U skladu sa načelom oportuniteta javni tužilac može da ne preduzme krivično gonjenje ako smatra da je to svrsishodno i pored postojanja dokaza neophodnih za krivično gonjenje. Tako, ZKP daje ovlašćenje javnom tužiocu da može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza:
1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu;
2) da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe;
3) da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad;
4) da ispuni dospele obaveze izdržavanja;
5) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga;
6) da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja;
7) da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.
O odlaganju krivičnog gonjenja, javni tužilac donosi naredbu u kojoj određuje rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana. Ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, koji nema pravo prigovora protiv ovakve odluke javnog tužioca. U slučaju da osumnjičeni ne postupi u skladu sa preduzetim obavezama, javni tužilac može da nastavi krivično gonjenje, odnosno da pokrene krivični postupak.
Odbacivanje krivične prijave (čl. 284. ZKP)
Javni tužilac rešenjem će odbaciti krivičnu prijavu ako iz same prijave proističe da:
1) prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (prijavljeno delo nije krivično delo, ili pak jeste krivično delo ali nije krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti);
2) je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje (smrt osuđenog, presuđena stvar, nedostatak predloga oštećenog za krivično gonjenje);
3) ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (postojanje osnova sumnje je osnovni materijalni uslov za pokretanje i vođenje istrage).
O odbacivanju prijave, kao i o razlozima za to, javni tužilac će obavestiti oštećenog u roku od osam dana i podučiti ga da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu u roku od osam dana, a ako je krivičnu prijavu podnela policije, obavestiće i nju.
Javni tužilac se načelom oportuniteta može rukovoditi i odbaciti krivičnu prijavu kod krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, ako je osumnjičeni usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično. Protiv ovakve odluke javnog tužioca oštećeni nema pravo prigovora.
Kada su u pitanju maloletnici, primena oportuniteta u skladu sa Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica (ZOMUKD) moguća je u dva slučaja. 1) Za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna javni tužilac za maloletnike može odlučiti da ne zahteva pokretanje krivičnog postupka iako postoje dokazi iz kojih proizlazi osnovana sumnja da je maloletnik učinio krivično delo, ako smatra da ne bi bilo celishodno da se vodi postupak prema maloletniku s obzirom na prirodu krivičnog dela i okolnosti pod kojima je učinjeno, raniji život maloletnika i njegova lična svojstva. 2) Kad je izvršenje kazne ili vaspitne mere u toku, javni tužilac za maloletnike može odlučiti da ne zahteva pokretanje krivičnog postupka za drugo krivično delo maloletnika, ako s obzirom na težinu tog krivičnog dela, kao i na kaznu, odnosno vaspitnu meru koja se izvršava, ne bi imalo svrhe vođenje postupka i izricanje krivične sankcije za to delo. O ovim odlukama javni tužilac za maloletnike obavestiće, uz navođenje razloga, u roku od osam dana od prijema obaveštenja organ starateljstva i oštećenog koji mogu u roku od osam dana zahtevati od veća za maloletnike neposredno višeg suda da odluči o pokretanju postupka. O nepokretanju postupka javni tužilac za maloletnike obavestiće i policiju ako je ona podnela kriivčnu prijavu (čl. 58. ZOMUKD).
Teorijska osnova
U našem krivičnom postupku, može se tumačiti, da postoji niz odstupanja od načela legaliteta. Javni tužilac ima pravo na procesnu celishodnost pokretanja krivičnog postupka u procesnim situacijama saglasno odredbama Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije.
Uslovno odlaganje krivičnog gonjenja predstavlja oživotvorenje diverzionog modela društvenog reagovanja na kriminalitet, čija je suština mogućnost izostanka vođenja krivičnog postupka za lakša krivična dela. Time, društvena reakcija poprima karakter nepenalnog odgovora na lakše oblike kriminaliteta.
Reč je o institutu koji nije nov u našem krivičnoprocesnom pravu i koji je uveden u domaći krivičnoprocesni sistem reformom iz 2001. godine. U teoriji se sreće nekoliko sinonima – „uslovno odlaganje krivičnog gonjenja“, „uslovljeni oportunitet“, „diverzija krivičnog postupka“ dok u tužilačkoj i sudskoj praksi primena ovog instituta se zove „primena člana 283. ZKP“ ili jednostavno „odlaganje krivičnog gonjenje.“
Odlaganje krivičnog gonjenja predstavlja jedan od vidova odstupanja od načela legaliteta krivičnog gonjenja. Reč je o primeni suprotnog – načela oportuniteta kod kojeg je javnom tužiocu, umesto obaveze krivičnog gonjenja svakog učinioca krivičnog dela koje se goni ex officio, ostavljena mogućnost procene opravdanosti krivičnog gonjenja. U osnovi ovog instituta nalazi se potreba izbegavanja dugotrajnih i skupih krivičnih postupaka kad je reč o lakšim krivičnim delima ali i uverenja da, naročito kod ovih krivičnih dela, restorativnim mehanizmima treba dati prevagu nad onim prevenstveno retributivnog karaktera. Naime okrivljenom se umesto krivičnog postupka i sankcije nudi mogućnost da ispuni određenu društveno korisnu obavezu, dok mu se za uzvrat nudi najpre odlaganje krivičnog gonjenja i konačno odustajanje od krivičnog gonjenja, ukoliko ispuni preuzete obaveze.
U suštini, ovaj institut je zasnovan na ideji čiji su cilj racionalizacija krivičnog pravosuđa, rasterećenje sudova i pronalaženje efikasnijih i humanijih mera socijalnog i pravnog postupanja prema pojedinim učiniocima krivičnih dela. S obzirom na karakter tih obaveza, koje u određenoj meri imaju sličnosti s nekim krivičnim sankcijama, ovom ustanovom se u određenoj meri može ostvariti i svrha krivičnog sankcionisanja, a da pri tome u formalnom smislu nema kažnjavanja i običajenih štetnih posledica izvršenja kazne, niti nastupa tzv. stigmatizacije osuđivanosti.
Da bi do odlaganja došlo, osumnjičeni mora prihvatiti jednu ili više obaveza predviđenih članom 283. stav 1. tačka 1 do 7. Zakonika o krivičnom postupku. Reč je o različitim obavezama, čije ispunjavanje javni tužilac može zahtevati u zavisnosti od konkretnog slučaja, uzimajući u obzir ciljeve instituta. Obaveze predviđene zakonom mogu se podeliti u četiri gurpe, i to: 1) reparaciono/restorativne obaveze; 2) humanitarne obaveze; 3) medicinsko/psihološke obaveze; i 4) obaveza koja je mešovitog karaktera.
Velika sličnost između obaveza koje osumnjičeni prihvata i krivičnih sankcija daje osnova za tvrdnju da se na ovaj način učinilac krivičnog dela ipak u određenoj meri sankcioniše. S tim u vezi, institut uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja, odnosno odlaganje krivičnog gonjenja kod kojeg osumnjičeni mora da ispuni određenu obavezu da bi tužilac odustao od gonjenja, predstavlja svojevrsnu nagodbu, tj. sporazum između javnog tužioca i osumnjičenog. Sporazum se ogleda u činjenici da osumnjičeni treba da se saglasi s nalogom javnog tužioca, odnosno da prihvati da ispuni obavezu koja mu se nameće, pri čemu on ima potpunu slobodu odlučivanja da li će prihvatiti, a zatim i ispuniti određenu obavezu.
S obzirom na to da je reč o krivičnom delu za koje je zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, vodio bi se skraćeni krivični postupak. Iako uslovno odlaganje krivičnog gonjenja predstavlja svojevrsni vid sporazuma između javnog tužioca i osumnjičenog, mora se naglasiti da striktno formalno, i u kontekstu terminologije koja se upotrebljava u Zakoniku o krivičnom postupku, ovo ipak nije sporazum između javnog tužioca i okriviljenog u koji spadaju: 1) sporazum o priznanju krivičnog dela (čl. 313-319), 2) sporazum o svedočenju okriviljenog (čl. 320-326) i 3) sporazum o svedočenju osuđenog (čl. 327-330).
Postavlja se pitanje pravne prirode ovog instituta. Razlika u shvatanjima svode se na dilemu da li je reč o manifestaciji načela oportuniteta ili o nečemu drugom? Tako neki smatraju da se ne radi o načelu oportuniteta, već o odloženom gonjenju, odnosno o „jednom novom ovlašćenju državnog tužioca… da odloži krivično gonjenje“. Nasuprot, neki autori smatraju da je odlaganje krivičnog gonjenja jedan vid „odstupanja od načela legaliteta“, odnosno jedan od slučajeva postupanja po načelu oportuniteta. Postoji i shvatanje da se radi o ustanovi mešovitog karaktera koji u sebi sadrži elemente: 1. necelishodnosti i 2. oproštaja učiniocu krivičnog dela, tačnije „specifične abolacije koju je zaslužio“. Zanimljivo je i shvatanje koje odlaganje gonjenja smatra odstupanjem od načela legaliteta, ali istovremeno i od načela oficijelnosti.
Uslovno odlaganje krivičnog gonjenja poseduje sličnosti sa nekoliko drugih instituta. Najpre, sadrži elemente konsensualnih formi, smatra se jednim vidom diverzije krivičnog postupka, smatra se da ima i elemente medijacije, zatim sličnosti sa nekim krivičnim sankcijama (novčana kazna, rad u javnom interesu) i sa merama bezbednosti (obavezno lečenje alkoholičara i narkomana, odnosno obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi). Neke obaveze imaju sličnosti i sa sankcijama građanskopravnog karaktera (naknada štete, isplata dospelih obaveza izdržavanja, izvršenje sudske odluke).