За кривична дела за која се гони по службеној дужности овлашћени тужилац је јавни тужилац, а за кривична дела за која се гони по приватној тужби овлашћени тужилац је приватни тужилац. У зависности од тога кривично гоњење може започети:
1) првом радњом јавног тужиоца, или овлашћених службених лица полиције на основу захтева јавног тужиоца, предузетом у складу са ЗКП-ом ради провере основа сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело;
2) подношењем приватне тужбе.
Ако јавни тужилац изјави да одустаје од оптужбе, на његово место може ступити оштећени као тужилац, под условима прописаним ЗКП-ом.
Шта је ток редовног кривичног поступка?
Ток кривичног поступка представља предузимање законом одређених, међусобно различитих кривичнопроцесних радњи од стране кривичнопроцесних субјеката, према законом одређеном редоследу, чијом се реализацијом расправља и решава одређена кривична ствар.
Због тога што је редослед предузимања радњи стриктно законом утврђен, он се у пракси не може мењати, а евентуална одступања морају имати своје упориште у закону.
Имајући у виду да је редовни кривични поступак предвиђен за највећи број кривичних дела, и то оних најтежих, његова структура је посебно детаљно уређена, а законско уређење осталих поступака своди се на прописивање изузетака од тока редовног поступка и увођења неких посебности карактеристичних за сваки посебан, односно помоћни поступак.[1]
Фазе кривичног поступка
Посматрано уопште, ток редовног кривичног поступка може се поделити на:
- првостепени кривични поступак и
- поступак по правним лековима (другостепени кривични поступак).
Првостепени кривични поступак
Првостепени кривични поступак се одвија пред првостепеним судом који расветљава и решава кривичну ствар. Овај поступак има два стадијума:
- претходни и
- главни кривични поступак.
Претходни кривични поступакје први стадијум који обухвата три фазе: предистражни поступак, истрагу и оптужење.
Други стадијум је главни кривични поступак, који чине следеће фазе: припремање главног претреса, главни претрес и доношење пресуде.
1. Предистражни поступак
Као прва фаза претходног кривичног поступка овај поступак има карактеристике неформалног (преткривичног) поступка.
Он није законом дефинисан, и представља фазу у којој кључне активности предузимају јавни тужилац (као руководилац) и полиција – када постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности.
Активности које се предузимају у овој фази поступка своде се на предузимње оперативно-тактичких мера и радњи, изузетно на предузимању доказних радњи, спровођење мера којима се обезбеђује присуство осумњиченог и подношење кривичне пријаве.
Сврха предистражног поступка јесте истраживање потенцијалног кривичног догађаја до степена сумње који јавном тужиоцу омогућава доношење одлуке о формалном покретању или непокретању истраге – кривичног поступка.
У овој фази може доћи и до примене начела опортунитета кривичног гоњења, чијом би се применом избегло покретање и вођење кривичног поступка.
Предистражни поступак се може окончати покретањем кривичног поступка (најчешће доношењем наредбе о спровођењу истраге) или одбачајем кривичне пријаве.[2]
2. Истрага
Истрага је друга фаза претходног кривичног поступка која се покреће када постоје основи сумње да је учињено кривично дело, а може се водити против познатог или непознатог учиниоца (чл. 295. ЗКП).
Истрага се покреће наредбом надлежног јавног тужиоца, а доноси се пре или непосредно после прве доказне радње коју су предузели јавни тужилац или полиција у предистражном поступку, а најкасније у року од од 30 дана од дана када је јавни тужилац обавештен о првој доказној радњи коју је полиција предузела (чл. 296. ст. 1. и 2. ЗКП).
Основни циљ истраге јесте прикупљање доказа и података неопходних за доношење одлуке о подизању оптужнице или о обустави кривичног поступка (чл. 295. ст. 2. ЗКП). Истрага се окончава доношењем наредбе о завршетку истраге од стране јавног тужиоца.
Истрага није обавезна фаза претходног поступка и може изостати у случају подизања непосредне оптужнице, ако прикупљени подаци о кривичном делу и учиниоцу пружају довољно основа за оптужење (чл. 331. ст. 5. ЗКП).[3]
3. Oптужење
Оптужење је трећа фаза претходног кривичног поступка која се састоји од две активности, подизања оптужнице и њене контроле по приговору окривљеног или његовог браниоца и по службеној дужности од стране суда.
Ова фаза започиње подизањем оптужнице, а окончава се ступањем оптужнице на правну снагу или обуставом кривичног поступка. Јавни тужилац подиже оптужницу када постоји оправдана сумња да је одређено лице учинило кривично дело (чл. 331. до чл. 343. ЗКП).
4. Припремање главног претреса
Главни кривични поступак је други стадијум редовног кривичног поступка који почиње ступањем оптужнице на правну снагу и траје до доношење првостепене пресуде.
Овај стадијум сачињавају три фазе, припремање главног претреса, главни претрес и доношење пресуде. Све активности у овом стадијуму поступка посвећене су утврђивању истине и пресуђењу конкретне кривичне ствари.
Припремање главног претреса је прва фаза главног кривичног поступка која почиње потврђивањем оптужнице и њеним достављањем председнику већа који руководи овом фазом.
У њој се предузимају активности које имају за циљ одржавање главног претреса (нпр. упућивање позива сведоцима који треба да сведоче на главном претресу; одређивање чланова судећег већа и др.) и одређује се место и време одржавања рочишта за главни претрес (чл. 344. до чл. 352. ЗКП).
5. Главни претрес
Главни претрес је друга, централна фаза главног кривичног поступка, која почиње читањем оптужнице. Она представља суђење у правом смислу речи, с обзиром да се у њој расправља о свим доказима битним за пресуђење кривичне ствари.
Најважније активности у овој фази могу се груписати на следећи начин.
Прва активност је отварање главног претреса које је у надлежности председника већа, као и објављивање предмета претреса, састава судског већа и утврђивања претпоставки за одржавање главног претреса.
Друга активност означава почетак главног претреса, односно читање оптужнице.
Трећа активност се односи на предузимање прве радње доказивања, а то је саслушање оптуженог.
Четврта активност обухвата спровођење доказног поступка (испитивање сведока, вештака, презентовање материјалних доказа и сл.), а последња активност подразумева давање завршних речи од стране одређених кривичнопроцесних субјеката (овлашћени тужилац, оштећени, бранилац и оптужени) (чл. 353. до чл. 415. ЗКП).[4]
6. Доношење пресуде
Последња фаза главног кривичног поступка је доношење пресуде која се састоји од изрицања пресуде (пресуда се изриче у нејавној седници судског већа, после усменог већања и гласања, а одлука се сматра донетом када је за њу гласала већина чланова судског већа); објављивања пресуде; писмене израде пресуде и достављања пресуде.
Другостепени кривични поступак
Другостепени кривични поступак је факултативан, води се пред вишим судом и условљен је употребом редовних правних лекова од стране овлашћених субјеката ради расправљања и одлучивања о правилности и законитости суђења које је обавио провостепени суд.
Када се исцрпе могућности за улагање редовних правних лекова, или ако истекну законом предвиђени рокови за њихово изјављивање, првостепена пресуда постаје правноснажна.
Поступак по ванредним правним лековима (захтев за понављање кривичног поступка и захтев за заштиту законитости) води се против правоснажних судских одлука, односно одлука које се више не могу нападати редовним правним лековима.
Када се кривични поступак сматра покренутим?
Кривични поступак сматра се покренутим:
- доношењем наредбе о спровођењу истраге;
- потврђивањем оптужнице којој није претходила истрага;
- доношењем решења о одређивању притвора пре подношења оптужног предлога у скраћеном поступку;
- одређивањем главног претреса или рочишта за изрицање кривичне санкције у скраћеном поступку;
- одређивањем главног претреса у поступку за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења (чл. 7. ЗКП).
Када се окончава кривични поступак?
Кривични поступак може се окончати:
- пресудом (осуђујућом, ослобађајућом или одбијајућом);
- закључењем споразума о признању кривичног дела (пресуда о прихватању споразума);
- обуставом истраге (наредбом јавног тужиоца);
- обуставом поступка (решењем ванпретресног већа или председника претресног већа);
- одбацивањем оптужног акта (решењем ванпретресног или претресног већа).
Месна и стварна надлежност суда
Надлежност је законом установљено право и дужност једног одређеног суда да врши судску власт у конкретном случају. То је делокруг рада суда који је утврђен законом.
Судска надлежност у кривичним стварима може бити стварна, месна и функционална.
Стварна надлежност (чл. 22. до чл. 24. и чл. 30. ЗУС)
Стварна надлежност је право и дужност једног суда да води и оконча поступак по одређеној кривичној ствари у зависности од тежине кривичног дела, изражене у прописаној казни и својствима учиниоца кривичног дела.
Стварна надлежност одређена је Законом о уређењу судова (ЗУС).
Основни суд суди у првом степену за:
- кривична дела за која је као главна казна предвиђена новчана казна или казна затвора до десет година и десет година, ако за поједина од њих није надлежан други суд;
- одлучује о молби за престанак мере безбедности или правне последице осуде за кривична дела из своје надлежност, пружа грађанима правну помоћ, међународну правну помоћ, ако није надлежан други суд, и врши друге послове одређене законом.
Виши суд у првом степену:
- суди за кривична дела за која је као главна казна предвиђена казна затвора преко десет година и за одређена, законом таксативно набројана кривична дела, која би према висини запрећене казне била у надлежности основног суда (чл. 23. ЗУС);
- суди у кривичном поступку према малолетницима; одлучује о молби за престанак мере безбедности или правне последице осуде за кривична дела из своје надлежности;
- одлучује о захтевима за рехабилитацију;
- одлучује о забрани растурања штампе и ширења информација средствима јавног информисања;
- води поступак за изручење окривљених и осуђених лица, пружа међународну правну помоћ у поступцима за кривична дела из своје надлежности; извршавају кривичну пресуду иностраног суда и др.;
- одлучује о сукобу надлежности основних судова са свог подручја;
- обезбеђују и пружају помоћ и подршку сведоцима и оштећенима и врше друге послове предвиђене законом.
У другом степену, виши суд одлучује о жалбама на одлуке основних судова: о мерама за обезбеђење присуства окривљеног; за кривична дела за која је прописана новчана казна и казна затвора до 5 година.
Апелациони суд одлучује о:
- жалбама на одлуке виших судова;
- жалбама на одлуке основних судова у кривичном поступку, ако за одлучивање о жалби није надлежан виши суд;
- сукобу надлежности нижих судова са свог подручја, ако за одлучивање није надлежан виши суд; преношењу надлежности основних и виших судова кад су спречени или не могу да поступају у некој правној ствари и врши друге послове одређене законом.
- Апелациони судови одржавају заједничке седнице и обавештавају Врховни касациони суд о спорним питањима од значаја за функционисање судова у Републици Србији и уједначавање судске праксе.
Врховни касациони суд одлучује о:
- ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова у Републици Србији и о другим стварима одређеним законом;
- сукобу надлежности између судова, ако за одлучивање није надлежан други суд;
- о преношењу надлежности судова ради лакшег вођења поступка или других важних разлога.
Месна надлежност (чл. 23. до чл. 29. и чл. 32. и чл. 33. ЗКП)
Месна надлежност је право и дужност стварно надлежног суда да реши одређену кривичну ствар с обзиром на територију за коју је основан.
ЗКП регулише критеријуме за одређивање месне надлежности, а у теорији је искристалисано схватање које познаје две врсте месне надлежности, редовну и ванредну.
Редовна месна надлежност одређује се према неколико критеријума, од којих је први место извршења кривичног дела (forum delicti commissi).
Под местом извршења кривичног дела подразумева се место где је учинилац предузео радњу кривичног дела или је био дужан да предузме, као и место где је последица наступила, или где је требало да наступи (покушај кривичног дела).
У случајевима где се радња и последица одвајају, тако да је радња предузета у једном месту, а последица је наступила у другом, важи правило првенства (forum praeventionis).
Према овом критеријуму, месна надлежност припада суду коме је прво поднет захтев за покретање поступка, односно суду који је већ започео поступак.
У случају да је кривично дело учињено на домаћем броду или ваздухоплову примењују се посебна правила о месној надлежности.
Наиме, уколико се домаћи брод или ваздухоплов налази у домаћем пристаништу, месно је надлежан суд на чијем подручју се налази то пристаниште.
У осталим случајевима, надлежан је суд на чијем подручју се налази матична лука брода, односно ваздухоплова или домаће пристаниште у коме се брод, односно ваздухоплов први пут заустави.
За кривична дела учињена путем средстава јавног информисања, месно надлежан је суд на чијем подручју се налази седиште јавног гласила, а ако то место није познато или се налази у иностранству, надлежан је суд на чијем подручју је објављена информација.
Ако по закону одговара аутор информације, надлежан је суд места у коме аутор има пребивалиште или боравиште или суд места где се десио догађај на који се односи информација.
Те одредбе сходно се примењују и на кривична дела извршена путем другог штампаног материјала.
Ако је неко лице извршило кривична дела у Републици Србији и у иностранству, надлежан је суд који је надлежан за кривично дело извршено у Републици Србији.
У ситуацијама у којима место извршења кривичног дела није познато или се налази у иностранству, примењује се критеријум пребивалишта или боравишта окривљеног (forum domicilii).
Пребивалиште је место у коме се грађанин настанио да би ту стално живео, а боравиште је место изван пребивалишта у коме се грађанин налази привремено (нпр. ради студирања, летовања, обављања неког посла и сл.).
Ако је суд на чијем подручју окривљени има пребивалиште или боравиште већ покренуо поступак, остаће надлежан и ако се касније сазна за место извршења кривичног дела.
Месну надлежност суда када су у питању малолетни учиниоцу регулише Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично правној заштити малолетних лица (ЗОМУКД) и за поступак према малолетнику месно надлежан је, по правилу, суд његовог пребивалишта, а ако малолетник нема пребивалиште или оно није познато – суд боравишта малолетника.
Поступак се може спровести пред судом боравишта малолетника који има пребивалиште или пред судом места извршења кривичног дела, односно пред судом на чијем се подручју налази завод или установа за извршење кривичних санкција у којој се малолетник налази, ако је очигледно да ће се пред тим судом лакше спровести поступак (чл. 45. ЗОМУКД).
Последњи критеријум редовне месне надлежности је место у коме је окривљени рођен, ухапшен или у коме се сам пријавио (forum deprehesionis).
Примена овог критеријума долази у обзир уколико место извршења кривичног дела и место пребивалишта, односно боравишта нису познати или се налазе у иностранству.
Од изложених правила за утврђивање месне надлежности одступа се у случајевима тзв. ванредне месне надлежности у које спадају:
- надлежност првенства (forum praeventionis),
- надлежност по међусобној вези кривичних ствари или конекситету (forum connexitatis),
- пренесена или делегирана надлежност (forum delegationis) и
- одређена надлежност (forum ordinatum).
Надлежност првенства заснива се када је кривично дело извршено или покушано на подручјима разних судова или на граници тих подручја или је неизвесно на ком је подручју извршено или покушано, тада ће надлежан бити суд на чијем подручју је прво покренут кривични поступак.
Надлежност конекситета примењује се у случају субјективног, објективног и мешовитог конекситета, односно у случају када је једно лице извршило више кривичних дела (субјективни конекститет) или када је више лица учествовало у извршењу једног кривичног дела (објективни конекситет), односно када је више лица учествовало у извршењу више кривичних дела (мешовити конекситет).
У свим случајевима конекситета, по правилу, води се јединствени поступак, а месна надлежност се одређује након утврђивања стварне надлежности. Ако је за нека од кривичних дела надлежан нижи суд, а за нека виши – јединствени поступак ће спровести виши суд.
Уколико су надлежни судови исте врсте, једниствени поступак ће спровести суд који је први покренуо поступак.[5]
Пренесена или делегирана надлежност састоји се у преношењу суђења по једном кривичном предмету од месно надлежног суда на други, иначе месно ненадлежан суд, који своју надлежност заснива на основу акта делегације.
До делегирања може доћи у два случаја и то:
- 1) када је надлежан суд из правних или стварних разлога спречен да поступа, тада је дужан да о томе извести непосредно виши суд, који ће решењем одредити други стварно надлежан суд на свом подручју;
- 2) на предлог судије за претходни поступак, судије појединца или председника већа, Врховни касациони суд може за вођење кривичног поступка одредити други стварно надлежан суд, ако је очигледно да ће се тако лакше спровести поступак или ако постоје други важни разлози.
Одређена надлежност примењује се уколико се никако не може установити месна надлежност. У овим случајевима Врховни касациони суд одређује који ће од стварно надлежних судова са територије Републике Србије бити месно надлежан у конкретној кривичној ствари.
[1] Ibid., стр. 17.
[2] Ibid., стр. 18.
[3] Ibid., стр. 18, 19.
[4] Т. Кесић, Приручник за припремање стручних испита запослених у МУП РС (Кривични поступак), Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Криминалистичко полицијска академија, Београд 2013, стр. 405.
[5] А. Бошковић, Т. Кесић, Кривично процесно право, Криминалистичко полицијска академија, Београд 2015, стр. 47.
