Kućni zatvor i sudska mera zabrane napuštanja stana – kao kućni pritvor, dva su različita pravna instituta, koji se često mešaju i poistovećuju u javnosti.
Pritvor je mera obezbeđenja prisustva okrivljenog. Zatvor je kazna na koju se, nakon okončanja krivičnog postupka, osuđuje lice za koje sud utvrdi da je izvršilo krivično delo. Vreme provedeno u pritvoru se učiniocu krivičnog dela uračunava u kaznu zatvora, ukoliko na ovu kaznu bude osuđeno. To znači da, ukoliko je osumnjičeni tokom trajanja postupka bio u pritvoru tri meseca pa je u tom istom postupku pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 4 meseca on će izdržavati kaznu zatvora samo još 1 mesec.
Postoje još neke razlike između pritvora i zatvora. Pritvor je regulisan Zakonikom o krivičnom postupku jer se najčešće određuje i produžava tokom trajanja krivičnog postupka. Zatvor je kao jedna od krivičnih sankcija na koju se može osuditi učinilac krivičnog dela regulisan Krivičnim zakonikom. Trajanje kazne zatvora se unapred zna i ono je navedeno u pravnosnažnoj sudskoj presudi. Za razliku od zatvora osumnjičeni ne zna unapred koliko će pritvor trajati.
Kućni pritvor
Kućni pritvor je mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog tokom trajanja postupka, koju sud izriče rešenjem, tokom postupka.
Mera zabrane napuštanja stana, odnosno kućni pritvor, regulisana odredbama Zakonika o krivičnom postupku.
Osnovna obaveza okrivljenog i preduslov uspešnog vođenja krivičnog postupka je prisustvo okrivljenog i dostupnost pravosudnim organima tokom celog njegovog trajanja. Radi obezbeđenja njegovog prisustva Zakonik o krivičnom postupku predviđa razne mere, koje su hijerarhijski raspoređene.
Osnovno pravilo za primenjivanje svih mera o obezbeđenju prisustva okrivljenog je poštovanje obaveze organa postupka da prema okrivljenom ne primenjuje težu meru ako se ista svrha može postići i blažom merom.
Zabrana napuštanja stana ili, poznatija u javnosti kao kućni pritvor je novina u našem krivičnoprocesnom sistemu. Sadržinski, ova mera se odnosi na zabranu okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i određivanje uslova pod kojim će boraviti u stanu, a naročito zabranu okrivljenom da koristi telefonski priključak, internet ili da prima druga lica u stan. Ova mera uvedena je u naše pravo kao alternativa pritvoru, koja je najteža mera koje se može izreći tokom postupka, te predviđanjem njene alternative poboljšava se položaj okrivljenog i omogućava humaniji način postizanja glavnog cilja navedenih mera – obezbeđivanja prisustva okrivljenog do okončanja krivičnog postupka.
Kućni pritvor se primenjuje u slučajevima kada postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći ili u slučajevima u kojima bi se i inače mogla primeniti mera određivanja pritvora. Pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako:
1. se krije, ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva,
2. postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će i kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano ili učiniti krivično delo kojim preti,
3. je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko 10 godina, odnosno kazna zatvora preko 5 godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od 5 godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.
Ukoliko postoji neki od uslova za izricanje mere određivanja zabrane napuštanja stana, sud može doneti rešenje kojim se zabranjuje okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odrediti uslove pod kojima će boraviti u stanu, kao što su zabrana okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima druga lica u stan.
Izuzetno, okrivljeni može i bez odobrenja napustiti svoj stan ako je to neophodno radi:
– hitne medicinske intervencije u odnosu na njega ili lice s kojim živi u stanu, odnosno
– izbegavanja ili sprečavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi, odnosno imovinu većeg obima.
Okrivljeni je dužan da o napuštanju stana, razlogu i mestu na kojem se trenutno nalazi bez odlaganja obavesti Poverenika iz organa uprave nadležnog za izvršenje krivičnih sankcija.
O određivanju ove mere odlučuje sudija za prethodni postupak, na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice, po službenoj dužnosti, odlučuje veće.
Okrivljeni će se u rešenju o izricanju mere zabrane napuštanja stana upozoriti da se protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu.
Kršenje izrečene mere ne dovodi obavezno do ponovnog određivanja pritvora, već postoji samo mogućnost da sud blažu meru zameni težom. Tada je sud dužan da prilikom ponovnog određivanja pritvora prema okrivljenom jasno navede i valjane razloge zbog kojih smatra da je opisanim postupanjem okrivljeni ugrozio nesmetano vođenje krivičnog postupka, te da se svrha pritvora ne može ostvariti drugom merom.
Kućni pritvor može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode.
Sud je dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano.
Protiv rešenja kojim se određuje, produžava ili ukida mera zabrane napuštanja stana žalbu mogu izjaviti:
– javni tužilac,
– okrivljeni i njegov branilac,
a žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
Praćenje izvršenja mere zabrane napuštanja stana u nadležnosti je Povereničke službe, odnosno Poverenika, i u pogledu njenog izvršenja postoje sličnosti sa institutom kućnog zatvora.
Tako, sud je u svojoj odluci dužan da naznači da li se mera kućnog pritvora izvršava sa ili bez elektronskog nadzora i odluku o primeni mere odmah dostavlja Povereničkoj službi.
Ako sud donese odluku da se mera kućnog pritvora izvršava uz primenu elektronskog nadzora, oprema za elektronski nadzor aktivira se odmah posle dostavljanja odluke o primeni mere Povereničkoj službi.
Prilikom kontrole sprovođenja mere Poverenik sarađuje sa policijom ili drugim državnim organima.
O kršenju ograničenja koje je sud okrivljenom odredio Poverenik bez odlaganja obaveštava sud, policiju i Povereničku službu. Poverenik obaveštava sud i o drugim okolnostima od značaja za primenu elektronskog nadzora.
Kućni pritvor je svojevrsna pogodnost okrivljenog lica na koje se još uvek odnosi pretpostavka nevinosti, ali je po proceni suda neophodna mera kako bi okrivljeni bio prisutan tokom trajanja krivičnog postupka.
Institut je stvoren u cilju smanjenja preopterećenosti smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija.
Pritvor i radni odnos
O stavljanju okrivljenog u pritvor, sud će u roku od tri dana od donošenja odluke obavestiti po službenoj dužnosti organ ili poslodavca kod koga je okrivljeni zaposlen. Prema zakonu o radu zaposleni kome je određen pritvor udaljuje se sa rada od prvog dana pritvora, dok pritvor traje. Ako je protiv zaposlenog započeto krivično gonjenje zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom, udaljenje može da traje do pravnosnažnog okončanja tog krivičnog postupka.
Za vreme privremenog udaljenja zaposlenog sa rada zaposlenom pripada naknada zarade u visini jedne četvrtine, a ako izdržava porodicu u visini jedne trećine osnovne zarade. Naknada zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada isplaćuje se na teret organa koji je odredio pritvor.
Kućni zatvor
Kazna zatvora nije jedina krivična sankcija u pravosudnom sistemu Republike Srbije. Postoje još tri vida krivičnih sankcija, a to su novčana kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole. Pormenute tri kazne sa sobom povlače i meru upozorenja, a to je uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom, uz jednu hibridnu meru, a to je kvazisankcija – poravnanje počinioca krivičnog dela i oštećenog lica.
Ukoliko se proceni da će se primenom jedne od pomenute tri sankcije uticati na dobro vladanje i neponavljanje krivičnog dela, opšteprihvaćen stav je da kaznu zatvora treba izbeći.
Kazna kućnog zatvora je alternativna krivična sankcija, jer je benefitarna na mnogo načina: pored rasterećenja kazneno popravne ustanove i uštede u budžetu, ovaj vid kazne koji se propisuje za lakša krivična dela, podstiče resocijalizaciju optuženih lica.
Član 45. Krivičnog zakonika predviđa kaznu Kućnog zatvora, koja je regulisana na sledeći način:
(3) Ako učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora do jedne godine, sud može istovremeno odrediti da će se ona izvršiti tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja.
(4) Osuđeni kojem je određeno izvršenje kazne zatvora na način predviđen u stavu 3. ovog člana ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje, osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija. Ukoliko osuđeni jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora.
(5) Osuđenom za krivično delo protiv braka i porodice koji živi sa oštećenim u istom porodičnom domaćinstvu ne može se odrediti izvršenje kazne zatvora na način propisan u stavu 3. ovog člana.
Kazna kućnog zatvora se u našem krivičnom zakonodavstvu sprovodi od 2009. godine, uz strogo poštovanje citiranih zakonskih odredbi.
Kućni zatvor nije posebna vrsta kazne, već predstavlja modalitet kazne zatvora. Iako Zakon predviđa samo jednu vrstu kazne lišenja slobode – zatvorsku kaznu, suštinski ovaj modalitet predstavlja sasvim drugačiju kaznu budući da se menja skoro svaki aspekt njenog sprovođenja.
Ovakvo odsluženje kazne sud određuje presudom i to tako što izriče kaznu zatvora, pa istovremeno odredi da će se izvršenje kazne sprovesti u prostorijama u kojima osuđeni stanuje.
Tom prilikom sud će ispitati da li za to postoje tehnički uslovi. Odsluženje kazne u kućnim uslovima sprovodi se u kontrolisanim uslovima pa je potrebno pružiti dokaze o postojanju priključka električne energije, telefonskog priključka, dokaz o izmirenim dugovanjima za ove komunalne usluge, kao i priložiti saglasnost vlasnika nepokretnosti u kojima će se kazna sprovoditi.
Kućni zatvor i odlazak na posao
Tokom izdržavanja alternativne kazne kućnog zatvora odlukom direktora Uprave osuđeno lice može napustiti prostorije u kojima stanuje u određenim slučajevima, od kojih je jedan odlazak na posao, ali ako i samo ako krivično delo za koje je osuđen nije u vezi sa radom.
Kako bi osuđeno lice dobilo dozvolu za odlazak na posao neophodno je da se pismenim putem obrati direktoru Uprave, u formi Molbe. Molba se podnosi preko Poverenika koji je dostavlja Povereničkoj službi, skupa sa svojim mišljenjem o osnovanosti molbe. Ukoliko Molba naiđe na odobrenje, sa istom će biti upoznati sud i nadležna policijska uprava u mestu stanovanja optuženog.
Direktor Uprave može opozvati odluku o dozvoli za napuštanje prostorija u cilju odlaska na posao, ako ne postoje okolnosti zbog kojih bi osuđeno lice izlazilo (recimo firma se zatvorila, u toku je kolektivni godišnji odmor ili je lice dobilo otkaz), ako se utvrdi da su podaci izneti u molbi neistiniti ili ako osuđeno lice zloupotrebljava dozvolu za napuštanje prostorija u kojima izdržava kaznu kućnog zatvora.
Kada osuđeni može napustiti stan?
– zbog pružanja nužne medicinske pomoći osuđenom ili članu njegovog porodičnog domaćinstva, ako je za pružanje medicinske pomoći neophodno napuštanje prostorija;
– radi odlaska na posao ako krivično delo za koje je osuđen nije u vezi sa radom;
– radi pohađanja nastave tokom redovnog školovanja;
– zbog odazivanja na poziv državnog organa;
– zbog odlaska na polaganje ispita;
– zbog teške, akutne ili hronične bolesti, radi odlaska na redovne zdravstvene preglede ili stacioniranog lečenja;
– zbog svog venčanja ili venčanja krvnog srodnika do drugog stepena srodstva;
– zbog smrti bliskog srodnika;
– zbog obaveze staranja prema članovima uže porodice predviđene zakonom, u slučaju da tu obavezu ne može da obavlja drugo lice;
– zbog sezonskih poljoprivrednih radova ako se osuđeni bavi poljoprivredom kao stalnom delatnošću;
– zbog drugih naročito opravdanih razloga za koje osuđeni može podneti obrazloženu molbu.
Zaključak
Kućni zatvor ima niz pogodnosti. Njime se izbegavaju negativni efekti zatvaranja ljudi i to kako u fizičkom smislu – zbog nedostatka kretanja, vazduha, svetlosti, opasnosti od zaraznih bolesti, seksualnog zlostavljanja pa i većeg procenta smrtnosti, tako i u psihološkom i društvenom pogledu.
U psihološkom smislu izdržavanje kazne u zatvorima često dovodi do gubitka samopouzdanja, emocionalne napetosti, monotonije, degradacije intelektualne sfere ličnosti. Prekid veze sa spoljašnjim svetom, a naročito sa porodicom, često prouzrokuje težak šok i emocionalnu okamenjenost, dovodeći do slabljenja vere u budućnost i stvara strah od života na slobodi. Psihoze, depresije, povlačenje u sebe gotovo da su redovna stanja koja se na ovaj način izbegavaju.
Kućni zatvor je pozitivan i u društvenom pogledu, pa tako i u odnosu na samu porodicu osuđenika. Ovakav način izdržavanja kazne mnoge je spasio od razvoda braka. Statistički podaci govore da se 70% brakova razvede prilikom odlaska na izdržavanje kazne u zatvor. Pogodnost su za porodicu i u ekonomskom smislu jer osuđenik može da nastavi, pod određenim uslovima, sa radom pa i izdržavanjem porodice, a i manji su problemi dece zbog reakcije sredine koja odlazak u zatvor tretira kao „ljagu za ceo život“.
Osuđeni u kućnom zatvoru može da nastavi da radi, da se školuje, da obavlja poljoprivredne radove, da se leči. Odlukom direktora uprave on može iz svih ovih, a i nekih drugih razloga napuštati prostorije u kojima stanuje. Pored toga ima i pravo na šetnju 2 sata dnevno u periodu od 13 do 17 časova.
Osuđenici su svesni svih ovih pogodnosti zbog čega se samo manje od 10% ne pridržava propisanih zabrana i bude upućeno da ostatak kazne izdrži u zatvoru. Retki su slučajevi povrata, a troškovi izdržavanja kazne su višestruko smanjeni. Jedan osuđenik u zatvoru državu dnevno košta 15 do 20 evra što na godišnjem nivou iznosi oko 7.300 evra. Budući da jedan uređaj za elektronski nadzor prosečno košta oko 3.000 evra i može se koristiti u više navrata, jasno je kolike su uštede za sve nas kao poreske obveznike. Ovakav vid izdržavanja kazne odvraća osuđene od ponovnog vršenja krivičnih dela, ali i višestruko rasterećuje pravosuđe, jer se postupci češće okončavaju zaključivanjem sporazuma o priznanju krivice, te se izbegavaju visoki troškovi suđenja.
Ukoliko Vas interesuje tekst o uslovnoj osudi, možete ga pročitati ovde.