Povod za pisanje ovog teksta je nedavno iživljavanje policijskih službenika nad romskom zajednicom u Beogradu. Naime, žitelji naselja Vuka Vrčevića u Beogradu ispričali su medijima da je 10. februara policija sprovela „brutalnu akciju“, upadajući u kuće u kojima žive Romi, u potrazi za osumnjičenima koji su u subotu fizički napali policajce.

„Vređali su nas, tukli pendrecima, iako mi nemamo veze sa tim ljudima koje su oni tražili. Ti policajci moraju da odgovaraju i da dobiju otkaz. Treba nam policija koja će da pazi na nas, a ne da nas maltretira“, rekla je Zufa Zorjani.

„Ušli su kod mene maskirani u devet uveče, bilo mi je tu dete, tukli su nas pendrecima, urlali su na nas da smo Cigani i kurve“, rekla je Emina Selimi.

S druge strane, MUP je saopštio da je policija ubrzo identifikovala izvršioce, kao i da se radi o osobama koja su od ranije poznata kao počinioci krivičnih dela sa elementima nasilja.
MUP nije saopštio detalje akcije potrage i pretresa u Vuka Vrčevića na koju su primedbe podneli Romi koji žive u tom naselju.

Međunarodni dan borbe protiv rasne diskriminacije,  obeležava se 21. marta svake godine. Ustanovljen je 1966. godine, od strane Ujedinjenih nacija.

Ovaj datum odabran je u sećanje na 21. mart 1960. godine, kada je u Južnoj Africi, u gradu Šarpvil, policijska patrola otvorila vatru i tom prilikom usmrtila 69 ljudi koji su mirno protestvovali protiv zakona aparthejda o ličnim ispravama.

Šta je diskriminacija?

Diskriminacija predstavlja neopravdano pravljenje razlike, nejednako postupanje ili isključivanje pojedinaca ili grupe lica na osnovu nekog stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstva, zbog kojeg se pojedinac ili grupa lica stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druge koji ta svojstva nemaju. Diskriminacija postoji i ukoliko se lica koja se inače nalaze u neravnopravnom položaju tretiraju na isti način tj. ukoliko se ignoriše činjenica da je pojedinim licima koja se nalaze u neravnopravnom položaju mnogo teže da ostvare svoja prava ili ispune odgovarajuće uslove.

Lična svojstva na osnovu kojih možete pretrpeti diskriminaciju su rasa, pol, veroispovest, jezik, nacionalna pripadnost, rodni identitet, invaliditet, seksualna orijentacija, bračni i porodični status, starosno doba, članstvo u političkim, sindikalnim ili drugim organizacijama i druga stvarna odnosno pretpostavljena lična svojstva.

Stanje u Srbiji

Iako se „sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima“, o verodostojnosti reči u Univerzalnoj deklaraciji ili zakonskim aktima Republike Srbije koja garantuju jednaka prava svim građanima, možda najbolje mogu prosuditi oni kojima su ta prava, iako na papiru zagarantovana i univerzalna, u svakodnevnom životu nepristupačna, uskraćena, a često i nepoznata.

„Kada sam zimus otišla na pregled, lekarka mi je prilikom ulaska u ordinaciju rekla da nema potrebe da dolazim kod lekara jer vidi da nisam bolesna, iako sam zaista bila bolesna. Nije me pregledala, a ja se nisam nikome žalila.“  (Ž., 2000, Bor)

„U većini institucija zaposleni su neprijatni prema Romima, iako ne kažu da je to razlog.“  (Ž., 1988, Prokuplje)

„U Prištini sam živela u romskoj mahali i deca iz mahale uglavnom nisu išla u školu. Ne znam razlog, prosto je bilo tako da deca ne idu u školu, već moraju da rade. Ja sam čuvala braću i sestre, kao i decu bliskih rođaka, dok su odrasli radili.”  (Ž., 1969, Leskovac)

„Roditelji su smatrali da ženska deca ne treba da idu u školu, očekivalo se da čuvaju mlađu braću i sestre i da obavljaju kućne poslove. U školu me nisu davali da se ne pokvarim.” (Ž., 1982, Bor)

Prava nam, čini se, nisu garantovana i data rođenjem. Prava ostavarujemo unutar državnog sistema kao članovi političke zajednice, odnosno kao politički subjekti. Međutim, lica koja nemaju dokaz o rođenju, državljanstvu ili ne poseduju lična dokumenta su nevidljiva za pravni sistem. U Srbiji su to najčešće Romkinje i Romi, koji se na svakodnevnom nivou suočavaju sa brojnim preprekama u ostvarivanju svojih prava.

Prava ostvarujemo i kao društveni subjekti, odnosno kao ravnopravni učesnici u društvu. Ukoliko nas društvo u kojem živimo diskriminiše, ostvarenje prava koja su nam garantovana zakonom i na taj način dostupna kao ravnopravnim građanima određene države, biva otežano diskriminatornim društvenim praksama. Prava ostvarujemo, ili nam ista bivaju uskraćena, u svakodnevnoj interakciji sa ostalim članovima društva.

Prava takođe ostvarujemo unutar najuže zajednice, porodice. Romkinjama, koje odrastaju i žive u dominantno patrijarhalnom društvenom okruženju, sa jasno definisanim rodnim ulogama koje žene zadržavaju u privatnoj sferi, ostvarenje prava dodatno je otežano.

Svest o pravima stičemo kroz obrazovanje i uz dostupnost informacija o istim. Bez informacija i svesti o sopstvenim pravima, Romkinje se nalaze u izuzetno ranjivoj poziciji. Čak i ukoliko imaju lične dokumente, odluke o njihovom životu često donose bračni partneri ili roditelji. Ukoliko se njihovi lični izbori ne slažu sa onim nametnutim, nedostupnost informacija o tome kome bi mogle da se obrate za podršku, ali i nepostojanje odgovarajuće infrastrukture za ostvarivanje podrške, stavljaju ih u poziciju višestruke diskriminacije i ranjivosti. Njihov pristup pravima, u tom slučaju, blokiran je sa svih strana. 

Zakon o zabrani diskriminacije

Zakon o zabrani diskriminacije je zakonski akt koji je usvojila Narodna skupština Republike Srbije 26. marta 2009. na predlog Vlade Republike Srbije.

Zakonom se uređuje „opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije“. Zakonom se takođe uspostavlja nezavisni državni organ, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti koji, između ostalog, ima ovlašćenja da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba zakona i daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima.

Zakon eksplicitno određuje pojam diskriminacije ili diskriminatorskog postupanja već u drugom članu. Ovi pojmovi, kako je definisano u zakonu, imaju sledeće značenje:

Izrazi „diskriminacija” i „diskriminatorsko postupanje” označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Zakonom se uspostavlja Poverenik za zaštitu ravnopravnosti,koji ima ovlašćenja da prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba zakona i daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima. Poverenika bira Narodna skupština većinom glasova narodnih poslanika, a na predlog odbora nadležnog za ustavna pitanja.

Mandat na koji se bira Poverenik je pet godina, a isto lice može biti birano za poverenika najviše dva puta. Odredbe o Povereniku stupile su na snagu nešto kasnije nego ostale odredbe zakona, 1. januara 2010. godine.

Krivično pravna zaštita od diskriminacije

Krivična dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina

Povreda ravnopravnosti (član 128)

(1) Ko zbog nacionalne ili etničke pripadnosti, rase ili veroispovesti ili zbog odsustva te pripadnosti ili zbog razlika u pogledu političkog ili drugog ubeđenja, pola, jezika, obrazovanja, društvenog položaja, socijalnog porekla, imovnog stanja ili nekog drugog ličnog svojstva, drugome uskrati ili ograniči prava čoveka i građanina utvrđena Ustavom, zakonima ili drugim propisima ili opštim aktima ili potvrđenim međunarodnim ugovorima ili mu na osnovu ove razlike daje povlastice ili pogodnosti,

kazniće se zatvorom do tri godine.

(2)Ako delo iz stava 1. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.

Povreda prava upotrebe jezika i pisma (član 129)

Ko suprotno propisima o upotrebi jezika i pisma naroda ili pripadnika manjinskih nacionalnih i etničkih zajednica koji žive u Srbiji uskrati ili ograniči građaninu da pri ostvarivanju svojih prava ili pri obraćanju organima ili organizacijama upotrebi jezik ili pismo kojim se služi,

kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

Povreda slobode izražavanja nacionalne ili etničke pripadnosti (član 130)

(1) Ko sprečava drugog da izražava svoju nacionalnu ili etničku pripadnost ili kulturu,

kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko prinuđava drugog da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj ili etničkoj pripadnosti.

(3) Ako delo iz st. 1. i 2. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe,

kazniće se zatvorom do tri godine.

Povreda slobode ispovedanja vere i vršenja verskih obreda (član 131)

(1) Ko sprečava ili ograničava slobodu verovanja ili ispovedanja vere,

kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko sprečava ili ometa vršenje verskih obreda.

(3) Ko prinuđava drugog da se izjašnjava o svom verskom uverenju,

kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

(4) Službeno lice koje učini delo iz st. 1. do 3. ovog člana,

kazniće se zatvorom do tri godine.

Iznuđivanje iskaza (član 136)

(1) Službeno lice koje u vršenju službe upotrebi silu ili pretnju ili drugo nedopušteno sredstvo ili nedopušten način u nameri da iznudi iskaz ili neku drugu izjavu od okrivljenog, svedoka, veštaka ili drugog lica,

kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.

(2) Ako je iznuđivanje iskaza ili izjave praćeno teškim nasiljem ili ako su usled iznuđenog iskaza nastupile naročito teške posledice za okrivljenog u krivičnom postupku, učinilac će se

kazniti zatvorom od dve do deset godina.

Zlostavljanje i mučenje (član 137)

(1) Ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo,

kazniće se zatvorom do jedne godine.

(2) Ko primenom sile, pretnje, ili na drugi nedozvoljeni način drugome nanese veliki bol ili teške patnje s ciljem da od njega ili od trećeg lica dobije priznanje, iskaz ili drugo obaveštenje ili da se on ili neko treće lice zastraši ili nezakonito kazni, ili to učini iz druge pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije,

kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

(3) Ako delo iz st. 1. i 2. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe,

kazniće se za delo iz stava 1. zatvorom od tri meseca do tri godine, a za delo iz stava 2. zatvorom od jedne do osam godina.

Krivična dela protiv časti i ugleda

Povreda ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti (član 174),

Ko javno izloži poruzi lice ili grupu zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkog porekla ili nekog drugog ličnog svojstva,

kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do godinu dana.

Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije

Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti (član 317),

(1) Ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji,

kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prinudom, zlostavljanjem, ugrožavanjem sigurnosti, izlaganjem poruzi nacionalnih, etničkih ili verskih simbola, oštećenjem tuđih stvari, skrnavljenjem spomenika, spomen-obeležja ili grobova,učinilac će se

kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

(4) Ko delo iz st. 1. i 2. ovog člana vrši zloupotrebom položaja ili ovlašćenja ili ako je usled tih dela došlo do nereda, nasilja ili drugih teških posledica za zajednički život naroda, nacionalnih manjina ili etničkih grupa koje žive u Srbiji,

kazniće se za delo iz stava 1. zatvorom od jedne do osam godina, a za delo iz stava 2. zatvorom od dve do deset godina.

Krivična dela protiv javnog reda i mira

Nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu (član 344a)

(1) Ko fizički napadne ili se fizički obračunava sa učesnicima sportske priredbe ili javnog skupa, vrši nasilje ili oštećuje imovinu veće vrednosti prilikom dolaska ili odlaska sa sportske priredbe ili javnog skupa, unese u sportski objekat ili baca na sportski teren, među gledaoce ili učesnike javnog skupa predmete, pirotehnička sredstva ili druge eksplozivne, zapaljive ili škodljive supstance koje mogu da izazovu telesne povrede ili ugroze zdravlje učesnika sportske priredbe ili javnog skupa, neovlašćeno uđe na sportski teren ili deo gledališta namenjen protivničkim navijačima i izazove nasilje, oštećuje sportski objekat, njegovu opremu, uređaje i instalacije, svojim ponašanjem ili parolama na sportskoj priredbi ili javnom skupu izaziva nacionalnu, rasnu, versku ili drugu mržnju ili netrpeljivost zasnovanu na nekom diskriminatornom osnovu usled čega dođe do nasilja ili fizičkog obračuna sa učesnicima,

kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane grupe,

učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

(3) Kolovođa grupe koja izvrši delo iz stava 1. ovog člana,

kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina.

(4) Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana došlo do nereda u kome je nekom licu naneta teška telesna povreda ili je oštećena imovina veće vrednosti,

učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina.

(5) Službeno ili odgovorno lice koje pri organizovanju sportske priredbe ili javnog skupa ne preduzme mere obezbeđenja kako bi se onemogućio ili sprečio nered, pa usled toga budu ugroženi život ili telo većeg broja ljudi ili imovina veće vrednosti,

kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.

(5) Učiniocu dela iz st. 1. do 4. ovog člana koje je izvršeno na sportskoj priredbi obavezno se izriče mera bezbednosti zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama.

Krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom

Rasna i druga diskriminacija (član 387)

(1) Ko na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu krši osnovna ljudska prava i slobode zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim međunarodnim ugovorima od strane Srbije,

kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se ko vrši proganjanje organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi.

(3) Ko širi ideje o superiornosti jedne rase nad drugom ili propagira rasnu mržnju ili podstiče na rasnu diskriminaciju,

kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(4) Ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje, protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu,

kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(5) Ko javno preti da će, protiv lica ili grupe lice zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili zbog nekog drugog ličnog svojstva, izvršiti krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora veća od četiri godine zatvora,

kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

Građanskopravna zaštita od diskriminacije

Svako ima pravo na sudsku zaštitu. Pravo na zaštitu ima svaki čovek, i svaka organizacija koja je izložena diskriminaciji. Uslov za zaštitu nije ni da je diskriminisani domaći državljanin, ni bilo kakvo drugo njegovo svojstvo (prebivalište ili sedište u Srbiji, pravo glasa u Srbiji, plaćanje poreza u Srbiji, obavljanje poslovne delatnosti u Srbiji, godine života, poslovna sposobnost).

Zaštita se traži od suda. Sud, kad utvrdi da su ispunjeni zakonski uslovi za zaštitu, dužan je da diskriminisanom pruži zaštitu. Zaštita se prvo traži od višeg suda, koji je stvarno nadležan za suđenje u sporovima za zaštitu od diskriminacije. Ako diskriminisani smatra da je viši sud neopravdano uskratio zaštitu, žalbu podnosi apelacionom sudu na čijem području se nalazi viši sud koji je doneo prvostepenu presudu. Apelacioni sud presudom potvrđuje presudu prvostepenog suda ili je preinačuje, a rešenjem odbacuje žalbu na presudu ili ukida presudu višeg suda i predmet vraća višem sudu da ga ponovno raspravi i presudi. Revizija je izuzetno dozvoljena protiv drugostepene presude, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava. O reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud.

Zaštita se traži putem tužbe. Diskriminisani putem tužbe traži zaštitu od višeg suda. Kad je diskriminisan čovek, on sam bira da li će tužbu podneti onom višem sudu gde se nalazi njegovo prebivalište ili pak onom višem sudu gde je prebivalište pojedinca koji je izvršio povredu, odnosno sedište organizacije koja je izvršila povredu. Diskriminisana organizacija bira da li će tužbu podneti višem sudu gde se nalazi njeno sedište ili pak višem sudu gde je prebivalište pojedinca koji je izvršio povredu, odnosno sedište organizacije koja je izvršila povredu.

Zaštitu može da traži diskriminisani i neka druga lica. Zaštitu od diskriminacije uživa diskriminisani. Ali, zaštitu diskriminisanog ne mora da traži on sam. Tužbu mogu da podnesu i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, i organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava ili zaštitom prava grupe lica kojoj pripada povređeni (na primer, udruženje odnosno nevladina organizacija čiji program obuhvata zaštitu ljudskih prava odnosno prava određenih grupa lica, recimo, Roma, homoseksualaca, osoba sa invaliditetom), kao i dobrovoljni ispitivač diskriminacije.

Ako je u konkretnom slučaju diskriminisan samo određeni čovek, odnosno samo određena organizacija, tada organizacija koja bi da podnese tužbu za zaštitu diskriminisanog mora prethodno da od njega dobije pristanak za podnošenje tužbe. I to pisani pristanak, dakle, svojeručno potpisan.

Diskriminisani ima pravo na svaku potrebnu sudsku zaštitu. Diskriminisani, odnosno drugo lice koje može da traži zaštitu diskriminisanog, bira vrstu zaštite koju traži od suda. Na raspolaganju je više tužbi povodom diskriminacije. Osim konačne zaštite koja se traži putem tužbe, može da se traži i privremena zaštita koja se pruža privremenom merom i pre nego što je spor okončan, pa i pre nego što je tužba podneta. Osim zaštite koja bi se sastojala u tome da se spreči da se ostvari diskriminacija od koje preti opasnost (preventivna zaštita), a koja se traži tužbom za propuštanje, postoji i zaštita od već ostvarene diskriminacije (reaktivna zaštita) koja se traži putem tužbe za uklanjanje, tužbe za utvrđivanje, i tužbe za naknadu štete. Postoje i oblici dodatne zašitite – izricanje sudskog penala i objavljivanje presude.

Tužba za sprečavanje diskriminacije. Ova tužba se podnosi kad hoće da se spreči, predupredi diskriminacija. Zaštita može da se traži sve dok postoji opasnost da će se diskriminatorska radnja izvršiti, nastaviti da vrši ili ponoviti. Ako se tužba podnosi da bi se sprečilo da diskriminator izvrši radnju koja tek predstoji a kojom bi nastupila diskriminacija, tada se traži da sud diskriminatoru zabrani, na primer, da postavi najavljeni natpis kojim ljude diskriminiše zbog nekog ličnog svojstva (zabranjen pristup Romima), ili, na primer, da diskriminatoru zabrani da sprovede konkurs za zapošljavanje koji je diskriminatoran (primerice, koji sadrži uslov da kandidat nije homoseksualne orijentacije). Ako se tužba podnosi da bi se sprečilo da diskriminator nastavi da vrši radnju diskriminacije koju već vrši i koja još traje, u tom slučaju se traži da sud diskriminatoru zabrani, recimo, da nastavi da objavljuje diskriminatorski konkurs koji danima izlazi u dnevnom listu, da nastavi da sprečava mušterije da kupuju u prodavnici koju drži albanska porodica. Ako se tužba za propuštanje podnosi da bi se sprečilo da diskriminator ponovi već završenu radnju diskriminacije, onda se traži da sud diskriminatoru zabrani, primera radi, da ubuduće ponovo odbije pružanje lekarske usluge osobi sa invaliditetom, da ubuduće ponovo Romima uskrati pristup diskoteci.

Tužba za uklanjanje stanja diskriminacije. Ako je diskriminator radnjom koju je već izvršio stvorio stanje diskriminacije koje još uvek traje, diskriminisani može, sve dok stanje diskriminacije traje, da traži da diskriminator izvrši jednu drugu i drugačiju radnju od one već izvršene, kojom će odstraniti izazvano stanje koje i dalje traje. Recimo, da ukloni nalepljene oglase kojima poziva na bojkot određenog prodavca zbog njegove nacionalne pripadnosti, da ukloni arhitektonsku prepreku kojom se onemogućuje pristup licima sa invaliditetom, da iz uslova konkursa ukloni diskriminatorsku klauzulu. Dok se tužbom za propuštanje traži da se diskiminator uzdrži od vršenja (od izršenja, nastavljanja, ili ponavljanja) neke radnje, ovom tužbom se uvek traži da diskriminisani baš izvrši jednu novu radnju koja je u stanju da odstrani proizvedeno stanje diskriminacije. Stanje diskriminacije nije uklonjeno samim tim što je diskriminatoru (po tužbi za propuštanje) zabranjeno da nastavi ili ponovi diskriminatorsku radnju. Na primer, zabrana da ubuduće objavljuje konkurs sa diskriminatorskom klauzulom, nije isto što i naredba da opozove takav konkurs, zabrana da ubuduće uskraćuje pristup Romima, nije isto što i naredba da ukloni postavljeni napis sa zabranom pristupa.

Tužba za utvrđivanje da postoji diskriminacija. Naročito onda kad diskriminator smatra da ima pravo da vrši diskriminatorsku radnju ili da stvara ili održava stanje diskriminacije, diskriminisani može da traži da sud utvrdi da ga je diskriminator nedopušteno diskriminisao, tj. da je povredio njegovo pravo da ne bude diskriminisan. Primerice, može da zahteva da sud utvrdi da je nedopušteno njemu kao Romu uskratio pristup usluzi, da je nedopušteno postavio versku pripadnost kao uslov za zapošljavanje, da nije dopušteno da bojkotuje zbog verske pripadnosti. Ako je diskriminacija izvršena opštim aktom organizacije (npr. statutom, pravilnikom), zaštita se ne traži ovom tužbom u parničnom postupku, nego se traži ispitivanje ustavnosti opšteg akta od strane Ustavnog suda.

Tužba za naknadu štete zbog diskriminacije. Sama diskriminacija ne predstavlja još štetu, niti je za postojanje diskriminacije neophodno da nastupi šteta, niti da je diskriminator kriv. Ali ako šteta postoji, kao i ako postoji krivica diskriminatora, pravo je diskriminisanog da mu diskriminator nadoknadi svu pretrpljenu štetu, kako materijalnu (imovinsku), tako i nematerijalnu (neimovinsku). Diskriminisani trpi materijalnu štetu ako se zbog radnje diskriminatora smanji broj ili vrednost imovinskih (tj. u novcu izrazivih) prava diskriminisanog (tzv. stvarna šteta), ili se ne poveća broj ili vrednost takvih prava (tzv. izmakla dobit). Na primer, zbog diskriminatorne radnje bojkotovanja kome je bio izložen, smanjio mu se promet robe ili mu nije mu isporučena roba, zbog čega je morao da je nabavlja po višoj ceni na drugoj strani, ili zbog čega je odgovarao za štetu svojim poveriocima pošto nije mogao da je nabavi na drugoj strani; zbog diskriminatorne radnje nije stekao zaradu jer nije dobio zaposlenje; zbog diskriminatorne radnje morao je angažovati advokata i imati troškove da bi ostvario svoje pravo na slobodu od diskriminacije; zbog diskriminatorne radnje uskraćivanja lekarske pomoći teže se razboleo, što mu je prouzrokovalo dalje troškove; zbog diskriminatorne radnje imao je troškove preseljenja. Nematerijalna šteta se sastoji u duševnim bolovima koje trpi, fizičkim bolovima ili strahu, a koji su izazvani aktom diskriminacije. Diskriminisani može da traži izvinjenje, povlačenje diskriminatorne izjave, određeni iznos novca.

Kombinacija više tužbenih zahteva. Tužbom za utvrđivanje da je diskriminacija nedopuštena odnosno da tuženi nema pravo da vrši radnju zbog koje je tužen ili da održava stanje koje je radnjom proizveo, diskriminisani će se poslužiti onda kad iz bilo kog razloga nije zainteresovan da traži druge vrste zaštite drugim tužbama. Ali, kad mu nije dovoljno da sud samo utvrdi nedopuštenost diskriminacije, podneće neku od ostalih tužbi (za propuštanje, za uklanjanje, za naknadu štete). Ni sa jednom od tih tužbi ne može da kombinuje tužbu za utvrđivanje. Ako se podnese bilo koja od tih drugih tužbi, sud će, naime, tako i tako morati prethodno da utvrdi nedopuštenost diskriminacije, jer jedino ako je diskriminacija nedopuštena sme tuženom da zabrani vršenje radnje, da mu naredi neku radnju, odnosno da mu naredi da naknadi štetu diskriminisanom. Zahtevi tužbi za propuštanje, za uklanjanje i za naknadu štete mogu da se objedine u jednoj tužbi (na primer, da se traži da diskriminator ukloni arhitektonsku prepreku osobama sa invaliditetom, da mu se zabrani da je ubuduće postavlja, i da nadoknadi štetu prouzrokovanu arhitektonskom preprekom). Diskriminisani bira da li će u tužbi istaći sve te zahteve ili samo neke, i koje.

Zahtev za izdavanje privremene mere. Kad postoji verovatnoća da diskriminisani ima pravo da traži da se diskriminator uzdrži od diskriminatorske radnje, da diskriminator ukloni stanje stvoreno diskriminatorskom radnjom ili da mu diskriminator nadoknadi štetu prouzrokovanu diskriminatorskom radnjom, ako je ujedno verovatno da bi kasnije ostvarenje njegovog prava bilo osujećeno ili znatno otežano – tada diskriminisani može od suda da traži da sud diskriminatoru privremeno zabrani da izvrši, nastavi ili ponovi diskriminatornu radnju, privremeno mu naredi da izvrši radnju radi uklanjanja stanja diskriminacije, ili mu privremeno naredi određeno ponašanje radi obezbeđenja zahteva diskriminisanog na naknadu štete. Zahtev za izdavanje privremene mere diskriminisani može sudu podneti zajedno sa podnošenjem tužbe, kao i pošto je već podneo tužbu, ali ne i pre njenog podnošenja. Privremena mera koju sud izda važi najduže dok se ne donese pravnosnažna presuda. Pošto ona nije trajna zabrana odnosno naredba, diskriminisani ostvaruje potpuno potrebu za zaštitom tek ako sud i pravnosnažno istovetno presudi. Ako diskriminator ne postupi po presudi, diskriminisani može da traži od izvršnog suda prinudno izvršenje. Ali, i posle pravnosnažnosti presude, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, može da zahtevaa privremenu meru, recimo, da se diskriminatoru zabrani da otuđi imovinu, da ne bi otuđenjem osujetio, otežao ili ugrozio ostvarenje prava diskriminisanog za naknadu štete. Privremenu meru sud će odrediti i kad se učini verovatnim da je ona potrebna da bi se sprečila upotreba sile koja vodi diskriminaciji ili koja predstavlja diskriminaciju ili da se spreči nastanak nenaknadive štete od diskriminatorne radnje.

Zahtev za izricanje sudskog penala diskriminatoru. Kad postoje pokazatelji da diskriminator neće biti voljan da postupi po presudi ili po privremenoj meri zbog diskriminacije, dakle, da neće poštovati zabranu da izvrši diskriminatorsku radnju odnosno naredbu da ukloni stanje diskriminacije, tada diskriminisani može u tužbi za propuštanje odnosno uklanjanje odnosno u predlogu za privremenu meru za propuštanje odnosno uklanjanje, da zahteva i to da sud diskriminatoru zapreti da će diskriminisanom imati da plati određeni, primeren iznos novca, ako ne postupi po presudi odnosno privremenoj meri. Taj iznos nije naknada štete, i plaća se nezavisno od toga da li je radnjom diskriminacije prouzrokovao i štetu. Diskriminisani može da zahteva da sud sudski penal izrekne bilo presudom, bilo već ranije, privremenom merom, bilo po donošenju pravnosnažne presude, sve dok ne zatraži njeno prinudno izvršenje. Sudskim penalom povećava se efikasnost zaštite pošto se stavljanjem u izgled plaćanja novčane svote diskriminator izlaže dodatnom pritisku da izvrši glavnu obavezu (da se uzdrži od vršenja diskriminatorske radnje, odnosno da ukloni stanje diskriminacije), da ne bi morao da izvrši i dodatnu.

Zahtev za objavljivanje presude protiv diskriminatora. Ako je diskriminacija izvršena u javnosti (putem novina televizije, radija, bilborda, na mitingu, na stadionu i dr.), diskriminisani može da traži od suda da diskriminatoru naloži da o svom trošku, u celini ili delimično, objavi presudu koja je zbog diskriminacije doneta protiv njega po tužbi za propuštanje, po tužbi za utvrđenje, uklanjanje, ili za naknadu štete.

Dokazivanje na sudu. Koju god vrstu tužbe da podnese, na diskriminisanom (ili drugom ovlašćenom tužiocu) je da na sudu dokaže da je tuženi izvršio radnju zbog koje je tužen. U tu svrhu može da predloži i da se sasluša tzv. dobrovoljni ispitivač diskriminacije. Dobrovoljni ispitivač diskriminacije je svako lice koje se lično i neposredno uključilo u neku situaciju, ne bi li tako na licu mesta proverilo da li se u toj situaciji krši zabrana diskriminacije (na primer, Rom ili onaj koji s njim pođe u diskoteku za koju se tvrdi da ne prima Rome, osoba sa invaliditetom ili onaj ko s njom ode kod zubara koji je na glasu da ne želi da zbog dužeg potrebnog vremena pruža uslugu osobama sa određenim invaliditetom).

Koju god vrstu tužbe da je podneo, ako diskriminisani učini verovatnim da je zbog njegovog ličnog svojstva na njegovu štetu načinjena razlika u odnosu na druge osobe, tada se pretpostavlja da je istovremeno prekršeno načelo jednakosti odnosno jednakih prava i obaveza, pa je tada na diskriminatoru da dokaže da ipak tom diskriminatorskom radnjom nije povređeno načelo jednakosti odnosno jednakih prava i obaveza.

Koju god tužbu da je podneo, diskriminisani nikad ne mora da dokaže da ima pravni interes za zaštitu, niti da navede zašto traži zaštitu.

Ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi od odgovornosti dokazivanjem da nije kriv.

Ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi.

Svaka stranka može koristiti podatke matičnih evidencija i administrativnih registara radi dokazivanja činjenica u pogledu kojih snosi teret dokazivanja.

Samo je za tužbu za nakadnu štete važno da je diskriminator kriv i da je diskriminisani pretrpeo štetu zbog diskriminacije. Ali ni u tom slučaju diskriminisani ne dokazuje krivicu diskriminatora. Naime, za svakog diskriminatora za koga se dokaže da je svojom diskriminatorskom radnjom prouzrokovao štetu, zakon smatra i da je kriv, pa je na njemu da dokaže da nije. Ali, diskriminator ne može da dokazuje da nije kriv ako je štetu prouzrokovao radnjom neposredne diskriminacije (jer zakon tad neoborivo uzima da postoji diskriminacija). Kad traži naknadu štete, diskriminisani dokazuje da je pretrpeo štetu i u čemu se ona sastoji, da je tuženi izvršio diskriminatorsku radnju, kao i da mu je šteta prouzrokovana tom diskriminatorskom radnjom, a što znači da šteta kakvu je on pretrpeo i uobičajeno nastupa kad se izvrši takva diskriminatorska radnja.

Po tužbi za propuštanje diskriminatorske radnje sud će pružiti zaštitu samo ako u vreme podnošenja tužbe postoji opipljiva i ozbiljna opasnost da će se diskriminatorska radnja izvršiti, nastaviti ili ponoviti. Da li je opasnost takva, sud prosuđuje u svakom pojedinom slučaju, s obzirom na konkretne okolnosti. Recimo, ako se dokaže da je tuženi već vršio takvu diskriminatorsku radnju, ili ako je ona već započeta i traje, smatraće se da postoji opasnost od ponavljanja odnosno od nastavljanja, pa tuženi mora da dokaže konkretne činjenice da bi se uzelo da više nema opasnosti od diskriminisanja.

Kad traži da sud izda privremenu meru, predlagač mora da učini verovatnim osnovanost svog zahteva, kao i opasnost da bi bez privremene mere kasnije ostvarenje njegovog zahteva bilo osujećeno ili znatno otežano. To ne mora ako protivniku ne preti znatnija šteta od izdavanja privremene mere. Kad traži izdavanje privremene mere povodom zahteva za naknadu štete, diskriminisani mora učiniti verovatnim i to da kasnije, tj. u izvršnom postupku koji bi pokrenuo, ako se sada ne izda privremena mera neće moći da naplati naknadu štete zato što postoji konkretna opasnost da će diskriminator u međuvremenu otuđiti imovinu koja bi u izvršnom postupku služila namirenju njegovog prava na naknadu štete, da će umanjiti njenu vrednosti, da će imovinu opteretiti pravima trećih koja onemogućavaju izvršenje, ili da će imovinu skriti, i sl.

Da bi sud izrekao sudski penal diskriminatoru, diskriminisani mora da učini verovatnim da diskriminator neće postupiti po presudi odnosno privremenoj meri. Da li postoji takva opasnost, sud će prosuditi u svakom pojedinom slučaju, s obzirom na konkretne okolnosti. Uzeće u obzir, naročito, da li na to upućuje dosadašnje ponašanje diskriminatora.

Zaključak

U našem kontekstu, u našoj zemlji je rasna diskriminacija nažalost prisutna u svim oblastima društvenog života. Situaciju otežava činjenica da taj problem nije dovoljno prepoznat u društvu –ako je govor mržnje naša svakodnevica – mi imamo antidikriminaciono zakonodavstvo, ali pristup pravdi žrtvama diskriminacije je u Srbiji težak, što zbog visokih troškova parnica, postupaka koji dugo traju, nedostatka obučenih advokata na temu diskriminacije itd.

Ne postoji adekvatna prevencija i uglavnom rasno motivisano nasilje i drugi oblici rasne diskriminacije prođu nekažnjeno. a takođe nije retko ni da mediji neprofesionalnim izveštavanjem doprinose diskriminaciji marginalizovanih grupa. Pre svega mislim na podsticanje stereotipa prema Romima.

Neophodno je da pre svega država, organi vlasti, – budu predvodnici u suzbijanju i kažnjavanju rasne diskriminacije.

Mislim da je promena načina razmišljanja i razvijanje kulture ljudskih prava, nasuprot predrasudama i stereotipima, preduslov uspešne borbe protiv diskriminacije i u današnjim društvenim okolnostima.

Prema istraživanju Poverenice za zaštitu ravnopravnosti o odnosu građana i građanki p rema diskriminaciji u Srbiji iz novembra 2019. godine, 51% ispitanika i ispitanica smatra da su Romi i Romkinje diskriminisani u Srbiji dok 36% ispitanih smatraju da Romi vole da kradu, 19% ne bi voleli da su im Romi komšije, 11% da su im saradnici na poslu, 17% ne bi volelo da im je osoba romske nacionalnosti vaspitač deci, dok 15% ima nešto protiv druženja sa pripadnicima i pripadnicama ove manjine. Samo na osnovu tih podataka vidimo da je prisutan visok stepen netolerancije kod dela većinskog stanovništva prema manjinama, koje su tradicionalno žrtve rasne diskriminacije.

Što se tiče solidarnosti, kada pričamo o Romimama, mislim da smo kao društvo ozbiljno zakazali, posebno kada je u pitanju kriza obrazovanja. Ne postojanje sistemskog rešenja za uključivanje Roma u obrazovni sistem posebno se pokazalo kao problematično kada se zbog pandemije prešlo na onlajn nastavu – većina romske dece ne može da prati onlajn nastavu jer nemaju tehničke mogućnosti. Trenutno im se uskraćuje pravo na obrazovanje, a o tome se gotovo i ne priča u javnosti.

U Republici Srbiji postoji veliki broj zakona koji sadrže antidiskriminacione odredbe. Međutim, ti zakoni sadrže odredbe o zabrani diskriminacije koji su velikim delom međusobno neusklađene i nedovoljno povezane

Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2013. do 2018. godine40 (Strategija), je bila prva takva strategija koja je usvojena kao usaglašen sistem mera, uslova i instrumenata javne politike koje je Republika Srbija trebalo da sprovede radi sprečavanja odnosno smanjenja svih oblika i posebnih slučajeva diskriminacije, a posebno prema određenim licima odnosno grupama lica s obzirom na njihovo lično svojstvo.

Međutim, situacija u oblasti zaštite od diskriminacije je zabrinjavajuća kada se ima u vidu da su mere predviđene prethodnom Strategijom i pratećim Akcionim planom u velikoj meri ocenjene kao neispunjene.

I pored ovakvih ocena Republika Srbija više od dve godine od isteka Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije nije usvojila novu strategiju koja će se baviti ovim pitanjem. Ovo znači da država već duži vremenski period nema usaglašen sistem mera, uslova i instrumenata javne politike koje bi trebalo da sprovodi radi sprečavanja odnosno smanjenja svih oblika i posebnih slučajeva diskriminacije.

Zakonska regulativa nije dovoljno efikasna, teme tolerancije, poštovanja i razumevanja različitosti bi trebalo da budu mnogo zastupljenije u našem obrazovanju. Imamo još puno posla, ali ono što svako može da uradi je da počne od sebe – nemojte da okrećete glavu, reagujte u slučajevima rasne ili bilo koje druge vrste diskriminacije, prijavite Povereniku za zaštitu ravnopravnosti i širite toleranciju.

Tekst o polnom uznemiravanju na radnom mestu možete pročitati ovde.

Related Posts

Leave a Reply