Заштита жртава, односно оштећених у кривичном поступку

Жртва (оштећени) је особа која је претрпела физичку, психичку емотивну или материјалну штету, која је директна последица кривичног дела. Жртве су и чланови породице лица чија је смрт последица извршеног кривичног дела и која су, услед смрти тог лица, претрпела штету.

Права жртава и сведока у Републици Србији проистичу из њене опредељености да представља хумано, демократско друштво које делује у складу са највишим међународним стандардима у поштовању људских права. У том смислу она се не тичу само кривичног поступка, већ треба да се остварују од тренутка када се кривично дело догодило, као и током кривичног поступка и након његовог окончања. Информације, помоћ и подршка жртвама и сведоцима део су права која треба да им пруже не само државни органи и установе, правосуђе и невладин сектор, већ и читаво друштво.

Права оштећеног (жртве) у кривичном поступку у Републици Србији регулисана су Закоником о кривичном поступку (члан 50), а упознавање жртве са правима представља законску обавезу јавних тужилаца и судија.

Србија је потписница свих најрелевантнијих међународних аката у овој области, а своју опредељеност да унапреди права жртава исказује и континуираним унапређењем правних прописа, настојањем да развије свеобухватни систем подршке жртвама и да се као земља која је у процесу приступања Европској унији постепено прилагођава Директиви 2012/29 којом се успостављају минимални стандарди у вези са правима, подршком и заштитом за жртве кривичних дела.

Права оштећеног приликом првог контакта са надлежним органом

Право да се добије информација, да се схвати и да се буде схваћен – комуникација треба да се обавља једноставним и лако разумљивим језиком, уз уважавање личних особина жртве, а већ приликом првог контакта и без непотребног одлагања жртве кривичних дела треба да добију информације о:

–              врсти помоћи коју могу добити (медицинска, стручна и психолошка подршка, алтернативни смештај) и од кога је могу добити (а што обухвата и различите државне органе и установе, службе подршке жртвама у правосуђу и невладиним организацијама)

–              начину подношења кривичне пријаве

–              потенцијалној заштити (укључујући и мере заштите)

–              правној подршци (пружање опште правне информације, попуњавање формулара, посредовање у решавању спорова и састављање ЈБ исправе) и правној помоћи (правни савет, састављање поднеска, заступање и одбрана)

–              накнади штете

–              праву на употребу свог језика у кривичном поступку, праву на превођење и услугама писаног и усменог превођења

–              контактима за комуникацију у вези са предметом

–              постојећим службама ресторативне правде (мирно решавање спорова)

–              могућој накнади трошкова у вези са учешћем у кривичном поступку

–              специјалним мерама, процедурама и механизмима за заштиту интереса жртава нерезидената (за жртве које немају боравиште земље у којој је почињено кривично дело)

Уз друга права, жртва има права на информацију и подршку и уколико буде покренут поступак пред судом, као и после тога.

Подршка оштећенима

Оштећени треба да имају приступ услугама подршке жртвама у сваком тренутку. Подршка треба да буде бесплатна и пружена на поверљив начин. Подршка не сме да зависи од тога да ли је формално поднета пријава, те (уколико јесте) да траје пре, током и након кривичног или прекршајног поступка.

Циљ пружања помоћи и подршке је једнакост у приступу правди, избегавање додатних траума и осећаја препуштености самима себи и оснаживање жртава и сведока за рехабилитацију и успостављање нарушених права.

 Жртве, у складу са посебним прописима, имају и право и на бесплатну правну помоћ и подршку. Службе специјалистичке подршке као минимум треба да обезбеде:

–              склоништа или други привремени смештај за жртве којима је потребно сигурно место због непосредног ризика од секундарне и поновне виктимизације, застрашивања и одмазде;

–              специфичну и интегрисану подршку жртвама са посебним потребама, као што су жртве сексуалног насиља, жртве родног насиља и жртве насиља у интимним партнерским односима, укључујући и подршку у превазилажењу траума и саветовање.

Информације о жртвама треба да се преносе уз уважавање права на заштиту приватности и у складу са правилима о заштити података. Подршку жртвама пружају правосудни и други државни органи и институције, као и невладине организације.

Заштита оштећених у кривичном поступку

Одредбе из чл. 50. ЗКП-а прописују да оштећени има право да:

  • поднесе предлог и доказе за остваривање имовинскоправног захтева и да предложи привремене мере за његово обезбеђење;
  • укаже на чињенице и да предлаже доказе који су од важности за предмет доказивања;
  • ангажује пуномоћника из реда адвоката;
  • разматра списе и разгледа предмете који служе као доказ;
  • буде обавештен о одбацивању кривичне пријаве или о одустанку јавног тужиоца од кривичног гоњења;
  • поднесе приговор против одлуке јавног тужиоца да не предузме или да одустане од кривичног гоњења;
  • буде поучен о могућности да преузме кривично гоњење и заступа оптужбу;
  • присуствује припремном рочишту;
  • присуствује главном претресу и учествује у извођењу доказа;
  • поднесе жалбу против одлуке о трошковима кривичног поступка и досуђеном имовинскоправном захтеву;
  • буде обавештен о исходу поступка и да му се достави правноснажна пресуда;
  • предузима друге радње када је то одређено овим закоником.

Истим се чланом, у ставу 2., прописује да се оштећеном може ускратити право да разматра списе и разгледа предмете док не буде испитан као сведок. Овакво ограничење права оштећеног је нужно, у циљу прибављања што веродостојнијег исказа од стране оштећеног, ако је то од интереса за даље вођење поступка, како оштећени не би био у искушењу да, мотивисан жељом да се „освети“ окривљеном, своји исказ „уподобљава“ чињеничном стању у списима предмета, како би што више отежао кривично-процесни положај окривљеног Такође истим чланом, али у ставу 3., прописано је да ће јавни тужилац и суд упознати оштећеног са правима наведеним у ставу 1. овог члана.

Добро је истаћи поделу коју је Александар Трешњев, судија Вишег суда у Београду извршио у свом ауторском тексту “Како заштитити жртве у кривичном поступку?” Дакле, уважени судија Трешњев истиче следеће моделе заштите:

Заштита оштећеног у судници

Орган поступка је дужан да оштећеног или сведока заштити од увреде, претње и сваког другог напада. Учесник у поступку или друго лице, укључујући и лица која представљају јавност, присутну на главном претресу, које пред органом поступка вређа оштећеног или сведока, прети му или угрожава његову безбедност, јавни тужилац или суд ће опоменути, а суд га може и новчано казнити до 150.000 динара. Уколико учесник у поступку при томе нарушава и ред у судници, под извесним условима може бити и удаљен из суднице.

Оштећеном који треба да буде испитан у својству сведока може бити додељен статус посебно осетљивог сведока. То је сведок који је посебно осетљив с обзиром на узраст, животно искуство, начин живота, пол, здравствено стање, природу, начин или последице извршеног кривичног дела, односно друге околности случаја. Према таквом сведоку орган поступка може по службеној дужности, на захтев странака или самог сведока, одредити статус посебно осетљивог сведока.

Посебно осетљивом сведоку питања се могу постављати само преко органа поступка који ће се према њему односити са посебном пажњом, настојећи да се избегну могуће штетне последице кривичног поступка по личност, телесно и душевно стање сведока. Испитивање се може обавити уз помоћ психолога, социјалног радника или другог стручног лица. Овај сведок се може испитати употребом техничких средстава за пренос слике и звука. У том случају, испитивање се спроводи без присуства странака и других учесника у поступку у просторији у којој се сведок налази. Посебно осетљиви сведок може се испитати и у свом стану или другој просторији, односно у овлашћеној институцији која је стручно оспособљена за испитивање посебно осетљивих лица.

Поред посебно осетљивог сведока, суд одређеним сведоцима може доделити и статус заштићеног сведока. Сведоцима у односу на које постоје околности које указују да би давањем исказа или одговором на поједина питања себе или себи блиска лица изложио опасности по живот, здравље, слободу или имовину већег обима, одредиће се статус заштићеног сведока. У односу на ове сведоке примењују се мере посебне заштите. То су мере које обухватају испитивање заштићеног сведока под условима и на начин који обезбеђују да се његова истоветност не открије јавности, а изузетно, ни окривљеном и његовом браниоцу. Овај сведок се испитује под псеудонимом, уз измену или брисање из списа података о истоветности сведока, а може се испитивати и прикривањем изгледа сведока, испитивањем из посебне просторије уз промену гласа сведока, испитивањем путем техничких средстава за пренос и промену звука и слике.

Подаци о истоветности заштићеног сведока и њему блиских лица и о другим околностима које могу довести до откривања њихове истоветности, чувају се запечаћени, издвојено од списа са назнаком “строго поверљиво”. То заправно значи да су ови подаци, о личности заштићеног сведока, познати само судском већу, тужиоцу и евентуално браниоцу и окривљеном, па у случају евентуалног обелодањивања ових података, унапред је познат круг лица који нису поштовали обавезу чувања тајне, а одавање података о заштићеном сведоку представља кривично дело.

Заштита оштећеног ван суднице

Пред тога што се оштећени штите у судници, они могу бити заштићени и ван суднице. Тако, окривљеном се може одредити притвор, ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке. У пракси су забележени и случајеви да се притвор према окривљеном може одредити, не само када он лично прети оштећеном, већ и када друга лица врше притисак на оштећеног да промени свој исказ пред судом.

Уколико суд не одреди притвор, на располагању има меру забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места. Ова мера се може одредити ако постоје околности које указују да би окривљени могао ометати поступак утицањем на оштећеног, сведоке, саучеснике или прикриваче или би могао поновити кривично дело, довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети. Уз ову меру суд може окривљеном наложити да се повремено јавља полицији, поверенику из органа државне управе надлежном за извршење кривичних санкција или другом државном органу одређеном законом.

Уколико, поред опасности од утицања на сведоке, постоји и опасност од понављања кривичног дела, укључујући ту и понављане у односу на оштећеног, поред наведених мера, суд има на располагању и могућност одређивања забране напуштања стана.

Када су у питању најтежа кривична дела, као што су кривична дела против уставног уређења и безбедности, против човечности и других добара заштићених међународним правом и организованог криминала, могућност заштите оштећених је далеко већа. У тој ситуацији, оштећени, сведоци, вештаци, па чак и окривљени (да би се заштитили од других окривљених), могу бити укључени у програм заштите. Овај програм подразумева пружање заштите и помоћи учесницима у кривичном поступку и њима блиским лицима, који су услед давања исказа или обавештења значајних за доказивање у кривичном поступку изложени опасности по живот, здравље, физички интегритет, слободу или имовину. Програм заштите може се спровести пре, у току и након правноснажног окончања кривичног поступка.

У оквиру програма заштите примењују се мере: 1) физичка заштита личности и имовине; 2) промена пребивалишта или премештање у другу заводску установу; 3) прикривање идентитета и података о власништву; 4) промена идентитета. Овај програм спроводи специјализована јединица полиције. Под физичком заштитом подразумева се повремена или трајна заштита од стране специјализоване јединице полиције. Мера промене пребивалишта састоји се од привременог или трајног пресељења заштићеног лица из места пребивалишта или боравишта у друго место. Мера прикривања идентитета и података о власништву састоји се од израде и употребе личне исправе или исправе о власништву заштићеног лица у којој су привремено измењени изворни подаци. Док се промена идентитета састоји од потпуне или делимичне измене личних података заштићеног лица, а уз ову меру може бити одређена и промена физичких карактеристика заштићеног лица.

Заштита оштећеног након окончања кривичног поступка

Оштећени мора бити заштићен од окривљеног и након правоснажног окончања кривичног поступка. Истини за вољу, у овој ситуацији суд има на располагању само могућност изрицања забране приближавања и комуникације са оштећеним.

Суд може учиниоцу кривичног дела забранити приближавање оштећеном на одређеној удаљености, забранити приступ у простор око места становања или места рада оштећеног и забранити даље узнемиравање оштећеног, односно даљу комуникацију са оштећеним, ако се оправдано може сматрати да би даље вршење таквих радњи учиниоца кривичног дела било опасно по оштећеног.

Ова мера се може одредити у трајању од 6 месеци до 3 године, рачунајући од дана правноснажности пресуде, с тим да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања мере.

Кршење ове мере повлачи кривичну одговорност за кривично дело кршења забране утврђене мером безбедности, за које је предвиђена новчана казна или затвор до шест месеци.

Наравно, уколико окривљени након што је правноснажно осуђен према истом оштећеном учини ново кривично дело, одговараће за то дело у оквиру новог кривичног поступка.

Текст о томе како подржати жртву сексуалног напада можете прошитати овде.

Related Posts

Leave a Reply