Nasilje nad decom – krivičnopravni i kriminološki aspekti

Uopšte o nasilju u porodici

Nasilje u porodici čini svako ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice. To je ponašanje kojim član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog ili drugih članova porodice. Svako ima pravo na zaštitu od nasilja u porodici, u skladu sa zakonom.

Nasiljem u porodici smatra se

− Nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede

− Izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu

− Prisiljavanje na seksualni odnos

− Navođenje na seksualni odnos ili navođenje na seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godina života ili nemoćnim licem

− Ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima

− Vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobrazno i zlonamerno ponašanje

Poslove zaštite porodice, pomoći porodici i starateljstva obavlja Centar za socijalni rad. Postupak u sporu pokreće se tužbom, koju mogu podneti: član porodice prema kome je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva.

Šta nasilje u porodici razlikuje od drugih oblika nasilja

Ova vrsta nasilja se razlikuje od ostalih zbog činjenice da su nasilnik i žrtva u emocionalno bliskom odnosu. Tu je i problem moći i kontrole koju nasilnik oseća i taj i takav odnos sa žrtvom ne želi da prekine. Nasilnici kontrolišu žrtvino kretanje, njene kontakte, novac, nastoje da je izoluju od ostatka porodice i prijatelja i to čini mehanizme nasilja. Neprestano stavljaju žrtvi do znanja da je sama, da je njeno ponašanje razlog za nasilje, preti na najrazličitije načine pri pokušaju žrtve da napusti nasilnika…

Reč je o perfidnim mehanizmima kontrole nasilnika nad žrtvom. Nasilnici često umanjuju nasilje koje su počinili, pokušavaju da se opravdaju i prebacuju krivicu na žrtvu, želi da dominira nad žrtvom i to je njegov modus delovanja. Nasilnik ne može da funkcioniše bez žrtve. Kad se žrtva suprotstavi, dolazi do nasilja.

Nasilje nad decom

Zlostavljanje se ogleda u fizičkom, seksualnom, emocionalnom nasrtaju na decu, kao i u njihovom zanemarivanju ili eksploataciji.

Iako je zlostavljanje dece kroz istoriju bilo prisutno u različitim razdobljima i kulturama, u varijantama i intenzitetu, uvek je bilo blisko povezano sa ćutanjem. Kada bi problem bio javno otkriven, izazvao bi zgražavanje i zabrinutost zbog posledicana zdravlje, dobrobit i razvoj dece. Upravo zbog toga se zlostavljanje često naziva “mračnim fenomenom našeg doba”, a takve složene fenomene nije jednostavno definisati.

Uz često zlostavljanje u porodici od strane roditelja, starije braće ili sestara i drugih članova porodice, deca sve češće doživljavaju nasilje od drugih figura autoriteta – nastavnika, dadilja, trenera. Uprkos rasprostranjenom strahu da decu zlostavljaju nepoznate osobe, istraživanja pokazuju da je većina dela zlostavljanja počinjena od strane roditelja ili detetu poznatih, bliskih osoba u koje dete ima poverenja, a koje bi prema njemu trebale imati odgovornost.

Krivičnopravni aspekt

Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnom ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice smatra se da je izvršio osnovni oblik  ovog krivičnog dela protiv braka i porodice.

Što znači da je delo izvršeno ako neko ugrozi spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje nekog od članova svoje porodice i to dovoljno je da je nasilnik izvršio samo jednom neku od radnji nasilja, pretnje, drskosti ili bezobzirnosti. Izvršilac je bilo ko od članova porodice, zakon ih ne precizira, ali trebalo bi smatrati da se tu ubrajaju supružnici, njihova deca, preci supružnika u pravoj liniji krvnog srodstva, vanbračni partneri i njihova deca, usvojilac i usvojenik, hranilac i hranjenik, kao i braća, sestre, njihovi supružnici i deca, bivši supružnici i njihova deca i roditelji bivših supružnika, ali uslov je da žive sa žrtvom u zajedničkom domaćinstvu. Ali i lica koja imaju zajedničko dete ili dete koje je na putu da bude rođeno, iako ta lica nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.

Kazna predviđena za osnovni oblika je kazna zatvora od 3 meseca do 3 godine.

Kao oblik vinosti da bi neko bio odgovoran za svoje nasilne postupke potreban je umišljaj što bi podrazumevalo da nasilnik je uvek svestan svog drskog, bezobzirnog i nasilnog ponašanja i da hoće( ima volju ) da izvrši takvu radnju.

Teži oblik nasilja u porodice se javlja kad je izvršilac prilikom izvršenja ovog krivičnog dela koristio oružje, opasno oruđe ili sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši na primer alat, metalnu šipku ili drvenu pa čak i klompu, nož, sekiru, oružje, štap, kolac, veći kamen, vile , ašov, sablju. Izvršilac će se u ovom slučaju kazniti kaznom od šest meseci do pet godina zatvora.

Još teži oblik ovog krivičnog dela postoji ukoliko je žrtvi nanesena jednom ili više puta

1. teška telesna povreda pod kojom se podrazumeva da je prilikom napada žrtvi doveden u opasnost život ili uništen,trajno i znatno oštećen ili oslabljen neki važan neki važan deo tela ili neki važan organ, ako je prouzrokovana trajna nesposobnost za rad, ako je žrtvi trajno i teško narušeno zdravlje i ako je nastala unakaženost. Međutim postoji ovaj oblik krivičnog dela kada je neko teško telesno povređen ali mu nije bio doveden u opasnost život. Ako je povređen neki važan deo tela ili neki važan organ oštećen, a ne uništen, ili oslabljen ili trajno ali ne znatno ili znatno ali ne trajno ili je i trajno i znatno oštećen ili oslabljen neki manje važan deo tela ili organ, ako je prouzrokovana privremena, a ne trajna nesposobnost za rad, ako je zdravlje povređenog narušeno trajno ali ne znatno ili znatno ali ne trajno, kao i ako je došlo do narušenog izgleda povređenog, ali ne u toj meri da predstavlja unakaženost

2. trajno i teško narušeno zdravlja ili je delo učinjeno prema maloletnom licu

Kazna za ovaj oblik krivičnog dela je zatvor od 2 do 10 godina

Najteži oblik ovog krivičnog dela postoji ako nastupi smrt napadnutog lica i u tom slučaju će se izreći kazna zatvora od 3 do 15 godina.

Ukoliko okrivljeni prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud izrekao kazniće se novčanom kaznom i kaznom zatvora od 3 meseca do 3 godine.

Kriminološki aspekt

Nasilje nad decom (fizičko, psihičko, seksualno) predstavlja najteži vid ispoljavanja porodičnog nasilja i nasilja uopšte, s obzirom na fizičke i psihičke osobine žrtava, odnos poverenja, emocionalne povezanosti i dužnosti čuvanja i vaspitanja onih kojima su deca poverena. Nasilje nad decom je „tamna strana istorije i kulture čovečanstva”. Primena nasilja nad decom pominje se još kod starih Grka i Rimljana, pa i ranije, što znači da je ovaj oblik kriminaliteta postojao u davnoj prošlosti. Međutim, nasilje nad decom pripadalo je intimnoj neprikosnovenoj sferi porodičnog života van društvene intervencije. O obimu, oblicima i izvršiocima tog nasilja u literaturi dugo nisu postojali podaci. U različitim istorijskim razdobljima bila je omogućena ekspoatacija dece, surovo fizičko kažnjavanje i zlostavljanje. Tek u IX veku počelo je da se piše, istina vrlo retko, o zlostavljanju dece od strane učitelja, vaspitača u domovima i poslodavaca, a početkom 20. veka otkriva se  nasilje  koje  vrše  roditelji prema  deci u  okviru  porodice. Rezultati empirijskih istraživanja ukazuju na alarmantan broj dece koja su izložena raznim oblicima ugroženosti i povreda fizičkog i mentalnog zdravlja, međutim, ovi podaci su samo „vrh ledenog brega”, broj zlostavljane dece je mnogo veći.

Osnovna karakteristika pristupa ovoj kriminološkoj pojavi u savremenoj kriminologiji je nastojanje da nasilje nad decom bude društveno sagledano, da ne ostane sakriveno u okvirima porodice i da se suzbija merama socijalne politike i društvene kontrole. Mnogi radovi iz oblasti kriminologije i viktimologije, veliki broj istraživanja (medicinskih, kriminoloških, viktimoloških), otkrivali su interesantne podatke o do tada nepoznatim karakteristikama ovog oblika nasilja. Obim ovog oblika kriminaliteta teško je utvrditi zbog toga što se krivična dela ne prijavljuju, a i ona koja se prijave teško se dokazuju. Takva situacija je prouzrokovana okolnošću da se nasilje nad decom vrši u intimnoj porodičnoj atmosferi, da je društvena sredina nezainteresovana da reaguje i da većina nema hrabrosti da o tome javno progovori. Iako je tačan obim nasilja nad decom i dalje uglavnom nepoznat, ipak je  nesporno da je ovaj oblik nasilja u savremenim uslovima života u svim zemljama u svetu višestruko povećan u odnosu na raniji period. Sem toga, načini i forme ispoljavanja nasilja nad decom su mnogobrojni i raznovrsni. Kako primećuje Kajzer (Kaiser, 1981), pojavni oblici ispoljavanja nasilja pokazuju potresnu sliku ljudske fantazije.

U savremenoj literaturi svi oblici ispoljavanja nasilja nad decom obuhvaćeni su pojmom zloupotrebe dece (eng. child abuse). Najuže shvatanje ovog pojma vezuje se isključivo za fizičke povrede dece. Uključivanje kliničkih i psihijatrijskih aspekata uticalo je na definisanje “sindroma pretučenog deteta”, koji označava kompleks manifestacija vezanih za ozbiljne povrede  koje su detetu naneli roditelji ili druge osobe koje se o njemu staraju. Kriminološko značenje ovog pojma odnosi se na fenomenološke i etiološke karakteristike svih oblika zloupotrebe dece kojima se narušava njihov telesni i duševni razvoj. Šira shvatanja pod pojmom “zlostavljano dete” podrazumevaju dete čiji je normalan rast i razvoj onemogućen i ugrožen. Prema ovim objašnjenjima, zlostavljanje obuhvata ne samo brutalno fizičko kažnjavanje dece, koje može dovesti do teških telesnih povreda, pa i do smrti, već i grubo zanemarivanje fizičkih i psihičkih potreba deteta. Intereseantan teorijsko-metodološki koncept definisanja zloupotrebe polazi od toga da je zlupotreba kontinuum sa različitim oblicima i stupnjevima ponašanja (činjenja i nečinjenja) kojima se povređuju ili ugrožavaju prava deteta na život i razvoj i koja obuhvata: fizičko zlostavljanje, seksualnu zloupotrebu i zanemarivanje dece. Zanemarivanje i osujećenje razvojnih potreba deteta podrazumeva zapostavljanje detetovih fizičkih, materijalnih, zdravstvenih, edukativnih, emocionalnih potreba, kao i napuštanje deteta.

Komitet za prava deteta, kao nadzorno telo za primenu Konvencije o pravima deteta, precizno je definisao šta se smatra telesnim kažnjavanjem. To je “svako kažnjavanje pri kojem se koristi fizička sila i koje ima za cilj da se izazove izvestan stepen bola ili nelagodnosti, čak i blag. Većina obuhvata udaranje dece (ćuškanje, šamaranje, udaranje po zadnjem delu tela), rukom ili nekim predmetom – bič, štap, kaiš, cipela, drvena kašika itd. Takođe se podrazumeva udaranje nogom, drmusanje, bacanje, štipanje, griženje, čupanje za kosu ili uši, teranje dece da ostanu u neugodnom položaju, pravljenje opekotina toplotom ili vrelom vodom ili prisilno gutanje (na primer, ispiranje detetovih usta sapunom ili prisiljavanje da proguta ljute začine). Pored fizičkog kažnjavanja, postoje i nefizički oblici kažnjavanja, koji su okrutni i degradirajući (kažnjavanje koje omalovažava dete, ponižava ga, čini da dete ispašta za tuđe grehe, preti mu, plaši ili ismeva). Parlamentarna skupština Saveta Evrope je, pozivajući se na Preporuku  1666 (2004. godine) iznela stav da “svako telesno kažnjavanje dece predstavlja kršenje njihovih osnovnih prava na ljudsko dostojanstvo i fizički integritet”.

Više od dve trećine zemalja u svetu koje su eksplicitno zabranile telesno kažnjavanje su evropske zemlje. U pojedinim zemljama u svetu (Švedska, Norveška, Finska) postoji Zakon o zabrani telesnog kažnjavanja dece. Prva zemlja u svetu koja je zakonom zabranila fizičko kažnjavanje dece bila je Švedska (1979.). U Danskoj je još 1920. donet Zakon o zabrani fizičkog kažnjavanja supružnika, 1967. donet je Zakon o zabrani fizičkog kažnjavanja dece u školama, a 28.5.1997. danski Parlament je izglasao Zakon o zabrani telesnog kažnjavanja dece, koji zabranjuje roditeljima da tuku svoju decu. U prednacrtima Zakona o pravima deteta i Građanskog zakonika u Srbiji postoje odredbe kojima se zabranjuje fizičko kažnjavanje dece. Navedeno je da su telesno kažnjavanje i ponižavajući postupci prema detetu u cilju njegovog disciplinovanja zabranjeni u svim sredinama, ali da se mogu, kada je to neophodno, primeniti na najkraće moguće vreme i samo u meri koja je neophodna radi zaštite života i zdravlja deteta ili drugog lica.

U krivičnim zakonima nekih država (Hrvatska, Slovenija) predviđen je teži oblik krivičnog dela zlostavljanja i zapuštanja maloletnika u slučaju da je zbog zlostavljanja i zapuštanja nastupilo teško oštećenje zdravlja maloletnika ili smrt (Slovenija) ili se maloletnik odao vršenju krivičnih dela, prostituciji ili drugom asocijalnom načinu života. Na taj način je pojam zlostavljanja proširen i na slučajeve teškog telesnog povređivanja i smrti maloletnika. Svakako da se u svim ovim slučajevima podrazumeva postojanje psihičkog nasilja koje prati fizičko nasilje.

Prema Kajzeru, kao moguće žrtve zlostavljanja u porodici javljaju se: neželjeno dete; dete koje potiče iz incestuozne veze; dete koje podseća majku na oca koga prezire ili mrzi; dete koje je došlo na svet protivno volji majke “u godinama”; dete rođeno u vreme velikih ekonomskih teškoća za porodicu; dete rođeno uprkos pokušaju abortusa; dete koje je “plod silovanja”; dete sa fizičkim ili psihičkim nedostacima, koje roditelji sagledavaju kao “lični teret”; dete čiji roditelji, otac ili majka, izdržavaju kaznu u zatvoru; dete koje je rođeno posle razvoda braka, kada su zasnovane druge porodice; vanbračno dete. Istraživanjima je utvrđeno da je veliki obim zlostavljanja odojčeta i dece u prvim godinama života, tako da je smrtnost vanbračno rođene odojčadi dvostruko veća nego bračno rođenih. U porodicama sa više dece, najčešće je zlostavljano najstarije dete ili poslednje rođeno dete jer su roditelji u godinama kada teško mogu da savladaju teškoće  oko  vaspitanja.  Prema  načinu  i  sredstvima  zlostavljanja  moguće  je razlikovati tri grupe zlostavljanja: (1) grupa lakšeg zlostavljanja sa kraćim trajanjem, pri čemu se koriste udarci rukom i pesnicom; (2) grupa nešto težeg zlostavljanja kada izvršioci koriste različite prilike da nanesu udarce i bolove; (3) najteže zlostavljanje uz sadističko mučenje i nanošenje teških povreda. Izvršioci ovog oblika nasilja u 70-80% slučajeva potiču iz socijalno nižih slojeva i radničkih zanimanja i žive u lošim stambenim i higijenskim uslovima.

Pored fizičkog zlostavljanja dece, postoji i psihičko zlostavljanje. Psihičko zlostavljanje može da se javi zajedno sa fizičkim, ali i kao poseban oblik zlostavljanja. Najčešći oblici psihičkog zlostavljanja dece su: zatvaranje u mračan podrum, ubijanje drage životinje, ostavljanje deteta samog u stanu, uvrede i psovke, vezivanje za nameštaj, preživljavanje teških porodičnih situacija kao što su razdvajanje roditelja, njihove svađe, nasilja oca prema majci, alkoholizam oca ili majke, zapostavljenost u odnosu na drugu decu, izolovanost zbog bolesti, kao i ispoljavanje ravnodušnosti i nedostatka ljubavi prema detetu. Takođe postoje izvesni načini psihičkog zlostavljanja, koji na prvi pogled ne mogu da se prepoznaju kao zlostavljanje: stanovanje u neodgovarajućem, malom stambenom prostoru gde odrasli neprestano puše; upućivanje deteta da gleda televiziju ili ide u bioskop da ne bi smetalo roditeljima, izbegavanje roditelja da razgovaraju i sl.

Istraživanjem krivičnih dela zlostavljanja i zapuštanja maloletnika u praksi Opštinskog suda u Zagrebu, na uzorku od 78 predmeta, utvrđeno je da su izvršioci isključivo roditelji i da su očevi dva puta češće izvršioci nego majke. Majke čine ovo delo uglavnom zapuštanjem, pretežno su samohrane ili razvedene, podjednak je broj zapostavljene bračne i vanbračne dece. Očevi redovno zapuštaju i zlostavljaju svoju bračnu decu živeći u braku sa majkom deteta. Zapuštena deca su u proseku uzrasta oko osam godina a zlostavljana oko jedanaest godina.

Prema rezultatima anketiranja 196 dece (93 dečaka i 103 devojčice) uzrasta između devet i petnaest godina (Pejčinović, Penava, 1988) 1987. godine, modaliteti kažnjavanja dece od strane roditelja kreću se od fizičkog kažnjavanja, zabrana, do psihičkog zlostavljanja i uskraćivanja ljubavi. Najčešće fizičko kažnjavanje je udaranje šibom, remenom ili varjačom i udaranje rukom jednom nedeljno ili češće, zabrana izlaska van kuće (ovom kaznom se češće kažnjavaju devojčice), vrlo jako vikanje, vređanje i psovanje, zaključavanje u neku od prostorija, klečanje, zabrana gledanja TV programa. Kao ostale kazne koje roditelji primenjuju prema njima, deca su navela da ne žele da se sa njima igraju, razgovaraju, da se “prave žalosni” zbog onoga što su deca učinila, da stalno govore kako “dobijaju lupanje srca” ili da će ih takvo ponašanje dece “oterati u grob”. Subjektivno doživljavanje kazni razlikuje se kod dečaka i devojčica. Dečake više pogađa dobijanje batina, bez obzira na sredstvo udaranja, dok devojčice podjednako teško prihvataju kaznu zabrane izlaska, dobijanje batina ili jako vikanje, vređanje i psovanje.

Kada je u pitanju rasprostranjenost telesnog kažnjavanja u Srbiji, UNICEF- ovo istraživanje višestrukih pokazatelja je pokazalo da je 17% dece uzrasta 1-14 godina bilo izloženo nekom obliku fizičkog kažnjavanja. Telesnom kažnjavanju su više izložena deca najmlađeg uzrasta (1-2 godine) nego deca starijeg uzrasta (10- 14 godina). Pri tome, telesno kažnjavanje je prisutnije kod dece pripadnika romske populacije (35%), i to najviše na uzrastu 3-4 godine. Prema rezultatima prve epidemiološke studije o zlostavljanju i zanemarivanju dece (BECAN) realizovane na uzorku 4027 učenika petog i sedmog razreda osnovne škole i drugog razreda srednje škole u Srbiji, 23,4% dece je kažnjavano šamaranjem, 22,4% udaranjem po zadnjici a 13,6% čupanjem za kosu.185 Rasprostranjenost telesnog kažnjavanja kao načina disciplinovanja dece potvrđuju i rezultati treće Međunarodne ankete samoprijavljivanjem maloletničke delinkvencije prema kojima je 56,3% dece uzrasta između 12 i 19 godina (od njih 1344) bilo izloženo telesnom kažnjavanju više od jednog puta.

Krivičnopravna zaštita dece (maloletnika) ostvaruje se putem pravnih normi kojima se inkriminišu dela koja povređuju život, telesni integritet deteta, zdravlje, seksualnu ličnost i vaspitanje. U Krivičnom zakoniku Srbije predviđena je posebna krivičnopravna zaštita dece propisivanjem krivičnog dela zapuštanja i zlostavljanja maloletnog lica (čl. 193 KZ RS). Ovo krivično delo se sastoji u grubom zanemarivanju dužnosti zbrinjavanja i vaspitanja maloletnog lica od strane roditelja, usvojioca, staraoca ili drugog lica koje je dužno da se o maloletniku stara. Teži oblik osnovnog krivičnog dela postoji kada roditelj, usvojilac, staralac ili drugo lice zlostavlja maloletno lice ili ga prinuđava na preterani rad ili rad koji ne odgovara uzrastu maloletnog lica ili na prosjačenje, ili ga iz koristoljublja navodi na vršenje drugih radnji koje su štetne za njegov razvoj.

Neodređenost zakonske formulacije u opisivanju radnje “zlostavljanje”, omogućava različita tumačenja i neujednačeno pristupanje sudova. U literaturi postoji shvatanje da je za postojanje ovog krivičnog dela neophodno da izvršilac očigledno grubo postupa sa maloletnikom i da takvo postupanje ozbiljno prelazi granice dopuštenog disciplinskog kažnjavanja. Takođe postoji objašnjenje da se “zlostavljanje” sastoji u izazivanju fizičkog ili psihičkog bola jačeg intenziteta, bez nanošenja telesnih povreda ili narušavanja zdravlja. Ovakva objašnjenja pokazuju da, iako je fizičko kažnjavanje dece odavno ocenjeno kao pedagoški neprihvatljivo, ono se u nekim (neodređenim) granicama još uvek smatra pravom roditelja koje isključuje protivpravnost.187 Potreba za jasnijom formulacijom i definisanjem radnje “zlostavljanja” u okviru krivičnog dela zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, proizilazi takođe iz činjenice da je u čl. 194 (nasilje u porodici) kao poseban kvalifikovan oblik krivičnog dela predviđeno nasilje u porodici prema maloletnom licu.

Novina u krivičnopravnom i krivičnoprocesnom zakonodavstvu Srbije je donošenje posebnog Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično- pravnoj zaštiti maloletnih lica188 koji u čl. 150 predviđa zaštitu maloletnih lica kao oštećenih u krivičnom postupku za sledeća krivična dela: teško ubistvo, navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu, teška telesna povreda, otmica, silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba sa detetom, obljuba zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, prikazivanje pornografskog materijala i iskorišćavanje dece za pornografiju, vanbračna zajednica sa maloletnikom, oduzimanje maloletnog lica, promena porodičnog stanja, zapuštanje i zlostavljanje maloletnog  lica,  nasilje  u  porodici,  nedavanje  izdržavanja,  rodoskrvnjenje, razbojnička krađa, razbojništvo, iznuda, omogućavanje uživanja opojnih droga, ratni zločini protiv civilnog stanovništva, trgovina ljudima, trgovina decom radi usvojenja, zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu.

Značajan doprinos za promenu prakse organa, službi i organizacija  u zaštiti dece od zlostavljanja dala su brojna nacionalna dokumenta i referentna vladina tela. Najpre je 2002. godine osnovan Savet za prava deteta kao savetodavno telo Vlade Republike Srbije, koji je, na žalost, bio aktivan samo do 2009. godine.189 Pored toga, u okviru institucije Ombudsmana (Zaštitnika građana) na republičkom i pokrajinskom nivou funkcioniše sektor za prava deteta.190 Od samog osnivanja Savet je radio na izradi Nacionalnog plana akcije za decu koji je usvojen 2004. godine i u kojem je definisana opšta politika zemlje prema deci za period do 2015. godine. Ovim strateškim dokumentom je, između ostalog, predviđeno uspostavljanje efikasne, operativne, multisektorkse mreže za zaštitu dece od zlostavljanja, zanemarivanja, iskorišćavanja i nasilja. U skladu sa tim, Nacionalni plan akcije za decu je predvideo usvajanje opšteg i posebnih protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, o čemu je bilo reči napred, u delu o suzbijanju nasilja u porodici.

Zločin koji ne zastareva

Nevladine organizacije koje se bave problemom nasilja u porodici imale su aktivnu ulogu u menjanju zakonodavstva, javnih politika i prakse. Na osnovu predloga u čijoj je izradi svojevremeno učestvovalo i Viktimološko društvo, u krivični zakon Republike Srbije uneto je krivično delo nasilja u porodici, trgovina ljudima, trgovina u cilju usvojenja kada su u pitanju deca, izmene u delu koji se tiče krivičnih dela protiv polnih sloboda, što između ostalog uključuje i seksualne delikte koji su usmereni prema deci, kao i uvođenje pravila o postupanju koja znače zaštitu od sekundarne viktimizacije u postupcima. Pre tri godine Skupština Srbije je usvojila Inicijativu Incest trauma Centra – Beograd za ukidanje zastarevanja seksualnih delikata počinjenih prema deci. Time je Srbija, posle Velike Britanije, postala druga zemlja u Evropi u kojoj je zakonodavac prepoznao dugotrajne posledice seksualne traume. Dotadašnja regulativa podrazumevala je da počinilac može biti procesuiran samo šest godina nakon poslednjeg incidenta seksualnog nasilja nad detetom. S obzirom na to da detetu koje je žrtva nasilja najčešće nedostaju psihička snaga i moć uz koje bi lakše prebrodilo krivični postupak, sada je omogućeno da nasilnika može prijaviti i znatno kasnije. Uznemirava podatak o malom procentu onih koji bi prijavili seksualno zlostavljanje dece u porodici, a kako tek reagovati na to da postoje slučajevi gotovo svesnog pristajanja majki na seksualno zlostavljanje svoje dece u okviru porodice. To ilustruje i jedan skorašnji slučaj iz Vojvodine. Očuh je zlostavljao devojčicu od njene 14. godine. Obljubu, koja je u to vreme trajala već nekoliko godina, prijavila je devojčicina tetka. U postupku koji je pokrenut majka staje na stranu muža, sa kojim ima četvoro dece. Počinje jak pritisak na devojčicu i ona odjednom prestaje da govori odbijajući da svedoči. Majka i očuh sve što se dešava pravdaju time da je ćerka izmislila zlostavljanje iz ljubomore jer joj se ne poklanja dovoljno pažnje. Sud prihvata optužnicu iako je ostao samo posredan dokaz, prijava tetke. Drugostepenom presudom očuh je oslobođen. Posebno frustrira činjenica da su ih ljudi uključeni u proces kasnije viđali kako se ruku podruku sve troje šetaju gradom kao srećna porodica.

Nasilje najviše prepoznaju oni koji su najčešće u kontaktu sa decom, a to su škola i predškolska ustanova. Kada učiteljica vidi da je dete bledo, nervozno, plašljivo, onda ona u razgovoru sa roditeljima može da sazna koje okolnosti stoje iza toga i nadalje zahteva pomoć centra za socijalni rad. Doktor Vidojević smatra i da je pogrešno dete izmeštati u neko udaljeno mesto, već razgovor treba voditi tamo gde dete živi. Jedan od razloga je i taj što sa detetom treba razgovarati više puta a to zahteva vreme, sticanje poverenja i pristupačnost. Pre toga je naravno najvažnije zaštititi dete kako ne bi došlo do ponavljanja zlostavljanja.

Advokat Zoran J. Minić

lawofficeminic@gmail.com

Related Posts

Leave a Reply