Право на правично суђење

Право на правично суђење је право грађанина утемељено одредбом члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Том одредбом је прописано да:

1. Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Пресуда се изриче јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде.

2. Свако ко је оптужен за кривично дело сматраће се невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона.

3. Свако ко је оптужен за кривично дело има следећа минимална права:

а) да у најкраћем могућем року, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима за оптужбу против њега;

б) да има довољно времена и могућности за припремање одбране;

ц) да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере или, ако нема довољно средстава да плати за правну помоћ, да ову помоћ добије бесплатно када интереси правде то захтевају;

д) да испитује сведоке против себе или да постигне да се они испитају и да се обезбеди присуство и саслушање сведока у његову корист под истим условима који важе за оне који сведоче против њега;

е) да добије бесплатну помоћ преводиоца ако не разуме или не говори језик који се употребљава на суду.

Право на правично суђење једно је од бројних Уставом заштићених права која уживају не само држављани Србије већ и сви они који би могли доћи под надлежности домаћег суда. Ово право стога стоји раме уз раме са другим Уставом гарантованим правима, али је уједно њихов темељ и једини стварни гарант. Без остваривања права на правично суђење нема и не може бити заштите других људских права и слобода.

Посебност права на правично суђење увиђамо не само у практичном већ и у формалноправном смислу. Она се огледа у немогућности одступања од тог права чак и у екстремним околностима, попут ванредног или ратног стања. Важност тог права се огледа и у његовој сложености. Обухвата право на независан, непристрасан и законом установљен суд, који ће правично и у разумном року јавно расправити и одлучити о правима и обавезама појединца, основаности сумње и оптужбама који су били разлог за покретање поступка. Укључује и гаранцију права на бесплатног преводиоца и тумача и таксативно наведене разлоге за могуће искључење јавности из поступка који се води пред судом (који је у начелу и по правилу јаван).

Дакле, право на правично суђење садржи више права која су у међусобној  и нераскидивој вези, а свако од њих је подједнако сложено у својим елементима, баш као што је то и само право на правично суђење. На садржину права која чине право на правично суђење континуирано утичу тумачења домаћих и међународних судова.

Два најважнија суда који нуде поуздане податке о остваривању права на правично суђење у Србији су, у домаћим оквирима, Уставни суд, док је то у међународним оквирима Европски суд за људска права (ЕСЛЈП).

Према годишњим подацима о раду Уставног суда, у периоду 2008‒2020. године право на суђење у разумном року (у целини) било је Уставом гарантовано право, чију је повреду најчешће утврдио Уставни суд Србије. У том периоду, одлукама о 410 уставних жалби, односно појединачних представки грађана, Суд је утврдио повреду права на правично суђење (ако посматрамо све његове елементе) као најбројнију међу свим утврђеним повредама Уставом гарантованих права. Уставни суд за сада у својим извештајима не улази у детаљнију анализу разлога утврђених повреда нити омогућава јавни увид у све предмете у којима је таква повреда констатована. Доступни подаци су ипак довољни да нам укажу на изузетно озбиљне размере повреде права на правично суђење.

Када је у питању утврђивање повреде права на правично суђење које је утврдио ЕСЛЈП, од укупно 199 пресуда којима је констатована повреда права из Конвенције, које су донете до 2020. године и које се односе на Србију, повреде права на правично суђење из члана 6 Конвенције (посматраног у целини) утврђене су у чак 158 пресуда, односно 79% од укупног броја констатованих повреда које је учинила Србија.

Одлуке и аргументација ЕСЛЈП у претходних десет година (2010‒2020) у предметима у којима је пресуђено против Републике Србије, а у којима је утврђена повреда права на правично суђење из члана 6 Конвенције, указују на то да се највећи број представки односио на повреду права на правично суђење, која обухвата неизвршење судске одлуке. Нешто су мање учестале повреде права на правичну расправу у кривичним и грађанским стварима.

Одлуке ЕСЛЈП које се односе на Србију су јавно доступне и самим тим дају детаљнији увид у горуће проблеме српског правосуђа. Према аргументацији Суда, повреде најчешће одликују произвољност, нетранспарентност, неопрадвано одуговлачење или понављање поступка, недоследност, неусклађеност, немогућност приступа суду и правди. Такво поступање води правној несигурности и темељном неповерењу јавности у правосуђе, иако је такво поверење једна од битних компоненти владавине права.

Европски суд утврђеним чињеницама о повреди права, некада врло детаљно описује небригу судских и/или извршних органа. Нажалост, познавалац домаћих прилика овакве описе често може препознати пре као правило него као изузетак у поступању правосудних органа.

Дакле, подаци показују да је у Србији право на правично суђење и даље најугроженије право заштићено Уставом и Европском конвенцијом. Свакодневне мане правосудног система на које указују одлуке Уставног и Европског суда би могле и морале бити отклоњене континураним залагањем државних органа.

Одлуке о обиму и сложености повреда права на правично суђење представљају одраз у огледалу нашег правосудног система. Из ове слике се јасно могу наслутити, ако не и прецизно установити, карактеристике и мане система у целини.

Важно је истаћи да се права зајемчена чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода односе на све фазе било кривичног било парничног поступка а не само на фазе главне расправе односно главног претреса као и на поступак извршења парничних и кривичних одлука. Конкретно, у кривичном поступку заштита по члану 6. Обухвата и преткривични поступак који према позитивном Законику о кривичном поступку спроводе органи унутрашњих послова – полиција а који ће од јануара 2013.године бити у надлежности тужилаштва.

Предмет заштите мора бити неко грађанско право или обавеза односно кривична оптужба, при чему ови појмови уопште нису дефинисани. Да ли су у конкретном случају у питању грађанска или нека друга права мора се утврђивати у сваком конкретном поступку. Такво становиште заузео је и Европски суд који је у предмету Кениг против Савезне Републике Немачке навео да се приликом тумачења мора водити рачуна о суштинском садржају и последици конкретног права а не о његовој класификацији у оквиру унутрашњег правног поретка. Од стране Суда заузет је став да то свакако јесу сва она права и обавезе која су настала у међусобним односима приватних лица (било физичких било правних) као и сва имовинска права настала између приватних лица и субјеката јавног права – државе. Затим права која се односе на поступке који се воде против јавне управе из односа насталих уговором, накнаде штета насталих у управном, кривичном, пореском поступку.

Суд је у својој пракси заузео становишта да се грађанским правима и обавезама никада не сматрају: општа пореска и царинска питања, питања имиграције и држављанства, радни спорови државних службеника који се тичу њхових јавних овлашћења, обавеза служења војног рока, предмети у вези са извештавањем о судском поступку, право на кандидовање на јавну функцију, право на државно образовање и томе слично.

Право на суђење у разумном року

Ово право саставни је део права на правично суђење којим је утврђена обавеза држава да системски реше и контролишу дужину трајања поступка. Нјегова суштина лежи у чињеници да се доношењем судских одлука без одлагања штити делотворност и кредибилитет тих одлука као и да се отклони правна несигурност којасе тиче права чија се заштита тражи односно несигурност изазвана постојањем конкретне кривичне оптужбе.

Право на суђење у разумом року значи да имате право да се суђење у којем учествујете оконча у разумном временском периоду, без неоправданог продужавања.

То право вам гарантују Устав Републике Србије и Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода.

Оно је део ширег права које свима гарантује да ће независан и непристрасан суд, правично и у разумном року, одлучити о правима, обавезама и оптужбама против грађана.

Право на суђење у разумном року прописано је бројним законима, укључујући Закон о парничном поступку, Закон о кривичном поступку, Закон о општем управом поступку, Закон о раду, Породични закон, Закон о забрани дискриминације.

Постоје бројни неоправдани начини да се одложи суђење – на пример, уколико окривљени или његов бранилац неоправдано не долазе на суђење током кривичног поступка, иако су уредно позвани; уколико вештак неоправдано не доставља мишљење или извештај који је неопходан како би се утврдиле чињенице које су важне за доношење пресуде; уколико се због (неоправдане) спречености судије одлаже суђење итд. Наравно, сви наведени разлози, уколико су оправдани, могу бити добри разлози да се суђење одложи. На пример, ако је неопходно прибавити неку исправу која је од значаја за сâм поступак или уколико због болести или смртног случаја у породици странке нису у могућности да дођу на заказано рочиште, суд ће донети решење којим се рочиште одлаже и одмах ће заказати следеће.

Повреда права на суђење у разумном року је данас честа у пракси. Захтев да суд утврди повреду права на суђење у разумном року је правно средство којим се штити право сваког лица да суд у разумном року одлучи у његовим правима и обавезама. Протеком времена се обесмишљава сама идеја заштите права па се јавља потреба да сва суђења односно поступци трају што краће време јер се тиме добија на ефикасности и правној сигурности. У данашње време судови су претрпани предметима па често долази до маратонских поступака који трају више година при чему се странкама проузрокује велика штета.

Повреда права и заштита права на суђење у разумном року је регулисана новим Законом о заштити права на суђење у разумном року. Правна средства којима се штити право на суђење у разумном року су приговор ради убрзавања поступка, жалба и захтев за правично задовољење.

Поступак за заштиту права на суђење у разумном року је независтан од тога да ли ће странка добити или изгубити поступак у коме је дошло до временског одуговлачења. Сам поступак за утврђење повреде права на суђење у разумном року је хитне природе и суд само проверава основаност захтева у смислу да ли је дошло до повреде разумног рока за суђење, неће се упуштати у суштину спора који се претходно води. На поступак заштите суђења у разумном рок се примењују правила ванпарничног поступка и судске одлуке имају облик решења.

Када је повређено право на суђење у разумном року ?

Шта је то разумни рок зависи од случаја до случаја при чему се као параметри узимају сложеност спора, број странака и друге околности али је Европски суд за људска права заузео становиште да је разумни рок најчешће повређен ако поступак траје дуже од две године. Наравно битно је да сама странка која тврди да су јој повређена права није својом кривицом изазвала пролонгирање поступка. Многобројни судски предмети у пракси трају по пет или више година чак и деценија па свакако испуњавају услов да је разумни рок повређен.

Приговор и жалба

Ако странка сматра да јој поступак предуго траје по новом закону подноси приговор председнику суда пред којим се води поступак у коме је дошло до одуговлачења. Председник суда одлучује у приговору у року од два месеца од пријема приговора. У случају да председник суда одбије приговор или о њему не одлучи у року од два месеца од пријема, странка може поднети жалбу о којој одлучује председник непосредно вишег суда у року од месец дана. Рок за подношење ове жалбе је 8 дана од истека рока од два месеца за одлучивање председника суда о приговору односно од одбијања приговора.

Захтев за правично задовољење

У случају да су приговор или жалба усвојени странка има право да поднесе захтев за правично задовољење по истеку рока који је задат судији који води поступак да отклони повреду (овај рок може бити најдуже 4 месеца и увек се одређује у приговору односно решењу по жалби којим се захтев странци усваја). Захтев за правично задовољење се подноси Државном правобранилаштву најдуже у року од 6 месеци од дана када је странка стекла право на подношење овог захтева. Најчешће задовољење представља новчана накнада која се креће у распону од 300 до 3000 евра зависно од тежине повреде, овим распоном је Државно правобранилаштво везано. У случају да се са Државним правобранилаштвом не постигне нагодба или оно не одлучи о предлогу странке за нагодбу у року од два месеца странка може поднети тужбу суду у року од годину дана од дана када је стекла право на правично задовољење.

Адвокат Зоран Ј. Минић

lawofficeminic@gmail.com

Related Posts

Leave a Reply