Застарелост је на општи начин могуће дефинисати као престајан права захтевати испуњење обавезе. Застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе. Битно је рећи да суд не пази на застарелост по службеној дужности, већ само ако се дужник на њу позвао истицањем приговора. Такође, битно је рећи да у случају кад дужник испуни застарелу обавезум он нема право захтевати да му се врати оно што је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарела.
Из образложења пресуде Врховног касационог суда Рев 5019/2019 од 13.2.2020. године: “Одредбом члана 360. ЗОО је прописано да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе и да застарелост наступа када протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе. У ставу 3. истог члана закона је изричито прописано да се суд не може обазирати на застарелост ако се дужник није на њу позвао. Неспорно је да се у овој парници тужени није позвао на застарелост односно такав приговор није изјавио. У таквој ситуацији нижестепени судови су погрешно применили материјално право када су се уопште бавили питањем застарелости потраживања. Основни разлог за одбијање тужбеног захтева у овом случају било је то што су судови сматрали да је наступила апсолутна застарелост, а судови су се само успут бавили питањем постојања ванбрачне заједнице, да ли је уопште постојао зајам, да ли је враћен итд. а да при томе коначан став нису о овим питањима заузели.”
Приговор застарелости странка може истаћи у одоговру на тужбу, као и током доказне фазе поступка, али не и након доношења пресуде.
Из образложења пресуде Врховног касационог суда Рев 759/2017 од 27.4.2017. године: “Врховни касациони суд као прво утврђује да је закључак судова о преклудираности са истицањем приговора застарелости после припремног рочишта или првог рочишта за главну расправу неоснован, јер је истицање приговора у смислу члана 298. ЗПП, прописано за процесно правне приговоре, а приговор застарелости потраживања је материјално правни приговор који се према одредби члана 372. ЗПП не може истицати у жалби. Могућост истицања материјално правних приговора није ограничена на припремно рочиште или прво рочиште за главну расправу ако припремно није обавезно, те се у том смислу не може прихватити закључак о преклузији истицања овог приговора.”
Општи рок застарелости потраживања износи десет година, према члану 371. Закона о облигационим односима. Општи рок застарелости се примењује увек када нема основа за примену посебних рокова застарелости од једне године, три године или пет година.
Десетогодишњи рок се увек примењује на обавезе које произилазе из одлука надлежних државних органа, нпр. обавеза установљена пресудом неће бити остварена у извршном поступку уколико је од правноснажности пресуде до подношења предлога за извршење прошло више од десет година.
Из образложења пресуде Врховног касационог суда Рев 5959/2018 од 30.1.2020. године: “По оцени ревизијског суда, споран правни однос између тужиоца и туженог је настао из писане Сагласности од 21.10.2005. године, која садржи споразум парничних странака, поводом реконструкције објекта туженог и заједничког зида и настанка и уклањања штете настале градњом. Наиме, тужилац и тужени су се споразумели да тужени изведе одређене радове на заједничком зиду, а тужени се обавезао да побољша услове свог становања и да се уздржи од сваког понашања којим би тужиоцу могао да проузрокује штету. Странке су предвиделе и обавезу туженог да након спроведених радова и побољшања услова становања успостави за тужиоца стање које је било пре него што је штета настала, у смислу члана 185. ст. 1 и 4. ЗОО, коју тужени као одговорно лице није испунио. У тој ситуацији, тужени није одговоран по правилима о деликтној одговорности, већ по правилима о уговорној одговорности, тако да се примењује општи рок застарелости из члана 371. ЗОО који износи 10 година.”
Петогодишњи рок застарелости је карактеристичан за гашење саме облигације чија се обавеза оброчно испуњава. ЗОО у члану 373. став 1. каже: ,,Само право из кога проистичу повремена потраживања застарева за пет година, рачунајући од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после кога дужник није вршио давања.“
Да би се прецизније схватило када се може користити роком застарелости од пет година, морамо да поменемо и рок застарелости од три године. Овај рок застарелости се примењује на повремена потраживања која доспевају у годишњим или краћим размацима и овај рок застарелости је уређен чланом 372. ЗОО. Суштина трогодишњег рока застарелости је у томе што се његовим наступањем дужник може ослободити само оних повремених потраживања која су старија од три године, али не и свих осталих потраживања која произилазе из самог права повериоца, тек уколико протекне пет година од доспелости неког од повремених потраживања, а није било измирења неке од доспелих обавеза угасиће се право повериоца да судским путем намири своје потраживање у целости, дакле како она старија, али и сва будућа потраживања.
Читајући законску одредбу чланова 372. и 373. ЗОО, стиче се утисак да сва потраживања која се исплаћују у ратама застаревају у року од три односно пет година, али то није баш тако.
За обавезе које проистичу из банкарског пословања, па и уговор о банкарском кредиту, иако се обавеза корисника банкарског кредита састоји у месечним отплатама дуга, примењује се општи рок застарелости од десет година, рачунајући од дана када је уговор закључен.
Правно схватање Савезног суда – закључак бр. 14/89 од 26.5.1989. године, објављен у Збирци судских одлука, Свеска 1-3 за 1988/90. годину и Свеска 1-3 за 1991/93. годину – Судска пракса привредних судова – Билтен 1/96 – стр. 5: ,,На потраживање из уговора о банкарском текућем рачуну, као и на друга потраживања из банкарског пословања по закљученом уговору, примењује се општи рок застарелости од десет година, будући да се отплате у појединачним ануитетима не могу поистоветити са повременим потраживањима.“
Овде можемо истражити и пресуду привредног апелационог суда Пж. 4166/2010 од 7.10.2010. године у којој је наведено: ,,На потраживање банке по основу уговора о кредиту, од предузетника као примаоца кредита, примењује се рок застарелости од 10 година.“
Дакле, можемо закључити да с обзиром да закон о облигационим односима који уређује застарелост потраживања није уредио на посебан начин застарелост дуга по кредиту, према закону примењује се општи рок застаревања потраживања од 10 година од доспелости, изузев ако није у питању потраживање правних лица као корисника кредита. Ту је судска пракса доста уједначена.
Иако појединачне рате кредита – ануитети, доспевају повремено, оне немају третман повремених потраживања/давања јер то суштински нису. Због тога и рок застаревања за потраживања износа рате кредита је такође 10 година од доспевања.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com
