Присутност на лицу места представља једну од најважнијих оријентационо-елиминацио- них индиција, а установљава се на основу: 1) исказа сведока, 2) трагова остављених на месту извршења и однетих са тог места, 3) ствари остављених на месту извршења (цорпора делицти) и однетих са тог места, 4) признања извршиоца и 5) означавање од стране пса трагача.
Под индицијом присутности на лицу места (месту извршења) сматра криминалистичка тактика да се као сумњиво сматра свако лице, које је непосредно пре извршења, у време извршења и непосредно после извршења кривичног дела било на месту извршења тог дела (уп. Wеингарт, Лицхем, Лохсинг, Сцхнеицкерт, Горпхе, Гросс, Строгович).
Због чега су таква лица сумњива? Сумњива су због тога што су баш она била у фактичкој могућности да изврше инкриминисано дело, јер је извршилац морао да буде присутан на месту извршења дела у тренутку када га је извршио.4′ Неко од оних који су се у кривичном времену налазили на месту извршења мора да је извршилац — само ако смо успели да пронађемо и идентификујемо сва лица која су тада долазила на то место. Али не треба ни једнога тренутка заборавити да нису, не морају и не могу да буду извршиоци сви они који су се у критичном тренутку ту нашли. Они су сасвим лако могли да бораве на лицу места неким допуштеним послом, без икакве везе са кривичним делом.
У сваком случају, истражни судија обавезно тражи објашњење за ту присутност и то објашњење педантно проверава.
Супротан доказ од индиције присутности на месту извршења је алиби. То је латинска реч, која значи „негде другде”.
Под нечијим алибијем сматра се доказ да је то лице у времену када је извршено кривично дело било на неком другом месту, а не на месту извршења кривичног дела.
1) Позитивна чињеница (сведок је у критично време запажао сумњиво лице на другом месту) представља негативан доказ (пошто се сумњиво лице у време извршења кривичног дела нашло на другом месту, оно није било у физичкој могућности да изврши кривично дело, логично, није извршилац). Необориви физички закон не допушта да једно лице истовремено буде на два разна места (ноториа нон пробанда сунт). Ово је непосредни доказ.
2) Негативна чињеница (сведоци, који би морали или могли да запазе присутност сумњивог лица на месту извршења кривичног дела тврде да га нису запазили) представља негативан доказ (пошто га сведоци у критично време нису запазили на лицу места, он се тамо није ни налазио).
У принципу је други појавни облик слабије доказне снаге све док се потпуно не искључи могућност да је сумњиво лице ипак било у то време на лицу места (нпр. сакривено у орману). У првој ситуацији доказ је чишћи, категоричан, док други појавни облик алибија захтева изричито искључење могућности потајног боравка. Он је, по мом мишљењу, индиција кад год постоји могућност за потајно борављење. Његов потајни боравак није морао да буде повезан са извршењем тог кривичног дела.
Зањега важи римска сентенца: више се верује двојици потврдних сведока него хиљади одречних (магис цредитур дуобус тестибус аффирмантибус qуам милле негантибус).
Алиби је доказ одсуствовања са лица места, непосредан доказ или пак индиција невиности баш као што је присутност на лицу места индиција виности.
Док је доказана присутност на месту извршења кривичног дела приближно у време извршења основ сумње да је то лице могући извршилац, дотле је, супротно томе, истинит алиби поуздани доказ да сумњиво лице, окривљени није извршилац тог кривичног дела.
Изузетно постоји могућност да извршилац не буде присутан на месту наступања последице, нпр. када пошаље поштом из Загреба у Београд паклену машину или отровано воће. Но, и у таквом случају извршилац је био присутан на месту извршења кривичне радње, а и то је лице места.
Горпхе упозорава да »индиција по присутности доказује кривицу само посредним путем преко објашње- ња, које даје осумњичени. Она вреди толико колико вреде његова објашњења” („Оцена судских доказа”).
Из чега произилази и логичан закључак да је оно било у физичкој немогућности да изврши кривично дело..
Индиција присутности на лицу места и алиби су два доказа, који се искључују. Они се слажу као ватра и вода. Не могу да постоје један поред другог. Узајамно се потиру. У вечитој узајамној борби, остаје на снази само један. Онај који је био присутан на месту извршења у критично време налазио се у физичкој могућности да изврши кривично дело. Одсутно лице било је у физичкој немогућности да изврши то дело. Обе алтернативе нису могуће. Само је једна реална.
Индицију присутности на лицу места не треба посматрати издвојено од осталих индиција и непосредних доказа (посебно исказа сведока очевидаца и признања окривљеног). Обично за разоткривање извршиоца није довољна једна индиција него је потребно да истражни судија састави разне индиције у доказни ланац (нпр. мотив, траг присутности, начин извршења, лоше правдање. . .), који ће, по могућности заједно са непосредним доказима, па и таквим непосредним доказом као што је истинит алиби свих других сумњивих лица, произвести убеђење да је окривљеник стварни кривац, или — по негативној дефиницији — да нико други не долази у обзир као извршилац. Више индиција и њихово логичко испреплитање и слагање завршиће започети мозаик, у коме свака индиција представља неопходан каменчић. Како су у ту мозаичку слику стављени разни индицији, каменчић по каменчић, тако је и вероватноћа расла до сигурности (извесности). (Wиллс, Wеингарт, Горпхе, Строгович.)
Кадгод сумњиво лице, окривљени тврди да није присуствовао извршењу кривичног дела, његова излагања треба најбрижљивије проверити. Његова верзијане сме да буде олако одбачена чак и онда ако за његову виност говоре веома озбиљни докази и разлози. Дешава се да на око снажни докази виности обмањују, нпр. сведоци препознавања преварили су се у личности извршиоца.
Извршиоци кривичних дела одлично схваћају пресудну важност алибија, због чега веома често прибегавају овом начину лажне одбране. У криминалним романима и филмо- вима наша је тема пречесто експлоатисана. Прастара је и опште позната криминалистичка пословица „да су зверокрадици и разбојнику потребни само нагарављено лице, расклопива пушка и лажан алиби”. А лажан алиби који је разоткривен, представља опет јак основ сумње против његовог корисника, те се претвара од оружја лажне одбране у оружје оптужбе, под чијим ће теретом кривац често признати да је он стварно извршио инкриминисано дело.
Поставља се питање, какав је однос између извршења инкриминисаног дела и лажног алибија? Да лије лажан алиби чврст доказ да је његов корисник стварно и извршио дело, које му се ставља на терет? Ноторно је да ниједан душевно потпуно здрав окривљеник неће, без врло озбиљног разлога, давати лажне податке о свом боравку у критично време, али са друге стране, лажна одбрана не мора увек да произлази из осећања кривње за то, или било које друго кривично дело. И невино окривљени може да у својој одбрамбеној тактици чини тзв. “луде скокове”, који ће га теретити: писаће писма из притвора, у којима ће наговарати сведоке да му пруже лажан алиби, порицаће на сасвим бесмислен начин доказане чињенице, итд. Овакво више него глупо и по властите интересе штетно поступање, може се евентуално објаснити и форензичном збуњеношћу невино окривљеног. Лаж окривљеног, па тако и лажан алиби, не може стога да буде одлучна индиција да се он таквим осећа и да је стварно крив. Невини лажу више пута из страховања да се њихова невиност на други начин не би могла доказати. Оваквој психологији, по нашем запажању, нарочито нагињу људи са села. Отуда
Криминалистичко-тактичке ситуације могу бити следеће:
1) Невино осумњичени, окривљени није из ових или оних најразличитијих разлога, изабрао истину као своју одбрану, иако нема шта да прикрива. 2) Невино окривљени није извршио инкриминисано дело, али из било којих мотива прикрива неки некриминални догађај (тајну), који се десио у исто време на другом месту, па се стога ни не може позвати за свој стварни алиби (нпр. био је у то време са удатом женом, коју нипошто не жели да компромитује, или је био први пут у некој коцкарници, “кунту” — тајном стану за коцкање).
3) Окривљени је у исто време извршио друго кривично дело, а за ово је невин, али не може да се позове на свој стварни боравак (уколико евентуално оно друго дело није знатно лакше природе). 4) Може се у изобиљу примера из праксе наићи на овакву ситуацију: П. је окривљен за провалну крађу док је у ствари невин. Он се у кривично време сасвим случајно затекао у близини места извршења. Како је већ више пута осуђиван због провалних крађа боји се да ће га служба Јавне безбедности, јавно тужилаштво и истражни судија олако сматрати кривим и у овом случају и да ће, ако се утврди његова присутност, бити осуђен. Стога он на испитивању пориче, супротно истини, чињеницу присутности и плански конструише лажан алиби. Овај лажан алиби као што се види, није нипошто израз осећања кривње за инкриминисано дело (као што је истражни судија склон да посумња), него симптом осећања страха у реалној, посебној процесуално-тактичкој ситуацији. Уистину, разлози који чак и невино осумњиченог наводе на лажан алиби могу да буду најразличитије природе. Проблем је психолошке природе и није ни најмање једноставан (Сцхнеицкерт, Wеингарт, Лицхем, Гросс, Лоуwаге, од домаћих писаца: Кобовац и Марковић).
Док је алиби код истраживања тренутно извршеног убиства, провалне крађе, силовања, разбојништва, диверзије и сл. пресудан доказ, у методици истраживања паљевине тај је доказ у најмању руку проблематичан, а то важи и свуда тамо где радња и последица не настају временски заједно, нпр. и код убиства дуготрајним тровањем. Паљевина се може подмет- нути са темпираним пожарним средством да избије после више сати, па чак и месеци. А то за нашу тему значи да би временско раздобље које би требало да покрива алиби износило сате, дане, недеље, можда чак и месеце. Ако је сумњиво лице било дуже времена одсутно, морало би се доказати да за све то време није имало прилике да потајно дође на место жаришта и исто се тако брзо и неприметно врати на место свог алибија (уп. нарочито код Вогела, Меинерта, Нелкена).
Поставља се, према томе, озбиљно питање: да ли је уопште корисно и сврсисходно да се тражи и проверава алиби код паљевина? Потврдан одговор, по општем мишљењу, диктирају следећи криминалистичко-тактички разлози: 1) приликом проверавања алибија откриће се многи подаци виности сумњивог лица. Услед психичког дејства паљевине на извршиоца (индиција посебно јако развијена управо код те врсте кривичног дела), он се може без стварне потребе, одати лошим правдањем, нелогичношћу и сл. 2) Паликућа, према искуству, сматра да се мора позвати за алиби најмање на два лажна сведока, а да би доказ деловао веродостојније, узима често три, четири па чак и више сведока. Ни не слути да тиме одаје себе и саучеснике паљевине, јер су, према самој природи ствари, лажни сведоци најчешће рођаци, ортаци, пријатељи, суседи (а то значи и саучесници и помагачи при паљевини). 3) Обавезним захтевањем и проверавањем алибија предупредују се и унапред искључују сви могући будући лажни изговори на главном претресу. 4) Лажан алибије свакако индиција виности.
ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ УКАЗУЈУ НА ТО ДА БИ АЛИБИ МОГАО ДА БУДЕ ЛАЖАН ИЛИ НЕСВЕСНО НЕИСТИНИТ
1) Осумњичени, окривљени тврди да је баш у критично време био сам, нпр. у биоскопу, циркусу, бару, гостионици, ресторацији, чекаоници, библиотеци, на обали реке или на било ком јавном и прометном месту, а то не може ничим доказати.
2) Присутност осумњиченог, окривљеног на неком другом месту пре или кратко време после дела начелно не искључује његову присутност на месту извршења у критично време, при чему треба узети у обзир раздаљину и расположива превозна средства.
3) Осумњичени, окривљени излаже да је у критично време био додуше у близини, али не на лицу места (могућност прелажења кратке раздаљине пешке или са могућим расположи вим превозним средством према брзини и снази (фискултумик, лакоатлетичар, физичка кондиција).
4) Осумњичени, окривљени тврди да је у време извршења кривичног дела запажао на трећем месту неки догађај, који се додуше са лица места не може запазити, али његов приказ догађаја не садржи и оне детаље који би посведочили да он о догађају није слушао од очевидаца.
5) Осумњичени, окривљени износи да је критичне ноћи спавао у соби са рођацима, сустанарима, љубавницом или другим лицима, који додуше тврде да се он из собе није удаљавао, али су и они спавали.
6) Осумњичени, окривљени објашњава да је у критичном периоду толико пута мењао место боравка да је ефикасно проверавање његових навода веома отежано или онемогућено.
7) Осумњичени, окривљени у овом опширном излагању даје описе бављења и делат- ности, а није у стању да за то наведе сведоке, или измишља лажна имена, позива се на умрле и недостижне сведоке, не наводећи при томе околности, чија би се тачност могла да утврди.
8) Сумња да је алиби исконструисани резултат договора (колузије) јавља се и појачава ако окривљеник (осумњиченик) није одмах понудио алиби (што би било најприрод није), него износи доказе за овај алиби тек после дужег времена од првог испитивања. Блиска је сумња: раније се бранио на друге начине, а на алиби се позива тек после успелог договора (на слободи или из притвора). Логички и психолошки је, наиме, потпуно убедљиво да ће лице које за време извршења дела није било присутно, по правилу одмах, на првом испитивању сасвим спонтано то и устврдити. Стога свако тек доцније позивање на алиби мора да буде у највећој мери сумњиво.
9) Алиби је сумњив када упадљиво противречи устаљеним животним навикама осумњиченог, окривљеног.
10) Осумњичени, окривљени износи алиби за најмање временске одсечке, а да у време збивања није имао баш никаквог разлога да своје памћење оптерећује чињеницама које онда нису изгледале важне нити се могло претпоставити да ће касније добити на важности. Такав је алиби, по правилу, унапред припремљен.
11) Сведок износи да је начинио невероватна запатања,9) по ствари се сећа детаља којих се човек обично не присећа (јер по принципу економичности памћења није било разлога за њихово меморисање), даје и о најмањим временским одсечцима врло прецизна обавештења, премда се, ни уз најбољу вољу, не може наћи ни најмањи повод за памћење тих ствари. Такав сведок даје одмах податке у окривљеникову корист, премда је критични дан давно протекао и за сведока није у целини имао баш никакво значење, а тада се далекосежност „запамћених чињеница” није могла никако ни да наслути.
12) Да је исказ истинит, на моћ запажања сведока алибија били би постављени толико енормни захтеви даје оправдана сумња да је исказ увежбан, механички научен напамет и изрецитован као стихови из школске песмице.
13) Алиби је сумњив ако искази сведока по интерпретацији потпуно личе, као јаје јајету, при чему се сведоци служе једнаким, стереотипним изразима, истоветним реченичним обртима и формулацијама, које се, на упадљив начин поклапају, иако су личности сведока веома различите.
14) Добронамерни и веродостојни сведоци могу да буду разним триковима обма нути, због чега дају у најбољој вери (бона фиде) неистинит алиби, па се сами појављују као жртве обмане, које баш стога зраче сугестивношћу искрености и са своје стране, убцдљиво обмањују истражног судију.
На пример: извршилац поде од куће, а сат неприметно тако намести да су укућани обманути, и верно свом запажању, сведоче да се окривљени у критично време налазио на свом радном месту и сл. Кривац, после повратка са места извршења, опет тачно намести сат. Или, кривац користи јавни часовник или часовник у неком локалу, који погрешно показује часове. Или, искористио је рођендан или приредио гозбу другим поводом, своје друштво напио, неприметно ишчезао, извршио провалу, потајно се вратио. Сви су сведочили у његову корист, али су га одали трагови на лицу места.
Када је окривљени запитан где је био 6. маја увече, рекао је да је био у биоскопу од 20 до 22 х са двојицом својих познаника. После биоскопа су отишли кући једног од сведока, играли шах, па пошто је кривцу позлило, преноћио је у тој кући. Сведоци нису били блиски окривљеном и вероватност лажног сведочења искљученаје унапред. Ипак, они су потврдили његов алиби. Од критичног дана прошло је четири месеца. Испитан је већи број мештана. Већина је изјавила да су их они заиста видели те вечери у биоскопу, али су неколицина изразила сумњу у погледу тачности датума. Двојица су исказала да је то било 5. маја, али без категоричности. Оба сведока су упорно тврдили да су баш 6. маја били у биоскопу. У ствари, када је после 4 месеца корисник алибија окривљен рекао је својим сведоцима: «Замислите, срећа је што смо 6. маја били заједно у биоскопу и после у кући, иначе би ме могли набедити”. Тако им је узгред сугерирао тај датум и фиксирао га у њиховом памћењу.
