Nedopuštena je tužba za utvrđenje ništavosti rešenja donetih u postupku izvršenja jer se takve odluke mogu pravno valjano pobijati samo pravnim sredstvima propisanih Zakonom o izvršnom postupku.
Iz obrazloženja:
“Tužilac je u svojstvu izvršnog poverioca učestvovao u postupku izvršenja protiv izvršnog dužnika radi naplate novčanog potraživanja prodajom nepokretnosti. Na javnom nadmetanju za prodaju nepokretnosti izvršni sud nije omogućio tužiocu da se koristi njegovim pravom preče kupovine već je nepokretnost dosudio i predao trećem licu. Smatrajući da je na taj način povređeno njegovo pravo preče kupovine tužilac je tužbom u posebnoj parnici tražio da se utvrdi da su rešenja o dosuđenju i predaji nepokretnosti trećem licu ništava po članu 103. ZOO.
Odredbom člana 126. stav 6. Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“ 125/04), koji se primenjivao u postupku izvršenja, je propisano da se rešenje o dosuđenju ne može pobijati posebnom žalbom već se razlozi za žalbu na to rešenje mogu iznositi u žalbi na rešenje o predaji nepokretnosti. Iz toga proizilazi da ako je tužilac u svojstvu izvršnog poverioca propustio da se koristi pravnim sredstvom kojim mu je zakon dozvolio ili ukoliko je to pravno sredstvo u postupku izvršenja neosnovano isticao, onda on ne može u posebnoj parnici da traži da se utvrdi ništavost rešenja koja su doneta u izvršnom postupku. Zbog toga su i pravilne odluke nižestepenih sudova kojima je pravnosnažno odbijen tužiočev tužbeni zahtev te mu je zbog toga i revizija odbijena kao neosnovana“.
(Sentenca iz presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 3072/2017 od 8.2.2018. godine, utvrđena na sednici Građanskog odeljenja od 24.4.2018. godine)