Појам људског достојанства се кроз историју доста мењао. Данас, у време великог технолошког напретка, више је него икад потребно прецизирати значење тог термина, јер је он нераскидиво повезан са појмом људских права који је темељ Универзалне декларације о биоетици и људским правима.
По природи својој човек има (урођено) достојанство, а има и потребу да га брани, јер је оно окосница личности.
Човек следује достојанство самим тим што је створен по обличју Божјем и што је њему дато да влада земљом. Он позвање своје остварује само ако има достојанство.
Када говоримо о достојанству човека, мислимо на достојанство личности.
Личност
Није исто имати лик и бити личност. Лик је спољна слика човека; личност је унутрашња слика човека, израз његовог духовног бића.
Из тога происходи да је свако од нас јединствена, непоновљива личност – уникат. Личност чини скуп интегрисаних карактерних особина, задобијених рођењем, васпитањем, образовањем, социјализацијом и сопственом духовном надградњом. Та „грађа” личности код сваког је другачија, и зато нема (двоје, а камоли више) истих људи, и зато је свако од нас – особена личност.
С тога сваки човек заслужује да се поштује и да се уважи јединственост и непоновљивост његове личности. Заслужује поштовање достојанства његове личности.
Достојанство, дакле, произилази из саме суштине људског бића. Произилази из боголикости човека и његовог позвања. Отуда се и казује да је људско достојанство човекова истинска природа.
Људско достојанство је човекова средишња вредност која опредељује све друге вредности.
То је императив људског живота и постојања. Зато етика захтева поштовање људског достојанства. То је опште начело сваког уређеног друштва.
Шта је људско достојанство?
Један речник дефинише достојанство као ’осећање вредности, части или поштовања‘. Према томе, људско достојанство укључује и начин на који себе доживљавамо, као и начин на који се други опходе према нама. Док бројни фактори могу утицати на то како себе доживљавамо, начин на који други гледају на нас или поступају с нама из дана у дан има велики утицај на наше осећање личне вредности.
Правни поредак и достојанство личности
Све је почело пре неколико деценија Универзалном декларацијом о људским правима, која у Члану 1 каже: “Сва људска биц́а рађају се слободна и једнака у достојанству и правима”.
Основна претпоставка је да у нашем статусу постоји нешто што нас чини вредним поштовања. У ствари, достојанство је везано за наше поимање концепције човечанства да користимо изразе као што је “нечовечно поступање”, да бисмо описали дела која крше наша људска права. Постоји осец́ај да се односити хумано према човеку значи понашати се на начин који је у складу са његовом хуманошц́у и достојанством.
Достојанство значи да су одређена дела, попут мучења, забрањена, јер желимо да “заштитимо и достојанство и физички и ментални интегритет појединца.” У том смислу, достојанство је нешто што желимо да заштитимо од уништења.
Поглавље 1. Повеље ЕУ-а о темељним правима односи се на достојанство. Члановима 1. – 5. Повеље штите се следећа права:
1. људско достојанство;
2. право на живот;
3. право на интегритет особе;
4. забрана мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или казне;
5. забрана ропства и присилног рада.
Уважавајући чињеницу да се о слободи и правима човека, о слободном развоју личности, не може говорити без поштовања њеног достојанства, савремени правни системи гарантују поштовање достојанства личности. Тако, важећи Устав Србије (2006) гарантује достојанство и слободан развој личности (чл. 23) као апсолутна права, која се не могу ограничити ни у време рата, ни у ванредним ситуацијама (чл. 202 ст. 4). Устав Србије (у чл. 23) јемчи достојанство и слободни развој личности, па каже:
„Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите.
Свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом.”
Уместо закључка – основни принципи
Право на достојанство личности је основно људско право и као такво има одређене принципе. Принципи људских права су идеја водиља како би државе широм света могле у своје системе унети исте вредности. Према тим принципима имамо неотуђивост, недјељивост, међузависност и међусобну повезаност, те на крају универзалност људских права.
Право на достојанство личности је неотуђиво право, што значи да га не можете изгубити, јер је повезано са људским постојањем.
Да су људска права недјељива, међузависна и међусобно повезана значи да су различита људска права суштински повезана, те да се не могу посматрати одвојено једна од других. Нечије уживање једног права зависи од уживања многих других права, и нити једно право није важније од осталих.
Право на достојанство личности је универзално право и то значи да се оно једнако примјењује на све људе свуда у свету, и без временског ограничења. Сваки појединац има право да ужива своја људска права без обзира на расу, боју, пол, језик, религију, политичко или друго мишљење, национално или социјано порекло, рођење или други статус.
Текст о томе коме се обратити у случају кршења људских права можете прочитати овде.