Члан 44.
(1) Странка у управном поступку јесте физичко или правно лице чија је управна ствар предмет управног поступка и свако друго физичко или правно лице на чија права, обавезе или правне интересе може да утиче исход управног поступка.
(2) Странка у управном поступку може да буде и орган, организација, насеље, група лица и други који нису правна лица, под условима под којима физичко или правно лице може да буде странка, или кад је то одређено законом.
(3) Заступници колективних интереса и заступници ширих интереса јавности, који су организовани сагласно прописима, могу да имају својство странке у управном поступку ако исход управног поступка може да утиче на интересе које заступају.
Обустављање поступка због престанка постојања странке
Члан 45.
Ако наступи смрт физичког лица или правно лице престане да постоји, а права, обавезе и правни интереси о којима се одлучује не могу да пређу на наследнике, односно правне следбенике, поступак се обуставља.
Процесна способност и заступање странке
Процесна способност
Члан 46.
Странка која је потпуно пословно способна може сама да предузима радње у поступку (процесна способност).
Разликују се две категорије странака.
Директна (главна) странка је лице чија је управна ствар предмет поступка (оно због чега је поступак и покренут).
Индиректна странка (узгредна странка, интервенијент тј. заинтересовано лице) је лице чија се правна ситуација додирује (или чак преплиће) са предметом управног поступка, са управном ствари директне странке.
Према мерилу давања иницијативе за покретање поступка, директна странка може да буде лице по чијем захтеву је покренут поступак (активна странка), јер даје повод за вођење поступка – захтевом да јој се призна или повећа неко право, односно да јој се укине (или бар смањи) извесна обавеза.
Пасивна странка је лице „против кога се води поступак“. То је лице о чијим се правима и обавезама одлучује у поступку покренутом по службеној дужности.
Према броју и усмерености интереса странака у поступку, постоје једностраначке и двостраначке, односно вишестраначке управне ствари.
Једностраначке ствари подразумевају да се у управном поступку наспрам органа налази једно лице као странка или два или више лица која заједнички учествују у поступку.Њихови интереси, њихове позиције, међусобно се не супротстављају. Та лица, наспрам органа, представљају процесну заједницу. Тако је код експропријације зграде у сусвојини више лица.
Двостраначке и вишестраначке управне ствари – контрадикторни управни предмети, јесу оне када у својству странака учествују два или више правних субјеката чији се интереси у поступку супротстављају. Њихови интереси се међусобно сударају, колидирају – они су противне, колидирајуће странке у управном поступку.
Контрадикторне управне ствари суштински се разликују од парнично-судских ствари. Код парнично-судских ствари постоји класична спорна ситуација са контрерним странкама. Пре ступања у поступак оне се налазе – или бар једна од њих то тврди – у материјалноправном односу који износе пред суд, како би такав њихов спорни однос био расправљен у парници. Напротив, код контрадикторних управних ствари између странака не постоји било какав материјалноправни однос који би се пренео и у управни поступак. Њихови интереси се сударају, односно супротстављају тек у самом поступку – у односу на управну ствар која је предмет поступка и која, сама по себи, није спорна правна ситуација. Због тога у контрадикторним управним стварима странке нису међусобно контрерне већ само колидирајуће, чак и када имају истоветне захтеве у поступку. Управне ствари са контрерним странкама изузетак су. Редак пример је управни поступак по захтеву за исељење одређеног лица, где је међусобна супротстављеност власника стана и лица за које он тврди, а то лице оспорава ту тврдњу, да његов стан бесправно користи, очита и претходећа самоме поступку. Ту орган управе решава њихов спорни однос о самом питању постојања правног основа за усељење.
Претпоставке пуноважног страначког иступања у поступку
Главне процесноправне претпоставке страначког иступања, њиховог потпуног и пуноважног деловања у управном поступку јесу:
(1) страначка способност; (2) страначка легитимација; (3) процесна способност.
(1) Страначка способносту управном поступку јесте правно признато својство субјекту да може да буде носилац права, обавеза или правних интереса о којима се одлучује у конкретном поступку (члан 44. ст. 1 и 2.). То је способност да се буде странка. У поређењу са категоријом правне способности, страначка способност је делом ужа, а делом и шира појава. Ужа је – пошто је правна способност својство да се буде титулар права и обавеза уопште. Шира је од правне способности – с обзиром на околност да, у одређеним случајевима, поједини колективитети без правне способности имају страначку способност.
Страначку способност у управном поступку поседују две групе субјеката:
1 – свако физичко и правно лице, дакле лица са правном способношћу;
2 – орган, организација, насеље, група лица (нпр., станари одређене зграде) и други који нису правна лица, под условима под којима физичко или правно лице може да буде странка или кад је то одређено законом..
(2) Страначка легитимација је нарочит однос лица према предмету поступка, из којег произлази да је реч о одлучивању о неком његовом праву или обавези, или, посредно, о његовом правном интересу у конкретном случају Страначку легитимацију поседују и директна и индиректна странка. То је општа страначка легитимација. Но, постоји и посебна страначка легитимација,коју имају заступници колективних интереса (различите невладине организације, удружења грађана, удружење риболоваца, удружење војних пензионера, удружење за заштиту потрошача итд.) и заступници ширих интереса јавности (нпр. Црвени крст, Центар за права детета, Београдски еколошки центар), који су организовани сагласно прописима, и који могу да имају својство странке у управном поступку, ако исход управног поступка може да утиче на интересе које заступају .
Странка у управном поступку може да буде и орган, организација, насеље, група лица и други који нису правна лица ….. кад је то одређено законом”. Ту се првенствено мисли управо на јавног тужиоца, јавног правобраниоца и друге органе који имају позицију странке ради заштите јавних интереса, имовинских интереса јавно-правних колективитета и сл. Према томе није могуће да једно лице суделује у управном поступку о туђој ствари, осим када за то поседује посебно, законско или вољно, овлашћење (за заступање). Иако представља процесни услов, страначка легитимација је у суштини категорија материјалноправне природе. Утврђивање њеног постојања, за разлику од страначке и процесне способности, неретко је скопчано са знатним тешкоћама. Понекад се она установљава тек решењем о главној ствари.
Процесна способност је услов да једно лице, у својству странке, у потпуности пуноважно лично учествује у поступку. Процесна способностозначава правну могућност самосталног предузимања радњи у поступку, за шта је услов потпуна пословна способност (члан 46). Потпуна пословна способност се огледа у моћи једног лица да сопственим изјавама воље производи одређене правне последице – да ствара, за себе, права и да преузима обавезе. Потпуну пословну способност према важећим прописима имају пунолетна лица (која су навршила 18 година а нису, на основу одлуке надлежног органа, лишена пословне способности), као и она која су проглашена пунолетним (нпр., склапањем брака пре пунолетства уз дозволу суда).
Од правила која вреде у погледу стицања опште процесне способности одступа се у одређеним управним материјама, на основу посебних прописа .
Процесна способност се састоји у могућности, процесном овлашћењу, а не и у обавези за потпуно пословно способно лице да лично и непосредно, сâмо предузима радње у поступку. Процесно способно лице има право да ангажује и неко друго лице – вољног заступника (пуномоћника) – да уместо њега, а у његово име и за његов рачун, процесно делује. Процесна способност подразумева постојање страначке способности, док је начелно независна од страначке легитимације у конкретном предмету.
ЗУП прописује и последице које наступају због престанка постојања странке. У том смислу, ако у току поступка наступи смрт физичког лица или престанак правног лица које је странка у поступку, а права, обавезе и правни интереси о којима се одлучује не могу да пређу на наследнике, односно правне следбенике, орган ће обуставити поступак (члан 45). Према томе, поступање надлежног органа у описаном контексту зависи од околности да ли се ради о ствари која је везана искључиво за личност умрле странке (угашеног правног лица) – или не. При првој хипотези, поступак се, према природи ствари, не може наставити, већ се обуставља – према новом законском уређењу – решењем (видети одредбе чл. 101 ст. 1 и 2.). То значи да је против ове одлуке (као што је то и до сада био случај) могуће изјавити посебну жалбу. Ово овлашћење користиће, по правилу, заинтересовано лице са страначком легитимацијом у тој управној ствари. У супротном, ако је посреди таква управна ствар где будуће решење може утицати на правну ситуацију правних следбеника странке, у том смислу да они могу остварити право умрле, односно угашене странке – правна судбина поступка зависи од воље странкиних сукцесора. С тим у вези, орган је дужан да од правних следбеника странке затражи изјаву желе ли да се поступак настави. Код позитивног одговора, поступак се и не сматра прекинутим. У случају негативног одговора – поступак ће се обуставити.
Законски заступник и овлашћени представник странке
Члан 47.
(1) Странку која није процесно способна заступа законски заступник.
(2) Правно лице предузима радње у поступку преко законског заступника или овлашћеног представника који је одређен општим актом правног лица.
(3) Орган као странка у поступку предузима радње преко овлашћеног представника, организација која није правно лице преко лица које је одређено њеним актом, а насеље, група лица и друге странке које нису правна лица – преко лица које овласте, ако друкчије није прописано.
(4) Орган пази по службеној дужности у току целог поступка да ли је странка заступана сагласно закону.
Представници и заступници странака
Законски заступник и овлашћени представник странке
Странку која није процесно способна заступа законски заступник (члан 47. ст. 1). Законски заступник је процесно способни субјект, одређен законом или актом надлежног органа, који делује у поступку у име и за рачун процесно неспособне странке.
Процесно неспособним физичким лицима (малолетним лицима и пунолетним лицима којима је пословна способност одузета), законом или актом надлежног државног органа, одређује се законски заступник. Он обавља процесне радње у њихово име и за њихов рачун.
Правно лице предузима радње у поступку преко законског заступника или овлашћеног представника који је одређен општим актом правног лица (члан 47. ст. 2).
Орган као странка у поступку предузима радње преко овлашћеног представника, организација која није правно лице преко лица које је одређено њеним актом, а насеље, група лица и друге странке које нису правна лица – преко лица које овласте, ако друкчије није прописано (члан 47. ст. 3). Орган пази по службеној дужности у току целог поступка да ли је странка заступана сагласно закону (члан 47. ст. 4). Ову одредбу би требало тумачити на начин да водитељ поступка, у целом његовом току (у првостепеном, другостепеном и извршном поступку), пази по службеној дужности на постојање страначке и процесне способности лица које се појављује као странка, на правилност постављања различитих категорија заступника странке, као и на правилност начин обављања улоге заступника.
Поступање органа који у току поступка уочи процесну неспособност одређеног лица зависи од чињенице да ли је у питању хитна ствар или није.
Ако је ствар хитна, поставиће странци привременог заступника (в. члан 48. ст. 1.). Ако није реч о хитној твари, прекида поступак и стара се да странци буде постављен законски заступник, о чему детаљније у вези са следећим чланом ЗУП-а.
Привремени заступник
Члан 48.
(1) Орган решењем поставља странци привременог заступника: ако није процесно способна, а нема законског заступника; ако правно лице, организација, насеље и друга странка која није правно лице нема овлашћеног представника; ако странку заступа законски заступник чији су интереси супротни интересима странке; ако противне странке заступа исти законски заступник; ако радњу треба предузети према странци чије пребивалиште или боравиште није познато, а нема пуномоћника – све под условом да је ствар хитна, а поступак мора да се спроведе.
(2) Решење о постављању привременог заступника странци чије пребивалиште или боравиште није познато, објављује се на веб презентацији и огласној табли органа.
(3) Привремени заступник поставља се и када радња не трпи одлагање, а странка, њен законски заступник, овлашћени представник или пуномоћник не могу бити благовремено позвани да присуствују радњи.
(4) Привремени заступник може да одбије заступање само из разлога одређених посебним прописима.
(5) О постављању привременог заступника странци која није процесно способна одмах се обавештава орган старатељства.
(6) Радње које привремени заступник предузме у границама овлашћења имају правна дејства као да их је предузела странка.
(7) Привремени заступник учествује само у поступку у коме је постављен и предузима само радње за које је постављен и док не престану разлози због којих је постављен.
(8) Жалба против решења којим се поставља привремени заступник не одлаже извршење решења.
Привремени заступник (члан 48) је процесно способни субјект кога орган решењем поставља странци : 1) ако није процесно способна, а нема законског заступника, о чему се одмах обавештава орган старатељства; 2) ако правно лице, организација, насеље и друга странка која није правно лице нема овлашћеног представника; 3) ако странку заступа законски заступник чији су интереси супротни интересима странке; 4) ако противне странке заступа исти законски заступник; 5) ако радњу треба предузети према странци чије пребивалиште или боравиште није познато, а нема пуномоћника, при чему се потоње решење објављује на веб презентацији и огласној табли органа.
Услов за постављање привременог заступника у наведеним ситуацијама је да је ствар хитна, а поступак мора да се спроведе. Привремени заступник поставља се и када радња не трпи одлагање, а странка, њен законски заступник, овлашћени представник или пуномоћник не могу бити благовремено позвани да присуствују радњи.
Привремени заступник може да одбије заступање само из разлога одређених посебним прописима. Радње које предузме у границама овлашћења имају правна дејства као да их је предузела странка. Он учествује само у поступку у коме је постављен и предузима само радње за које је постављен и док не престану разлози због којих је постављен. Према томе, трајање функције привременог заступника, у поступку за који је постављен, у корелацији је са нестанком разлога који су довели до његовог постављања, односно са појављивањем странке, односно њеног законског заступника, овлашћеног представника или пуномоћника. Ако се, пак, ови разлози не отклоне до окончања поступка или се поменута лица уопште и не појаве у поступку, улога привременог заступника траје до окончања конкретног поступка, укључујући ту и поступак по уложеним правним средствима. Жалба против решења којим се поставља привремени заступник не одлаже извршење решења.
Пуномоћник
Појам и однос са странком
Члан 49.
(1) Странка или законски заступник странке може да овласти пуномоћника да је заступа у поступку, изузев да даје изјаве које само странка може дати. Постојање пуномоћника не спречава странку да сама предузима радње у поступку.
(2) Пуномоћје се даје у писаном облику или усмено на записник. Ако посумња у истинитост пуномоћја, орган налаже странци да поднесе оверено пуномоћје.
(3) Пуномоћник може бити свако ко је потпуно пословно способан, изузев лица које се бави надриписарством. Овом лицу орган ускраћује заступање решењем против кога је дозвољена жалба која не одлаже извршење решења и о томе обавештава странку.
(4) Радње које пуномоћник предузме у границама пуномоћја имају правна дејства као да их је предузела странка.
Дужност органа
Члан 50.
(1) Орган пази по службеној дужности у току целог поступка да ли је лице које се појављује као пуномоћник овлашћено за заступање.
(2) Орган може дозволити да поједине радње у поступку предузме у име странке лице које није приложило пуномоћје, под условом да пуномоћје приложи у року који орган одреди.
(3) Док не истекне тај рок, орган не може да оконча поступање у управној ствари, а ако тај рок буде пропуштен – предузете радње остају без правног дејства.
Обим пуномоћја
Члан 51.
(1) Обим пуномоћја процењује се из садржине пуномоћја.
(2) Пуномоћје се даје за цео поступак или поједине радње, а и временски може да се ограничи.
Престанак пуномоћја
Члан 52.
(1) Пуномоћје не престаје смрћу или губитком процесне способности странке или смрћу, губитком процесне способности или променом законског заступника странке, али наследник, правни следбеник странке, односно њен нови законски заступник може опозвати раније дато пуномоћје.
(2) Пуномоћје престаје смрћу или губитком процесне способности пуномоћника или престанком правног лица.
(3) Странка може увек опозвати пуномоћје, а пуномоћник може увек отказати пуномоћје изузев док траје нека радња у поступку.
Пуномоћник у управном поступку јесте физичко лице овлашћено од властодавца – процесно способне странке или од законског заступника (представника) процесно неспособне странке – да га заступа у поступку (на предузимање процесних радњи у његово име и за његов рачун), изузев да даје изјаве које само странка може дати. Постојање пуномоћника не спречава странку да сама предузима радње у поступку.
Пуномоћје се даје у писаном облику или усмено на записник. Властодавац – странка, односно њен законски заступник или представник – издаје пуномоћје било у писменом, било у усменом облику. Писмено пуномоћје пуномоћник предаје органу који води поступак, а усмено пуномоћје властодавац саопштава на записник службеном лицу, водитељу поступка. Пуномоћје дато усмено на записник код органа има снагу јавне исправе (в. члан 63. ст. 4). За разлику од поменутог, писано пуномоћје потписано од властодавца има једино значај приватне исправе. Но, и ово друго начелно се сматра довољним доказом да је неко лице пуномоћник другога у поступку. Ако посумња у истинитост пуномоћја, орган налаже странци да поднесе оверено пуномоћје. Пуномоћник може бити свако ко је потпуно пословно способан, изузев лица које се бави надриписарством. . У погледу оцене које је лице овлашћено за пружање правне помоћи, меродавни су прописи о адвокатури. Лицу које се бави надриписарством орган ускраћује заступање решењем против кога је дозвољена жалба која не одлаже извршење решења и о томе обавештава странку. Радње које пуномоћник предузме у границама пуномоћја имају правна дејства као да их је предузела странка (члан 49). Да би предузете радње у поступку од стране пуномоћника обвезивале странку, тачније да би имале иста правна дејства као да их је и сама странка обавила, неопходно је да се при њиховом вршењу пуномоћник кретао у границама овлашћења датих му уредним и органу предатим пуномоћјем.
Адвокат Зоран Ј. Минић
lawofficeminic@gmail.com