У београдској основној школи „Владислав Рибникар“ на Врачару, 03.05.2023. године је око осам часова дошло до пуцњаве, када је један од ученика испалио више хитаца на ђаке и запослене.
Осморо деце је убијено, као и један радник обезбеђења, а рањено је шесторо ученика и једна наставница.
У превенцији оваквих дешавања од помоћи могу бити нека упоредна решења до којих се дошло у оним правним системима којима нису страни овакви злочини, с обзиром да пре никада у српском друштву није било забележено ништа иоле слично.
Животне историје масовних стрелаца
Две године стручњаци1 са Универзитета Хамилтон и са Метрополитан државног универзитета, оба у Св. Павлу, Мин су проучавали животне историје масовних стрелаца у Сједињеним Државама за пројекат који финансира Национални институт за правосуђе, истраживачки огранак Министарства правде САД.
Наиме, направили су базу података која датира још од 1966. о сваком стрелцу који је убио четири или више људи на јавном месту и анализирали сваки инцидент са активним стрелцем у школи К-12 од 1999. године – године масакра у средњој школи Columbine, када је убијено 12 ученика и један наставник.
Интервјуисали су затворене извршиоце пуцњаве у школама и њихове породице, ученике који су планирали пуцњаву, али су се предомислили, преживеле и оне који су први одговорили, наставнике и администраторе. Читали су медије и друштвене мреже, „манифесте“, белешке о самоубиству, транскрипте суђења и медицинске картоне.
Њихов циљ је био да пронађу нове начине за спречавање пуцњаве у школама. Њихова студија показује да не постоји један профил школског стрелца и ниједан предиктор школског пуцања.
Међутим, школски стрелци су скоро увек ученици у школи и обично имају четири заједничке ствари:
- Претрпели су трауме из раног детињства и били су изложени насиљу у раном узрасту.
- Били су љути или очајни због недавног догађаја, што је резултирало жељом за самоубиство.
- Проучавали су друге школске пуцњаве, често онлајн, и пронашли инспирацију.
- И поседовали су средства да изврше напад.
Разумевањем особина које деле школски стрелци, школе могу учинити много више. Оне могу планирати како да спрече насиље.
Како ублажити трауме из детињства?
Да би се ублажила траума из детињства, на пример, потребне су службе за ментално здравље у школи, као што су саветници и социјални радници.
Школе такође могу усвојити наставни план и програм фокусиран на подучавање позитивних вештина суочавања, отпорности и социјално-емоционалног учења, посебно за младе дечаке (према подацима, 98 процената масовних стрелаца су мушкарци.)
Криза је тренутак, преломна тачка, када ће ствари или постати веома лоше или ће почети да се побољшавају.
У 80 одсто случајева, школски стрелци су саопштили другима да су у кризи, било кроз значајну промену понашања, изражавање самоубилачких мисли или планова или конкретне претње насиљем.
Из тог разлога, свим одраслим особама у школама, од директора до старатеља, потребна је квалитетна обука у кризној интервенцији и превенцији самоубистава и време и простор за повезивање са учеником.
У исто време, школама је потребан формални систем за ученике и особље да (анонимно) пријаве ученика у кризи.
Који знакови указују на школске стрлце?
Свака претња, од хвалисања насиљем до писања листе за одстрел, знак је да је особа која прети у кризи и да јој је потребна помоћ.
Масовни школски стрелци обично очекују да ће умрети при овом чину, показују налази стручњака. Претње су стога де факто самоубилачке поруке.
Поред тимова за процену претњи који су фокусирани на факторе ризика, школама су потребни тимови за негу довољно стручни да виде прилике и да повежу ученике са потребним ресурсима и да их заштите у свеобухватном процесу.
Школски стрелци траже потврду. Медијска писменост у школама могла би помоћи ученицима да критичкије испитају постојеће планове за насиље у школама и да се супротставе екстремистичкој пропаганди која то олакшава. Али потребна је и промена у школској култури.
Постоји ли решење?
Сви одрасли у школи треба да буду обучени у активном реаговању, али школе могу зауставити ширење сценарија масовног насиља тако што ће заштитити своје ученике.
Када ученици знају тачан план реаговања школе, могу га користити за повећање жртава.
Коначно, школе могу отежати ученицима да поступају на основу насилне намере. Разумне безбедносне надоградње су део овога, али важније би могло бити решавање доступности оружја.
Подаци показују да 80 одсто школских стрелаца оружје добија од чланова породице, најчешће родитеља и бака и деда. Школе могу пружити образовање неговатељима о закључавању оружја како би сви били безбедни.
Током истраживања стручњаци су интервјуисали неколико младих људи који су планирали да ураде овај злочин, али су се предомислили у последњем тренутку.
У сваком случају, то је било зато што је одрасла особа посегнула и успоставила везу која им је дала наду.
Пуцњаве у школи не смеју постати неизбежан део живота у Србији. Можемо и морамо да имамо адекватан приступ њиховом спречавању.
1. Џилијан Петерсон је психолог и професор криминологије и кривичног права на Универзитету Хамлину Св. Павлу, Мин и Џејмс Денсли је социолог и професор кривичног права на Универзитету Метрополитан, такође у Св. Павлу, Мин
Уколико вас интересује још један текст на исту тему, можете га прочитати овде.
