Условни отпуст

Условни отпуст

Члан 46.

(1) Осуђеног који је издржао две трећине казне затвора суд ће условно отпустити са издржавања казне, ако се у току издржавања казне тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело. При оцени да ли ће се осуђени условно отпустити узеће се у обзир његово владање за време издржавања казне, извршавање радних обавеза, с обзиром на његову радну способност, као и друге околности које указују да осуђени док траје условни отпуст неће извршити ново кривично дело. Не може се условно отпустити осуђени који је током издржавања казне два пута кажњаван за теже дисциплинске преступе и коме су одузете додељене погодности.

(2) Уколико испуњава услове из става 1. овог члана, суд може условно отпустити осуђеног:

– који издржава казну затвора од 30 до 40 година;

– који је осуђен за кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом (чл. 370. до 393а), кривична дела против полне слободе (чл. 178. до 185б), кривично дело насиље у породици (члан 194. ст. 2. до 4), кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога (члан 246. став 4), кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (чл. 305. до 321), кривично дело примање мита (члан 367) и кривично дело давање мита (члан 368);

– који је осуђен од стране надлежних судова, односно њихових посебних одељења, у поступцима вођеним у складу са надлежношћу одређеном Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других тешких кривичних дела;

– који је више од три пута правноснажно осуђен на казну затвора, а није извршено брисање или не постоје услови за брисање неке од осуда.

(3) Суд може у одлуци о условном отпусту одредити да је осуђени дужан да испуни неку од обавеза из члана 73. овог законика, као и неку другу обавезу предвиђену кривичноправним одредбама.

(4) У случају из ст. 1. и 2. овог члана, ако условни отпуст не буде опозван, сматра се да је осуђени издржао казну.

Опозивање условног отпуста

Члан 47.

(1) Суд ће опозвати условни отпуст ако осуђени, док је на условном отпусту, учини једно или више кривичних дела за која је изречена казна затвора преко једне године.

(2) Суд може опозвати условни отпуст, ако условно отпуштени учини једно или више кривичних дела за која је изречена казна затвора до једне године, односно не испуни неку од обавеза које му је суд одредио у складу са чланом 46. став 3. овог законика. При оцени да ли ће опозвати условни отпуст суд ће нарочито узети у обзир сродност учињених кривичних дела, побуде из којих су учињена и друге околности које указују на оправданост опозивања условног отпуста.

(3) Одредбе ст. 1. и 2. овог члана примењиваће се и кад се условно отпуштеном суди за кривично дело које је учинио пре него што је условно отпуштен.

(4) Кад суд опозове условни отпуст изрећи ће казну применом одредаба чл. 60. и 62. став 2. овог законика, узимајући раније изречену казну као већ утврђену. Део казне који је осуђени издржао по ранијој осуди урачунава се у нову казну, а време проведено на условном отпусту не урачунава се.

(5) Ако условно отпуштени буде осуђен на казну затвора до једне године, а суд не опозове условни отпуст, продужава се условни отпуст за време које је осуђени провео на издржавању те казне затвора.

(6) У случају из ст. 1. до 3. овог члана условни отпуст се може опозвати најкасније у року од две године од дана кад је условни отпуст истекао.

 Појам и врсте условног отпуста

Условно отпуштање или условни отпуст, подразумева отпуштање на слободу, уколико су испуњени предвиђени услови, осуђеника који је издржао део казне у казнено-поправном заводу, пре него што је издржао казну у пуном трајању, под условом да до истека времена за које је изречена казна не изврши ново кривично дело.

Условни отпуст као примарни циљ има рехабилитацију и реинтеграцију осуђених лица. Осим тога условни отпуст битно растерећује капацитете затвора.

Постоје обавезни, факултативни и аутоматски условни отпуст.

Аутоматски условни отпуст се најређе примењује ( у нашем закону није у примени аутоматски условни отпуст)  зато што извесност датума отпуштања код неких осуђеника смањује мотивацију за учешће у рехабилитационим програмима и за добро владање, због чега судови најчеће изричу дуже казне затвора.

У нашем закону  Закон о изменама и допунама Кривичног законика („Сл. гласник РС“, бр. 94/2016), који се примењује од 01.06.2017. године регулисан је условни отпуст као:

1. обавезни – oсуђеног који је издржао две трећине казне затвора суд ће условно отпустити са издржавања казне, ако се у току издржавања казне тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело. При оцени да ли ће се осуђени условно отпустити узеће се у обзир његово владање за време издржавања казне, извршавање радних обавеза, с обзиром на његову радну способност, као и друге околности које указују да осуђени док траје условни отпуст неће извршити ново кривично дело. Не може се условно отпустити осуђени који је током издржавања казне два пута кажњаван за теже дисциплинске преступе и коме су одузете додељене погодности, и

 2. факултативни – уколико испуњава услове из става 1. овог члана, суд може условно отпустити осуђеног:

– који издржава казну затвора од 30 до 40 година;

– који је осуђен за кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом (чл. 370. до 393а), кривична дела против полне слободе (чл. 178. до 185б), кривично дело насиље у породици (члан 194. ст. 2. до 4), кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога (члан 246. став 4), кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије (чл. 305. до 321), кривично дело примање мита (члан 367) и кривично дело давање мита (члан 368);

– који је осуђен од стране надлежних судова, односно њихових посебних одељења, у поступцима вођеним у складу са надлежношћу одређеном Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других тешких кривичних дела;

– који је више од три пута правноснажно осуђен на (брисано – „безусловну“) казну затвора, а није извршено брисање или не постоје услови за брисање неке од осуда.

Условно отпуштање по дефиницији подразумева испуњеност одређених услова. У нашем праву то је проток две трећине издржане казне И добро владање осуђеника И то тако да се са основом може очекивати  да осуђени неће извршити ново кривично дело док траје условни отпуст.

Условни отпуст у праву Републике Србије – разматрање

Условни отпуст у нашем праву у суштини представља модификацију изречене казне, коректив правоснажне одлуке о казни.

Суд ће осуђеног који је издржао две трећине казне условно отпустити, ако се у току њеног издржавања поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито ако до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело

У поређењу са европским земљама (па и бившом СФРЈ) проценат условно отпуштених у нашој земљи знатно је нижи. Према расположивим подацима, у западним европским државама и до 70 одсто затвореника излази раније на слободу, а у Србији око 20 одсто. Стручњаци сматрају да нам ово може бити једна од препрека при уласку у ЕУ и да морамо повећати тај проценат.

Када је реч о кривичним предметима, судска пракса у нашој земљи је таква да постоји потпуна правна непредвидивост у било чему. Нису усаглашени ни ставови саме судске праксе. Исти судови понекад доносе контрадикторне одлуке.

Условни отпуст у многим земљама стекао је популарност као средство које мотивише осуђеника на добро понашање. Осуђеника ни у једној земљи не пуштају на условну слободу по аутоматизму.

Увек неко доноси одлуку. Проблем код нас је у томе што судско веће често нема усаглашене ставове.

Недостаци

Главни недостатак се огледа у слабој примени института условног отпуста и по том питању требало би да се закон спроводи у што већој мери.

Судови су веома шкрти у погледу давања условног отпуста, понекад суд даје тривијалне разлоге попут тврдње да се одбија молба за условни отпуст, јер осуђеник није напредовао до највишег могућег степена у третману А1 (иако има А2 који подразумева све погодности и проширена права у заводу и ван завода), мада нигде у закону не постоји такав основ за одбијање.

Прихватањем става да је условни отпуст право, а не предмет дискреционих оцена, систем условног отпуштања добија у озбиљности и правној сигурности, пенитенцијарна пракса у садржини, док ће за осуђенике то значити већу мотивациону снагу.

Други недостатак је што институт условног отпуста није обавезан за примарно осуђена лица у случају да су правоснажно осуђена више од три пута.

Примарно осуђена лица су она лица која се први пут налазе на издржавању казне затвора.

Први пут осуђивана лица.

Међутим, шта уколико су та лица имала кривичне поступке у току, а који се нису окончали пре изрицања прве казне?

У том случају  лице започне издржавање казне као примарно осуђено лице, али у међувремену буде осуђено и за остала кривична дела. Шта се дешава у том случају?

Уколико има више од три правоснажне пресуде губи право на амнестију и условни отпуст више није обавезан, веч факултативан, и то без обзира што се то лице први пут налази на издржавању затворске казне.

Наше законодавство по том питању није правило разлике између оних који су први пут у затвору без обзира на број пресуда, и оних који су више пута били на издржавању казне.

Наше законодавство познаје само једном осуђиван или више пута осуђиван.

Мерило је број правоснажних пресуда , а не број колико пута је неко био у установи за извршење кривичних санкција.

Законодавац у овом примеру узима појам повратника у криминолошком смислу, где је по дефиницији повратник оно лице које је извршило више кривичних дела независно од постојања судске одлуке између извршених кривичних дела, док је у пенолошком значењу повратник особа која је поновила кривично дело након изласка из неке од установа за извршење кривичних санкција.

Што је прилично за замерку, јер ради се о институцији условног отпуста које је регулисано Кривичним законом и Законом о извршењу кривичних санкција, што спада у пенолошки домен.

Полазећи од тог да  условно отпуштање  посматрамо  „као накнадно одмеравање казне (тим пре што околности које надлежни орган узима у обзир и те како личе на оне које имају утицај на одмеравање казне), онда је  неосновано,  неправедно и противзаконито правити дискриминацију и применити строжије мере према примарним осуђеницима, односно оним лицима која имају више пресуда, али су први пут на издржавању казне или још нису ступила на исту (реални стицај), и оних који су више пута осуђени и који су више пута били на издржавању казне затвора (поврат), јер  у српском  законодавству приликом одмеравања казне као отежавајућа околност може се  узети  само поврат, не и стицај.

Пре нешто више од пет година у Србији су законом ублажени услови да осуђеник буде пуштен на слободу пре истека казне и након тога се проценат условно пуштених повећао. Међутим, сматрам да се условни отпуст у Србији и даље не примењује довољно.

У Министарству правде кажу да радна група министарства за измену Кривичног законика (“Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016), која је у сталном заседању и ради на изменама и допунама тог акта, тренутно не разматра промену чланова који се односе на условни отпуст. Додају да је тај акт у Кривичном законику регулисан члановима 46 и 47.

Прописано је, поред осталог, да ће суд осуђеног који је издржао две трећине условно отпустити са издржавања казне ако се у току њеног издржавања поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито ако до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело.

При оцени да ли ће осуђеник бити условно отпуштен узима се у обзир владање за време издржавања казне, извршавање радних обавеза, као и друге околности које указују да осуђени док траје условни отпуст неће извршити ново кривично дело. Кривични законик прописује и да се не може условно отпустити осуђени који је током издржавања казне два пута кажњаван за теже дисциплинске преступе и коме су одузете додељене погодности.

Право на условну слободу имају и сви наши држављани који робијају по казаматима широм света. Према незваничним сазнањима број лица која тренутно издржавају казну у иностранству износи више од хиљаду.

У затворима у Србији борави у просеку око 10.500 осуђеника и притвореника годишње, а око 1.200 њих суд пусти на условну слободу.

На пример, број осуђених лица које је суд условно отпустио у 2018. години је – 1.445 осуђеника, 2019. године – 1.289 осуђеника, а 2020. године – 1.304 осуђеника.

Што се тиче осуђених за ратне злочине, Виши суд у Београду је у последње три године усвојио 18 молби за условни отпуст.

Као што сам напоменуо, у члану 46 Кривичног законика, између осталог, наводи се да ће суд условно отпустити осуђеног који је издржао две трећине казне ако се у току издржавања казне “тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело”.

Тако се врло често управници затвора дају процену да ли неко треба да буде пуштен на условну слободу, па на основу те процене о условном отпусту одлучује првостепени суд. То је згодно за манипулацију и корупцију. Код нас се та мера рестриктивно користи. На пример, осуђеник добије условни отпуст месец дана пред крај извршења кривичне санкције.

Закон је предвидео у којим случајевима се условни отпуст не може применити, тј. који осуђеници не могу да „конкуришу“ тј. да предају молбу за условљавање преосталог дела казне (осим издржане две трећине казне, да током издржавања исте нису два пута дисциплински кажњавани за теже дисциплинске преступе и да им нису одузете додељене погодности). Суд не може условно да отпусти осуђено лице за кривична дела: тешко убиство, силовање, обљуба над немоћним лицем, обљуба са дететом и обљуба злоупотребом положаја. Суд ће условни отпуст да опозове уколико осуђени док је на условном отпусту учини једно или више кривичних дела за које је предвиђена казна затвора дужа од годину дана.

Закључно разматрање

Потребно је више изрицати и алтернативне санкције, како због пренасељености затвора, тако и због могућности „криминалне инфекције“ и злостављања појединих категорија осуђеника од стране неформалних група или других осуђених који су починили тешка кривична дела са елементима насиља.

Извршење казне кућног затвора, са или без примене мере електронског надзора, омогућило би да лица која су осуђена на краће затворске казне не долазе у контакт са затворском средином, која је сама по себи довољно фрустрирајућа, а ни са криминалним структурама личности које су просто профилисане да стално врше кривична дела. Тиме би се спречило да се у истом павиљону или чак спаваони нађу лица осуђена због крив. дела крађе и лица која су починила силовање или убиство или да се утиче на осуђеног који је први пут у затвору да прихвати неке норме понашања које нису друштвено прихваћене.

У српским затворима је 24 одсто осуђених због дроге, 25 одсто због крадје, 10 одсто због убиства. Како је показао извештај Савета Европе, у Србији је 17 одсто затвореника служило казну мању од годину дана, 27 одсто од годину до три, 23 одсто од три до пет година и 19 одсто од пет до десет година.

Занимљиво је да је затвор у Сремској Митровици прва казнено-поправна установа у Србији која је у септембру 2018. увела видео саслушање осуђеног на рочиштима за условни отпуст и то са Основним судом у Сремској Митровици, а недавно и са Вишим судом у Новом Саду. Током рочишта, осуђено лице се налази у посебно технички опремљеној просторији, а судије у непосредној комуникацији могу да му поставе питања која су релевантна за одлуку о условном отпусту.

У свету више од 10 милиона затвореника

Закључно са 31. јануаром 2020. године, у 51 затвору у 48 чланица Савета Европе било је 1,5 милиона затвореника, највише је у Русији, више од пола милиона, а потом у Турској скоро 300.000.

У свету је, према доступним подацима, нешто више од 10 милиона затвореника, од чега је више од два милиона у САД.

Адвокат Зоран Ј. Минић

lawofficeminic@gmail.com

Related Posts

Leave a Reply