U samom Krivičnom zakoniku postoje tri člana koja govore o sankcijama koji se tiču narkotika:
- neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga,
- neovlašćeno držanje opojnih droga i
- omogućavanje uživanja opojnih droga.
Oportunitet ili odlaganje krivičnog gonjenja se primenjuje na lakša krivična dela i znači da će tužilaštvo odbaciti krivičnu prijavu ukoliko okrivljeni plati iznos propisane novčane kazne od strane zakonodavca.
1. Neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet
Član 246. govori o neovlašćenoj proizvodnji i stavljanju u promet opojnih droga, a predviđena zatvorska kazna za ovo delo je od 3 do 12 godina.
Kada je u pitanju neovlašćeno uzgajanje marihuane, opijumskog maka ili druge biljke iz koje se dobija opojna droga, predviđena je zatvorska kazna od dve do osam godina, što je deo nove izmene ovog dela zakona (nekada je bila zatvorska kazna od šest meseci do pet godina).
Kazna od dve do osam godina zatvora predviđena je i za svakoga ko nabavlja ili poseduje opremu i materijal za proizvodnju opojnih droga.
Strože kazne za pomenuta dela predviđene su ukoliko je delo izvršila organizovana grupa ili je sam učinilac organizovao grupu.
Dodatno, ovaj član predviđa i mogućnost da učinilac može da se oslobodi kazne ukoliko otkrije od koga nabavlja narkotike.
2. Neovlašćeno držanje opojnih droga
Ljudi koji aktivno konzumiraju marihuanu, ali se ne bave distribucijom i prodajom, najviše pogađa član 246a – neovlašćeno držanje opojnih droga.
Ukoliko učinilac poseduje supstance koje su proglašene za opojne droge u manjoj količini (za sopstvenu upotrebu), predviđena je novčana kazna ili zatvorska kazna do 3 godine.
Postoji mogućnost i da se učinilac oslobodi kazne ukoliko otkrije nadležnima od koga je dobio narkotik.
Uvedena je i novina u ovaj deo Krivičnog zakonika koja se odnosi na posedovanje velike količine opojnih droga. Za ovo krivično delo predviđena je zatvorska kazna od tri do deset godina, bez mogućnosti da kazna bude umanjena.
Kako navode Večernje novosti, novim zakonskim rešenjem popunjena je zakonska nedoumica u vezi sa (ne)dokazivanjem namere distribucije narkotika koja je stvarala probleme tužiocima u praksi.
Na ovaj način tužilaštvo neće morati da dokazuje da su narkotici namenjeni za dalju prodaju ili distribuciju, već će moći da kazne učinioca samo zbog posedovanja veće količine opojnih droga.
Problematično je to što zakon ne definiše gde je razlika između količine za sopstvenu upotrebu i veće količine. Sudska praksa ovde takođe nije jedinstvena.
3. Omogućavanje uživanja opojnih droga
“Ko navodi drugog na uživanje opojne droge ili mu daje opojnu drogu da je uživa on ili drugo lice ili stavi na raspolaganje prostorije radi uživanja opojne droge ili na drugi način omogućuje drugom da uživa opojnu drogu, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina”.
Ovo se navodi u stavu 1 člana 247, a kazna može ići i do 15 godina zatvora ukoliko je neko preminuo usled izvršenja ovog dela.
Što se tiče našeg zakonodavstva, ono još uvek nije promenjeno, iako su UN i ostale međunarodne institucije skinule kanabis sa liste opojnih droga.
Dakle, dokle god u našem zakonu je to inkriminisano kao krivično delo, procesuiranje i kažnjavanje je neizbežno.
Oportunitet
Treba naglasiti da postoji sporazum o priznanju krivice i postoji oportunitet (odlaganje krivičnog gonjenja).
Neovlašćeno držanje opojnih droga u maloj količini, naročito u slučaju posedovanja marihuane, može biti novčano kažnjeno, a pri određivanju kazne u obzir se uzimaju i druge okolnosti, otežavajuće i olakšavajuće.
Neke od olakšavajućih okolnosti tiču se materijalnog ili porodičnog stanja učinioca, koja supstanca je u pitanju i slično. U slučaju da je kod učinica pronađena manja količina marihuane često se spominje načelo oportuniteta.
Načelo oportuniteta suštinski znači da, iako su se stekli uslovi za vođenje krivičnog postupka, javni tužilac može da se, na osnovu ovog načela, odluči da odloži krivično gonjenje.
Javni tužilac odlaže krivično gonjenje, i postavlja uslov licu da plati određeni novčani iznos u humanitarne svrhe, obavi određeni humanitarni rad, pristane na odvikavanje od alkohola ili opojnih droga i slično (najčešće se zahteva uplata određenog novčanog iznosa).
Nakon što je lice ispunilo dati uslov, tužilac odbacuje krivičnu prijavu. Načelo oportuniteta se može primeniti kod krivičnog dela za koje je zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina. Razlog za primenu ovog načela je jednostavan – efikasnost i rasterećenje sudova.
Dakle, ukoliko je reč o oportunitetu, onda bi lice platilo određeni novčani iznos i ne bi bilo kažnjeno i ne bi se vodilo kao krivično osuđeno lice. U slučaju da je reč o sporazumu o priznanju krivice, stvar je nešto slična, ali postoji bitna razlika.
Naime, isto se ne bi vodio postupak, lice bi priznalo krivicu, ali bi se donela osuđujuća presuda gde bi se ono oglasilo krivim, a onda bi po sporazumu, dobilo blažu kaznu od one koju bi tužilac tražio da goni u redovnom postupku. Najčešće je reč o uslovnoj osudi i/ili novčanoj kazni.
Razlika je važna jer u slučaju oportuniteta,ne bi došlo do vođenja postupka uopšte, odnosno sud bi odložio postupak dok lice ne plati određenu sumu i onda bi se postupak odbacio i lice ne bi bilo osuđivano, a u slučaju sporazuma, to nije slučaj.
Na kraju, o tome koji su kriterijumi kojima se rukovodi sud i tužilaštvo prilikom određivanja šta je to manja količina opojne droge za ličnu upotrebu možete pročitati ovde.