Породични закон Републике Србије дефинише брак као законом уређену заједницу живота жене и мушкарца. У овој краткој дефиницији истиче се један од најбитнијих услова за закључење брака, заједница живота. Приликом закључења брака мора постојати намера да се заснује заједница живота, како би брак био пуноважан. Заједницу живота чини економска и фактичка заједница живота, укратко заједничко домаћинство. Кроз заједничко домаћинство се води рачуна о потребама супружника и чланова породице, за све време трајања брака, чиме се отвара питање имовине. Имовинскоправни односи у браку најчешће су предмет спорења међу супружницима, те су детаљно регулисани императивним законским нормама.
Уколико супружници не уреде своје имовинске односе сами, на њих се односи законски имовински режим. Законски имовински режим је правило, регулисан је законом и примењује се ако га супружници нису искључили својом вољом, односно закључењем брачног уговора. У току трајања брака поставља се питање права управљања и располагања имовином супружника, а посебно у случају развода брака поставља се питање деобе (поделе) заједничке имовине супружника.
Наше право познаје два имовинска режима супружника: режим заједничке и режим посебне имовине супружника.
Режим заједничке имовине
Заједничка имовина брачних другова уређена Породичним законом и одређена је као имовина коју су супружници стекли радом у току трајања брачне заједнице. Наравно наш закон омогућава слободу да супружници брачним уговором режим заједничке имовине уреде другачије.
Рад супружника не мора да буде рад по основу ког се остварује зарада јер наше законодавство признаје и такозвани индиректан рад под којим се сматра онај рад који другом супружнику олакшава стицање зараде, али и рад којим се одржава имовина (утиче да смањење вредности буде мање него што би било).
Под режим заједничке имовине убрајају се и приходи од заједничке имовине (нпр. дивиденде, рента), али и приходи од посебне имовине супружника, а који су остварени радом супружника (дивиденде, рента), такође и накнаде добијене за рад а не спадају под зараду (отпремнина и др.).
Такође законом су уређени и посебни случајеви стицања имовине игром на срећу (ова имовина је такође под режимом заједничке имовине, осим уколико супружник не докаже да је добитак остварио искључиво уложивши посебну имовину), случај стицања имовине коришћењем права интелектуалне својине (ова имовина је такође под режимом заједничке имовине).
Како супружници управљају заједничком имовином?
Оно што је карактеристично за режим заједничке имовине јесте да удели супружника нису одређени (иако је правило приликом деобе да се дели на пола, у заједничком режиму они немају искључиво своју половину) већ је сваки супружник титулар права на целокупној ствари.
То даље води правилу да супружници управљају и располажу заједничком имовином споразумно и заједнички. Разликује се начин заједничког располагања покретном и непокретном имовином.
Код располагања покретном имовином постоји претпоставка да супружник то ради уз сагласност оног другог (у супротном дошло би до застоја правног промета)
Код располагања непокретном имовином неопходна је сагласност другог супружника, у супротном уговор о располагању нпр. стана био би ништав.
Режим посебне имовине
Према Породичном закону посебном имовином брачних другова сматрају се:
1. Имовина коју је супружник стекао пре склапања брака представља његову посебну имовину (без обзира да ли је ту имовину стекао радом или на други начин)
2. Имовина коју је супружник стекао у току трајања брака деобом заједничке имовине односно наслеђем, поклоном или другим правним послом којим се прибављају искључиво права представља његову посебну имовину.
3. На основу изнад наведеног, посебном имовином сматраће се и приходи остварени од посебне имовине, под условом да у њих није уложен рад супружника.
Такође наш закон уређује и случај када радом супружника дође до увећања посебне имовине, тада у случају да је увећање незнатно, приликом деобе имовине други супружник има правно на потраживање у новцу сразмерно свом доприносу, док у случају да је увећање знатно има право на удео у увећаној имовини сразмерно свом доприносу.
Како супружници управљају посебном имовином?
Када је у питању управљање и располагање посебном имовином, сваки супружник у току трајања брака својом посебном имовином располаже самостално.
Деоба имовине
Деоба имовине је утврђивање сувласничког удела сваког супружника у заједничкој имовини. Деобом се суспендује режим заједничке имовине и успоставља се режим посебне имовине. Одређивањем сувласничких удела супружници као заједничари на имовини постају сувласници, односно самостални носиоци права својине на аликвотном делу ствари.
Право на деобу имовине има сваки супружник, у свако доба. Деоба се може тражити за време трајања брака, као и након његовог престанка, а право на деобу имовине је право које не застарева. Супружници могу тражити да се изврши деоба заједничке имовине док су у браку, иако немају намеру да се брак прекине и тада се упоставља режим посебне имовине. То значи да се будућа имовина стечена у браку након деобе сматра посебном имовином супружника.
Деобу заједничке имовине може да тражи сваки супружник. Међутим, деобу може да тражи и поверилац једног од супружника који не може да се намири из његове посебне имовине. Наследници преминулог супружника немају права да траже деобу имовине, али могу да наставе поступак који је преминули покренуо пре смрти.
Деоба имовине може да се изврши споразумно или преко суда.
Споразумна деоба имовине може да се спроведе у току брака или након што се брак заврши разводом или поништајем. У току трајања брака сачињава се углавном у форми брачног уговора и искључује законски имовински режим. Након развода или поништаја, супружници се могу споразумети и усмено ако су предмет поделе само покретне ствари. Иако закон не предвиђа експлицитно форму споразума, када је предмет поделе непокретна имовина, споразум о деоби мора бити у форми солемнизоване исправе, оверен од стране надлежног јавног бележника. У случају споразумног развода, споразум о деоби имовине је обавезан део и то у писаној форми.
Када нема места споразуму о подели заједничке имовине, деобу врши суд. Суд ће приступити деоби са претпоставком да су удели супружника једнаки. Међутим, то је оборива претпоставка. Супружници могу доказивати да је удео једног од супружника мањи или већи, у зависности од доприноса сваког од њих. Важно је истаћи да суд том приликом води рачуна о свим околностима битним за доношење правилне одлуке. Странке доказују чији је допринос био већи у управљању, одржавању и увећању заједничке имовине. Не узимају се у обзир само материјални доприноси (висина остварених прихода), већ сваки облик учествовања у заједници живота, вођење послова у домаћинству, старање о деци и имовини, узајамна подршка и помоћ супружника, која је допринела да се одржи заједница живота и настане заједничка имовина.
Брак не представља чисто уговорно-правни однос који закон може у потпуности да предвиди, зато је законодавац оставио могућност брачним партнерима да изаберу на који начин ће уредити своје међусобне односе. Имовинскоправни односи међу брачним партнерима спадају у домен најкомплекснијих правних питања, те упркос великом броју детаљних одредаба које регулишу имовинскоправне односе у браку, супружници имају слободу да одлуче који ће режим изабрати. Тиме могу свести на минимум непотребно уплитање суда и трећих лица у своје личне породичне односе, у случају престанка брака.
Може ли се уговором одредити карактер посебне имовине супружника?
За одговор на ово питање послужићу се закључцима изнетим у пресуди Апелационог суда у Крагујевцу (у даљем тексту: Суд), Гж 3005/2017 од 10. априла 2018. године.
1. Да ли је могуће одрицање од наслеђа у брачном уговору?
Цитираћу део образложења наведене пресуде: „Првостепеном пресудом је утврђено да је тужиља […] закључила брачни уговор са сада пок. […] који је […] оверен код […]. У члану 2. поменутог брачног уговора наведено је да пре закључења брака будући брачни другови овим уговором желе да регулишу своје имовинске односе на постојећој и будућој имовини, тако да целокупна имовина коју је до сада поседовао уговорач […] остаје његова посебна имовина на којој тужиља нема никакво својинско право, па ни право наслеђивања за случај смрти уговорача […].
Првостепени суд је, ценећи садржину цитираног члана 2 брачног уговора применом одредбе члана 218. Закона о наслеђивању и члана 188. Породичног закона, утврдио да је члан 2. спорног брачног уговора ништав, јер тужиља приликом закључења брачног уговора није могла да се одрекне од наслеђа које није отворено.
Међутим, део члана 2. наведеног брачног уговора којим је уговорено шта представља и шта остаје посебна имовина уговарача […] је правно ваљан, јер се то може уговарати брачним уговором и овај део члана 2. може опстати без ништаве одредбе.“.
Дакле, Суд је закључио две ствари:
1. да није могуће одрицање од наслеђа које није отворено приликом закључења брачног уговора, и
2. брачним уговором може се уговарати шта представља и шта остаје посебна имовина.
2. Да ли је могуће уговарати шта представља посебна имовина?
Други закључак Суда у поменутој пресуди јесте да се брачним уговором може уговарати шта представља и шта остаје посебна имовина.
Члан 188. ПЗ, на који се Суд позвао,у целости:
„(1) Супружници односно будући супружници могу своје имовинске односе на постојећој или будућој имовини уредити уговором (брачни уговор).
(2) Брачни уговор закључује се у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе. Приликом потврђивања (солемнизације) уговора јавни бележник је дужан да уговорнике нарочито упозори на то да се њиме искључује законски режим заједничке имовине, о чему ставља напомену у клаузули о потврђивању.
(3) Брачни уговор који се односи на непокретности уписује се у јавни регистар права на непокретностима.“
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com