Zakonuik o krivičnom postupku u članu. 68. stav. 1. tačka. 2. daje pravo okrivljenom da ništa ne izjavi, da uskrati odgovor na POJEDINO pitanje, da slobodno iznese svoju odbranu.
Ako okrivljeni odluči da iznese svoju odbranu, podrazumeva se da tužilac/sudija ima(ju) pravo da mu postavlja(ju) pitanja, a da okrivljeni, shodno prethodno navedenom, ima pravo da mu (im) uskrati odgovor na neko ili na sva postavljena pitanja. U hipotetičkoj situaciji kada je okrivljeni detaljno izneo svoju odbranu u slobodnom izlaganju (koja je recimo bila unapred pripremljena) i odbije da odgovori na sva pitanja tužioca/sudije, da li se ta činjenica (da nije odgovorio ni na jedno pitanje iako je precizno izneo svoju odbranu do detalja opisujući predmetni događaj) može ceniti prilikom podnošenja optužnog akta ili pak prilikom donošenja presude, ili bi tužilac/sudija morali da poštuju pravo okrivljenog da se brani ćutanjem (u datom kontekstu odbrana ćutanjem je u nekom širem smislu budući da je izneo svoju odbranu, a tek nakon toga se opredelio da ne odgovara na postavljena pitanja)?
Poštujući pravo okrivljenog da (bude obavešten da) “sve što izjavi može da bude korišćeno protiv njega”, u postavlja se pitanje da li se može ceniti i nešto što “okrivljeni nije izjavio” (odnosno što je ćutao, nakon što je izneo odbranu).
Profesor Dr Milan Škulić je u intervjuu za Paragraf rekao da je pravo okrivljenog da se ne samooptužuje i da to ipak ima svoje granice, koje su logične i odnose se kako na potrebu zaštite svih prava okrivljenog, ali i neophodnost postojanja efikasnih mogućnosti razjašnjavanja i dokazivanja krivičnih dela. Pravo na nesamoinkriminisanje se tiče pre svega, radnji koje podrazumevaju da je okrivljeni tzv. aktivno dokazno sredstvo, što znači onda kada okrivljeni daje iskaz prilikom saslušanja, a tada okrivljeni može da se brani na bilo koji način i naravno, ima pravo da se uzdrži od bilo kakvog iskaza, što se u praksi označava kao tzv. odbrana ćutanjem, iako to u stvari, predstavlja izostanak bilo kakve aktivne odbrane.
Ovo treba razlikovati od situacije onda kada je okrivljeni tzv. pasivno dokazno sredstvo, odnosno kao kada se na njemu, odnosno njegovom telu prikupljaju određeni tragovi, odnosno vrši telesni pregled, tada okrivljeni nema takvo pravo na nesamoinkriminisanje i to je logično, jer bi u protivnom, neka krivična dela bilo veoma teško ili čak nemoguće dokazati, a pri tom, takav telesni pregled okrivljenog ne škodi njegovom zdravlju, vrši se na način koji nije ponižavajući i naravno, obavljaju ga lica odgovarajuće struke. Pored toga, okrivljeni se ni na koji način ne samoinkriminiše u ovoj situaciji, jer je reč o potpuno objektivnoj aktivnosti, sam okrivljeni ni na koji način telesnom pregledu aktivno ne doprinosi, ništa ne iskazuje, odnosno nema dužnosti iskazivanja, a ako se na njegovom telu pronađu određeni tragovi, odnosno dokazi uopšte, radi se o materijalnim dokazima sa odgovarajućim stepenom dokazne verodostojnosti. Teško je zamisliti razjašnjenje nekih krivičnih dela u konkretnim životnim situacijama, kada bi okrivljeni svojom voljom potpuno slobodno mogao da se ne saglasi sa telesnim pregledom, pozivajući se na pravo nesamooptuživanja, iako on nije skopčan sa bilo kakvim ugrožavanjem njegovog zdravlja, ponižavanjem, mučenjem i sl. Na primer, krivična dela kao što su silovanje, ali često i ubistvo, ali i niz drugih krivičnih dela, kada postoji neposredan kontakt između učinioca i žrtve, podrazumevaju ostavljanje tragova na telu, poput bioloških tragova podobnih za DNK analizu ili modrica, povreda i sl., koje ukazuju na indicijalnom nivou da je postojao određeni kontakt i sl., bi se veoma teško mogla razjasniti i dokazati, bez mogućnosti telesnog pregleda okrivljenog, ističe profesor Dr Škulić.
Da se vratimo na samu odbranu ćutanjem. Samu činjenicu da okrivljeni ne iznese svoju odbranu treba razlikovati od situacije kada okrivljeni Sudu ne želi da pruži NI JEDAN JEDINI PODATAK, odnosno kada ne progovara ni jednu jedinu reč. Naime,kada okrivljeni ne izgovori ni jednu jedinu reč reč je indicija sama po sebi i može da sudiji nešto govori. Šta to znači? Postoji nešto što se zove slobodno sudijsko uverenje. U slučaju kada okrivljreni uskrati odgovore na sva pitanja, na primer, neće da kaže ni svoje ime i svoje prezime, niti jedan podatak neće da izgovori, niti čak hoće da kaže – ne želim da se branim, nego samo ćuti. To svakako kod postupajućeg sudije stvara određeno uverenje.
Ovde ističem da je odbrana ćutanjem legitimno pravo okrivljenih. Ono što uobičajeno znači odbrana ćutanjem, jeste da okrivljeni ne želi da govori i izjasni se na sudu, da ne želi da se izjašnjava o svojoj krivici. Ukoliko okrivljeni u potpunosti uskrati Sudu bilo kakav odgovor, a ne samo izjašnjenje o krivici to nije odbrana ćutanjem na taj način. To je veoma bitna razlika.
U prvom slučaju, odnosno kada okrivljeni odbija da se izjasni o tome da li je kriv ili ne, reč je odbrani ćutanjem. U drugom slučaju, kad aokrivljeni u potpunosti odboja bilo kakvu komunikaciju sa Sudom, može se reći da je to svakako neki vid odbrane ćutanjem, ali da je takvo ponašanje možda na samoj granici legitimnog sredstva odbrane i da je veoma rizično jer predstavlja samo po sebi određenu indiciju koju Sud svakako neće ignosrisati.
Advokat Zoran J. Minić
lawofficeminic@gmail.com