„Načelo ploda otrovnog drveta“ ili nemogućnost zasnivanja sudske odluke na posrednim dokazima

Jedan od temeljnih zahteva savremenog krivičnog postupka je pošteno suđenje (fair trial) a to podrazumeva da dokazi moraju zadovoljiti dva kriteri- juma:da informaciona sadržina dokaza bude verodostojna i da dokaz nastane u pravno propisanim okvirima. Ako drugi od ovih uslova ne bude ispunjen, dokaz će biti protivpravan i aktiviraju se mehanizmi procesnih sankcija. Biće odstranjen iz postupka kao nedopušten i pored eventualne značajne informacione sadržine, neće postati dokaz u krivičnom postupku.

„TEORIJA PLODOVA OTROVNOG DRVETA“

( «The Fruit of Poisonous Tree Doctrine»)

Američki Vrhovni sud je u predmetu Weeks još 1914 g. usvojio pravila eksluzije ,ali je ostalo otvoreno pitanje da li se ona odnose samo na neposredno nedozvoljene dokaze ili i na dokaze koji su pribavljeni na osnovu nedozvoljenih dokaza („posredni dokazi“). Vrhovni sud daje odgo- vor na ovo pitanje 1920.g. usvajajući u suštini „teoriju ploda otrovnog drveta“  iako ona nije dobila odmah taj naziv. Konačno je 1939. g. u slučaju Nardone dobila naziv „teorija ploda otrovnog drveta“. Američki Vrhovni sud je „Teoriju ploda otrovnog drveta“ formulisao na sledeći način:“Ako je drvo otrovno ,biće njegov plod otrovan, i biće otrovano i lice koje pojede plod“. Ovim se isključuje posredno korišćenje nedozvoljenih dokaza tzv. „posredni dokazi“. Znači, zabranjuje da u krivičnom postupku bude korišćen dokaz koji je proistekao iz zabranjenog dokaza (iako je ovaj sam po sebi zakonit). Klasičan primer je da se od okrivljenog iznudi iskaz u kome opisuje mesto gde je zakopao leš žrtve, pa se leš tako pronađe. Prema pravilu «exclusionary rule» u prvom koraku kao nepo- sredna zaštita od nedozvoljenih dokaza, iznuđen iskaz je neupotrebljiv. To je „otrovno drvo“. „Teorija ploda otrovnog drveta“, je drugi stepen zaštite.Ako je otrovno „drvo“, otrovan je i „plod“. Nezakonito je i pre tresanje na mestu označenom u nedozvoljenom iskazu i pronađen leš ne može biti corpus delicti. Kao krajnji rezultat „teorije ploda otrovnog drveta“ leš se ne može koristiti kao dokaz, mora biti isključen. Ova doktrina je teoretski besprekorno rešenje i odgovara svim standardima pravne države i zaštite ljudskih prava u krivičnom postupku. Međutim, pored pozitivnih, ona ima i krupne negativne aspekte. Previše je kruta, stroga i neselektivna30  što može dovesti do neprihvatljivih, čak i apsurdnih rešenja u praksi.To dobro ilustruje gornji primer. Pro- nađeni leš bi trebalo ponovo zakopati i smatrati da ne postoji! A ako drugih dokaza nema-očigledno krivog okrivljenog treba osloboditi optužbe.Takvo rešenje je neprihvatljivo sa aspekta zaštite društva od kriminaliteta i u suprotnosti je sa elementarnim osećajem pravde kod ljudi. Zbog svoje krutosti, strogosti i neselektivnosti „teorija ploda otrovnog drveta“ je u suštini jedna ekstremna teorija u svom osnovnom obliku. Prihvatljiva je samo uz brojne izuzetke koje ublažavaju njene krupne nedostatke. U tom cilju,američka teorija i praksa je konstruisala i primenjuje brojne izuzetke. Mi ćemo se baviti četiri odnosno pet izuzetka, kada se „teorija ploda otrovnog drveta“ ne primenjuje iako su uslovi njene primene ispunjeni. To su teorije „nezavisnog izvora“, „neizbežnog otkrivanja“ i „oslabljene veze“, „dobre vere“ a u suštini tu spada i teorija „srebrnog poslužavnika“.

Odredbom člana 16, stav 1 ZKP propisano je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno, sami po sebi ili načinu pribavljanja „u suprotnosti sa zakonom“, a ne samo na dokazima koji su „zakonom izričito zabranjeni“. Ovakvo zakonsko rešenje je u skladu sa tzv. „načelom ploda otrovnog drveta“, prema kojem je zakonitost dokaza kompromitovana ako je prilikom njegovog pribavljanja ili izvođenja korišćen nezakonit dokaz ili ako taj dokaz nikad ne bi ni bio pribavljen da mu nije prethodilo pribavljanje nezakonitog dokaza. Na ovaj način problem korišćenja nezakonitih dokaza je samo deklarativno rešen, s obzirom da je izostala suštinska razrada tzv. „načela ploda otrovnog drveta“ kroz ostale zakonske odredbe.

Pomenuta zakonska formulacija pruža osnov za tvrdnju da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su „posredno pribavljeni“ – proistekli iz nezakonitih radnji i koji moraju biti dovedeni u istu ravan i deliti istu procesnu sudbinu. Međutim, korišćenje nezakonitog dokaza nije više propisano kao apsolutno bitna povreda krivičnog postupka. Ovo je sada relativno bitna povreda krivičnog postupka jer podrazumeva da neće rezultirati ukidanjem presude ako je prema proceni drugoste- penog suda očigledno da bi i bez tog nezakonitog dokaza bila doneta ista presuda. Ovakvo zakonsko rešenje u potpunosti devalvira „načelo ploda otrovnog drveta“ koje je proklamovano u članu 16 ZKP. Dakle, ključni problem je što ovo načelo nije razrađeno kroz ceo zakon, tako da uopšte nije eksplicitno propisana zabrana da se nezakoniti dokazi koriste prilikom izvođenja dokaza, niti procesna sudbina dokaza prilikom čijeg izvođenja su korišćeni nezakoniti dokazi niti procesna sudbina doka- za do kojih nikada ne bi ni došlo da im nije prethodio neki nezakoniti dokaz.

Branilac mora konzistentno insistirati na „načelu ploda otrovnog drveta“ koje je propisano u članu 16 ZKP kako bi se onemogućilo korišćenje nezakonitih doka- za prilikom izvođenja drugih dokaza u postupku i identifikacioni    dokazi pri čijem izvođenju su korišćeni nezakoniti dokazi i dokazi do kojih se nikad ne bi došlo da im nije prethodilo korišćenje nezakonitog dokaza.5 Kako ZKP dopušta samo žalbu protiv rešenja kojim se predlog za izdvajanje nezakonitog dokaza usvaja, ali ne i protiv rešenja kojim se predlog odbija, jasno je da nedostaje delotvoran procesni mehanizam za blagovremeno razdvajanje zakonitih i nezakonitih dokaza kako bi se onemogućila kontaminacija dokaza tokom postupka.

Advokat Zoran J. Minić

lawofficeminic@gmail.com

Related Posts

Leave a Reply