Заједничка имовина супружника и подела заједничке имовине

У току трајања брака поставља се питање права управљања и располагања имовином супружника, а посебно у случају развода брака поставља се питање деобе (поделе) заједничке имовине супружника.

Наше право познаје два имовинска режима супружника: режим заједничке и режим посебне имовине супружника.

Режим заједничке имовине

Заједничка имовина брачних другова уређена ​ Породичним законом и одређена је као имовина коју су супружници стекли радом у току трајања брачне заједнице. Наравно наш закон омогућава слободу да супружници брачним уговором режим заједничке имовине уреде другачије.

Рад супружника не мора да буде рад по основу ког се остварује зарада јер наше законодавство признаје и такозвани индиректан рад под којим се сматра онај рад који другом супружнику олакшава стицање зараде, али и рад којим се одржава имовина (утиче да смањење вредности буде мање него што би било).

Под режим заједничке имовине убрајају се и приходи од заједничке имовине (нпр. дивиденде, рента), али и приходи од посебне имовине супружника, а који су остварени радом супружника (дивиденде, рента), такође и накнаде добијене за рад а не спадају под зараду  (отпремнина и др.).

Такође законом су уређени и посебни случајеви стицања имовине игром на срећу (ова имовина је такође под режимом заједничке имовине, осим уколико супружник не докаже да је добитак остварио искључиво уложивши посебну имовину), случај стицања имовине коришћењем права интелектуалне својине (ова имовина је такође под режимом заједничке имовине).

Како супружници управљају заједничком имовином?

Оно што је карактеристично за режим заједничке имовине јесте да удели супружника нису одређени (иако је правило приликом деобе да се дели на пола, у заједничком режиму они немају искључиво своју половину) већ је сваки супружник титулар права на целокупној ствари.

То даље води правилу да супружници управљају и располажу заједничком имовином споразумно и заједнички. Разликује се начин заједничког располагања покретном и непокретном имовином.

Код располагања покретном имовином постоји претпоставка да супружник то ради уз сагласност оног другог (у супротном дошло би до застоја правног промета)

Код располагања непокретном имовином неопходна је сагласност другог супружника, у супротном уговор о располагању нпр. стана био би ништав.

Режим посебне имовине 

Према Породичном закону посебном имовином брачних другова сматрају се:

1. Имовина коју је супружник стекао пре склапања брака представља његову посебну имовину (без обзира да ли је ту имовину стекао радом или на други начин)

2. Имовина коју је супружник стекао у току трајања брака деобом заједничке имовине односно наслеђем, поклоном или другим правним послом којим се прибављају искључиво права представља његову посебну имовину.

3. На основу изнад наведеног, посебном имовином сматраће се и приходи остварени од посебне имовине, под условом да у њих није уложен рад супружника.

Такође наш закон уређује и случај када радом супружника дође до увећања посебне имовине, тада у случају да је увећање незнатно, приликом деобе имовине други супружник има правно на потраживање у новцу сразмерно свом доприносу, док у случају да је увећање знатно има право на удео у увећаној имовини сразмерно свом доприносу.

Како супружници управљају посебном имовином?

Када је у питању управљање и располагање посебном имовином, сваки супружник у току трајања брака својом посебном имовином располаже самостално.​​


Деоба заједничке имовине супружника

Деоба заједничке имовине супружника увек се врши одлуком суда и може се вршити за време трајања брака и након његовог престанка (приликом развода брака).

Деоба заједничке имовине супружника представља утврђивање сувласничког односно суповерилачког удела сваког супружника у заједничкој имовини.

Ко има право да тражи деобу заједничке имовине супружника?

1. Супружници; 

2. Наследници умрлог супружника; 

3. Повериоци супружника из чије посебне имовине нису могли да намире потраживање.

Како се врши деоба заједничке имовине?

Деоба заједничке имовине може да се изврши на основу споразумом о деоби заједничке имовине коју супружници морају сачинити у облику јавнобележничке (солемнизоване) исправе. Такође приликом развода брака суд ће донети пресуду по основу споразума супружника.

Уколико супружници не могу да се споразумеју деобу имовине утврдиће суд.

Правила поделе заједничке имовине

Породични закон​​​​ ​установљава претпоставку да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки (под 1/2), али сваки супружник ову претпоставку може обарати, односно доказивати да је његов удео већи од удела другог супружника.

Приликом оцене величине удела у заједничкој имовини брачних другова, суд узима у обзир: висину остварених прихода, вођење послова у домаћинству, старање о деци, старање о имовини као и све друге околности које су од значаја за одржавање или увећање вредности заједничке имовине.

На који начин суд дели имовину?

Удео супружника (већи, мањи или једнак) утврђује се у истој сразмери за сва права и обавезе која проистичу из заједничке имовине (режим заједничке имовине претвара се у режим сусвојине). Нпр. супружници ће сада бити сувласници на по ½ идеалног удела стана.

Суд ће од оваквог начина поделе одступити једину у случају када одређено право (нпр. својина) представља економски самосталну целину и један од супружника је у стицању баш тог права учествовао приходима из посебне имовине.

Посебна правила деобе заједничке имовине (деоба привилегованих ствари)

Приликом деобе одређених ствари примењује се посебно правило да се додељује у искључиву својину једног од супружника. То су:

1. Ствари за личну употребу супружника – додељују се без урачунавања у његов део у заједничкој имовни уколико њихова вредност није несразмерно велика 

2. Ствари намењене детету – додељују се супружнику који врши родитељско право без урачунавања у његов удео. Уколико је вршење родитељског права заједничко онда је и имовина заједничка.

3. Ствари за вршење заната или занимања – са урачунавањем у удео припадају супружнику коме служе са обављање његове професионалне делатности

4. Предмети домаћинства – припадају оном супружнику, са урачунавањем у његов удео, који имао државину у трајању од 3 године након престанка заједничког живота.

Ако се догоди да купац буде преверен од стране продавца, тј. да му се прода стан без сагласности оба власника заједничке имовине, купац, као треће лице у овој ситуацији, неће сносити никакву штету. Међутим, праска је показала, наводи адвокат Јелена Филиповић Граховац, да један од супружника може покушати да се оправда тиме да је купац тај који је све требао да провери пре куповине, па је боље на време обезбедити се од непријатних изненађења.

Деобом заједничке имовине сматра се утврђивање сувласничког односно суповерилачког удела сваког супружника у заједничкој имовини. Деоба заједничке имовине може се вршити за време трајања брака и после његовог престанка.

Супружници могу закључити споразум о деоби зајендичке имовине који се закључује у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе – споразумна деоба.

Ако супружници не могу да се споразумеју о деоби заједничке имовине, деобу заједничке имовине врши суд – судска деоба.

Претпоставка је да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки. У односу на ову претпоставку, могуће је доказивати супротно што зависи од појединачног доприноса заједничкој имовини сваког супружника.

Право на деобу имају: супружници, наследници умрлог супружника и повериоци оног супружника из чије се посебне имовине нису могла намирити њихова потраживања.

Из наведеног произлази следеће:

Споразумна деоба брачне имовине

Деобом заједничке имовине, сматра се утврђивање сувласничког, односно суповерилачког удела сваког супружника/ванбрачних партнера у заједничкој имовини. Супружници могу да закључе споразум о деоби заједничке имовине. Овај споразум мора бити закључен у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. То је споразумна деоба. Она претпоставља да постоји сагласност супружника по питању деобе заједничке имовине. То конкретно значи да се супружници/ванбрачни партнер претходно договоре коме шта припада, да то “ставе” на папир и да нотар овери њихов споразум. То никако не значи да је тај споразум тј. договор супруга коначан. Према општим правилима облигационог права могуће је тражити поништај споразума о деоби заједниче имовине, на пример због тога што је он закљичен из разлога претњи једног супружника другом или због преваре итд.

Такође, према одредбама Породичног закона, споразумна деоба имовине је услов за закључење споразумног развода брака . У судској пракси се често дешава да супружници који приступају споразумном разводу брака изјаве да немају заједничку имовину како би се што пре развели, што суд узима као истинито. Тако се у пракси не поштује ова законска одредба.

Новина Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова доноси једну новину на овом пољу. Па тако, према овом закону заједничка својина на некој непокретности која је стечена у току трајања заједнице живота у браку/ванврачне заједнице уписује се у катастар на целој непокретности или на сувласничком уделу у непокретности, на основу извода из матичне књиге венчаних. Међутим, законодавац предвиђа обавезу за јавне бележнике да доставе катастру непокретности документацију која је неопходана за упис права на непокретностима. По овом закону, имовина не мора бити уписана као заједничка ако се катастру достави изјава оба супружника да се у конкретном случају не ради о заједничкој, већ посебној имовини једног од супружника, или ако супружници исправом на основу које се врши упис стичу сусвојину, са одређеним уделима. Са друге стране, када је непокретност уписана у катастру на једног од супружника/ ванбрачних партнера, могу супружници доставити катастру изјаву И то оба супружника, па ће се у катастру непокретности уписати заједничка својина на предметној непокретности. Овакве изјаве супружника/ванбрачних партнера морају бити у форми јавнобележничког записа или јавнобележнички потврђених (солемнизованих) изјава, а такође, могу бити и саставни део исправе којом се стиче непокретна имовина на коју се та изјава односи, односно солемнизационе клаузуле којом је потврђена та исправа.

Након деобе, без сагласности другог супружника је могуће извршити промет посебне имовине. Такође, у извршном поступку се дуговано потраживање једног супружника неће наплатити из посебне имовине другог итд. Мана поделе заједничке имовине супружника се види у томе што се на овај начин подривају темељи брака који почивба на заједништву. Питање је колико принцип “све је моје твоје” може да опстане након укидања режима заједничке имовине, па чак и када се она врши споразумним путем. Деобом заједничке имовине и стварањем посебних имовинских фондова супружника, двоје више нису као једно, можда не само у имовнском погледу, већ и у неком другом смислу – емоционалном, духовном. У пракси, питање споразумне поделе заједничке имовине углавном искрсава када се ради о супружницима/ванбрачним партнерима који поседују имовину велике вредности или када се жели избећи да наплата дугованог потраживања неког од њих буде реализована из заједничке имовине.

Судска деоба брачне имовине

Када нема договора међу супружницима/ванбрачним партнерима о подели заједничке имовине, деобу ће извршити суд. У судском поступку је потребно утврдити неколико чињеница: шта све од имовине спада у заједничку имовину, који су то удели супружника у заједничкој имовини и на који начин ће се извршити деоба заједничке имовине. Као што је наведено, претпоставља се да су удели супружника/ванбрачних партнера једнаки, а ова претпоставка је оборива, па онај ко сматра да има већи удео у заједничкој имовини мора у посебном парничном поступку доказсти већи удео. Начин деобе имовине, када је суд у парничном поступку утврдио колики су удели супружника, одређује се у ванпарничном поступку.  Када није могуће изврштити поделу имовине, јер на пример супружници поседују само стан, приступа се продаји стана, а новац од продаје се дели у оној сразмери коју је суд утврдио када је одређивао процентуални удео супружника. Са друге стране, може се утврдити да су супружници сувласници тог стана са уделима које је суд одредио. У сваком случају, проћи кроз фазу судске деобе заједничке имовине није лако, а обично до овога долази након развода брака, када најчешће искрсавају проблеми око поделе имовине.

Као критеријуми на основу којих се утврђује величина удела супружника у заједничкој имовини узимају се: остварени приходи (зараде и хонорарни рад), вођење послова у домаћинству (сређивање куће и припремање оброка), старање о деци, старање о имовини, као и друге околности од значаја за одржавање и увећање вредности заједничке имовине. По правилу, жене пуно полажу на допринос у виду старања о домаћинству и деци, међутим треба имати у виду да је судска пракса врло рестриктивна у том погледу, те да је стала на становиште да се старање о деци вреднује као дневница неквалификованог радника.

У судским споровима поводом утврђивања удела у стицању брачне тековине важну улогу играју судски вештаци економско-финансијске струке јер им се даје у задатак да на основу свих расположивих података о приходима и другим видовима доприноса оба супружника искалкулишу у процентуалном износу колики је допринос сваког од њих.

Ови спорови су сложени, током њих се по правилу изводи пуно доказа, од чега највећи број отпада на сведочења, тако да знају да трају и преко 3-4 године. Право на подношење тужбе за утврђивање удела у стицању брачне тековине не застарева имајући у виду да се њоме тражи својинско право. Поред супружника, право на подношење тужбе имају: наследници умрлог супружника и повериоци оног супружника из чије се посебне имовине нису могла намирити њихова потраживања.

Некретнина као заједничка имовина брачних другова у случају продаје

Заједничка имовина је имовина коју су супружници стекли, тј. купили, радом у току трајања брачне заједнице и имовина, пре свега, може бити некретнина (кућа, стан, плац, локал) али и покретне ствари.

Некретнина куплљена у браку постаје заједничка имовина

Куповина стана након венчања није исто што и куповина некретнине пре склапања брака, барем не по питању права својине. То значи да уколико купите стан на ваше име, пре ступања у брак, он ће и након вечања бити ваша приватна својина. Међутим, ако решите да некретнину купите након ступања у брак, он постаје заједничка својина, па у том случају важе и нека друга, строжија, правила. Тада некретнина постаје заједничка имовина оба брачна друга и њом, као таквом, они управљају заједнички и споразумно.

Законска је претпоставка да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки, тачније износе 50:50 одсто, али важно је нагласити да је на суду могуће доказивати и другачије. Код заједничке имовине сматра се да је право својине на одређеној некретнини уписано на оба супружника, чак и онда када је упис извршен само на једног од њих, под условом да нема одлуке суда или писменог споразума о деоби.

Купопродајни уговор пожељно је да потпишу оба супружника

Како заједничком имовином управљају и располажу оба брачна друга, поставља се питање ко од њих двоје ставља потпис на купопродајни уговор и да ли је она друга страна, која није потписница, тиме угрожена?!

Нису обе стране дужне да потпишу купопродајни уговор, мада је то и те како пожељно. Наиме, према Закону, довољно је да само једна страна потпише уговор, па чак и када се некретнина води на име једног супружника, сматра се да је право својине уписано на име оба.

То исто важи за укњижбу, тј. када је упис непокретности у Катастар извршен само на име једног брачног друга, подразумева се да се упис односи на оба супружника.

Пожељно је да обе стране потпишу купопродајни уговор због тога што може доћи до великог проблема уколико један од супружника прода некретнину без сагласности другог, јер је тада потребно свој удео доказивати на суду, а то изискује доста времена, али и новца, наводи наша саговорница.

Продаја заједничке имовине

Оно по чему се заједнича имовина највише и разликује од посебне (личне) имовине је то што супружници не могу самостално, без сагласности другог брачног друга, располагати и продавати заједничку брачну имовину, у нашој причи некретнину. Уколико се то догоди, закључени уговор се аутоматски поништава и купац такве некретнине остаје без ње.

Како се купац не би нашао у овој ни мало једноставној ситуацији саветујем свим потенцијалним купцима да приликом куповине стана од продавца обавезно затраже сагласност, тј. изјаву брачног друга продавца да у будућности неће потраживати ту некретнину. Потврду је неопходно оверити како би била пуноважна.

Дакле, заједничком имовином брачни другови морају располагати заједно, па ако једна страна прода непокретност, друга страна може пред судом доказивати колики је њен удео у том стану и тражити исплату новца у висини његовог дела, односно накнаду штете.

Да ли се заједничка имовина може поклонити деци?

Стан, кућа или рецимо пословни простор који су заједничка имовина стечена у браку може се без проблема, као и свака друга појединачна имовина, поклонити деци.

Међутим, може се десити и да у неком моменту само један од супружника реши да некретнину поклони детету, без првобитне консултације са брачним другом, па тада може настати проблем.

Наиме, проблем може настати ако један од родитеља тражи свој део, позивајући се на то да је други супружник његов део поклонио свом детету. Наравно ово се дешава само у неким неразјашњеним породичним односима, када неко не жели да остави свом детету стан тврдећи да је његов део поклоњен без његове сагласности.

Уколико дође до развода, шта са некретнином?

Одговор на ово питање зависиће од неколико фактора, а највише од тога шта супружници желе са станом или кућом. Договор је у свему томе најважнији, па је Законом дозвољено да се некретнина прода и новац од продаје подели, а и сто тако један супружник може остати власник некретнине уз обавезу да другом исплати његов део.

Уколико нема договора пожељно је да се пред судом покрене поступак деобе заједничке имовине како би се утврдио тачан удео сада већ бивших супружника. Када се добије таква пресуда, тек онда се може у складу са њом даље располагати некретнином.

Некретнине које су у власништву две особе, тј. два супружника, нису ретке на тржишту некретнина и веома често то не представља никакав проблем за промет, али је потребно бити обазрив и на време проверити све појединости, тј документацију.

Као што сам раније написао, из перспективе супружника, постоје две врсте имовине: посебна имовина и заједничка имовина. Под имовином се подразумевају: покретне ствари, непокретности, новац, ауторска права, права интелектуалне својине, потраживања и др. 

Посебна имовина је пре свега она имовина коју је супружник стекао пре закључења брака. Реч је имовини коју је супружник унео у брак, па је стога логично да је он једини њен сопственик, као и да други супружник на исту не полаже никаква права.

Поред тога, посебном имовином се сматрају и имовинска добра која су стечена у току трајања брака под условом да су стечена неким од следећих основа: 1) деобом заједничке имовине 2) наслеђем 3) поклоном 4) другим правним послом којим се прибављају искључиво права. Највише контроверзи ствара она категорија имовинских добара која је стечена поклоном, јер је у неким ситуацијама спорно коме од супружника је поклон учињен. Типичан пример за то су свадбарски поклони, у погледу којих је у судској пракси заузет став да се поклон приписује оном супружнику са којим је поклонодавац у сродничкој вези или пријатељској релацији.

Сваки супружник самостално управља и располаже својом посебном имовином. Сходно томе, ако сте у току брака наследили или добили на поклон неку некретнину можете слободно да је продате, при чему вам не треба сагласност вашег супружника.

Као важно, јавља се и питање права супружника у случају увећања вредности посебне имовине другог супружника. Примера ради, један од супружника у брак може унети још незавршену некретнину, док се у току брака предузимају преостали грађевински радови који истој увећају првобитну вредност. Овде разликујемо две ситуације: 1) ако је дошло до незнатног увећања вредности посебне имовине једног супружника 2) ако је дошло до знатног увећања вредности посебне имовине другог супружника. У првом случају, супружник има право на новчано потраживање сразмерно свом доприносу. Са друге стране, у ситуацији када је увећање посебне имовине знатног карактера, супружник има право на својински удео на тој имовини сразмерно свом доприносу.

Заједничка имовина супружника представља ону имовину коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку. Дакле, као одлучујућа претпоставка за дефинисање појма заједничке имовине јавља се заједница живота супружника. Сходно томе, ако су супружници фактички прекинули заједницу живота, а брак није формално разведен, имовина коју стекне један од њих не потпада под режим заједничке имовине. Дакле, развод брака није услов да би нека имовина била третирана као посебна имовина супружника. Треба напоменути да су и ванбачни партнери у овом домену потпуно изједначени са брачним, тако да имовина која буде стечена током трајања ванбрачне заједнице представља заједничку имовину ванбрачних партнера.

Породичним законом су регулисана и две специфичније ситуације, када може бити упитно да ли је реч о стицању имовине радом у класичном смислу речи. Прва ситуација се односи на стицање имовине посредством игара на срећу у току трајања заједнице живота у браку (лото, бинго и др.). Законодавац је прописао да имовина стечена на овај начин представља заједничку имовину супружника, осим ако супружник који је остварио добитак не докаже да је у игру уложио своју посебну имовину.

Друга ситуација се односи на имовину која се стекне коришћењем (убирањем прихода) права интелектуалне својине, које припада једном од супружника, у току трајања брака. И овде је усвојено решење да имовина стечена на овај начин представља заједничку имовину супружника.

Брачни уговори

Режим заједничке имовине супружника није императивне природе, тако да је Породичним законом предвиђено право супружника односно будућих супружника да своје имовинске односе на постојећој или будућој имовини уреде уговором – брачни уговор. Брачни уговор се може закључити пре склапања брака, али и током његовог трајања и њиме се дерогира (искључује) режим заједничке имовине супружника.

Институт брачног уговора уведен је у наше позитивно законодавство Породичним законом Републике Србије из 2005. год. Основни разлог јесте да се супружницима омогући да своје имовинскоправне односе уреде другачије него што их уређују диспозитивне одредбе Породичног права.

Одредбама овог закона је утврђено да супружници, тј. будући супружници могу своје имовинске односе на постојећој или будућој имовини уредити уговором (брачни уговор).

Брачни уговор се закључује у облику јавнобележничи потврђене (солемнизоване) исправе. Приликом потврђивања (солемнизације) уговора, јавни бележник је дужан да уговорнике нарочито упозори на то да се њиме искључује режим заједничке имовине, о чему ставља напомену у клаузули о потврђивању.

Брачним уговором се може регулисати сва имовину, а онај који регулише статус непокретности уписује се у јавни регистар права на непокретностима.

Уговорне стране споразумно одређују правну судбину имовине, у целини или неког њеног дела, стечене пре, или за време брака.

Садржина брачних уговора може бити разнолика и по правилу се односи на прецизирање која имовина је посебна имовина неког супружника на коју овај други супружник нема, нити ће имати икаква права у случају развода.

Овај уговор могу склопити и ванбрачни партнери јер је ванбрачна заједница у српском праву у погледу имовине изједначена са брачном. Штавише, у овим ситуацијама је (ван) брачни уговор још погоднији јер уношењем датума почетка ванбрачне заједнице дефинитивно се уклања свака сумња у то шта је и шта ће бити стечено у заједници.

Основни разлог за закључење брачног уговора је потреба да се један или оба брачна друга правно заштите у случају покретања спора, али у Србији је квантитативно мали број тако закључених уговора, јер се на овај инстиут не гледа благонаклоно и обично је показатељ неповерења једног супружника према другом или неповерења према изгледима да тај брак потраје.

Проблем настаје када се односи између брачних партнера толико поремете да дође до престанка заједничког живота или развода брака што доводи до исцрпљујућих парничних поступака чијим крајњим исходом странке углавном не буду задовољне.

Поставља се питање да ли има нечег лошег у томе да имућан 65-годишњак захтева закључење брачног уговора са својом 35 година млађом вереницом?

У пракси се често у бракоразводним парницама проблем продубљује код питања коме припадају свадбени поклони… Најчешће је суд у немогућности да утврди коме су тачно поклони учињени, те се узима да је поклон дат оном супружнику који је поклонодавца позвао на свадбу, а ако су оба позвала госта на свадбу, узима се у судској пракси да им поклон припада по пола.

Брачним уговором се може уредити, нпр. да сви поклони припадају искључиво супрузи. По нашем закону је забрањено уговорити нпр. да супружник не сме повећати телесну тежину изнад одређеног уговореног прага. У неким правним системима је напротив могуће уговорити да супруга не сме да повећа своју телесну тежину више од пар килограма у односу на ону коју је имала на дан венчања, итд..

Такве и сличне одредбе су у нашем законодавству апсолутно ништаве. Предмет овог уговора су углавном имовинска питања, али то може и бити и уговарање да ће услед неморалног понашања неког од супружника другом бити исплаћена одређена новчана накнада.

Ако дође до развода брака могу се односити и на неимовинске аспекте брака (уређивање свакодневног живота и обавезе које нису имовинско правне природе и које се односе на било какво друго давање, чињење, нечињење или трпљење).

Међутим, иако мења законски режим заједничке имовине, брачни уговор не може бити противан принудним прописима, добрим обичајима и јавном поретку. Такође, што се старатељства над децом тиче, најбољи интерес детета је нешто о чему суд увек води рачуна, те ни једна норма брачног уговора неће утицати на то примарно начело породичног права.

У пракси, брачни уговор обично закључују у ситуацијама где је несразмерна висина примања једног и другог супружника или постоји потенцијал за постојање такве несразмере у будућности. На пример: у случајевима где један или оба партнера обављају професије којима остварују високе приходе (нпр.професионални спортисти), један или оба партнера имају сопствене фирме или успешно послују на други начин, партнери мешају сопствени посебну имовину са заједничком имовином супружника (на пример, један супружник прода стан који је наследио и тај новац уложи у учешће за кредит, који онда начелно отплаћује други супружник од своје зараде).

Нарочито је битно да се може уговорити да имовина која се стиче од посебне имовине једног супружника остаје посебна имовина супружника, без обзира на евентуални допринос другог супружника.

Уколико супружници нису закључили брачни уговор, они могу током трајања самог брака или приликом његовог развода поделити своју заједничку имовину, а то могу учинити споразумно (споразум о деоби никада нема за последицу измену законског имовинског режима, већ овај правни посао има дејство само на имовину коју су брачни другови стекли од тренутка закључења брака,па све до тренутка закључења споразума), односно тужбом за деобу.

У погледу одредаба које би се односиле на сам раскид уговора, примењују се одредбе Закона о облигационим односима које важе за престанак уговора.

Основна идеја увођења института брачног уговора је да се и у брачно-имовинским односима афирмише аутономија воље супружника без наметања законског режима као једино могућег.

Упркос томе, брачни уговор још увек није у правој мери заживео у Републици Србији. Статистике говоре да се у прве две године након доношења Породичног закона у Београду потписало тек десетак брачних уговора.

У другим европским земљама, такође се закључује релативно мали број оваквих врста уговора (у холандском законодавству у пракси их закључује само 20% популације, у Француској само око 10% брачних парова закључи овакву врсту уговора).

          Комплетан текст је преузет са Блога СВЕТ НЕКРЕТНИНА

         Аутор текста: Адв. Сандра Достанић

Управљање и ртасполагање заједничком имовином

Заједничком имовином супружници управљају и располажу заједнички и споразумно. Ово произлажи из правне суштине заједничке својине као својинског облика у коме удели заједничара, у нашем случају супружника, нису опредељени (одређени). Стога, супружник не може располагати својим уделом у заједничкој имовини, нити га може оптеретити правним послом међу живима.

У циљу заштите имовинских интереса супружника на чије име се не води непокретност у Катастру Породични закон уводи правну фикцију по којој се сматра да је упис права својине извршен на име оба супружника и у ситуацији када је извршен на само једног од њих осим ако након уписа није закључен писмени споразум о деоби имовине односно брачни уговор или је о правима супружника на непокретности донета судска одлука. Управо из овог разлога јавни бележник ће приликом овере (солемнизације) уговора о купопродаји непокретности проверавати брачни статус продавца, и у случају да утврди да је непокретност стечена током брака оверу уговора условљавати сагласношћу другог супружника.

Адвокат Зоран Ј. Минић

lawofficeminic@gmail.com

Related Posts

Leave a Reply