sretenjski ustav

Устав Књажества Србије (слсрп. Уставъ Княжества Сербїе), познат као Сретењски устав, први је устав у Кнежевини Србији који је донет у Крагујевцу 1835. године.

Сретењски устав је саставио Димитрије Давидовић. Уставом је извршена подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности.

Власт чине кнез, државни совјет и народна скупштина. У данашње време, ова подела одговарала би председнику, влади и народној скупштини.

Уставом је одређено да кнез и државни совјет деле извршну власт. Прокламована су права и слободе грађана, као што су:

  • неприкосновеност личности,
  • независност судства и право на законито суђење,
  • слобода кретања и настањивања,
  • неповредивост стана,
  • право на избор занимања,
  • равноправност грађана, без обзира на веру и националност.

Уставом су укинути ропство и феудални односи. Иако је донет од Велике народне скупштине и заклетвом потврђен од кнеза Милоша Обреновића устав је суспендован након свега 55 дана под притиском великих феудалних сила (Турске, Русије и Аустрије).

Данас се оригинал једног од највреднијих правних аката из Новог века (1453-1918) на Балкану, који повезао и укоричио Глигорије Возаровић, чува у Архиву Србије.

Историјска позадина Сретењског устава

Историјска позадина Сретењског устава неодвојиво је повезана сa дугим и тешким путем српског народа ка стицању националне независности.

Све почиње Првим српским устанком, иницираном 1804. године, као локалном буном против турских узурпатора Дахија.

Овај устанак, брзо прерастао из локалног сукоба у националну револуцију за ослобођење од османске власти, означио је прекретницу у српској борби за самосталност.

Вођство над бунтовницима преузео је Ђорђе Петровић Карађорђе након зборовања на Сретење у Орашцу. Српски устаници, уз подршку Русије која је тада водила рат са Османским царством, успели су да одбране своју слободну територију и започну изградњу сопствених државних органа, међу којима је Правитељствујушчи совјет играо централну улогу.

Током овог бурног периода, формирани су први уставни акти који су представљали темеље за организацију модерне српске државе.

Акт из 1808. године био је први формални покушај стварања централизоване управе, али, без шире подршке, није ступио на снагу.

Тек на Београдској скупштини 1811. године донете су одлуке о реорганизацији Правитељствујушчег совјета, чиме је почело стварање законодавних, судских и управних структура. Међутим, све три власти у то време билe у рукама Карађорђа.

Напад Наполеона на Русију и неповољан Букурештански мир 1812. године довели су до пропасти Првог српског устанка.

Но, српски народ није дуго чекао на нову прилику, већ 1815. године, под Милошем Обреновићем, започео је Други српски устанак. Милошева мудра политика и шире међународне околности, посебно након Бечког конгреса, омогућиле су Србији постепено јачање аутономије.

Сретењски Устав – Опште информације

Сретењски устав, донесен на свечаности под слободним небом у Крагујевцу 1835. године, представља један од темељних камена модерне српске државности.

Израђен под руководством Димитрије Давидовића, овај документ није био само правни акт, био је симбол надања и тежње српског народа за слободом и правдом.

Инспирисан француским уставом из 1791. године, као и уставним повељама из 1814. и 1830. године, а такође и белгијским уставом од 1831. године, Сретењски устав је одразио дух времена својим либералним приступом и слободоумним уређењем.

Подељен на 14 глава и обухватајући 142 члана, устав је успоставио темељне принципе под којима би нова, полунезависна кнежевина требало да управља – поделу власти на законодавну, извршну и судску.

Ова тројака подела власти, са извршном моћи концентрисаном у рукама кнеза и његових шест министара, те са независним судовима, била је револуционарна за своје време, нарочито узимајући у обзир да је Србија још увек формално била османска вазална држава.

Давидовић није само створио правни документ, он је изумео и термин “устав”, наглашавајући потребу за ограничењем врховне моћи нарочитим законима.

Још један значајан елемент устава било је утврђивање грба и заставе Србије, храбар потез који је свакако премашивао очекивања за вазалну земљу те епохе.

Проглашен уз присуство хиљада људи, ватромет и позоришну представу, Сретењски устав био је више од обичног правног акта, одражавајући дух заједништва и тежњу ка независности.

Овај историјски тренутак, када је кнез Милош Обреновић изјавио “Давидовићу, Давидовићу, све што си досад пискарао, данас си печатао,” остаје незабораван као почетак нове ере у историји српског народа, обележавајући рођење нације посвећене идејама правде, једнакости и самоуправе.

Исход Устава

Исход Сретењског устава у српској историји обележава критичан тренутак у формирању модерног државног идентитета Србије.

Иако је био на снази свега 55 дана де јуре, и тек око две недеље де фацто, пријем овог документа у српском народу био је изузетно позитиван. “Новине србске” забележиле су да је кнез Милош потписао “срећу Србије”, означавајући овај тренутак као почетак нове ере за Србију.

Међутим, либералне идеје уткане у устав брзо су наишле на зид од стране великих европских империја – Русије, Турске, Аустрије, Пруске – које тада нису имале уставе нити су планирале њихово доношење.

Забринутост због слободоумних одредби устава, као што су ограничавање права вета кнеза и могућност разрешења државних чиновника по његовом нахођењу, брзо се проширила међу сусједним државама.

Коментари руских и аустријских званичника о “заразитељној конституцији” и описивање устава као једне од “највећих заблуда овога века” показују колико су револуционарне идеје биле претња за стабилност феудалног поретка тог доба.

Суочен с притисцима Турске, Русије и Аустрије, кнез Милош Обреновић нерадо је суспендовао устав, бранећи право Србије да се самостално уставно организује.

Иако владару није био по вољи, оптерећење које су стране силе поставиле према уставу омогућило му је да у кратком року разреши све министре, чиме је овај амбициозни легални документ брзо стављен ван снаге.

Ова акција показује колико су спољни фактори утицали на унутрашњу политику младе српске државе, али и спремност владара да се прилагоде тим притисцима ради очувања моћи.

Сретењски устав, упркос краткој примени, остаје кључан симбол тежње Србије за независношћу и модернизацијом, показујући раскорак између визије будућности и реалности геополитичког окружења тог времена.

Његов исход илуструје како је Србија, стремећи ка европским идеалима правде и демократије, морала навигирати комплексном мрежом међународних односа и унутрашњих политичких динамика.

У литератури наилазимо на различите расправе, неки сматрају да „период уставности Србије“ почиње још доношењем правних аката 1808. и 1811.године.

Једни су мишљења да је Сретењски Устав заиста био Устав (Ст. Новаковић и Р. Љушић), док са друге стране имамо мишљенике да се сретењски документ не може по теоријскоправном смислу назвати првим српским Уставом (Р. Митровић).

Проф. др Сима Аврамовић је у свом делу „175 година од доношења Сретењског Устава“ изнео правноисторијске чињенице и одговорио на питање да ли је Сретењски Устав био Устав. Проф. др Сима Аврамовић је мишљења да је Устав „и по својој форми, а и по садржини, несумњиво имао све особине које су одликовале немногобројне уставе у првој половини XIX века, уколико су уопште постојали у појединим државама.

Историјски приступ подразумева да се, приликом класификовања неког феномена, на њега не примењују стриктно критеријуми каснијих времена (али, ни да се у давним појавама, на прилично натегнут начин, препознају каснији правни концепти, што је друга крајност).”

У свом делу је, такође, изнео и поређење Magna Carta Libertatum са Сретењским Уставом, износећи мишљење да, ако се Сретењски Устав не сматра првим српским Уставом, онда се у питање доводи уставност Велике повеље слободе (и један и други Устав су имали сличну садржину).

„Чак и да га је донео само кнез (јер, много је дискусија изазвало питање да ли је Сретењски био октроисан), то не би битно мењало његов карактер, с обзиром на то да су такви били неки уставни акти и у другим државама (државицама) тог доба, попут онога из Виртемберга. Често се Сретењском уставу оспорава и то што је важио тек неколико недеља (Magna carta из 1215. важила је једва три месеца), али је још гору судбину пре њега доживео француски монтањарски Устав из 1793. године, чији доносиоци такође нису имали фактичку снагу да га одрже у животу.“

На самом крају, проф. др Сима Аврамовић закључује „све у свему, звали га првим српским уставом или не, нема сумње да је сретењски документ засновао српску уставност.“

Из свега наведеног, можемо закључити да је Сретењски Устав био корен уставности Србије. Томе у корист иде и чињеница да се чак и 185 година након његовог доношења, и даље полемише да ли је он Устав или не.

Значај Сретењског устава

Сретењски устав није био само правни документ, био је симбол националне еманципације, тежње ка демократији и одбацивању феудалних и аутократских установа које су дуго кочиле српско друштво.

Као први модерни српски устав, он је представљао темељ на којем ће се градити модерна српска држава, истичући значај људских права, слобода и правичне владавине.

Рађен по угледу на француске уставне повеље из 1814. и 1830., као и на белгијски устав из 1831. године, Сретењски устав је носио у себи дух европског либерализма и демократије, који су били ретки у тој ера.

Као један од првих демократских устава у Европи, овај документ није само обликовао правни и политички оквир за Србију, већ је послао снажну поруку остатку Европе о тежњи српског народа ка модернизацији, суверености и самоодређењу.

Иако је био кратког века, његов утицај и данас одзвања као кључни тренутак у историји формирања српске националне државе, постављајући стандарде за будуће генерације у борби за праведно и слободно друштво.

Референце

  1. „Правни транспланти и први српски устав из 1835. (pp. 7)“ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2014), Младен Тишма, Правни факултет Универзитет у Београду.
  2.  „Књажевско-српски театар, О театру”. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2008. Приступљено 16. 2. 2014.
  3.  Сретењски Устав најбољи у Европи тог времена, инспирација за уставотворце (РТС, 15. фебруар 2019.)
  4.  Први повез Сретењског устава био је ремек-дело (РТС, 15. фебруар 2020.)
  5.  Два Сретења, а један празник (Политика, Радош Љушић, 26. фебруар 2019.)
  6.  „Правни транспланти и први српски устав из 1835. )“ Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2014), Младен Тишма, Правни факултет Универзитет у Београду.
  7.  Аврамовић 2010, стр. 17.
  8.  „ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ – писац првог српског устава“ ) Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2014), Слободан Гавриловић и Драган Белић, Мала библиотека, Београд. (2006). стр. 13.
  9.  Младен Тишма. pp. 7.
  10.  Љушић, Р. (1985). 150 година од доношења Сретењског Устава. Београд. стр. 211.
  11.  Митровић, Р. (1985). Примена начела уставности и законитости у Сретењском уставу. Београд. стр. 109.
  12.  Аврамовић, Сима (2010). Сретењски Устав – 175 година после. Београд: Анали Правног факултета Универзитета у Беораду. стр. 38.
  13.  Аврамовић, Сима (2010). Сретењски Устав – 175 година после. Београд: Анали Правног факултета Универзитета у Беораду. стр. 38.
  14.  Аврамовић, Сима (2010). Сретењски Устав – 175 година после. Београд: Анали Правног факултета Универзитета у Беораду. стр. 38.

Leave a Reply