jasno mogu naslutiti, ako ne i precizno ustanoviti, karakteristike i mane sistema u celini.
Važno je istaći da se prava zajemčena članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odnose na sve faze bilo krivičnog bilo parničnog postupka a ne samo na faze glavne rasprave odnosno glavnog pretresa kao i na postupak izvršenja parničnih i krivičnih odluka. Konkretno, u krivičnom postupku zaštita po članu 6. Obuhvata i pretkrivični postupak koji prema pozitivnom Zakoniku o krivičnom postupku sprovode organi unutrašnjih poslova – policija a koji će od januara 2013.godine biti u nadležnosti tužilaštva.
Predmet zaštite mora biti neko građansko pravo ili obaveza odnosno krivična optužba, pri čemu ovi pojmovi uopšte nisu definisani. Da li su u konkretnom slučaju u pitanju građanska ili neka druga prava mora se utvrđivati u svakom konkretnom postupku. Takvo stanovište zauzeo je i Evropski sud koji je u predmetu Kenig protiv Savezne Republike Nemačke naveo da se prilikom tumačenja mora voditi računa o suštinskom sadržaju i posledici konkretnog prava a ne o njegovoj klasifikaciji u okviru unutrašnjeg pravnog poretka. Od strane Suda zauzet je stav da to svakako jesu sva ona prava i obaveze koja su nastala u međusobnim odnosima privatnih lica (bilo fizičkih bilo pravnih) kao i sva imovinska prava nastala između privatnih lica i subjekata javnog prava – države. Zatim prava koja se odnose na postupke koji se vode protiv javne uprave iz odnosa nastalih ugovorom, naknade šteta nastalih u upravnom, krivičnom, poreskom postupku.
Sud je u svojoj praksi zauzeo stanovišta da se građanskim pravima i obavezama nikada ne smatraju: opšta poreska i carinska pitanja, pitanja imigracije i državljanstva, radni sporovi državnih službenika koji se tiču njhovih javnih ovlašćenja, obaveza služenja vojnog roka, predmeti u vezi sa izveštavanjem o sudskom postupku, pravo na kandidovanje na javnu funkciju, pravo na državno obrazovanje i tome slično.
Pravo na suđenje u razumnom roku
Ovo pravo sastavni je deo prava na pravično suđenje kojim je utvrđena obaveza država da sistemski reše i kontrolišu dužinu trajanja postupka. Njegova suština leži u činjenici da se donošenjem sudskih odluka bez odlaganja štiti delotvornost i kredibilitet tih odluka kao i da se otkloni pravna nesigurnost kojase tiče prava čija se zaštita traži odnosno nesigurnost izazvana postojanjem konkretne krivične optužbe.
Pravo na suđenje u razumom roku znači da imate pravo da se suđenje u kojem učestvujete okonča u razumnom vremenskom periodu, bez neopravdanog produžavanja.
To pravo vam garantuju Ustav Republike Srbije i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ono je deo šireg prava koje svima garantuje da će nezavisan i nepristrasan sud, pravično i u razumnom roku, odlučiti o pravima, obavezama i optužbama protiv građana.
Pravo na suđenje u razumnom roku propisano je brojnim zakonima, uključujući Zakon o parničnom postupku, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o opštem upravom postupku, Zakon o radu, Porodični zakon, Zakon o zabrani diskriminacije.
Postoje brojni neopravdani načini da se odloži suđenje – na primer, ukoliko okrivljeni ili njegov branilac neopravdano ne dolaze na suđenje tokom krivičnog postupka, iako su uredno pozvani; ukoliko veštak neopravdano ne dostavlja mišljenje ili izveštaj koji je neophodan kako bi se utvrdile činjenice koje su važne za donošenje presude; ukoliko se zbog (neopravdane) sprečenosti sudije odlaže suđenje itd. Naravno, svi navedeni razlozi, ukoliko su opravdani, mogu biti dobri razlozi da se suđenje odloži. Na primer, ako je neophodno pribaviti neku ispravu koja je od značaja za sâm postupak ili ukoliko zbog bolesti ili smrtnog slučaja u porodici stranke nisu u mogućnosti da dođu na zakazano ročište, sud će doneti rešenje kojim se ročište odlaže i odmah će zakazati sledeće.
Povreda prava na suđenje u razumnom roku je danas česta u praksi. Zahtev da sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku je pravno sredstvo kojim se štiti pravo svakog lica da sud u razumnom roku odluči u njegovim pravima i obavezama. Protekom vremena se obesmišljava sama ideja zaštite prava pa se javlja potreba da sva suđenja odnosno postupci traju što kraće vreme jer se time dobija na efikasnosti i pravnoj sigurnosti. U današnje vreme sudovi su pretrpani predmetima pa često dolazi do maratonskih postupaka koji traju više godina pri čemu se strankama prouzrokuje velika šteta.
Povreda prava i zaštita prava na suđenje u razumnom roku je regulisana novim Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku su prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje.
Postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku je nezavistan od toga da li će stranka dobiti ili izgubiti postupak u kome je došlo do vremenskog odugovlačenja. Sam postupak za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku je hitne prirode i sud samo proverava osnovanost zahteva u smislu da li je došlo do povrede razumnog roka za suđenje, neće se upuštati u suštinu spora koji se prethodno vodi. Na postupak zaštite suđenja u razumnom rok se primenjuju pravila vanparničnog postupka i sudske odluke imaju oblik rešenja.
Kada je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ?
Šta je to razumni rok zavisi od slučaja do slučaja pri čemu se kao parametri uzimaju složenost spora, broj stranaka i druge okolnosti ali je Evropski sud za ljudska prava zauzeo stanovište da je razumni rok najčešće povređen ako postupak traje duže od dve godine. Naravno bitno je da sama stranka koja tvrdi da su joj povređena prava nije svojom krivicom izazvala prolongiranje postupka. Mnogobrojni sudski predmeti u praksi traju po pet ili više godina čak i decenija pa svakako ispunjavaju uslov da je razumni rok povređen.
Prigovor i žalba
Ako stranka smatra da joj postupak predugo traje po novom zakonu podnosi prigovor predsedniku suda pred kojim se vodi postupak u kome je došlo do odugovlačenja. Predsednik suda odlučuje u prigovoru u roku od dva meseca od prijema prigovora. U slučaju da predsednik suda odbije prigovor ili o njemu ne odluči u roku od dva meseca od prijema, stranka može podneti žalbu o kojoj odlučuje predsednik neposredno višeg suda u roku od mesec dana. Rok za podnošenje ove žalbe je 8 dana od isteka roka od dva meseca za odlučivanje predsednika suda o prigovoru odnosno od odbijanja prigovora.
Zahtev za pravično zadovoljenje
U slučaju da su prigovor ili žalba usvojeni stranka ima pravo da podnese zahtev za pravično zadovoljenje po isteku roka koji je zadat sudiji koji vodi postupak da otkloni povredu (ovaj rok može biti najduže 4 meseca i uvek se određuje u prigovoru odnosno rešenju po žalbi kojim se zahtev stranci usvaja). Zahtev za pravično zadovoljenje se podnosi Državnom pravobranilaštvu najduže u roku od 6 meseci od dana kada je stranka stekla pravo na podnošenje ovog zahteva. Najčešće zadovoljenje predstavlja novčana naknada koja se kreće u rasponu od 300 do 3000 evra zavisno od težine povrede, ovim rasponom je Državno pravobranilaštvo vezano. U slučaju da se sa Državnim pravobranilaštvom ne postigne nagodba ili ono ne odluči o predlogu stranke za nagodbu u roku od dva meseca stranka može podneti tužbu sudu u roku od godinu dana od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje.
.jpg)
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com